Otrgnuto od zaborava!

[A6quattro]

Mislio sam da ce mi manje nedostajati nasi susreti, a sada te vise ni iz daljine ne vidjam. Ne znam da li ti je lakse sto me ne susreces vise? Cak i da mi odgovoris na to pitanje, bio bi to odgovor tvog trenutnog raspolozenja, ne onaj iz tvoga srca. Toliko sam naucio o tebi. Bolje te cujem kada te samo osecam, ali i u to pocinjem da sumnjam...
Ponekad tako cekamo rec koja ce sve promeniti. Tragamo za njom, pokusavamo je naslutiti, sresti je nasumce i nekad su to cudna priznanja, nekad sokantne izjave, pa teski zaveti...pa presude.
Sve sam to od tebe cuo, al� opet nista ne znam! Mozda zato jer niko nikada nije pronasao rec koja bi izbrisala ucinjeno. Ni ja je ne poznajem, ni ti je neces pronaci...
Reci mogu pojednostavniti nas svet, ili ga jos vise zakomplikovati, zato recima ne vjerujem vise.
Kako onda uopste mogu razgovarati, zasto govorim tebi? Osecajem, predosecajem? Kako da to prevedem u glas razuma a izbegnem podmetanje vlastitih zelja?
Ili zavaravanja? Nismo tom dorasli, mnogo cemu nismo... ni sebi samima!

Sigurn sam (da li bas siguran?) da ti nije lako i znam da ti je zao. Kad citam tvoje poruke: "sudbina nas je pronasla, jednom zauvek", "ne pomisli nikad da te ne volim" ,
"ne pomisli nikad da mi nije stalo do tebe", "tebe nikad dosta, ni kao slutnje, ni ceznje, ni kao muskarca... tvoje neznosti�, onda bih ti pisao. Uvek.
Jos uvek se ujutro budim trazeci tvoju ruku i poljubac, onda me presce bol jer ih vise nema. Jos uvek zavaravam sebe kako sve nije proslo. Mogao bih izbrisati tvoje poruke iz mobilnog, iz kompjutera... A da li mogu i iz secanja? Ne usuđujem se da pokusam. Hteo bih i knjigu da ti vratim, jer je tvoja, a ko zna da li je uopste zelis?
Ne znam da li si svesna sta si ucinila. I meni i sebi i da li postoji tako teska rec kao sto je tezak ovaj kraj?
Osudila si nas i ne samo recima (ti tako olako osudjujes!), a tvoja tuga (zbog toga) ovom dodaje jos vecu tezinu. Potpunu besmislenost...

M.

[**princess**]

jooooj... ostala sam bez texta....

[A6quattro]

U ovo kisovito jutro ponovo razmisljam o tebi. Pitam se da li ce ikada pasti kisa, a da te se ne setim? Pitam se jos mnogo toga, toliko je pitanja ostalo. Cemu ove tvoje grubosti?
Da li si lagala kada si rekla "zaboravila sam", ili je laz bila sve ono pre? Ona drhtavica, sve one ceznje, budjenje ono, otkrivanje sebe u tebi... Tesko da je mogla biti laz, a opet govorim samo o sebi. O tebi govore tvoje sutnje, begovi, tvoji strahovi... Strah od letenja, od praznine, od zivljenja! Uzela si sebi za pravo (ili sam ti ga ja dao?) da me bacis u sve ovo, samo zato jer sam te voleo, ili zato jer sam ti verovao?
Gotovo da si me ubila, a sada bezis od mene, od sebe takve!
Mislis da se sa svim tim moze u zaborav? U prazninu, to razumem, osecam je. Prazninu samo i nista vise. Sve tvoje reci su odlebdele.
Nisi u njih stala.
Ja u svoje jesam, pa mozda otud i hrabrost da ti sve ovo kazem. A ti bez hrabrosti, bez srca. Sta si uradila sa onim sto sam ti ga dao? Ni ono ti nije pomoglo da stanes u zivot. Zamisli kako je meni bez njega i koliko hrabrosti treba za nositi sve ovo... i pokazati. A i bezis, al' ne znam od koga? Ja sad pun praznine, cime bih ti mogao nauditi? Ljubavlju? Ne. Nemam je vise, barem ti znas da ni srce vise nemam.
Gotovo da mi je zao sto jos nisam naucio te sitne igre zivota, sto ti nisam tako pokazao dubinu ponora izmedju nas ... ili bas onako jesam?
A sad kada pisem pesme, ne pisem ih više tebi... Tugujem za srcem sto sam ga onako bacio, a da je bar tebi posluzilo, bilo bi mi lakse.

Ovo ce ti pismo (za promenu) otkriti gorcinu i tugu. Toliko tuge ostaje posle ljubavi. Ali lakse je i to podnositi, ljubav me gusila bukvalno, skoro sam prestajao da disem.
Sa ovim sada mogu dalje, sa istinom mogu, samo sa njom se moze okrenuti list. Cak i onda kad na novom listu samo tuga i gorcina ispisuju zivot, podnosljivije je.
Ni hvala ti ne mogu reci, ni oprosti ti ne mogu. Bile bi to prazne reci, a ja ne zelim nikada da ti kazem ni jednu takvu rec. Pokazala si mi sta sve mogu prazne reci.
Ja samo zelim da zivis onako kako zelis, kad vec nisi znala onako kako smo MI zeleli.

Tvoji zidovi i granice nisu nista originalno, svi begunci iz zivota vesto ih grade. Eto, dadoh ti jos materijala (ne znadoh gde cu sa svojim srusenim zidovima), a veruj mi imas ga dovoljno da mozes sagraditi zid do neba, kad vec nista drugo ne znas da gradis. Ja imam dovoljno hrabrosti za zivot bez njih, za istinu i u ovom svetu u kojem i ljubav pretvaraju u laz. Poslednji put, kad sam bio na “nasem ostrvu”, bacio sam u more flasu sa porukom i zeljom da uspes sve da zaboravis, a i to samo zato jer sam bas odlaskom pojacao onaj osecaj da si uz mene i u meni. Sutra ponovo idem na “nas eostrvo” i necu vise bacati flase s porukama, jer ni one vise nisu ono sto su bile.
Ni otici ni ostati nisi znala, a tvoji begovi od mene pokazuju tugu, odaju te, ali meni vise nije ni stalo kako ti je. Mozda ce ti ovo moje do kraja otvaranje, ili vreme, pomoci da stanes u zaborav, kad vec u ljubav nisi znala...

M.

[A6quattro]

Mila moja , plasim se brojiti godine koje su prosle, pisma neposlata, reci neizgovorene, sve izgubljeno. Plasim se pricati koliko puta sam, u predvecerje, koracao onom istom stazom uz more i prevrtao u mislima svaku rec koju si tada izgovorila. I danas u njima pokusavam naci neko skriveno znacenje, nesto sto bi bilo upuceno samo meni.
Pricala si mi o svojim ceznjama za neuhvatljivim, za nedostiznim, a ja sam bio tu, tako obican, na dohvat ruke, sasvim neprimetan. Kako su ti samo blistale oci kada je more postalo zlatno u zalasku sunca. Ja sam ti odgovarao bojazljivo odmeravajuci svaku rec koju bih izgovorio, a toliko su se razlikovale od onoga sto sam ti tada hteo reci.

Da si sanjala o princu, postao bih princ, ne bi to bilo tako tesko, da si sanjala o vecnoj ljubavi, potrosio bih zivot dokazujuci ti da ona postoji, da si sanjala o seni postao bih tvoja sena i nikada ti nicim ne bih zasmetao. Ali, ti si sanjala samo nekoga ko nikada nece stati uz tebe i ja sam mogao postati samo to! Ostao sam to svih ovih godina, ali ni to nikada nisi primetila. Vidim te jos na "nasem ostrvu"gde si me prvi put dodirnula. Zagledala si se u more ili u svoje ceznje, a vetar se poigravao tvojom kosom, nisi ni osetila kako je pramen te kose milovao moje lice. Taj dodir nosio sam u sebi sve do veceras, a sad i njega napustam.

Veceras sam ljubio drugu zenu. Ona nema tvoje oci, ni kosa joj ne mirise kao tvoja, ali drhti dok je milujem, otvara mi se. Potpuno, i ima samo jednu ceznju - mene.
Oprosti mi sto ti bas sad govorim �mila� i �moja�, sto bih ti mozda hteo izgovoriti sve one raci koje sam ti precutao i sto su godine otupile moju ceznju za tobom. Oprosti mi sto mi taj dodir tvoje kose nije bio dovoljan za ceo zivot, oprosti sto necu pronaci reci koje bi te nasle, stigle.
Oprosti mi jer sve sto si dodirnula tada, moju dusu, moju ceznju, moju ljubav, sve si zadrzala - zauvek. Oprosti mi sto i ono malo mene koje odlazi toliko toga i u odlasku presucuje, oprosti mi snu moj jedini.

M.

[A6quattro]

Iznova citam tvoja pisma. Koliko samo neznosti u njima.
Sa koliko me topline obasipas! Ko zna cime sam to zasluzio i kada?
Cesto se pitam, cim se to uopste zasluzuju necije misli i sva dubina izrecenog?
Sva ta vidjenja iza svega, ispred svega, sve te razlicitosti?
Javi mi se zelja za novi svet. Pozelim sebe drukcijeg, golog od uspomena, od godina, od svega...
I tebe u tom svetu od pre pocetaka, pre cvetanja, pre ogolelih grana na pocetku svih zima.
Pre vremena, ili izvan njega...
Pozelim da te pitam jesu li zelje vece od reci, osecas li da ti saljem vise od recii?

M.

[A6quattro]

Mila moja, zora me zatekla nad praznim listom papira. Srce mi obojila kistom tuge, a radosne boje kao i uvek ostavila za druge. Gledam, zablistalo je more, a sunce zlatom okrunilo obalu. Sva ta lepota ostala je u oku, a u srce osim tuge nista vise ne stane. A nekad smo na ovom mestu zajedno cekali zore. Da mozes cuti moje misli, kao sto si ih onda cula, sunce bi sada za nas gradilo blistav put, ne kao onda plavi. Ovaj bi blistao sjajem, svetleo bi da ne skrenemo u tu modru tugu.

Ni molitve, ni molbe ne mogu ti uputiti vise, ni kajanje moje neces docekati. O Boze, da sam barem mogao sa tobom zaplakati!
Uvek kada suton proguta senke i zivot za trenutak stane, zamisljam svanuce jutro u rukama tvojim, nebitno gde, jer takvo bi jutro svanulo u meni.
Od onda sve su noci iste i zamisljam uvek istu luku u kojoj vetrovi spavaju i sve zvezde sanjaju. Ostao sam u nekom bezvremenu u kojem mi samo ljubav govori da nebo moze biti plavlje i blize, da vetar skriva pesme koje jos nisam cuo, da sve sto treba da cujem u mojim tisinama cuti, u mojom dlanovima spava i da samo ti si u stanju da probudis nebo u mojim grudima.

Govorila si mi kako nas je sudbina pronasla - jednom i zauviek. Lako je bilo verovati, jer mene je i pronasla tako, i ceo svet i sve druge, ugasila je olako. I ja se polako gasim duso i samo se nadam da cu prepoznati tu poslednju zoru, jer taj dan bih otisao tamo gde nas se more jos uvek seca i gde me je s tobom u zagrljaju jedini put pronasla sreca.
I sve sto bih zeleo tebi reci sapnuo bih moru, a onda bih u nas jedini suton legao i cekao smrt kao zoru.

M.

[A6quattro]

Mila moja, vratio sam se danas, umorn malo. Ne volim bas ove voznje autobusom, ali pogled na obalu, skrivene uvale, plavetnilo, borove, masline otezalih grana, to volim, pa tako kao i u zivotu uz volim ide nekako prirodno i ne volim.. Mozda to i nije prirodno, mozda je samo vec navika, ko bi znao. Ne procenjujem vise, ne mislim o tome. Jos jedan radni vikend je iza mene, predavanja u subotu, vezbe u nedjelju. Volim ove mlade ljude koji stalno zele saznati vise, upijaju sa zahvalnoscu svaku rec, savete...

I tvoje poruke sam voleo juce. Prolazim kroz losu fazu poslednjih meseci, stalno se preispitujem, razmisljam kako je sve moglo i trebalo drugacije da bude, mozda je i moglo, na kraju cu nadam se saznati zasto nije bilo tako.
Docekalo me tvoje pismo, toplina neka zaboravljena preplavila me. Tvoj nacin, tvoj dan. Trenuci prozivljeni, zapisani, podelila si ih tako prirodno sa mnom!
Volim se vratiti kuci, navikama, a ovaj put i novom. Neznost u tvojim pismima, osecaj da smo se uistinu ponovo pronasli. Mala cuda bliskosti slazes za me, tako meko draga moja.

M.

[A6quattro]

Mila moja, volim ove oblake, nanizane kao male rasprsene price, price sto ih razmenjujem sa svojim nebom. A volim i tvoje price sto ih pricas meni, a kao da pricas sebi.
Divljenje tvoje slicno je mom. Divim se tisini ili zvucima, sakrivenim znacenjima sto ih ostali tako retko primete. Pa i ti eto, ne odolevas sakriti poreklo svog bola, u pitanje koje neces postaviti ni sebi (ali o njima razmisljas), ni meni, a u to vec nisam sigurn, jer pricas mi, a pitas sa cudjenjem. Raznezujes me na trenutak, i bolis , pa iznova.
A sta bi mi da nema bas nikoga za pitanja, za delenja, za cuda ova sto samo retke dodirnu?

Danas sam duso setao obalom u mislima sa tobom, sedeo na nasem mestu, a gde bih? Zeleo sam da ti pokazem kako obale nemaju jeseni. Isti je kamen, i palme, tek kisa se mozda razlikuje, i boje. Prazne plaze govore kako je proslo leto. Seo sam na zalo, bas odgovarajuce mesto za skoljku i upitao se (onako usput) sta bi ti sa skoljkom na zalu?
Dodirnula bi je, ili samo ponovo ostavila kao pismo koje nisi otvorila? Zaboravila ga! Jos se secam, zaboravila si to pismo. Al� stignu nas ta zaboravljena pisma, cak i kad bezimo i kad ih ne otvaramo. To im je sudbina. A mozda ti se ne bi ni svidelo to sedenje na zalu ? Za trenutak, kao blesak dotakla me misao da li se secas nasih nocnih kupanja u moru? Kad svaki pokret budi, zvezde osipaju se, klize niz kozu. Raskos, kad sve sa tobom blista!

Uvek toliko pitanja i nikad isto more. Toliko razlicitosti u istom. Toliko cudesnih zbivanja u njemu i na njemu. Ogledalo sunca, ljubavnik vetra! Ko bi ga osim pogleda opisao, ko bi ga osim duse osetio? Otkad tebe znam jos je nesto u njemu, ono treperenje cudesno kojim podrhtava tvoja zlatna breza, ona u kojoj me trazis.

M.

[swba]

I danas sam im pricao o vama. Al danas to nije bila uobicajena prica. Pricao sam im o ljudima koji se rastli rame uz rame, djelili dobro i zlo. Pricao sam im o smjehu i suzama koje smo djelili. Pricao sam im o prijateljstvu koje je prevazislo granice postojeceg. Pricao sam polako i sjetno, kazu i tuzno. A nisam tuzan bio. Stavise bio sam srecan jer imam vas iza sebe ma koliko daleki bili. Imam vas cije ime pominjem u svakoj zdravici i svakoj svojoj molitvi. Imam vas ciji zagralj uvijek osjetim i cije oci uvijek vidim kad god mi je tesko. Imam vas koji mi svaki dan ucinite laksim. Svaki trenutak srece mi se ponovo srucio u glavu, onako kako smo mi nekada znali srecni biti. A srecni smo i danas, imamo jos uvjek jedni druge.
Zaboravu nikada necu dozvoliti da vam pridje a kamo li da sa njime bitku bijem ciji ste. Dio ste mene a to ne odlazi u zaborav.

[A6quattro]

Mila moja, ne umem da ti pozelim laku noc, jer celo moje bice zeli da je veceras sa tobom. Da lezis pored mene i da zagrljeni cekamo jutro.
Kako da ti kazem lepo sanjaj kad zelim sve tvoje snove? Kako da ti kazem i odem u prazan i hladan krevet, koji pripremih za nas dvoje.
Kako da odem, a pisao bih ti celu noc...? Laku ti noc zelim mila moja. U mislima cu te doneti i poloziti u nas krevet. Ususkacu te i leci cu pored tebe. Milovacu to drago lice, sapnucu ti koliko te volim. Govoricu ti kako si lepa i nezna zena koju volim.

Saptacu ti nezno dok te ne prevari san. Tada cu ti poljubiti oci i pored tvog uzglavlja cekati jutro . A ti ces mirna i ushicena ploviti svetovima ljubavi, svetovima smiraja, i vecite ugode. Laku noc ljubavi moja, za sva vremena i za svetove. Veceras cu moliti za tebe, jer noc je prijatelj zaljubljenih... Molicu veceras mesec da te cuva, vetar da bude nezan sa tobom , a zvezdama cu govoriti koliko te volim. I ako se probudis u noci, osluhni i cuces vetar kako ti sapuce koliko te neizmerno volim. Ljubim te za laku noc mila, poljupcem dugim i neznim. Veceras cu moliti za nas voljena moja, jer je noc prijatelj dvoje koji se vole… Oprosti mi ljubavi sto ti ne pisah veceras jer zeleo sam da pretvorim sebe u tvoju nocnu haljinu. Trenutak u kojem podrhtavam i mirisem, koji je uvek caroban i drukciji kao neponovljive slike stvaranja.

M.

[A6quattro]

Mila moja, noc je predivna. Slusam te u svakoj pesmi, jer veceras sve pesme o tebi pevaju. U svemu si ljubljena moja. Posvuda si mila. Vecnot, neprolaznost i beskraji s tobom se ravnaju. Pitala si me o cemu mislim veceras. Ne znam odakle da pocnem da ti sapucem. Da li recenicom o tome kako nikada nisam sa ovoliko radosti prisao nekome i stajao,
i klecao, padao i trcao, letio. Da me niko nikada nije ovako snazno nadahnuo i da imam samo jednu viziju, jednu srecu i jednu molitvu. Da te volim svakim danom snaznije, lepse, neznije. Ili kako nikada nikoga nisam ovako voleo.
Mozda da ti sapcem kako nikada veci i plemenitiji nisam bio. Kako mi nikada dusa na zemlji nije sretnijim koracima hodila, niti sam nebu otkucaje srca silnije podavao...

Saptacu ti o cemu mislim veceras ljubljena moja… I sve sto cu veceras napisati je ljubavna magija misli natopljenih tobom koja granici sa nezamislivim valovima miline poslatih sa dalekih krosanja gde uzdignuti vrhovi planina razbrajaju ljubavne jade svih dodira neba u kretanju krugova.
Sve sto cu veceras pomisliti granici sa nemogucim i odnosi me u beskraj tvojih savrsenih dodira, u rukave neznih milovanja, u tkaninu tkiva pod razornim plimama zelja. Sve sto cu veceras okusiti bice toplo i vlazno, osuncano i mirisno od posebnih miomrisa - tvojih.
Moje ruke ispruzene tebi, nece biti samo moje, niti ruke drhtavog brsljana. Ruke coveka koji te voli... Jer tebi sam ljubljena u puste cini pripadanja gladan neznosti nocima legao. Kroz vatru i vodu plen tvoj sam u radosti postajao. Kroz kamen i pepeo u tvojoj kosi nestajao.
Gorio tvojim toplim vodama i tekao gorama. Ponornicom mesecine nagost ljubio. Tisinom se zaklinjao i teturao u nemoci posrtao. Pridizao i lebdeo. Nestajao. Znojem se nocnim u ceznji za tobom sijao. Strepnjama se zorom svetlucao. Prolaznost dana i nepremostivu daljinu prebirao i proklinjao.

M.

[Goga]

... ponekad ću možda naći nekoga za jedan deo puta, ali zauvek verovatno – ne...
možda ću još često morati da uzimam ranac, kada su mi ramena već umorna...
svakako ću još mnogo puta oklevati na raskršćima i granicama...
i ostavljaću po nešto... i posrtaću... padaću...
ali ću uvek iznova ustajati, ići ću dalje i neću se vraćati...
Možda nikada više neću biti sasvim srećna jer je ta ljubav sve razorila...
verovatno, tako rasejana, nigde se neću svojski osećati, ali će me uvek nešto držati...
ma to bile moje ruke...
jedno drvo...
dah zemlje...

[A6quattro]

Mila moja, pisao bih ti veceras o sebi kada bih znao kako se pise suza, kako se izgovora uzdah.
Pisao bih ti o nama kada bih mogao pronaci dan koji nas je upamtio.
O danu bih ti pisao kad bi dan svanuo u meni. I o zivotu kad bih mogao da ga se setim.
I o kisi bih ti pisao, ali ona je s morem potonula u tamu.
Pisao bih ti o bilo cemu, ali ti si sobom zaklonula svet... a nema te.

M.

[A6quattro]

Mila moja, pisem ti veceras i pitam se da li osecas kako je neobicna ova noc. Poetska, prepuna zudnje i strasti. Pitam se da l� osecas kakav se ljubavni uzdah priprema da ispuni nasa zanesena pluca. Osecas li uzdahe jos nedisane sto drhte u grudima, trenutak odredjen da se prelomi nasa ljudskost i bozanski obuzme nas ocaj od zagrljaja? Osecas li nas susret. Nase poglede i zov dodira. Magnetizam koze i leprsavosti kose.
Pokrete ruku i uzmak vrata. Reci na usnama i blizinu daha. Uzdahe i ceznju. Istomisljenost i preosetljivost. Kretnje valova, nezna milovanja.
Kistove tela. Svece miline. Beskrajne neznosti i duge poljupce. Zalasak tuge, strahova i sumnje, nepoverenja. Slobodu nase ljubavi u svoj njenoj lepoti i sirini. Nasa predavanja. Vodopade neprolaznih primanja i davanja.Topline u pupcanim krugovima, leptirice u stomaku i slabost u kolenima.
Platna beline. Letove snovidjenja i zamisljanja. Tragove suza srece. Osecaj neprolaznosti i vecnosti. Propadanja u beskrajne dubine Ljubavi. Poverenja, odanosti jedno drugom kao zivot jake. Odjeke ljubavne carobne tisine.

Pitanja u nedogled. Hajde, hajde reci mi, je l� osecas ljubav. Srca u zavezljaju njenom. Ramena u naramku neba ugode. Ruke u marami blizine zudnje. Lica u kosari srece. Grla stegnuta. Oci zacarane. Misli ostakljene, usne spojene i punocu neznosti. Sapate u noci - volim te suzo moja. Osecas li da sam ti se predao, tebi koju niko ne poznaje. I da ponovo veceras u zudnji lebdim na neko svoje putovanje na jedrima svojih snovidjenja. Tebi ljubljena moja.

Topao i prepun tebe. Ocaran sam. Nezan. Strastven i tvoj. Osecas li moj usporeni disajuci treptaj, neku ispruzenost na ledjima, dar opojnih lebdecih ceznjivih umora. Zatvaranje ociju. Poniranje u zenice blizina. Snovit napor da se izdrzi rastuci nemir u kolenima. Poeziju zudnje.
Da li mozes osetiti koliko jako zelim tvoju kosu da dodirujem veceras? I biti tvoje cisto, jedinstveno neprestajuce milovanje u pramenovima.
Biti kaplja znoja sto lagano klizi niz senzualne strmine tvog vrata. Biti mladez na kozi, na tvojim grudima. Oziljak na unutrasnjoj strani tvoga bedra od ugriza jos neucinjenog. I da te zelim uzimati u najdrhtavijim polaganostima, dodirivati i ljubiti neprekidno, tonuti u jazovima tvojih strasti i izranjati iz njih okupan kapljicama savrsene beline. Spojiti dan, noc i dan, pa opet noc, dan i noc i spojiti se sa tobom u beskraj beskraja.
Je l' osecas li kolika je moja zudnja za tobom?

O tome ja veceras razmisljam mila moja. O tome kako zelim sada i veceras i zauvek biti sa tobom, saputati ti koliko te volim, koliko si lepa i koliko sam sretan pored tebe, zagrliti te i zastititi. Paziti i sanjati, ne cineci nista odredjeno. I koliko god da ti napisem, znaj da to je samo delic onoga sto osecam koliko sam tvoj. Jer cutim da s tobom osetim potpunost. Neranjivost. Cutim da bih ti zedan ljubavi usne tvoje popio i sve njene preostale uzdahe udahnuo. zamisljam da te mislim, nosim, koracam i sanjam, vodim i drzim za ruku, podizem, sapucm, letim, da ti doticem vrat, klizim, disem te, isceljujem, trcim, propadam, molim se tebi, nestajem, rastem, izgovaram tvoje ime, razmisljam koliko te volim, koliko te veceras zelim.

I kada ti kazem da te volim. Osecam te, osecam da si moj pocetak i kraj, moje umiranje i radjanje, moj svaki san, moje leganje i budjenje, osecam da si moj zivot. I kada me ljubljena moja kao veceras upitas o cemu razmisljam, osmehni se, jer zivim s mirisom tvojim i nosim ga u grudima koracajuci kroz dane i noci. Kroz reku ljudi nad svim gradovima i dogadjajima, sumama i snovima, jezerima i nadanjima i nista me vise ne moze zadiviti kao ti jer te neizmerno volim, jer te zivim, jer postojim da bih te voleo uvek i zauvek.

M.

[A6quattro]

Mila moja, ovo su trenuci koji naprosto poprime tajnost, u kojima se u senkama sanjanog i polutami ceznje ucim kako u dusi pomaknuti jos jednu zavesu da je jos vise natopim tobom. To su trenuci koje ne umem da opisem, u kojima je tako lepo voleti te i verovati u jedva cujne i nevidljive otkucaje u grudima. Te pokrete srca od kojih je svaki i dah i uzdah, tvoj osmeh, a moj korak na stazi cekanja jednog od mnogih sanjanih i zeljenih susreta nasih. To su trenuci koje prizeljkujem, u kojima ti vilinske obrise dajem. Trenuci u kojima nam se usne dusa nasih u snovima spojise. Oprosti mi na mojoj slabosti u kojoj ponekad dopustam bolu da u svoj svojoj snazi sa mnom u srcu zanoci.

Tada cutim i ne pisem, jer bol za tobom u dusi sve mrvi i miri, razotrkiva i ispisuje. Kao da u meni sve decijim dlanovima i malenim prsticima dodiruje, onim bolom prvog placa deteta raskinutih pupcenih vrpci. I tada sva nasa detinjstva kao neprolazna proleca divnih lelujavih dana, sve jeseni prepune poljubaca i zime postanu bela hladna palaca bola sa osedelim vrtom. I svi zakoni, snovidjenja, i slucajnosti, ceznje i nemoci, odlasci i rastanci, pamcenja, mastanja i nade postanu crvena reka bola sa izvorom od snova. Zabole sva pisma napisana, i ona neposlata i ona bezbroj puta procitana, sve nase fotografije i sve ono sto niko nije uslikao. Zabole sve tisine i nemiri. Sve ispisane stranice nase i one bele strane tisine i sutnje, sumnje i nemira. Oprosti mi voljena sto ti ne pisem veceras. Boli vlazna i tamna zemljana postelja koju zivotom zovem i snovi satkani od zvedane svetlosti. Jer veceras sve moje postalo je jedna misao, misao sa kojom se stopih i koju u tihoj molitvi u jecaju srca izgovaram, misao kada cemo na stazi nase ljubavi u ceznji srca zauvek jedno pored drugoga sve preostale nam dane i noci biti. Sapnucu ti da te volim, a potom uvek lepse leprsavije i neznije doticati nebo u svetu koji ce postojati i pomicati se samo zbog nas.

Verujem da ces razumeti zasto ove noci rekom secanja i zapisa nastalih u danima ceznje i tisine plovim. I samo cu ti zazeleti laku noc i sve svoje nezne misli ti poslati po dalekim rekama u setnoj zelji da te usnulu pomilujem. Oprosti mi neizgovorene reci srca, u kojima je bezbroj plamenova i zatomljenih tisina u grudima koji se izgovaraju samo duboko u sebi, u trenucima kao veceras, kada se bol razume samo cutanjem, a sva secanja se broje tihim molitvima, koje kao ove noci za tebe izgovaram.

M.