Dopalo mi se što sam se delom pronašao u liku, a i što je roman tako sličan današnjim generacijskim romanima u prvom licu s bitnom razlikom da junak nije cinična, bezobzirna, neuništiva faca i šmekerčina koja ima bombu umesto srca.DrinChe kaže:
Tog mladića nisam pročitala, ali hoću.
A šta ti se dopalo? Daj koji redak da nas dodatno motivišeš
Evo odlomka:
Prošlo je čitavo pola godine i došao vetrovit i kišni oktobar. Na mamu sam sasvim zaboravio. Oh, tada se već uvukla u moje srce mržnja, potmula mržnja prema svemu i sasvim ga osvojila; iako sam savkoga dana čistio Tušarevo odelo kao i ranije, sada sam ga mrzeo iz sve snage i svakoga dana sve jače i jače. U to doba stao sam jedanput, jednog tužnog večernjeg sumraka, da preturam po svojoj fioci i, najednom, u uglu, spazim njenu plavu batistanu maramicu; tu je bila još od vremena kako sam je tada gurnuo. Izvadih je i pogledah s izvesnom radoznalošću; jedan kraj maramice još je sačuvao trag nekadašnjeg čvora; i čak se jasno mogao videti okrugao otisak monete; uostalom, odmah sam ostavio maramicu na mesto i zatvorio fioku. To je bilo uoči nedelje i zvono zabruja na večernje. Pitomci su se posle ručka već razišli svojim kućama, ali ovog puta je Lambert ostao za nedelju; ne znam zašto po njega nisu poslali. Mada me je on i dalje tukao kao ranije, ipak mi se u mnogim stvarima poveravao i tražio me. Cele večeri razgovarali smo o pištoljima Lepaževog sistema, koje nijedan od nas, ni on, ni ja, nije nikad video, o čerkeskim sabljama i o tome kako se njima seku glave, o tome kako bi dobro bilo da osnujemo jednu razbojničku četu. Na kraju Lambert pređe na svoje omiljene razgovore, na izvesnu ružnu temu, koju sam, pored svega što sam se u sebi čudio, ipak voleo da slušam. Ali ovoga puta mi najedanput postade neizdrživo, te mu rekoh da me boli glava. U deset časova smo legli da spavamo; zavukao sam se s glavom pod pokrivač i ispod jastuka izvadih plavu maramicu: jedan čas ranije opet sam je, ne znam zašto, izvadio iz fioke i, čim su nam postelje bile nameštene, gurnuo sam je pod jastuk. Odmah sam je pritisnuo na lice i počeo da je ljubim: "Mama, mama" - šaptao sam, a uspomena mi je pritiskala grudi kao sinji teret. Pokrio sam oči i video njeno lice s uzdrhtalim usnama kad se krstila prema crkvi, kad je zatim blagosiljala mene, a ja joj govorio: "sramota je, gledaju". "Mmice, mama, svega jedanput u životu si bila kod mene... Mamice, gde si sada, ti moja daleka gošćo? Da li se još sećaš svog jadnog deteta kome si dolazila... Pokaži mi se makar za trenutak, dođi mi makar samo u snu, da bih ti rekao koliko te volim, samo da te zagrlim i da poljubim tvoje plave oči, da ti kažem da te se sad nimalo ne stidim, i da sam te i tada voleo, i da mi je srce tada bilo tužno, a ja sam tamo sedeo kao lakej. Nikad, mama, nećeš saznati kako sam te tada voleo! Mamice, gde si sada? Čuješ li me? Mama, mama, a sećaš li se onoga goluba u selu?
- Ah, dođavola...Šta ti je! - poče da gunđa iz svoje postelje Lambert - čekaj, sad ću ti pokazati! ...
Citat
nisam se osetila uvređenom i odbila sam mu na glupost jer je nevoljenje Dostojevskog ravno svetogrđu. Čitala sam, a kao da nisam, jer nisam uživala. (To mu dođe kao vođenje ljubavi- ono u kome ne uživamo, ne računa se. Ili ga barem ja ne računam. )
