Citati naši omiljeni...

[maksimilijan]

ovo je jedan od mojih omiljenih citata
Smrt nije nista doli prelazak s jednog sveta na drugi, kao sto prijatelji prelaze s kontinenta na kontinent; i dalje jedan u drugom zive. Jer oni koji vole i zive u onome sto je sveprisutno, uvek ostaju s nama. U ovom bozanskom ogledalu suoceni su; a njihov razgovor je slobodan, iskren. To je uteha prijatelja - da, iako mogu umreti, njihovo prijateljstvo i drustvo su, u najboljem smislu, zauvek prisutni jer su besmrtni.


Vilijam Pen, Jos plodova samoce

[Orhideja_]

"Covek ide od cilja do cilja i, bez obzira ostvario ih ili ne, dolazi do onog konacnog, iza koga zjapi � nista. Za ljude visokih umnih potencijala opasno je tragati za smislom zivota. To traganje moze ih odvesti u ludilo ili samoubistvo. Daleko sam i od jednog i od drugog, samo osecam da je moj brod otisao, da cu se ukrcati u neki drugi koji mi bude sudjen i kao slepi putnik krenuti ne znajuci kuda vodi. Ne verujem da cu nesto otkriti neotkriveno. Prosto, ja sam covek koji je za svoje godine isuvise vidio, isuvise cuo, isuvise zna, a ostao sam u tunelu vlastite izgubljenosti i suvisnosti. Podsetnik sam koga treba uklonuti da nikog vise ne podseca, budilnik koga treba zaustaviti da nikom vise ne zazvoni."

-Nura Bazdulj Hubijar-

[TVO.JA_]

"Čovek nije drvo i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vezujući se za jedno mesto, čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposesti njegov osvojeni prostor i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promeni mesto i nametnute uslove. Kuda i kako da ode? Nemoj da se smešiš, znam da nemamo kud. Ali možemo ponekad stvarajući privid slobode. Tobože odlazimo, tobože menjamo. I opet se vraćamo, smireni, utešljivo prevareni.

- Ako je vraćanje cilj, čemu onda odlaženje?

- Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi voleo ni nju ni drugi svet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigde. A nisi nigde ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro. Treba da misliš, da čezneš, da voliš."

M. Selimović

[Orhideja_]

"Postoji jedan jutarnji čas posle svake neprospavane noći kada se dodirne samo dno greha. To je onaj trenutak kada se na usnama osećaju posledice duhovitih dosetki, a u grlu skrama gorčine od ludorija i ispovesti, da ne govorimo o griži savesti dok se gleda pošteni narod kako upravo odlazi na posao."

Momo Kapor "Zoe"

[Aiko]

Kasno je. Ležiš u krevetu i ne možeš da zaspiš. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u baštama pomeri drveće. Negde zalaje pas; udaljenom ulicom prolaze kola.

...

A sna nema.

...

Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobegneš od samog sebe. tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš. Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije dečačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dečačkih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tuđ ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom rečju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.

...

U našem užurbanom i neosetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja.
Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.

...

''Umetnost dokolice'' (Besane noći) - Herman Hese

[maksimilijan]

" A ako nesto kazete sa dovoljno zara, i ako bogovi nemaju pametnija posla, vaseljena ponekad ume da se sklupca oko vasih reci. Reci su odvajkada imale snagu da promene svet. Pazite sta zelite. Nikada ne znate ko vas moze cuti. Ili sta, kad smo vec kod toga. Jer nesto mozda lunja kroz univerzume i nekoliko reci koje pogresna osoba izgovori u pravom trenutku moze zazvucati veoma primamljivo..."

Teri Pracet, Dusevna muzika

[believer]

�U književnosti se ponavlja isto što i u životu. Kuda god se okreneš, nailaziš na neizlječivu nekulturu čovječanstva - ime joj je pak mnoštvo - koja svuda gmiže i sve zagađuje, kao ljetne muhe. Stoga takvo razmnožavanje loših knjiga, tako neobičan urod književnog korova koji guši dobro zrno. Takve knjige kradu publici vrijeme, novac i interes koji su, po svemu, dužni dati dijelu izabranih tvorevina. Loše knjige nisu samo beskorisne, one su potpuno štetne.
Još štetniju, nasrtniju i besavjesniju zabludu čine stihoklepci: uzimajući po groš za stih svoje drljotine, ti nadničari izvrću ukus čitatelja i uništavaju pravo prosvjećenje.
Valja, između ostalog, primijetiti da će onaj tko piše za glupane uvijek naći golem krug čitatelja.�


Arthur Schopenhauer

[Lilith_021]

Nekima se cini da su moje pesme sve iste...
Shvatam ih potpuno... Meni su, na primer, one Ajnštajnove formule sve iste.
Nismo svi svemu dorasli...
Stihovi su uflekali stranice ove knjige kao višnje damastni stolnjak baštenskog stola, i odacu tajnu: oni su pisani obrnuto, na muziku, otud tolika raznolikost i amorfnost mrlja, uprkos vrlo doslednim rimama...
Pade, znaci, kula od karata sa cije su osmatracnice Nedorasli taman opazili metricke modle iz kojih moje melodije ispadaju kao vanil-krancle...
Do vraga, pocinjem da zvucim kao Kriticar.
U prevodu, najveci krivac što su ipak pomalo sve iste sam doista ja, ali ne toliko Ja Kompozitor, i ne Ja Pisac Tekstova, nego više Ja Pevac Svojih Pesama. Sto trideset i koja pesma dosad! Zamislite reviju na kojoj bi jedan jedini maneken nosio sto trideset i koji model. Pa ne znam kakvi da su modeli...
Sve bi bilo mnogo jasnije da jednu moju pesmu peva neki Šaban u bordo odelu, drugu, recimo, blazirana Rok Princeza Na Zrnu Belog Praška, a tek svaku trecu ja...
Jednog dana sve ce doci na svoje, to znam, ali prethodno bih morao da nadem malo vremena da umrem, i ispunim još par rubrika u formularu Vecnosti, tako da baš ne vapim za tim danom...
Muzicari me (umereno) hvale kao pesnika, a književnici kao pevaca, ali i jedni i drugi triput pljucnu i prekrste se terajuci me od sebe, cim primete da im se primicem u odrpanoj sivoj kukuljici, zveckajuci upozoravajucim zvonom na štapu svog talenta...
Ali, dojave mi Dobronamerni da me je neko od kolega opljuvao u štampi, pa tako saznam da imam i kolege?
Nedavno me je u holu hotela "Maestral" spopao jedan Interpretator, Nosilac Festivalske Spomenice, jedan od onih najokorelijih, što farbaju kosu u crno i povlace se po jutarnjim programima...
Ma, ne dolazi u obzir...
Za njegovo ime ne samo da nema mesta ni na marginama ove knjige, nego ne mogu da ga prilepim ni za korice, kao žvaku...
Potreban mi je više kao maskota svih onih koji kad im stane auto traže kvar na tudem vozilu...
Vokalni Solista me je, uglavnom, pitao kad cu i ja napraviti jednu pravu pesmu? Dosta mu je tog recitovanja, šta li je? Morao je vec jednom da mi kaže šta misli o meni...
Ljudi iz njegovog društva branili su ga time što je malo popio...
U redu je, rekoh...
Ja bih morao puno da popijem da bih rekao šta mislim o njemu, i njima...
A iza svojih pesama stojim...
I ne pada mi na pamet da ih branim...
One su tu da brane mene...
Zato i stojim iza njih...

Bilo bi glupo da kažem kako više nemam onih dvadeset godina?
Imam ih, na srecu...
I još dvadeset i tri sledece uz njih...
Nazivali su me amaterom kada sam ušao u posao, u meduvremenu su se svi potpisali pod diplomu Velikog Profesionalca koju sam stekao, ali i papirni brodici napravljeni od ovih stranica poterani su od obale daškom Amaterizma, koji sam eto uspeo nekako da sacuvam u sebi, ljubomorno, kao tajni porodicni recept...
Onaj okrugli furnirani sto više ne bi morao da se razvlaci, tek par gostiju je preostalo...
A ja naravno nikad nisam maturirao...
Školske 1994/95. godine, u gimnaziji u Senti uradio je to za mene konacno moj mladi prijatelj Adrijan Arsenovic, odbranivši sa najvišom ocenom svoj maturski rad iz muzicke kulture na temu: Harmonska i formalna analiza pesama �orda Balaševica.
Mom �oletu, umesto maturske slike u izlogu...
Tek toliko... A ja zaista možda i jesam slab muzicar, kao što se prica...
Ali šta bi tek bilo da nisam?
Ih, brate...
Ko bi nam bio ravan?

Dodir Svile, �. Balaševic

[believer]

KAD PIJEM

Kad pijem
S Roshijem
Scotch od 300$
on gasi svaku žeđ
I pesma mi navire na usne
i žena leže sa mnom
i svaka me žudnja
poziva da se sklupčam go
u njenim slinavim raljama

..................

Leonard Koen

[maksimilijan]

Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju .

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta i podario mi komadic zivota, moguce je da je ne bih kazao sve sto mislim , ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje , sanjao vise, shvatio sam da svaki minut koji provedem zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti.

Hodao bih kad drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge kada govore i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno , izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.

Boze moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu i cekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.

Boze moj, kad bih ja imao jedan komadic zivota ... ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Deci bih darivao krila ali bih prepustio da sama nauce da lete, stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas ljudi...

Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put, prst svoga oca,
da ga je zauvek uhvatilo. Naucio sam da covek ima pravo da gleda grugog odozgo, jedino kada treba da mu pomogne da ustane da se uspravi. Toliko toga sam mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kad me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu nazalost poceti da umirem."

Oprostajno pismo Gabrijela Garsije Markesa

[NSdjanka]

"Gledano odozgo i veliki rat je bio samo privremena igra. Mnoštva zvezda nastavljala su da putuju svojim utvrđenim putanjama u nesputanom prostoru... U kosmičkim komešanjima svetovi su se rađali i umirali. U haosu maglina nastajala je prvobitna materija... Da, božanska supstanca nema ni početak ni kraj, ona je apsolutna, nedeljiva, večna, bez trajanja, beskrajna u svojim atributima. Njeni talasi i mehuri plesali su u univerzalnom kotlu, uzavrelom od promene, u skladu s neprekinutim lancem uzroka i posledica, a on, dr Fišelson, bio je sa svojom neizbežnom sudbinom samo delić toga."

I.B. Singer, Spinoza iz pijačne ulice

[bloom73]

"Odsustvo zidina, konačno, označava prestanak razdvajanja kulturnog poretka i varvarstva i početak permanentnog opsadnog stanja u kome su oni koji grad napadaju i koji ga brane pomešani u socijalnom rastvoru izjednačenom nacionalnom pripadnošću koja briše kvalitativne razlike među ličnostima. To novo stanje socijalne konfuzije naziva se demokratija, republika ili nacionalna država. "


"Uspon i pad parkinsonove bolest"
Svetislav Basara

[Orhideja_]

"...Sta je upravo istinski ziv covek,to se danas svakako zna manje no ikada,te se zato ubijaju u gomilama ljudi od kojih je svaki dragoceni ogled prirode,koji postoji samo jedanput.Da mi nismo vise nego ljudi koji postoje samo jedanput,da se moze svaki od nas jednim puscanim zrnom doista skloniti sa sveta,bez ikakva traga,onda vise ne bi imalo smisla pripovedati price.Ali,svaki covek nije samo on sam,nego je on jedinstvena sasvim osobita,u svakom slucaju vazna i znamenita tacka u kojoj se pojave svetaukrstaju samo jedanput na taj nacin i nikad vise.Zato je povest svakog coveka vazna,vecita,bozanska,zato je i svaki covek dokle god zivi i ispunjava volju prirode,izvaredan i dostojan svake paznje.U svakom je otvoren duh,u svakom pati stvorenje,u svakom se izbavitelj raspinje na krst..."

Demijan
Herman Hese

[maksimilijan]

-Idi, pogledaj ponovo ruze. Shvatices da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati se onda da mi kazes zbogom, a ja cu ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruze.
-Vi uopste ne licite na moju ruzu, vi jos nista ne znacite, rece im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao sto je bila moja lisica. Bila je to obicna lisica slicna stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruze su se osecale veoma nelagodno.
-Lepe ste, ali ste prazne, rece im on jos. Covek ne moze da umre za vas. Naravno, obican prolaznik poverovao bi da moja ruza lici na vas. Ali ona sama znacajnija je od svih vas zajedno zato sto sam ja nju zavoleo. Zato sto sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato sto sam njoj napravio zaklon. Zato sto sam radi nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato sto sam nju slusao kako se zali, hvalise ili kako ponekad cuti. Zato sto je to moja ruza.
I on se vrati lisici.
-Zbogom, rece joj on...
-Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: Covek samo srcem dobro vidi. Sustina se ocima ne da sagledati.
-Sustina se ocima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
-Vreme koje si ulozio oko tvoje ruze cini tu ruzu tako dragocenom.
-Vreme koje sam ulozio oko moje ruze... rece mali princ da bi zapamtio.
-Ljudi su zaboravili tu istinu, rece lisica. Ali ti ne treba da zaboravis. Ti si zauvek odgovoran za ono sto si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ruzu.
-Ja sam odgovoran za svoju ruzu, ponovi mali princ da bi zapamtio.

antoan de sent egziperi-mali princ

[Sivi]

Kalif Muaijat pitao je Omera Ben Al-Asa u čemu je tajna njegove izuzetne političke veštine:

- Nikad se nisam upustio u nešto a da prethodno nisam razradio plan povlačenja;
s druge strane, nikad mi se nije desilo da nešto započnem a da već na prvom koraku poželim da pobegnem glavom bez obzira - glasio je odgovor.


neponat autor