Planinarenje

[blueella]

Planinarenje je sport u kom je jedan od glavnih ciljeva osvajanje vrha neke planine.

Veliki broj planinara ima različite motive, a uglavnom su to: izazov, uživanje u netaknutoj prirodi i druženje. Planinarenje često zahteva dobru kondiciju, jer ono obuhvata penjanje, silaženje, nošenje ranca itd. Iskustvo je potrebno za korišćenje karte, kompasa, visinomera, i druge opreme. Osnovna planinarska oprema podrazumeva cipele, jaknu, ranac. Spisak opreme za ozbiljnije planinarske ekspedicije je dugačak. On pored hrane i vode podrazumeva penjačku opremu (pojas, prusik, karabineri, cepin, dereze, šlem, štapovi...), opremu za prenoćište (šator, vreća, podloga), ostalu opremu (naočare za sunce, ski naočare, baterijska lampa, kompas...) Za vreme uspona i silaska može doći do nepredviđenih okolnosti. Planinari moraju biti psihički pripremljeni da i u najtežim okolnostima (magla, vetar, sneg, kiša, nedostatak vode i hrane, povrede, kvarovi opreme...) ostanu pribrani, pomognu drugima i bezbedno privedu akciju kraju.

[blueella]

MALA HRONOLOGIJA PLANINARSTVA


1336. Prvi zabeleženi uspon na nekom planinskom masivu u svetu iz planinarskih pobuda Francesco Petrarka

08.08.1786. Prvi uspon u Savojskim Alpima na Mont Blanc (4.807m) Michael Gabriel, Paccard i Jean Jacques Balmat

1857. Prva planinarska organizacija u svetu "Alpine club" u Londonu nakon čega se osnivaju druge planinarske organizacije širom planete

14.07.1865. Osvajanje Matterhorna: Eduard Whumper, Francisom Dauglas, M.Crouse, D.Hadov, Ch. Hudson, Peter Tougwalderam i njegov sin koji se takođe zvao Peter Tougwalderam

1874. Osnovano hrvatsko planinarsko društvo

1892. Prvo slovenačko planinarsko društvo

1901. Osnovano srpsko planinarsko društvo u Beogradu

1925. Osnovan Planinarski savez Jugoslavije na Plitvičkim jezerima

1926. Prva planinarska organizacija u Makedoniji

1928. Osnovan Međunarodni savez planinarskih organizacija � UIAA

1944. Tibor Sekelj iz Zagreba izlazi na Aconcaqua, najviši vrh Anda (7040 stara mera), nova satelitska 6960m

03.06.1950. Osvojen prvi vrh iznad 8000m � Anapurna I (8078m ili po drugim podacima 8091m), Maurice Herzog i Louis Lachanel

1953. Prvi osvajači Maunt Everesta (8848m), Edmound Hillary i Tensing Norkay u ekspediciji koju je vodio englez John Hunt

1960. Prva samostalna jugoslovenska ekspedicija u Himalajima na vrh Trisul

1978. Na najviši vrh sveta Maunt Everest (8848m) bez kiseonika izašao je austrijski alpinista (iz Tirola) Reinhold Messner

1979. Prva samostalna jugoslovenska ekspedicija na Maunt Everest; na vrh se penju slovenci: Nejc Zaplotnik, Stane Belak i Andrej Štremfelj i splićanin Stipe Božić

1982. Prva zagrebačka samostalna himalajska ekspedicija na vrh Anapurna IV (7524m)

1988. Prva samostalna republička ekspedicija Srbije na Pamir; osvojen je vrh Pik Koženjevska (7105m), visinski rekord Milenko Savić, Milisav Marinković i Radoslav Milojević

1989. Prva samostalna makedonska ekpedicija na Maunt Everest, vrh osvaja Dmitar Ilijevski; ekspediciji se priključuju Stipe Božić i Viki Grošelj koji tom prilikom osvajaju i vrh Lotce (8516m) i Everest (8848m). Prilikom silaska strada Dmitar Ilijevski.

1990. Druga samostalna republička ekspedicija Srbije na Pamir, vrh Pik Lenjina (7135m); izlaze Zoran Bogdanović i Lambros Hudeludis

1991. Prva samostalna himalajska ekspedicija Srbije na Anapurnu IV (7525m) u zimskom periodu pokušava osvajanje ovog vrha

[DarkRed]

Dragan Jaćimović, naš najistaknutiji alpinista (iz intervjua listu Danas)

Dragan Jaćimović, naš najpoznatiji alpinista, osvojivši 2000. godine Mont Everest (8 850 m) setio se reči koje je izrekao kao sedmogodišnjak "Kad porastem uradiću nešto veliko". Poreklom iz okoline Požege, još kao klinac dizao je na noge meštane svojim skokovima sa mosta u reku Skrapež, nagoveštavajući na taj način ono što će u kasnijem periodu uslediti. Pažnju svetskih stručnjaka privukao je osvajanjem himalajskih vrhova Co Oju i Ama Dabam, na koje se popeo bez upotrebe kiseoničke opreme, što je bio dokaz odlične psihofizičke pripremljenosti i uvod za izazov zvani - Mont Everest, vrh zbog kojeg su mnogi alpinisti ostavili živote u ledenom bespuću.

- Prvi susret sa Himalajima bio je veličanstven, očarali su me ljudi, religija, kultura, priroda Nepala. Obožavam Himalaje, doživljavam ih kao drugi dom, volim i pozitivne i negativne stvari u Nepalu. Ljudi me poznaju, jer sam preko deset puta odlazio tamo. Prvi kontakt sa Himalajima je sve promenio i ta 1996. godina je definitivno ključna u mom životu. Tada je sve krenulo i ja više nisam mogao da se zaustavim, usledila su putovanja u Južnu Ameriku, Peru, Mon Blan, Akonagva...
Na red 2000. godine dolazi vrh nad vrhovima, san svih alpinista, možda ne najveći i najteži, ali svakako najviši. Himalaji imaju svoju ćud i samo njima znane zakone, koji se ne smeju zanemariti.

- U osvajanje Mont Everesta krenuo sam sa jednim Englezom i dvojicom Amerikanaca. Kad idete u takav poduhvat veoma je važno imati dobru ekipu, jer kada na 8.000 metara imate nekoga na koga možete da se oslonite, osobu koja će vam u svakom trenutku pomoći, koja ne ističe svoj ego i ne misli samo na sebe i svoj život, onda je to zaista velika stvar. Sama ekspedicija trajala je dva meseca, tačnije 64 dana. Bio sam u stalnom raskoraku između života i smrti, na 8.000 m nestalo mi je kiseonika, takođe, ostao sam bez radio uređaja, tako da ljudi u baznom kampu nisu znali da li sam živ ili mrtav. Nemoguće je da čovek na 8 000 metara ostane bez kiseonika, popne se na vrh i vrati se u kamp. Zbog odsustva kiseonika pao sam u hipoksiju, kad bih se probudio pomislio bih "dobro je živ sam", ostalo mi je da dišem što sporije kako bih preživeo. Imao sam brojne halucinacije, izgledalo mi je kao da sam ušao u drugu dimenziju. Veoma je važno da kad osvojite vrh imate nekog pored sebe s kim možete da podelite sreću i muku koju ste preživeli, ja to nisam imao i ta osoba mi je zaista falila na Mont Everestu. Dok se penjete ka vrhu morate shvatiti da je sve u glavi i da se samo na taj način možete izboriti sa poteškoćama na koje nailazite. Najlepši trenuci su mi bili kada sam se vratio u kamp i kada sam video da postoje ljudi koji su sve vreme brinuli za mene, ne mogu da opišem sreću koju sam osećao u tim trenucima. Čitava godina mi je bila potrebna da se presaberem i shvatim šta sam uradio. Penjanje je teško, ali kad se popnem na vrh, pogledam uvis, a gore beskrajno nebo. Pomislim to je kraj, nema više ničega, gore su bogovi- kaže Jaćimović.
Trenutak kada se alpinista popne na vrh i zabode zastavicu je jedan i neponovljiv, pogotovo kada je taj vrh Mont Everest.
- Sav se naježim kada se setim tog momenta. Everest nije ni najlepši, ni najteži vrh, ali je najviši. On se po mnogo čemu razlikuje od drugih vrhova. Ne postoji reč kojom bih mogao da opišem pogled sa Everesta nakon dva meseca penjanja, ispod vas su oblaci, nalazite se na najvišoj tački sveta. Kao pupčanom vrpcom jednom tačkom ste vezani za "majku zemlju". Međutim, spuštanje je mnogo opasnije od penjanja jer je čovek tada iscrpljen i želi što pre nazad i tu nastaju problemi, tehnički je spuštanje mnogo zahtevnije od penjanja.
Prema rečima našeg sagovornika, planine oplemenjuju ljude, takođe, na njima spadaju sve ljudske maske.

[blueella]

Vrhovi preko 8000 metara

Postoji 14 planinskih vrhova viših od 8000 metara. Mnogi planinari pokušavaju da osvoje �Sedam vrhova�, odnosno sve vrhove za koje važi da su najviši vrh kontinenta na kom se nalaze. Retki su oni koji pokušavaju da osvoje svih 14 vrhova viših od 8000 metara. Svi ovi vrhovi se nalaze na Himalajima i to u četiri zemlje: Nepalu, Pakistanu, Kini i Indiji. Težina se ovde ne ogleda samo u tome što su stene sa južne strane veoma strme, a klima sa severne strane surova, već i u činjenici da je vazduh veoma razređen. Zbog toga veliki broj penjača koristi boce sa kiseonikom, koji, opet, predstavljaju dodatni teret za nošenje.

[blueella]

s obzirom da nisam dobila instrukcije kako se pravi tabela..dok ne savladam sama..idemo dalje...

Visinska bolest

Cilj viskogorstva je osvajanje vrhova visokih planina.
Najčešće se pod tim podrazumevaju vrhovi preko 2000 metara nadmorske visine.
Pri penjanju na visoke planine dolazi do promena u organizmu, pre svega zbog toga što vazdušni pritisak opada sa povećanjem nadmorske visine.


Kao posledica manjeg pritiska, krv je manje zasićena kiseonikom nego na manjim visinama.
Organizam se može donekle prilagoditi ovim uslovima.
Srce kuca brže, povećava se krvni pritisak.
Međutim, na većim visinama, organizam se teže prilagođava.
Tako nastaje visinska bolest.
Simptomi visinske bolesti su: glavobolja, nesanica, gubitak apetita, mučnina, povraćanje, gubitak mokrenja itd.
Načini borbe protiv visinske bolesti su: biti u što boljoj kondiciji, piti puno tečnosti, jesti dobro, dobro se aklimatizovati.
Aklimatizacija je postepeno privikavanje organizma na veliku visinu.
Planinari najčešće pokušavaju da se aklimatizuju po metodu �gore - dole� koji podrazumeva takozvane aklimatizacione uspone: penjanje na veće visine u toku dana, a zatim spuštanje i noćenje na manjoj visini.
Tek posle jednog ili više aklimatizacionih uspona, definitivno se nastavlja dalje ka vrhu.

[DarkRed]

Srpski planinari na krovu sveta!



Sedam od devet članova srpske planinarske ekspedicije "Mont Everest 2007" uspelo je u nedelju ujutro da osvoji najvišu tačku sveta na istoimenoj planini.

Na "vrh sveta" popeli su se Basar Čarovac, Dragan Petrić, Ilija Andrejić i Petar Pećanac, a sat i 15 minuta kasnije su im se pridružili i Miloš Ivačković, Gligor Delev i Dragana Rajblović - prva žena iz Srbije koja se popela na Mont Everest.

Vrh visok 8.848 metara planinari su osvojili oko 8.45 po lokalnom vremenu.

"Ovo je teško opisati. Samo je nebo iznad nas. Višegodišnje pripreme urodile su plodom, a potoci znoja su materijalizovani na najlepši način. Ostvario sam nešto što je san svakog planinara", rekao je za novopazarski Radio "Sto plus" planinar "Sandžaka" Basar Čarovac.

Čarovac se u dosadašnjoj karijeri popeo još i na Kilimandžaro, Akonkagvu, Damavand, Ararat i himalajske vrhove Loboće, Ajland Pik i Ćo Jo.

Ekspedicija, koja je iz Beograda krenula 30. marta, vraća se u zemlju sledeće nedelje.

Do sada su vrh Mont Everesta iz Srbije osvojila samo dva planinara - Dragan Jaćimović i Isa Panić.



(Beta)

[euridika]

Ja nisam neki sportski tip, ali ovo je fenomenalno.

Srpska ekspedicija na vrhu sveta!

Slažem se da je Fenomenalno...

(ko kaže da ja jesam neki sporski tip? - dobro razumam se i pratim ga... ) DarkRed

[zulum efendija]

Zna li neko gde se moze doci do kompasa u Novom Sadu?

[veverica]

Alpinista ostao na korak od sna



BEOGRAD - Alpinista Dren Mandić (32), član subotičkog Planinarskog kluba „Spartak“, poginuo je dok se, sa još dvojicom kolega iz ekspedicije „Srbija - K2 2008“, peo na Himalaje u pokušaju da osvoji vrh K2, visok 8.611 metara. Nesreća se dogodila u petak 1. avgusta na završnom usponu, na visini od oko 8.200 metara, kod mesta zvanog Botlnek.

Četvorica alpinista, Milivoj Erdeljan, Iso Planić, Dren Mandić i Predrag Zagorac, 2. juna su krenula u ekspediciju „Srbija - K2 2008“, a na uspon ka vrhu koji je drugi na svetu po visini, a prvi po težini, pošli su u nedelju, 28. jula. Napredovanje do vrha nakratko im je prekinuo jak vetar i penjači su se zbog toga zadržali u C2, drugom visinskom kampu na 6.700 metara. U međuvremenu im se razboleo i jedan visinski nosač, koji je zatim krenuo dole. Pošto je teško hodao, na 4.500 metara penjači su mu obezbedili konja da ga spusti dole. Posle noći prespavane u C3, na 7.400 metara, alpinisti su krenuli do poslednjeg visinskog logora, na visini od 8.000 metara. Posle odmora i standardnih priprema ka K2 su pošli u 2.00 sata po lokalnom vremenu, da bi na vrh stigli dovoljno rano kako bi imali vremena da se spuste. Međutim, već oko 3.30 sati na sajtovima koje koriste alpinisti za komunikaciju sa svetom pojavila se vest da je jedan srpski alpinista pao sa grebena Botlnek, a zatim je stiglo i zvanično obaveštenje vođe ekspedicije Erdeljana da je Mandić skliznuo niz liticu i da ostala dvojica penjača pokušavaju da dopru do njega ne bi li ga izvukli, a zatim i da se vraćaju.

U saopštenju za javnost vođa ekspedicije Milivoj Erdeljan opisuje kako je došlo do tragedije.

- Nesreća u kojoj je stradao naš prijatelj desila se u petak, 1. avgusta, oko 11.15 sati na 8.150 metara visine, prilikom uspona na vrh K2. U tom trenutku Iso, Dren i Peđa i naš visinski nosač Husein, zajedno sa velikom grupom penjača, bili su na kraju završnog uspona koji se zove Botlnek. Dren, u želji da zameni mesto sa penjačem koji je išao iza njega i napravi pauzu da bi zamenio boce s kiseonikom, otkopčao je osiguranje s fiksnog užeta. U tom trenutku se uže naglo pomerilo, Dren je izgubio ravnotežu i pao niz veoma strmu stenovitu, ledenu i snežnu padinu sve do 8.020 metara, gde se telo zaustavilo. Do mesta nesreće je nakon 15 minuta prvi stigao Peđa, koji je zatekao beživotno telo našeg druga. Ubrzo su do Drenovog tela stigli Iso i visinski nosač Husein. U tom trenutku definitivno sam prekinuo uspon. Telo našeg prijatelja smo, umotano u zastavu i osigurano na cepin, položili na 7.900 metara desno od smera koji vodi od C4 prema Botlneku. Ostao je bliže nebu - kaže se u saopštenju.

Očekuje se da se preostali članovi „Vojvođanske ekspedicije“ vrate kući do 10. avgusta.




http://www.vojvodineanexpedition.net/

[veverica]

Danijela Jovanović na Elbrusu

Danijela Jovanović je prva žena sa invaliditetom koja je osvojila najviši vrh Evrope - Elbrus. U osvajanje vrha Kavkaza krenula je pre 15 dana sa trenerom Slobodanom Stokićem, posle više od dve godine priprema i truda koji su doprineli ovom neverovatnom uspehu.

Volja, snaga i istrajnost glavni su aduti četrdesetogodišnje Beograđanke, koja je uspela da savlada divlju planinu i ispuni cilj - promovisanje jednakosti, prava i sloboda osoba sa invaliditetom u Srbiji. Danijela je već osvojila Stol, Rtanj i Midžor u Srbiji, Prokletije u Crnoj Gori i najviši vrh Balkanskog poluostrva Musala, koji se nalazi u Bugarskoj.
Iako je rođena bez stopala i šaka, prošlogodišnja najbolja sportistkinja Beograda sa invaliditetom, osim planinarenja, trenira atletiku, tenis i košarku. Pre polaska na put, Danijela je prošla kroz razne vežbe poput teretane, aerobika, kardio-sale, ali i sistematske pripreme u realnim planinarskim uslovima.
Pohod na vrh visok 5.642 metra Danijela je krenula u ponedeljak oko dva sata posle ponoći. Dobra aklimatizacija i priprema doprineli su da Danijela uspešno savlada poslednju prepreku do vrha, Pastuhovu stenu, koju su prešli za manje od pola sata. Dobro vreme i slab vetar znatno su olakšavali poslednje metre do Istočnog vrha, do koga su se peli nešto više od dva sata.
Oko 4 sata posle ponoći Danijela je bila na najvišem vrhu Evrope i tako ispunila jedan od najvećih snova u životu, da bude jedina žena sa invaliditetom koja se popela na visinu višu od 3.500 metara.

Danijela je detinjstvo provela u hraniteljskim porodicama i Domu za mentalno nedovoljno razvijene osobe u Sremčici. Od 2003. godine stanuje na Banjici, u samostalnoj zajednici koja je projekat nevladine organizacije SAPI za osamostaljivanje osoba sa invaliditetom. Roditelji, kako kažu, nisu imali mogućnosti da je podižu, ali su u kontaktu s njom od 1986. godine.

izvor - blic

[zjovan29]

Pročitavši tekstove u komentarima primetih ako smem reći da se ovde brkaju pojmovi planinarstvo i alpinizam. Osnova je zajednočka ali motivi su jako različiti. Pošto sam 15 g. bio alpinista jako dobro znam koja je razlika.
Preporučam planinarstvo jer ono je divno za sve koji vole prirodu i uživaju u njoj. Planinarstvo je moguće i na Fruškoj Gori. Izaći u šetnju planinom i uživati u svežini vazuha, miru i lepoti je nešto što oobogaćuje duh čovekov. Biti alpinista je nešto drugo i mnogo ekstremnije pa tako mnogi alpinizam svrstavaju u ekstremne sportove. Visine su puno veće i zahtevniji uveti. Zna se dogodi u danu promena 4. godišnja doba. To je jako ekstremno ali ima svoju draž. Večno nadmetanje čovekovo sa prirodom.
U šetnju planinom možete i sami krenuti ali u Alpinisttičke pothvate niti pomisliti. Toliko zamki ima u toj lepoti da čovek kada je sam nije siiguran u opstanak. Uvek sam u "ekstremniije" poduhvate odlaazio u grupi i to nalažu običaji svih planinnarskig društava.
Da ne duljim puno iako bih mogao o alpinizmu pisati danima, preporučam svima planinarstvo iz masu razloga a alpinizam samo odvažnima.
Ko god ima mogućnosti neka se učlani u neko od planinarskih društava i tako postane član veliike obitellji koja se jako puno druži,
pomaže i koja uživa u priirodi.