Kako lecite i prebrodite tugu?

[Beogradjanka]

Tako što mi postane muka od te tuge, razbesnim se sama na sebe jer shvatim konačno da niko, niko nije vredan toga. I neću više da sam tužna. Neću i tačka

[Angus]

...alkoholom...

[ZOE]

Ja ne piiiiiijeeeem da ga preboliiiim
Pijem da prezivim jer me vise ne voliiiiiiiiiii

[MaNemoj]

nikako

[Sunflower]

Nekad bih se i napila.. ...pa mi onda loše danima...sada više ne...sačekam talas, pa ili me poklopi, ili ga prebrodim.

[Sivi]

Niti je lečim, niti to želim.
"Bogu božije, caru carevo" .
Umem jako dugo da "konzervišem" svoja osećanja i zato neke "cake" da bih "lečio" mi deluju kao obmana...a time se ne bavim nikada. Ako boli...onda neka boli junački . Verovatno je vredelo .

[_baba_]

Uvek se nadje nachin.
Ja eto smaram ljude po netu...kuckam besmislene postove...loopetam...shooketam...laprdam...kad sam najtuzhnija onda posebno kakam, za medalju...
Nekad popijem dve chashe bilo kakvog shpiritusa i oshopam se k'o peach*a...
A nekad vala sednem pa plachem li plachem...pa mi sve bude zhao mene pa plachem josh vishe. Pa da. Plachi baba manje cesh pishkiti...
Ako. Valja se. Samo ne chesto...da ne bi preshlo u naviku.

Ma ne znam, shta znam...dizhe me kad se ljudi oko mene smeju...a imam tu ludu srecu i deda Todorove gene...blentava sam po difoltu te su moji ljudi chesto nasmejani.
A to shto su klovnovi najtuzhniji ljudi...koga bole brige? Shalji dalje ne vracaj.

[leptirić]

Buljim u prazno (kada mogu i kada nema nikog oko mene).
Tada mi prija samoca, prija mi tisina.
Tada mi smetaju (suvisni) ljudi. Ne idem cak ni u grad danima da ne bih gledala ljude.
Izolujem se maximalno.
Pustam u "moj svet" samo odabrane. Oni koji znaju cutati sa mnom. Oni koji i u takvim situacijama znaju, umeju da me nasmeju.
Cesto aktiviram moj unutrasnji vremeplov i preselim se u neke prosle dane, situacije...
Cesto lutam po hodnicima proslosti koji imaju materijalni trag. Tada sam u svom svetu...
Tada zivim neke "druge dane".
Tada mi je (na trenutak) lepo.

[Bombica]

nekad ne pomaze nista.
neke tuge nikad ne prolaze.
pogled prazan
i osmeh lazan....
a noci su moje, kad mi se opet vrati
i borim se sa njom... i nece da ode
evo ima skoro dve godine....

[Katharina]

Verujem da kako postoje različite vrste ljubavi, tako postoje i različite vrste tuge.
I doživela sam ih razne, neke nosim zauvek, i uvek će tako da bude dok god koračam ovom planetom jer nisu bile sreća kada je najviše trebalo da mi budu. Neke tuge uspevam da isplačem, i kao da se bol smanjuje svakom suzom puštenom niz obraz dok na krevetu ležim u fetalnom položaju. A postoje i one tuge koje prosto to moraju da budu, tugu kada neko tebi blizak napusti ovaj svet, e onda se tuga ne leči i ne odlazi nikada, vreme ne leči u tom slučaju, tada samo naučimo da živimo sa tom tugom.

[paparazzo]

Patim ja tiho, u sebi, jer vreme poklopi ruzne stvari, onako zive ti ostanu samo lepe scene, a ako ih dozivas, ako ih mislima i srcem prozivljavas ponovo, sebi samo nove oziljke pravis. I povredjujes se na starim ranama. I to traje, krace ili duze... ili zavisi koliko je suncan dan...
I kutiju sa uspomenama cuvam... A kad dodje momenat da ja iz svog zivota brisem proslost... onda cepam...i slike, i papire, i poklone, i svakojake gluposti, sve sto je u kutiji... Svakoj sitnici kazem ponesto sto njemu nisam mogla. I tad znam da sam prebolela...Tako zavrsavam price i na njih stavljam tacku. Nema nazad.