Otrgnuto od zaborava!

[A6quattro]

Mislio sam da ce mi manje nedostajati nasi susreti, a sada te vise ni iz daljine ne vidjam. Ne znam da li ti je lakse sto me ne susreces vise? Cak i da mi odgovoris na to pitanje, bio bi to odgovor tvog trenutnog raspolozenja, ne onaj iz tvoga srca. Toliko sam naucio o tebi. Bolje te cujem kada te samo osecam, ali i u to pocinjem da sumnjam...
Ponekad tako cekamo rec koja ce sve promeniti. Tragamo za njom, pokusavamo je naslutiti, sresti je nasumce i nekad su to cudna priznanja, nekad sokantne izjave, pa teski zaveti...pa presude.
Sve sam to od tebe cuo, al� opet nista ne znam! Mozda zato jer niko nikada nije pronasao rec koja bi izbrisala ucinjeno. Ni ja je ne poznajem, ni ti je neces pronaci...
Reci mogu pojednostavniti nas svet, ili ga jos vise zakomplikovati, zato recima ne vjerujem vise.
Kako onda uopste mogu razgovarati, zasto govorim tebi? Osecajem, predosecajem? Kako da to prevedem u glas razuma a izbegnem podmetanje vlastitih zelja?
Ili zavaravanja? Nismo tom dorasli, mnogo cemu nismo... ni sebi samima!

Sigurn sam (da li bas siguran?) da ti nije lako i znam da ti je zao. Kad citam tvoje poruke: "sudbina nas je pronasla, jednom zauvek", "ne pomisli nikad da te ne volim" ,
"ne pomisli nikad da mi nije stalo do tebe", "tebe nikad dosta, ni kao slutnje, ni ceznje, ni kao muskarca... tvoje neznosti�, onda bih ti pisao. Uvek.
Jos uvek se ujutro budim trazeci tvoju ruku i poljubac, onda me presce bol jer ih vise nema. Jos uvek zavaravam sebe kako sve nije proslo. Mogao bih izbrisati tvoje poruke iz mobilnog, iz kompjutera... A da li mogu i iz secanja? Ne usuđujem se da pokusam. Hteo bih i knjigu da ti vratim, jer je tvoja, a ko zna da li je uopste zelis?
Ne znam da li si svesna sta si ucinila. I meni i sebi i da li postoji tako teska rec kao sto je tezak ovaj kraj?
Osudila si nas i ne samo recima (ti tako olako osudjujes!), a tvoja tuga (zbog toga) ovom dodaje jos vecu tezinu. Potpunu besmislenost...

M.

[**princess**]

jooooj... ostala sam bez texta....

[A6quattro]

U ovo kisovito jutro ponovo razmisljam o tebi. Pitam se da li ce ikada pasti kisa, a da te se ne setim? Pitam se jos mnogo toga, toliko je pitanja ostalo. Cemu ove tvoje grubosti?
Da li si lagala kada si rekla "zaboravila sam", ili je laz bila sve ono pre? Ona drhtavica, sve one ceznje, budjenje ono, otkrivanje sebe u tebi... Tesko da je mogla biti laz, a opet govorim samo o sebi. O tebi govore tvoje sutnje, begovi, tvoji strahovi... Strah od letenja, od praznine, od zivljenja! Uzela si sebi za pravo (ili sam ti ga ja dao?) da me bacis u sve ovo, samo zato jer sam te voleo, ili zato jer sam ti verovao?
Gotovo da si me ubila, a sada bezis od mene, od sebe takve!
Mislis da se sa svim tim moze u zaborav? U prazninu, to razumem, osecam je. Prazninu samo i nista vise. Sve tvoje reci su odlebdele.
Nisi u njih stala.
Ja u svoje jesam, pa mozda otud i hrabrost da ti sve ovo kazem. A ti bez hrabrosti, bez srca. Sta si uradila sa onim sto sam ti ga dao? Ni ono ti nije pomoglo da stanes u zivot. Zamisli kako je meni bez njega i koliko hrabrosti treba za nositi sve ovo... i pokazati. A i bezis, al' ne znam od koga? Ja sad pun praznine, cime bih ti mogao nauditi? Ljubavlju? Ne. Nemam je vise, barem ti znas da ni srce vise nemam.
Gotovo da mi je zao sto jos nisam naucio te sitne igre zivota, sto ti nisam tako pokazao dubinu ponora izmedju nas ... ili bas onako jesam?
A sad kada pisem pesme, ne pisem ih više tebi... Tugujem za srcem sto sam ga onako bacio, a da je bar tebi posluzilo, bilo bi mi lakse.

Ovo ce ti pismo (za promenu) otkriti gorcinu i tugu. Toliko tuge ostaje posle ljubavi. Ali lakse je i to podnositi, ljubav me gusila bukvalno, skoro sam prestajao da disem.
Sa ovim sada mogu dalje, sa istinom mogu, samo sa njom se moze okrenuti list. Cak i onda kad na novom listu samo tuga i gorcina ispisuju zivot, podnosljivije je.
Ni hvala ti ne mogu reci, ni oprosti ti ne mogu. Bile bi to prazne reci, a ja ne zelim nikada da ti kazem ni jednu takvu rec. Pokazala si mi sta sve mogu prazne reci.
Ja samo zelim da zivis onako kako zelis, kad vec nisi znala onako kako smo MI zeleli.

Tvoji zidovi i granice nisu nista originalno, svi begunci iz zivota vesto ih grade. Eto, dadoh ti jos materijala (ne znadoh gde cu sa svojim srusenim zidovima), a veruj mi imas ga dovoljno da mozes sagraditi zid do neba, kad vec nista drugo ne znas da gradis. Ja imam dovoljno hrabrosti za zivot bez njih, za istinu i u ovom svetu u kojem i ljubav pretvaraju u laz. Poslednji put, kad sam bio na “nasem ostrvu”, bacio sam u more flasu sa porukom i zeljom da uspes sve da zaboravis, a i to samo zato jer sam bas odlaskom pojacao onaj osecaj da si uz mene i u meni. Sutra ponovo idem na “nas eostrvo” i necu vise bacati flase s porukama, jer ni one vise nisu ono sto su bile.
Ni otici ni ostati nisi znala, a tvoji begovi od mene pokazuju tugu, odaju te, ali meni vise nije ni stalo kako ti je. Mozda ce ti ovo moje do kraja otvaranje, ili vreme, pomoci da stanes u zaborav, kad vec u ljubav nisi znala...

M.

[A6quattro]

Mila moja , plasim se brojiti godine koje su prosle, pisma neposlata, reci neizgovorene, sve izgubljeno. Plasim se pricati koliko puta sam, u predvecerje, koracao onom istom stazom uz more i prevrtao u mislima svaku rec koju si tada izgovorila. I danas u njima pokusavam naci neko skriveno znacenje, nesto sto bi bilo upuceno samo meni.
Pricala si mi o svojim ceznjama za neuhvatljivim, za nedostiznim, a ja sam bio tu, tako obican, na dohvat ruke, sasvim neprimetan. Kako su ti samo blistale oci kada je more postalo zlatno u zalasku sunca. Ja sam ti odgovarao bojazljivo odmeravajuci svaku rec koju bih izgovorio, a toliko su se razlikovale od onoga sto sam ti tada hteo reci.

Da si sanjala o princu, postao bih princ, ne bi to bilo tako tesko, da si sanjala o vecnoj ljubavi, potrosio bih zivot dokazujuci ti da ona postoji, da si sanjala o seni postao bih tvoja sena i nikada ti nicim ne bih zasmetao. Ali, ti si sanjala samo nekoga ko nikada nece stati uz tebe i ja sam mogao postati samo to! Ostao sam to svih ovih godina, ali ni to nikada nisi primetila. Vidim te jos na "nasem ostrvu"gde si me prvi put dodirnula. Zagledala si se u more ili u svoje ceznje, a vetar se poigravao tvojom kosom, nisi ni osetila kako je pramen te kose milovao moje lice. Taj dodir nosio sam u sebi sve do veceras, a sad i njega napustam.

Veceras sam ljubio drugu zenu. Ona nema tvoje oci, ni kosa joj ne mirise kao tvoja, ali drhti dok je milujem, otvara mi se. Potpuno, i ima samo jednu ceznju - mene.
Oprosti mi sto ti bas sad govorim �mila� i �moja�, sto bih ti mozda hteo izgovoriti sve one raci koje sam ti precutao i sto su godine otupile moju ceznju za tobom. Oprosti mi sto mi taj dodir tvoje kose nije bio dovoljan za ceo zivot, oprosti sto necu pronaci reci koje bi te nasle, stigle.
Oprosti mi jer sve sto si dodirnula tada, moju dusu, moju ceznju, moju ljubav, sve si zadrzala - zauvek. Oprosti mi sto i ono malo mene koje odlazi toliko toga i u odlasku presucuje, oprosti mi snu moj jedini.

M.

[A6quattro]

Iznova citam tvoja pisma. Koliko samo neznosti u njima.
Sa koliko me topline obasipas! Ko zna cime sam to zasluzio i kada?
Cesto se pitam, cim se to uopste zasluzuju necije misli i sva dubina izrecenog?
Sva ta vidjenja iza svega, ispred svega, sve te razlicitosti?
Javi mi se zelja za novi svet. Pozelim sebe drukcijeg, golog od uspomena, od godina, od svega...
I tebe u tom svetu od pre pocetaka, pre cvetanja, pre ogolelih grana na pocetku svih zima.
Pre vremena, ili izvan njega...
Pozelim da te pitam jesu li zelje vece od reci, osecas li da ti saljem vise od recii?

M.

[A6quattro]

Mila moja, zora me zatekla nad praznim listom papira. Srce mi obojila kistom tuge, a radosne boje kao i uvek ostavila za druge. Gledam, zablistalo je more, a sunce zlatom okrunilo obalu. Sva ta lepota ostala je u oku, a u srce osim tuge nista vise ne stane. A nekad smo na ovom mestu zajedno cekali zore. Da mozes cuti moje misli, kao sto si ih onda cula, sunce bi sada za nas gradilo blistav put, ne kao onda plavi. Ovaj bi blistao sjajem, svetleo bi da ne skrenemo u tu modru tugu.

Ni molitve, ni molbe ne mogu ti uputiti vise, ni kajanje moje neces docekati. O Boze, da sam barem mogao sa tobom zaplakati!
Uvek kada suton proguta senke i zivot za trenutak stane, zamisljam svanuce jutro u rukama tvojim, nebitno gde, jer takvo bi jutro svanulo u meni.
Od onda sve su noci iste i zamisljam uvek istu luku u kojoj vetrovi spavaju i sve zvezde sanjaju. Ostao sam u nekom bezvremenu u kojem mi samo ljubav govori da nebo moze biti plavlje i blize, da vetar skriva pesme koje jos nisam cuo, da sve sto treba da cujem u mojim tisinama cuti, u mojom dlanovima spava i da samo ti si u stanju da probudis nebo u mojim grudima.

Govorila si mi kako nas je sudbina pronasla - jednom i zauviek. Lako je bilo verovati, jer mene je i pronasla tako, i ceo svet i sve druge, ugasila je olako. I ja se polako gasim duso i samo se nadam da cu prepoznati tu poslednju zoru, jer taj dan bih otisao tamo gde nas se more jos uvek seca i gde me je s tobom u zagrljaju jedini put pronasla sreca.
I sve sto bih zeleo tebi reci sapnuo bih moru, a onda bih u nas jedini suton legao i cekao smrt kao zoru.

M.