Citati naši omiljeni...

[zrNce]

1900 i neke
,daleke
Dajem miris:
jutarnje izmaglice, opranih ulica, jutarnje kafe, deterdzenta prosutog u samoposluzi (izmeshanog sa mirisom vruceg hleba), gustog dima koji ostavlja autobus, boje i papira jutarnjih novina, guzzve u autobusu, napornog dana, ruchka, koji samo shto nije gotov, dima cigarete pomeshanog sa mirisom kafe, knjizzare, poslasticharnice, kafane, bistroa, diskoteke, pozorishta, bioskopa, vrha Avale, vetra...
Dajem miris:
Skadarlije, obale Dunava, pristanishta, bilo kog keja, reke, mora, chetinara, uvelog lishca, trave, parka, starog hrasta, kestena, recepcije, garderobe, restorana, parfema, pudera, hladnog predjela i toplog jela, nove kozzne tashne, tepiha, dima ugashene svece, cveca na sredini stola, neugaslog pikavca, bluze, dzempera, koshulje, nove frizure, izmeshane i potopljene tonove neke melodije laganog ritma, vina pomeshanog sa shalom, prichom, uspomenom, idejom, zamisli, obecanjem, radovanjem, osecanjem...
Dajem miris ulice, Zvezda, ledenih gradskih svetiljki, iza ponoci, u hodu, bez zzurbe...
Dajem miris Grada, izmeshan sa utiskom, nadom, idejom, zzeljom, kao u snu...
Dajem sve mirise, koji nestaju istopljeni pred pogledom i osmehom.
Menjam ih, za ukus
jednog poljupca.

Ukus koji zaustavlja vreme, pretvarajući ga u san.
zauvek.

Cheda Bradic....Miris I Ukus

[gaga73]

...Zaljubljena zena cesto ocajava kad oseti da voljeni muskarac nikada nije sasvim s' snjom. Uvek joj deluje pomalo rastrojen, kao da je dolazeci na satanak po belom svetu razbacao razne segmente svoje duse. Sa svoje strane, muskarac tananijih osecanja neretko se osetio postidjenim zbog nemogucnosti bezuslovne predaje i potpunog prisustva s' kakvima ljubavi prilazi zena. Zbog tog razloga, muskarac zna da je trapav u ljubavi i nesposoban za ono savrsenstvo koje zena ume da podari tom osecanju....


"O ljubavi..." Hose Ortega i Gaset

[TVO.JA_]

"...Cula sam da u " Kabali " postoji izreka da Bog broji zenske suze.Suze kojima oplakuje ono sto najbolje razumeju.Zivot koji daju i obnavljaju.Podsvjesno,izbegavajuci identifikaciju sa majkom, bezala sam od svega zenskog u sebi.
Mozda zato Bog dugo,predugo nije brojao moje suze..."


" Spletkarenje sa sopstvenom dusom " Marija Jovanovic

[zrNce]

Neobichne Misli O Obichnim Stvarima....

Svakog proleca, tokom mnogih godina, imao sam zadatak da napishem svoju licnu izjavu o tome u shta verujem: moj moto. Kada sam bio mladji, taj dokument je imao mnogo stranica; trudio sam se da sve spomenem, pazio da mi nishta ne promakne. Dokument temeljan i opshiran kao presude Vrhovnog suda, kao da se rechima mogu reshiti svi egzistencijalni sukobi.
Poslednjih godina moj moto je postao kraci � ponekad je cinichan, ponekad komichan, ponekad obichno intoniran � ali pishem ga i dalje. Nedavno sam pokushao da sushtinu svojih uverenja sazmem na samo jednu stranicu i napishem jednostavnim rechima, mada svestan da to podrazumeva vrlo naivni idealizam.
To nadahnuce, da budem shto sazzetiji, doshlo mi je na benzinskoj stanici. Rezervoar starog automobila napunio sam do vrha visokooktanskim gorivom super de luks. Moja stara krntija nije, medjutim, mogla da ga svari i dobila je napad � motor je neprekidno kashljucao i gasio se na raskrsnicama, podrigivao na nizbrdicama. Shvatio sam. I moja glava i moj um povremeno pokazuju iste simptome. Progutam li previshe visokosadrzzajnih informacija, i ja cu dobiti napad, egzistencijalne vrste: kashljucati i gasiti se na raskrsnicama gde treba doneti zzivotne odluke, jer uvek � ili znam previshe ili premalo. Zzivot nije izlet.
Tada sam shvatio da vec znam vecinu onoga sto smatram vazznim za smisleni zzivot � i da uopshte nije komplikovano. Ja znam. I znam odavno. Medjutim, i zziveti tako � to je vec druga stvar. Evo dakle, ovo je moj moto:
SVE SHTO TREBA DA ZNAM o tome kako treba zziveti, shta raditi i kakav biti, nauchio sam josh u vrticu. Mudrost me nije chekala na vrhu planine, na kraju drugog uspona shkolovanja, nego se krila u pesku dechjeg igralishta. A evo shta sam tamo nauchio:

Sve podeli sa drugima.
Igraj posteno.
Ne muchi ljude.
Svaku stvar vrati gde si je nashao.
Pochisti za sobom.
Ne uzimaj ono shto nije tvoje.
Kada nekoga povredish, izvini mu se.
Peri ruke pre jela.
Pusti vodu u toaletu.
Topli keks i hladno mleko su zdravi.
Zzivi uravnotezzeno: malo uchi, malo razmishljaj, crtaj, slikaj, pevaj i pleshi, igraj se i radi � svaki dan od svega pomalo.
Svakog poslepodneva odspavaj.
Kad izadjesh u svet, budi oprezan u saobracaju, drzzi se za ruke i ne udaljavaj se od svog druga.
Ne zaboravi da chudo postoji. Seti se semenke u plastichnoj chahsici: koren je krenuo u dubinu, stabljika u visinu, niko ne zna zashto i kako, ali tako je sa svima nama.
Zlatne ribice, hrchci, beli mishevi, chak i semenke iz plasticne casice � jednom moraju da umru. I mi cemo.
A zatim se setite svojih prvih slikovnica i prve rechi koju smo naucili � najvece i najvazznije od svih reci � VIDI.

Sve shto treba da znate sadrzzano je negde u ovom spisku. I zlatno pravilo, i ljubav, i temeljna pravila higijene. Ekologija i politika, ravnopravnost i zdrav zzivot.
Uzmite bilo koje od tih pravila, dodajte mu tehske, odrasle i zvuchne rechi i primenite na zzivot svoje porodice, posao, drzzavnu politiku, svet u kome zzivomo � i videcete da ce pravilo ostati jasno, tachno i chvrsto. Zamislite, koliko bi bolji bio nash svet kada bismo svi � chitav svet � oko tri popodne pojeli malo keksa i napili se mleka i zatim prilegli da malo odspavamo. Ili kad bi se sve drzzave pridrzzavale pravila da svaku stvar vrate tamo gde su je i nashle i da pochiste nered za sobom.
Kao shto je istina, ma koliko smo vec odrasli, da je, kad izadjemo u svet, najbolje drzzati se za ruke i ne udaljavati se od svog druga.....


Robert Falgam

[drth09]

�sva ta zamršenost postade jedan ogroman mir i bezgranična uteha�

M. Crnjanski

1920.

[Goga]

...Prvo sam zapazio njene ruke. Dok je pridržavala jašmak, prisilnom kretnjom, koja je određena, bez mnogo mogućnosti, bile su razdvojene i neizrazite, jedva su se primjećivale. Ali kad je pustila tkaninu i sastavila ruke, one su odjednom oživjele, postavši cjelina. Nisu u pohod polazile naglo niti su se kretale živo, ali je u njihovom stišanom mirovanju, ili laganom lutanju, bilo toliko snage i nekog neobičnog smisla, da su neprestano prikivale moju pažnju. Izgledalo je da će svakog časa učiniti nešto važno, nešto presudno, stvarajući tako napetost očekivanja, stalnu i uzbudljivu. Mirovale su u krilu, sastavljene, obgrljene, kao da se dave u tihoj čežnji, ili čuvaju jedna drugu da ne odlutaju, da ne učine štogod nerazumno, nepomične u neprestanom talasanju što se jedva vidjelo, slično nemirnom drhatu, lakom grču od preobilja snage. Onda su se bez žurbe razdvajale, kao da su se dogovorile, i samo trenutak lebdjele, tražeći se, pa nježno padale, poput zaljubljenih ptica, na atlasno koljeno, opet zagrljene, nerazdvojne, srećne u svom sastavljenom ćutanju. Dugo je tako trajalo, i jedna se pomaknula, prstima što su se sporo i strasno grčili počinjala da gladi atlas ispod sebe, i kožu ispod atlasa, a druga je ležala na njoj, priljubljena, utišana, osluškujući nečujno pucketanje glatkog kumaša nad okruglim mermernim koljenom. Samo ponekad bi se otkinule i jedna bi pošla u samostalan pohod, da ovlaš dodirne minđušu na kraju uha stidljivo skrivenog ispod crne kose crvenkasta odsjaja, ili bi se zaustavila u vazduhu, da čuje neku riječ, pa bi se povlačila, bez mnogo zanimanja za razgovor, idući u susret onoj drugoj što je ćutala, uvrijeđena tom malom nepažnjom.
Pratio sam ih, iznenađen izrazitošću njihova osamostaljenog života, kao dva mala stvora što imaju svoju vlastitu životnu putanju, svoje prohtjeve i svoju ljubav, svoju ljubomoru, čežnju, blud, u jednom trenutku oduševljen, u drugom uplašen, zbog lude misli o zatvorenosti i besmislenosti tog sitnog života, sličnog svakom, ali je to bila brza i bezopasna misao, trenutni otkucaj drukčijeg života u meni, koji nisam želio da budim...

M. Selimović ''Derviš i smrt''

[Lilith_021]

S Tugom jednostavno treba umeti...
Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moras praviti da je ne primecujes pa ce se kad tad okrenuti i otici, iako ti se u prvi mah cini da ce zauvek cvileti kraj stola...
I pazi...
Poklonis li joj samo mrvicu paznje nece se smiriti dok ti ne uvali citavu korpu...
I onda si gotov...
Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih musterija...
I nikad te vise nece zaobici...

[Jerowen]

Ko zna da zna, sledi ga.
Ko zna da ne zna, nauči ga.
Ko misli da ne zna a zna, probudi ga.
Ko misli da zna a ne zna, kloni ga se.

Nikola Tesla

[gaga73]

Ko je covekov veliki ucitelj?
Niko drugi, nego sam covek. Zar nije on taj, koji tumaci zagonetne znake na raskrscu zivota, da bi se postepeno penjao od rodjenja do smrti?
Zar mu cula nisu dovoljna da bi govorio svojim ovozemaljskim jezikom, i nije li opremljen svim onim sto mu je potrebno za svoj dugi zivotni put?
Kakve tajne skriva skroviste njegovog mozga?
I zar nije njegovo srce tako skriveno da niko na moze videti kakva su blaga u njemu zakljucana?
Ako je priroda stvorila coveka, onda on mora sluziti nekoj svrsi.


S.JESUDIJAN: JOGA I ZDRAVLJE

[zrNce]

Dva semena lezze jedno pored drugog u plodnom tlu u prolece.

Prvo seme kazze:
Zzelim da rastem! Zzelim da pustim svoje korenje duboko u zemlju ispod mene, i da poguram svoje izdanke kroz zemljinu koru iznad sebe. Zzelim da razvijem svoje pupoljke da bi objavili dolazak proleca.Zzelim da na svom licu osetim toplotu sunchevih zraka i na peteljkama blagoslov jutarnje rose.
I tako je raslo.

Drugo seme kazze:
Plashim se. Ako pustim svoje korenje u zemlju ispod mene, ne znam na shta mogu da naidjem u tami. Ako se probijam kroz chvrsto tlo iznad sebe, mogu da ostetim tanane izdanke, shta ako otvorim svoje pupoljke, a puzz pokusha da ih pojede? A shta ako pochnem da cvetam, a dete me ischupa iz zemlje. Ne, mnogo je bolje da chekam dok sve ne bude bezbedno.
I tako je chekalo.
Jedna koka koja je cheprkala po bashti, trazzeci hranu, pronashla je seme koje cheka i odmah ga pojela.

Zzivot guta one koji se boje.


Smelost....Pety Hansen

[Zvonchica]

Ljubav je uvek nova. Nije važno da li volimo jednom, dvaput, deset puta u životu - jer se stalno suočavamo sa situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas može odvesti u pakao ili u raj, ali uvek nas nekud odvede. Treba je prihvatiti, jer ona je osnovna hrana našeg postojanja. Ako je uskratimo sebi, umrećemo od gladi gledajući žudno u drvo života, a nećemo imati smelosti da prižimo ruku i uberemo plodove. Treba tražiti ljubav, ma gde ona bila, čak i onda kada to podrazumeva sate, dane, nedelje razočarenja i tuge.
Jer onog časa kada krenemo u potragu za ljubavlju, i ljubav takođe polazi nama u susret.
I spasava nas.

Paulo Koeljo - Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala

[Goga]

...Ostatak života Džonatan je proveo u samoći, ali je odleteo još mnogo dalje od Dalekih Hridi. Nije ga toliko bolela samoća koliko saznanje da njegova braća nisu htela poverovati u uzvišenost letenja; nisu hteli da otvore oči i vide.
Svakim je danom učio sve više. Naučio je da ponirući punom brzinom može dohvatiti vrlo retku i ukusnu ribu što se kreće u jatu tri metra ispod površine okeana - više mu nisu bile potrebni ribarski brodići ni ustajali hleb da bi preživeo. Naučio je da spava u vazduhu za vreme dugih noćnih letova, koristeći se vetrom što je dolazio s kopna i prelazeći tako po dvesta kilometara od zalaska do izlaska sunca. Vladajući savršeno samim sobom, leteo je kroz guste morske magle i penjao se iznad njih, do blistavog vedrog neba... dok su drugi galebovi stajali na zemlji i znali jedino za sumaglicu i kišu. Naučio je da se služi vetrovima u visinama da odleti duboko u unutrašnjost i onde se pogosti ukusnim kukcima.
Sve što je nekad želeo jatu, sad je činio sam za sebe; naučio je leteti i nije mu bilo žao cene koju je platio. Džonatan je otkrio da su dosada, strah i gnev glavni razlozi zbog kojih galebovi žive kratko, a budući da se svega toga oslobodio, poživeo je zaista dugo i lepo...

Galeb Dž. Livingston - Richard Bach

[jella1952]

"...Ljudima nikada nije pravo. Slepo grabe bilo sta - komunizam, prirodnu ishranu, zen, serfing, balet, hipnotizam, dizanje tegova, putovanja, povlacenje u sebe, vegetarijanstvo, Indiju, slikanje, pisanje, vajanje, komponovanje, dirigovanje, ranac na ledjima, jogu, sparivanje,
kockanje, alkoholisanje, gluvarenje, hladan jogurt, Betovena, Baha, Budu, Isusa, meditaciju, heroin, sok od sargarepe, samoubistvo, odecu rucne izrade, putovanja dzetom, Njujork, a onda se sve to raspadne niusta.
Ljudi moraju necim da se zabave dok cekaju na svoju smrt. Bar nije lose imati izbor..."

Carls Bukovski, "Zene"

[jella1952]

Kolebam se da ovaj nepoznati osećaj, čija me čama i slatkoća saletaju, nazovem lepim ozbiljnim imenom tuge. To je tako potpun, tako sebičan osećaj, da ga se gotovo stidim, dok mi je tuga uvek izgledala vrednom uvažavanja. Ne, nju nisam poznavala, ali dosadu, žaljenje, grižu savesti, iako ređe, da. Danas me obavija nešto mekano i razdražujuće kao svila i odvaja od drugih.


"Dobar dan tugo", Fransoaz Sagan

[jella1952]

VALER:
�Uvideo sam da najlakše možemo zadobiti ljude ako se kitimo onim što se njima dopada, ako se slažemo s njihovim načelima, ako hvalimo njihove mane i odobravamo njihove postupke. Ne treba se bojati da ne preteramo sa uslužnostima, jer, iako se vidi da ih varamo, najlukavije uvek najlakše obmanjujemo laskanjem, i nema bezočnosti i šege koje oni ne bi podneli, samo ako se ove začine hvalama. Postupajući ovako, postajem pomalo neiskren; ali kad su nam potrebni ljudi, moramo im se prilagoditi; a pošto ih samo tako možemo pridobiti, onda nisu krivi oni što laskaju, već oni koji žele da im se laska.�

(MOLIJER; Tvrdica)