Citati naši omiljeni...

[bellissima]

... sve je moguce, sve je na dohvat ruke, samo se covek ne
sme predati. Tesko je dok se ne odlucis, tada sve prepreke
izgledaju neprelazne, sve teskoce nesavladive. Ali kad se
otkines od sebe neodlucnog, kad pobedis svoju malodusnost,
otvore se pred tobom nesluceni putevi i svet vise nije
skucen ni pun pretnji.

M.Selimovic

[dori]

"Ne hodaj ispred mene, možda neću slijediti.
Ne hodaj iza mene, možda neću voditi.
Hodaj pokraj mene i samo budi moj prijatelj."

Albert Camus

[Lilith_021]

Imala sam tu čast da budem zvanica na romskoj svadbi, kod mog druga Žike, tek pristiglog iz ratom zahvaćene Foče, preimenovane u Srbinje. Tamo se, kao srpski dobrovoljac, proglasio za ciganskog cara, osnovao svoju �imalinsku gardu� i obelodanio �Fočanske propise�!

Žika se u Foči našao iz patriotskih razloga ali se brzo pokajao, shvatajući da su lokalni muškarci odlazeći na front mesto prepustili baraberiji sa svih mogućih strana. U taj dekor se sjajno uklopivši, postao je �desperados № 1�, sa �roleks� satom na narukvici �prezident�, statusnim simbolom vrednim oko 25.000 maraka, na desnoj nadlanici. U opštoj grabeži na prste jedne ruke su se mogli pobrojati incidenti kao onaj kad je jedan Srbin, u znak protesta zbog paljenja komšijskih muslimanskih kuća, zapalio sopstvenu, izneo fotelju napolje, seo u nju, i gledao u zgarište! Sravnjivanje s zemljom Aladža džamije Žika je cinično objasnio time da su �Srbi kao beslovesna raja stolećima zidali džamije, pa, pošto nikada nisu isplaćeni, iz revolta su krenuli da ih ruše!�

Nakon ranjavanja, vratio se u Marinkovu baru, nameran da oformi �Srpsko-romsku autonomnu oblast.�

- Vreme mi je da se ženim, tim pre jer je kren�o bizmis. Poslao sam osam ekipa na teren, pa jedni diluju devize, drugi trguju po pijacama, treći prevoze robu traktorima i motor-kolicima, a ostali prekopavaju po �kontinjerima� i deponijama. (A što i da ne? Kada to mogu da rade novinari američke �žute štampe�, koji preturaju po djubretu ispred staništa uglednih ličnosti, zašto ne bismo mogli i mi, kad je veliki ćar?) Ne smeta nam što nas zovu �birokrate� kad skupljamo papir, �speleolozi�, a �arheolozi�, �gnjurci� i �nojevi�, kad rijemo po drugom matrijalu. Sve te pametnjakoviće mogu, ako �oću, da kupim za trice. U �kontinjerima� ima čega �oćeš: puni novčanici, nenačete šunke, voće, povrće, brda hleba, staklo, gvoždje, pamuk, tu i tamo nadje se i neka �utoka�. Odnedavno sam stek�o jedan hobi: skupljam bačene marksističke knjige, sabrana dela nekad najvećih a sad ne mož� biti manjih drugova, ploče sa himnama i koračnicama, govorima i recitacijama, diplome, plakete, ordenje, priznanja... Pre neki dan sam pronašao �biser� � drugi tom Vranickog ��Historija marksizma�. Na svemu što nadjem uredno napišem datum prispevanja, ulicu i �matični kontinjer�.

Drugom prilikom, izveo me je na piće u kafanu �Kolarac�. Pripaljujući italijanski cigarilos, tada mi se pohvalio da je za jedno kokošije jaje kupio petnaest primeraka dnevne štampe. Sa suvom slaninom je bio još bolje sreće: prodao je kilo i po i kupio pet povratnih avionskih karata za Tivat!

- Spremaj se! Putujemo, čim očistim pištolj!

- Od, čega, bre, da ga čistiš, crni Žile? � isprepadah se ja.

- Ma začadjavio sam ga u ribolovu!

- Ti mene očigledno malo zvrndaš!

- Ama jok! Okupila ti se moja bratija, od grdog oca i grdje matere, otišli smo na Adu Krkljanac sa štapovima i balonom rakije, tako da ispade po oka na momka! U neko doba sam upec�o soma od desetak kila. Nekako ga izvukosmo na obalu, odigrasmo oko njega ratnički ples, stavismo mu u usta pikavac i slikasmo se sa njim. Som, medjutim, pikavcem izgore strunu i bućnu u vodu, al� ne beh ni ja lenj: izvadim ti ovaj moj pusti �Tetejac� i sručim čitav okvir u strvinu. Pozvana si na ručak, pre leta za Tivat!


Milan Janković

[ZOE]

"I baš zbog toga što sam navikao da sve što od sudbine tražim i dobijem, upravo je to postepeno dovelo do izvesne klonulosti i mrtvila u samom životu. Ono što se tada nejasno u nekim trenucima polusvesti u meni s čežnjom budilo nisu u stvari bile želje, već samo želja za željama, težnja da što jače, neobuzdanije, sa više ambicije i nezasićenosti žudim, da živim potpunije, a možda i da patim."

Stefan Cvajg

[dori]

Bozanstveni Bezboznici

"Ne postoje lepote detinjstva, postoje naše fantazije o tome, postoje retuširane slike starozavetnih bogova u sećanju, koje zapravo predstavljaju naše roditelje, postoji misao koja je gotovo senzacija, na miris uvojaka s glave nekog kliktavog Kupidona, neku od naših ranih strasti iz vremena ranih jada. Istina je da je sećanje jedini raj iz koga ne možemo biti prognani. Takodje je istina da je sećanje jedini svet u kome mi vladamo i u kome ukus jednog parčenceta ušećerenog raja umočenog u vreli aromat nečega što se zove čaj, a mogao bi se zvati i nektar i tečno zlato i melem za otečene žlezde u doba dečijih bolesti, otvara dveri nečega što mislimo da smo zaboravili, a što možda nikada nije ni postojalo. Stvaran svet samo je sirova gradja, opiljak, okrajak onoga što je moglo biti. I čega će možda biti negde drugde. "Djubrište", rekao bi Šejka. "Prokleta avlija", rekao bi Andrić. "Davos", rekao bi Tomas Man i osmehnuo se."

Sanja Domazet

[vladapera]

Sanja Vojnović
MANGO I AVOKADO

Na malom trgu
dečaci igraju fudbal
i lopta im često pada na stolove
poslastičarnice kojoj je trg letnja bašta
Na zidiću - odmaralištu za decu i golubove
ispisano je
crvenim sprejom: govnima na fašiste - A
crvenim: solidarnost sa emigrantima
plavim: napolje stranci, Grčka - Grcima
crna - anarhija
crvena - komunizam
plava - demokratija
i sve ono što može stati izmedju
Iz malih prodavnica "svaštara - kafana"
dopire smeh i obavezno:
Ela, re, malaka!
Na stolicama ispred tih svaštara - kafana
sede starci i mladi stranci
pružaju noge preko trotoara
tako da moraš da ih preskačeš
ako hoćeš da prodješ
To je Atina kakvu treba videti
Prava Atina
i nema nikakve veze sa Olimpijskim igrama
Samo treba imati dobro oko

[dori]

Danilo Kis

Ulazimo u voz sa svojim smešnim prtljagom, vučemo sa sobom čergu svog lutalaštva, žalosnu prćiju mog detinjstva. Naš istorijski kofer, sad već oguljen i s kopčama koje svaki čas popuštaju sa zarđalim praskom, kao stari pištolji-kremenjače, isplovio je iz potopa sam i pust, kao mrtvački sanduk. U njemu sad leže samo žalosni ostaci mog oca, kao u urni pepeo: njegove fotografije i dokumenta. Tu su još i njegova krštenica i školska svedočanstva, te neverovatne tore ispisane kaligrafskim rukopisom neke daleke prošlosti, skoro mitske, dragocena svedočanstva mrtvog pesnika, istorijski arhiv njegove boljke: prepisi sudskih parnica, papiri Fabrike četkarskih proizvoda u Subotici (koju je on doveo do bankrotstva), dekreti, rešenja o postavljenju, unapređenja za šefa staničnih postaja, zatim dva njegova pisma � "Veliko i Malo zaveštanje" � kao i otpusnice iz bolnice u Kovinu...

Kakvom sam tada bio mišlju vođen kad sam tu čudesnu arhivu prokrijumčario u naš kofer, krišom od naše majke? To beše, bez sumnje, rana svest o tome da će to biti jedina prćija mog detinjstva, jedini materijalni dokaz da sam nekad bio i da je nekad bio moj otac. Jer bez svega toga, bez tih rukopisa i bez tih fotografija, ja bih danas zacelo bio uveren da sve to nije postojalo, da je sve to jedna naknadna, sanjana priča, koju sam izmislio sebi za utehu. Lik mog oca bi se izbrisao iz sećanja, kao i toliki drugi, i kad bih pružio ruku, dohvatio bih prazninu. Mislio bih da sanjam.

(Iz baršunastog albuma)

[Lilith_021]

... Sacuvaj me od onoga koji istinu ne može reci, a da ne ubode; od onog coveka s dobrim izražavanjem ali lošim namerama i od onog koji samopoštovanje stice pronalazeci pogreške u drugih.

(Kahlil Gibran)

[dori]

"Trazi se jedan svet, prekjuce iscezao.
Trazi se nada, ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traze se svi oni sto su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove naseg vremena, nase ljubavi, traze se da vrate ljubav.
Trazi se onaj ulicni casovnik na banderi pod kojim smo cekali, onaj sat sto jos uvek otkucava u nasem pamcenju. On se trazi. "

Kapor

[ZOE]

�Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnošću. Neshvatljivo zašto, ostajemo. Malo pomalo naša muka, i vrtoglavica, i užas tonu u oblak nekog osećanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce što se pretvara u duh u priči iz Hiljadu i jedne noći. Ali iz našeg oblaka na ivici pravalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strašniji od svakog duha ili bilo kog demona iz priče, pa ipak je to samo jedna misao, užasna misao koja nam ledi i samu srž u kostima žestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono što bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga što je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u našoj mašti-upravo zbog toga sad ga silno priželjkujemo. I pošto nas naš razum snažno odvraća od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primičemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast čoveka koji dršćući na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokušaju razmišljanja, znači biti neminovno izgubljen; jer premišljanje nas samo tera na uzdržavanje i zato je to, kažem, baš ono što mi ne možemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo ničice na zemlju, okrenuvši ledja provaliji, mi ćemo skočiti u nju i poginuti.�

Sh.Bodler

[Zoa]

Filozofija i izučavanje stvarnog sveta odnose se jedno prema drugom kao onanija i polna ljubav. (Marks)

[vladapera]

Mika Antić
NOSAČ

Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima , a vreme dužinama senki.
Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama.
Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju.
Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.
Zar sve to ne liči na slobodu

[bigrancer]

"Ništa živ čovek ne može izgubiti što mu jedno proleće ne bi moglo povratiti, niti može biti čovek trajno nesrećan dok Bog daje da se duša leči zaboravom i zemlja obnavlja prolećem"...

I, Andric

[dori]

�Ali svi ljudi znaju da ne vrijedi živjeti. Uglavnom sam znao da je gotovo svejedno hoću li umrijeti u tridesetoj ili sedamdesetoj godini života, jer će, naravno, u oba slučaja drugi ljudi i druge žene i dalje živjeti i to na tisuće godina. Zaista, ništa nije jasnije od toga ...�

Albert Camus, Stranac

[ZOE]

Kad počnu da te progone aveti iz prošlosti, kad te napusti samopoštovanje i kad ostaneš usamljen baš kad ti je potrebna pomoć, ostaje ti samo jedan izlaz. Evo šta treba učiniti:
Sedi na prozorski okvir i gledaj u mrak. Kad čuješ polivače ulice, uzmi flašu dobrog pića koje si čuvao za posebnu priliku, istrči napolje i iskapii ga s njima. Tako ćeš im postati prijatelj i dobićeš pravo da polivaš asfalt i parkirana vozila koliko hoćeš, imaćeš osećaj moći jer držiš ogromno crevo koje ti se vuče među nogama i na koje možeš da natakneš ceo svet, voda iz njega šiklja i ništa ne može da je spreči u tome. Moćno!

Ne veruješ u ovaj recept? A zlata vredi.

Voja Antonic