Jednog jutra, vrlo rano, mrav pokuca na veveričina vrata.
- Baš lepo – reče veverica.
- Ali, nisam zato došao – reče mrav.
- Valjda ipak hoćeš malo marmelade?
- Pa dobro... ali samo malo.
Ustiju punih marmelade, mrav ispriča zašto je došao.
- Jedno vreme ne smemo da se vidjamo – reče on
- Zašto? – upita veverica iznenađeno. Njoj je uvek baš prijatnokad mrav tek tako navrati. Veverica je gledala mrava široko otvorenih očiju a usta su joj bila puna žirove kaše.
- Da bismo videli da li ćemo jedno drugom nedostajati – reče mrav.
- Nedostajati?
- Nedostajati. Pa valjda znaš šta je to.
- Ne – reče veverica.
- Nedostajati je nešto što osećaš kada nečeg nema.
- Šta onda osećaš?
- E, pa o tome se i radi.
- Pa onda ćemo jedno drugom nedostajati – reče veverica tužno.
- Ne, reče mrav – jer možemo jedno drugo i zaboraviti.
- Zaboraviti! Tebe!? – jauknu veverica.
- De, de – reče mrav – ne jauči tako glasno.
Veverica položi glavu u šake.
- Ja tebe nikada neću zaboraviti – reče ona blago.
- Eto sad – reče mrav. – To tek treba da vidimo. Zdravo!
I vrlo naglo izađe kroz vrata i spusti se niz stablo bukve. Veverica je odmah počela da oseća kako joj mrav nedostaje.
- Mrave – dozivala je – nedostaješ mi! – Glas joj se odbijao o grane drveća.
- To još ne može! – reče mrav. – Pa još nisam ni otišao!
- A ipak je već tako! – doviknula je veverica.
- Pa sačekaj još malo – čuo se iz daljine njegov glas
Veverica uzdahnu i odluči da čeka. Ali mrav joj je sve više nedostajao. Povremeno je mislila na žirovu kašu ili na kukčev rođendan, još te večeri, ali mrav joj je opet nedostajao.
Popodne nije više izdržala i izašla je napolje. Ali, nije napravila ni tri koraka , a već je srela mrava. Bio je umoran, sav u znoju, ali zadovoljan.
- Tačno je – reče mrav. – I ti meni nedostaješ. I nisam te zaboravio.
- Eto vidiš – reče veverica.
- Da – reče mrav. Prebacili su jedno drugom ruku preko ramena i otišli na reku da gledaju odsjaj talasa.
Jednom kada je mrav ponovo otišao na daleki put, veverica je sedela kraj prozora i mislila na njega.
Iznenada zadrhta i pomisli: da li mrav stvarno postoji?
Sela je za sto i položila glavu u šake.
A možda sam ja izmislila mrava...pomisli. Spopale su je crne misli i uplašila se da od tuge više nikada neće moći da se pomeri s mesta. No, u zadnji čas je poskočila, izašla napolje, spustila se niz bukvu i otrčala u šumu.
Ubrzo je srela cvrčka.
- Cvrčku – reče gotovo bez daha – da li si ikad čuo za mrava?
Cvrčak se zaustavio i na licu mu se pojavio izraz duboke zamišljenosti.
- Mrav... - mrmljao je – da li sam čuo za mrava... Kako ono reče?
- Mrav – ponovi veverica. – Mrav.
- Mrav – ponavljao je cvrčak i pri tom se zamislio. – Mrav. Mrav...
A onda odmahnu glavom.
- Ne – reče. – Još nikada nisam čuo za mrava
- O – uzdahnu veverica. – Onda sam ga možda izmislila..
- O da? – upita cvrčak radoznalo. Bio je lud za izmišljanjem.
Ali veverica je brzo otišla dalje da bi to isto pitala kukca, lastavicu, slona i vrapca. Ali, niko nije čuo za mrava.
- Ne – rekoše. – Mrav... Ne. Nažalost. – Čuli su za desmana, konopljarku, gnua, mošusno goveče i narvala, ali nikada nisu čuli za mrava.
Kasno popodne veverica je otišla kući. Stopala kao da su joj bila od blata i jedva je mogla da se uzvere uz bukvu. Sva potištena sedela je pred vratima kuće dok su joj poslednji zraci sunca klizili niz obraze.
Dakle izmislila sam ga... mislila je. Dakle, izmislila sam i njegove pipke i njegove prste na nogama, i to da je za njega med najlepše što postoji... I to da mi nedostaje, i to sam dakle izmislila...
Tako zamišljena, u mislima je videla kako taj koga je izmislila korača i kako ona zajedno sa njim sedi na obali reke i kako su prebacili jedno drugom ruku preko ramena. Nešto potom, čula je kako joj on nešto govori i kako joj objašnjava nešto vrlo zamršeno što ona uopšte ne shvata.
Tako je potonula u san, tu pred svojim vratima, jedne tople letnje večeri.
Negde daleko, u pustinji, mrav je brisao kapi znoja sa čela trčrći najbrže što može, na putu ka šumi, ka veverici. Samo da me nije zaboravila, mislioje i trčao još brže. – Evo me, dolazim! – vikao je. – Veverice!
Na ivici šume usred grma jedno pored drugog sedeli su krtica i jež.
Dan je bio prohladan i pričali su oo tome šta bi jednom u životu voleli da urade, pa makar jedan jedini put.
- Ja bih – reče krtica – i ovo ozbiljno mislim, volela da jedan jedini put u životu trčeći navučem jaknu.
Za trenutak je zaćutala, zagledala se kroz grane i nastavila: - I da doviknem: ‘Dolazim!’ A neko bi me u daljini čekao. “Dobro, krtice”, rekao bi taj neko. “Samo požuri, čekam već satima.” Ali čekao bi.
Jež je pažljivo slušao kao i uvek kada bi se govorilo o daljini ili o nepoznatima.
- No, čekao ili ne,. Dragi ježu, ono do čega mi je stalo jeste da trčeći navučem jaknu.
- A kakvu jaknu imaš? – upita jež.
- Divnu – reče krtica. – ali nije važna jakna. Važno je to da bih želela trčeći da navučem jaknu.
- O – reče jež.
- Dakle, prvo jedan rukav, a onda posle deset koraka, i drugi rukav, a jakna bi u međuvremenu lepršala za mnom...
- Da, da – reče jež.
- Ali – reče krtica i tužno klimnu glavom – ja ne mogu stvarno da trčim. U najboljem slučaju mogu da kaskam, to je sve što uspevam.
- Ni ja ne mogu dobro da trčim – reče jež.
- A da kaskajući navučem jaknu: to ne ide – reče krtica. – Onda ću pre da se prehladim.
- Dakle...? – upita jež.
- Dakle, nikada neću trčeći navući jaknu – reče krtica.
- Da – na to će jež.
- Nikada – ponovi krtica. – To ti na žalost mogu obećati.
Nebom su iznad šume plovili sivi oblaci i jež i krtica potonuše u duboke misli.
- Ja bih voleo da jedan jedini put u životu bude vrlo prijatno – reče jež nešto potom.
- Pa to je moguće – reče krtica.
- O, zar sam to rekao naglas? – upita jež. – Nije mi to bila namera. Samo mi je palo na pamet. Ne, ne, ništa nisam rekao.
Uvukao je glavu među ramena. Pale su prve kapi strašnog pljuska. I polako, najbrže što su mogli, gacali su kući.
Ali, kada je jež nešto potom izašao napolje da razmisli o svojim svakodnevnim brigama, iznenada ugleda krticu koja je tuda prolazila. To nije bilo tek kaskanje, krtica je gotovo trčala i pri tom je navlačila svoju jaknu.
Nešto podalje, pala je od iznemoglosti.
- Ostala si gotovo bez daha – reče jež.
- Uspelo je – dahtala je krtica.
- I ja bih tako rado jednom bio isto to – reče jež. – Bez daha. – I zadivljeno je gledao krticu koja je opružena na leđima, s polunavučenom jaknom, dolazila do daha.
Sunce je sijalo i veverica i mrav sedeli su u travi na obali reke. Iznad njih šumela je vrba,ispred njih žuborila je voda,a u daljini je pevao drozd.
- Po meni - reče veverica - ja sam sada srećna.
Mrav je ćutao i grickao slamku trave.
- Mislim - reče veverica - da nikada ne mogu biti srećnija nego sad.
- Pa... - reče mrav. - A ako bi sada iznenada proletela medena torta i na njoj papirić: za vevericu i mrava...?
- Da - reče veverica. - Tad bih bila još srećnija. Ali srećnije od toga je nemoguće.
- Pa... - reče mrav. - A ako bih ja sada nameravao da krenem na put i ako bih rekao: - Veverice, ne idem, ostajem s tobom, dobro?...
- Da - reče veverica. - U pravu si. Tada bih bila još srećnija...
- I ako bi cvrčak večeras imao veliku proslavu, i ako bi sada iznenada dobila pismo s pozivom od kita, i ako sunce danas ne bi zašlo, i ako bi sve mirisalo na bukov žir...?
Veverica je ćutala. Gledala je u vodu koja je svetlucala i mislila: zapravo ja uopste nisam tako srećna.
Iskosa je pogledala mrava. Ali mrav je zažmurio, grickao slamku trave i namestio se tako da mu sunce obasjava lice.
- Pa šta sam onda? - mislila je veverica. - Ako nisam sasvim srećna... Kao da joj je oblak prešao preko lica. Nije znala odgovor na to pitanje.
U daljini je zaćutao drozd, a zapevao je slavuj, tek tako, usred dana. He,pomisli veverica, šta li su to? Osetila je kako joj se nešto pokrenulo u očima. Suze? - mislila je. Da li su to suze? Duboko je uzdahnula, podvila rep ispod temena i zagledala se u nebo. Ma neću više da mislim, mislila je. A znala je da je to vrlo teško.
Tako su veverica i mrav ležali tamo u travi jedno pored drugog na obali reke.
- Kako lepo ovde ležimo, veverice - reče mrav nakon dugo vremena.
Veverica je ćutala.
- Ja još nikad nisam tako lepo ležao - reče mrav.
Volela bih, pomislila je veverica, da jednom sedim na grani, prekrštenih nogu, a da mrav stoji ispod i da odozdo dovikne: u pravu si veverice, priznajem, potpuno si u pravu.
Sunce je polako zalazilo, reka je žuborila, a u daljini je zapevao kos. Veverica je samo gledala i samo slušala i ništa više nije mislila.
napisala je veverica jednog dana mravu.
Mrav je vrlo dugo razmišljao, počešao se iza uva i napisao odgovor:
Da. Sve je moguće.
Malo potom dobio je novo pismo od veverice:
I ne znati više da sunce sija i
da je leto i da slon u daljini
pada sa vrbe - da li je i to moguće?Da.
odgovorio je mrav.
I ne znati da ti najviše od svega
voliš med i slatke žirove
i šećer?
napisala je malo potom veverica.
- Da! -povikao je mrav. - Da! Da! - Jako je stisnuo oči, pesnicama je udarao sebe po glavi i napisao:
Da! I to je moguće!
I ne znati više da ti toliko želiš
da naročito neko (ne tek tako neko)
jednom slučajno navrati - da li je i to moguće?
napisala je veverica odmah potom.
Ali, kada je mrav hteo da odgovori i na to pismo, puklo mu je pero, papir se pocepao a sto je pukao po sredini. Vrata su se širom otvorila i kovitlac vetra poneo ga je i odneo kroz šumu, ka bukvi, do kuće u kojoj je živela veverica.
- O - rekla je veverica iznenađeno, kada je mrav uleteo unutra i sručio se na pod. - Nisam znala da ćeš doći.
- Ne - rekao je mrav. - Ni ja nisam znao. - Malo je popravio jaknu i malo se nakašljao. - Mislim da je to slučajno.
- Ali - rekla je veverica - znam šta imam u ormanu. Za trenutak joj se učinilo da je to i jedino što će uvek znati, iako je znala da i to često zaboravlja.
Mrav je već seo za sto.
I malo potom jeli su ušećereni nar i bukov med i razgovarali o svemu o čemu su uvek razgovarali, o običnim i zamršenim stvarima i ni o čemu naročitom.
Kada je veverica jednog jutra prolazila ivicom šume ugledala je tortu, usred jorgovana.
Torta, pomislila je, i tek tako, jednog običnog jutra, baš mi se jede! Obišla je jednom oko torte. Bila je to torta od bukovog žira, sa šlagom i crvenim šećerom.
U susret joj je lebdeo slatkasti miris. Čija li je? - mislila je. A onda je na torti ugledala papirić:
Ova torta je samo za onog kome se torta zapravo ne jede.
Ah, pomisli veverica, kakva šteta. Duboko je uzdahnula, malo se kolebala, reče samoj sebi: - Ne, ne - još jednom uzdahnu i ode.
Osvrnula se još nekoliko puta. Torta kao da je sijala među jorgovanima. Pa zašto se meni uvek, uvek jede torta... mislila je veverica.
Koračajući dalje razmišljala je šta da uradi pa da joj se ne jede torta. Zavrtelo joj se u glavi i odlučila je da misli na nešto drugo. Na reku! - pade joj na pamet. Najbrze što je mogla mislila je jedno za drugim: na reku, na vodu u reci, na talase u reci, na žuborenje reke i na svetlucanje reke. Sela je u travu. Pred njom je bila reka.
Nešto potom, šaran isturi glavu iz vode i zapodenu s vevericom razgovor o kiši, algama, mesečini i o tome šta je zapravo mokro. - Mokro je ništa - reče šaran.
Sunce je sijalo a veverica je slušala. Ali, iznenada povika: - Više mi se uopšte ne jede torta! Poskočila je i otrčala. Šaran je začuđeno gledao za njom.
- Sad ne znam da li se slaže sa mnom.. - mrmljao je i snuždeno zaroni.
Veverica je otrčala do ivice šume. Ali, još pre nego što je tamo stigla, zastala je i tuzno uzdahnula. Ipak mi se jede torta, mislila je. Tu se ništa ne moze.
Odlučila je, ipak, da još jednom pogleda tortu. Tamo je naišla na mrava koji je s tužnim izrazom na liču koračao oko torte, povremeno bi ustuknuo nekoliko koraka, zapušio bi nos, zazmurio i pojurio ka torti. Ali, tik ispred torte, svaki put bi se zaustavio i odmahivao glavom.
- Zdravo, mrave - reče veverica.
- Ovo je crni dan, veverice - reče mrav. - Ovo je stvarno crni dan.
Na nekoliko koraka ispred torte zaustavili su se, ćutke njušili miris meda i gledali veliki šlag i pošećerene tornjeve, visoko iznad njih na vrhu torte.
- Ne mogu više ni da vidim tortu, veverice - reče mrav - a ipak....
- Ma hajdemo - reče veverica. Ova torta nije dobra za nas.
- Da - reče mrav.
Duboko zamišljeni krenuli su dalje. No, malo potom, začuli su glasno mljackanje i kad su se okrenuli ugledaše slona koji je velikim zalogajima jeo tortu.
- Zar nisi pročitao poruku? - povika mrav napetim glasom dok su mu nozice podrhtavale.
- Da - reče slon. -Ali meni se ova torta zapravo uopšte ne jede. Torta je od bukovog zira... Odvratno. Da je u njoj bar malo slatke kore. Ali, ništa od toga. Samo slatkost i bukov zir. Uh... i to mi je torta.
I slon je, preko volje, jep tortu i povremeno ispuštao uzvike gađenja, a mrav i veverica posmatrali su ga iz daljine.
- Jadni slon! - povika mrav.
- Prijatno - htela je da dovikne veverica. Ali, predomislila se i ćutala.
Veverica je za rođendan dobila poklon od cvrčka.
- To je iznenađenje - reče cvrčak.
- Baš lepo - reče veverica. -Mnogo ti hvala. - Iznenađenje je bilo zamotano u crveni papir a oko njega je bio končić svezan u čvor. Veverica poče da čeprka oko čvora.
- Nemoj to da radiš - reče cvrčak.
- Pa hoću da otvorim... - reče veverica.
- To mora da ostane iznenađenje - reče cvrčak.
- O - uzviknu veverica. Odlozila je iznenađenje na gomilu poklona iza sebe. Nosorog je istupio napred, čestitao veverici i uručio joj kapu. A slon se već probijao sa konzervom bukovog žira u prahu. Veverica je sa osmehom primala poklone i širokim gestom upućivala je svakog ka stolovima punim torti i kolača.
A kada se proslava završila i mrav jedini ostao, veverica je iz gomile poklona izvukla iznenađenje i razgledala ga sa svih strana.
- Šta li je unutra, mrave? - upita. - Šta ti misliš?
- Mislim da znam - reče mrav. Ali ako kazem, više nije iznenađenje.
- Ne - reče veverica.
Duboko je uzdahnula i polozila iznenađenje na ormar. Pokušala je odmah da ga zaboravi. Ali, svaki put je ponovo morala da gleda u njega. Ah, mislila je, kako sam radoznala.
Kad god bi srela cvrčka upitala bi ga kad će smeti da otvori iznenađenje.
- Nikada - rekao bi cvrčak.
Ponekad je izgledalo kao da se iznenađenje užarilo i kao da je pravilo rupe u ormaru, a ponekad je veverica sanjala da iz papira izviruju ruke i noge i kao da neki glas iz iznenađenja šapuće: -Upomoć, upomoć... - i kao da joj neko gura u ruke čvor od konopčića. Tada bi se tačno na vreme iz straha trgnula iz sna.
Konačno je postala tako radoznala da više nije znala šta da radi. Izvadila je iznenađenje iz ormara i otrčala sa njim u šumu. Prva na koju je naišla beše čaplja, na obali reke.
- Izvoli - reče veverica. - Ovo je za tebe, čapljo.
- Ali, meni nije rođendan! - povika čaplja.
- Ovo je iznenađenje - reče veverica. - Izvoli!
- O - reče čaplja i oklevajući uze paketić.
Veverica brzo otrča i stade iza vrbe kako bi videla šta radi čaplja.
- Tako, dakle - mrmljala je čaplja. Nakašljala se i gurnula kljun u čvor. Končić i papir s trzajem padoše na zemlju.
- Naslonjača - reče čaplja. U nozi je drzala tešku naslonjaču od hrastovine. Začuđeno ju je spustila na zemlju.
- Pa šta će mi to? - mrmljala je. Nije mogla da se seti da je ikad sedela, a ni sad joj se nije sedelo.
Veverica je široko otvorenih očiju gledala kako je čaplja bacila naslonjaču u reku, usred trske.
- Mozda nešto za tebe, žapče! - doviknu. - To je iznenađenje.
Nešto potom iz dubine se čulo zadovoljno kreketanje. Jer, žabac je voleo da sedi i već dugo je tragao za dobrom naslonjačom.
Veverica je polako krenula kući. Zapravo mi je laknulo, pomislila je snuždeno.
- Da li misliš da i mi nekada možemo da se završimo, veverice? – upita jednom mrav.
Veverica ga začuđeno pogleda.
- Pa, kao što se proslava završava – reče mrav. – Ili putovanje.
Veverica nije mogla to da zamisli.
Mrav je s prozora, kroz krošnje drveća, gledao u daljinu i reče: - Ne znam, ne znam... – Na čelu mu se pojaviše bore.
- Pa kako bismo to morali da se završimo? – upita veverica.
Mrav nije znao.
- Kada se proslava završi, svi odlaze kućama – reče veverica. – A kad završiš putovanje protrljaš ruke i pogledaš da li je u ormaru još jedna teglica meda. Ali, kada se mi završimo...
Mrav je ćutao. Pipcima je napravio čudan zvuk.
- Kakav je to zvuk? – upita veverica.
- Pucketanje – reče mrav.
Potom je dugo vladala tišina.
Mrav je ustao i sa rukama na leđima počeo da šeta tamo-amo po sobi.
- Da li razmišljaš o tome? – upita veverica.
- Da – reče mrav.
- Pa znaš li već?
- Nee.
Mrav konačno ponovo sede.
- Ne znam – reče. – Ja znam bezmalo sve, kao što znaš, veverice...
Ona klimnu glavom.
- Ono što ja ne znam – nastavi mrav – i nije vredno pomena. Ali, da li ćemo mi jednom da se završimo...
Odmahnuo je glavom.
Veverica je nasula još jednu šolju čaja. Mrav je nesigurno otpio jedan gutljaj.
Veverica je ponekad gledala u ogledalo pored vrata i nije znala sta da misli o sebi. Tada bi posmatrala svoje usi, svoj nos, bore na celu i ispod brade, ali uvek je videla isto i nije znala sta o tome da misli.
-Htela bih nesto da te pitam-rece jednom samoj sebi.
-Pa pitaj-odgovori.
-Kad bih znala sta-rece ona.
Tako bi dugo gledala samu sebe. A onda iznenada rece: -Mozda treba da ti pisem.
-Da!-odgovori ushiceno.
Okrenula se, sela za sto, napisala pismo samoj sebi i predala ga vetru.
Vetar je poneo pismo preko sume, preko mora, preko pustinje, preko mora nazad u sumu i doneo ga veverici.
Uzela je pismo, otvorila ga i procitala: Draga veverice,
Ja ne znam kako sam.
A ti?
Gledala je pismo i sela kraj prozora. Dan je bio divan. Sunce je bilo visoko na nebu i obasjavalo je sve drvece, sve grane i sve lisce. Bilo je i nekoliko malih, ljupkih, belih oblacaka, a vetar se smirivao iza sume. Veverica je duboko udisala letnje sumske mirise i mahala je labudu visoko gore na nebu i gusenici koja se polako spustala niz granu bukve.
Tako je dugo sedela, a potom je napisala sebi novo pismo. Vetar se ponovo podigao i poneo pismo, ponovo ga je nosio preko sume, preko mora, preko pustinje, ponovo nazad preko mora u sumu i, pred zalazak sunca, doneo ga veverici. Nestrpljivo je otvorila pismo i procitala: Draga veverice,
Ni ja ne znam. Ali, ako uskoro izadjes napolje
i sednes na vrh debele grane, reci cu ti nesto.
Ja Pazljivo je savila pismo i stavila ga u poslednju fioku ormara. Iznad ormara nalazilo se ogledalo, ali u medjuvremenu je bilo isuvise mracno da bi se u njemu ista razaznalo. Veverica je izasla napolje da bi na vrhu debele grane cula sta ima da kaze. Srce joj je lupalo. -Psst-rece ona.
Veverica i slon sedeli su u travi na obali reke.
Bilo je tako toplo da se slon istopio. Sivi potočić tekao je po travi.
Oh, pomisli veverica, ne sme se uliti u reku, jer onda više neću znati šta je on.
Brzo je napravila malu branu u koju se slon ulio. Lagano klokoćući ležao je tamo ispod sunca koje je pržilo.
- Zašto li je tako toplo - pitala se veverica naglas.
Činilo se kao da je slon hteo nešto da odgovori, ali veverica nije mogla da razume njegovo žuborenje. Osim toga, bilo joj je isuviše vruće da bi pažljivo slušala. Verovatno se, pomislila je, i on pita zašto je tako vruće.
Veverica ode i sede u senku ispod vrbe. Povremeno bi bacila pogled na slona. Sunce je sijalo po njegovom telu koje se ljuljuškalo, a vilin konjic je prešao tik iznad njega.
- Znaš li preko čega prelaziš, vilin konjicu? - upita veverica.
- Da - odgovori vilin konjic. - Preko slona. - A onda pogleda sopstveni lik u sivoj vodi.
Tek preveče je malo zahladnelo. Veverica vide kako se voda ponovo pretvara u surlu, trup i dva uveta.
- Uh - reče slon nešto potom. - Kako mi je bilo vruće.
Poslednje kapljice pretvoriše se u rep. Veverica mu s olakšanjem skoči na rame.
- Da li si čula kako klokoćem, veverice? - upita slon.
- Da - odgovori veverica.
- To je zapravo bilo trubljenje. Trubio sam jednu pesmicu. Zar nije pomalo ličilo?
- Da - reče veverica. - Pomalo je ličilo.
- Teško je trubiti kad si istopljen - reče slon.
Veverica mu je potpuno verovala.
Sunce je zašlo. U daljini je pevušio drozd. Veverica i slon polako su išli kući.
Jedne večeri veverica i mrav sedeli su na grani ispred veveričinih vrata.
Mesec se promolio a oni su jeli bukov žir i med.
A onda mrav upita: - Da li se ponekad umoriš od mene, veverice?
- Ja? - upita veverica. - O ne.
Mrav je neko vreme ćutao a onda reče: - Pa to je, ipak, moguće?
- Ne - reče veverica. - To nije moguće. Kako bih mogla da se umorim od tebe?
- Pa, reče mrav - to je, ipak, moguće. Od svega se možeš umoriti. Ti se nekad umoriš i od bukovog žira?
- Od bukovog žira... - reče veverica. Duboko se zamislila ali nije mogla da se seti kako se ikada umorila od bukovog žira. No, to je moguće, pomislila je.
- Ali od tebe nikada! - reče.
- O - reče mrav.
Dugo je vladala tišina. Tanki pramenovi magle oprezno su se odvajali od grmlja i kroz drveće vijugali kroz šumu.
- Pa ja sam nekad umoran od samog sebe - reče tada mrav. - Zar se tebi to nikad ne događa?
- Ali, od čega si to umoran? - upita veverica.
- E to ne znam - reče mrav. - To je umor, tek tako. Umor uopšte.
Veverica još nikada nije čula za to. Počešala se iza uva i razmislila o samoj sebi. I nakon što je vrlo dugo razmišljala o samoj sebi, na svoje čuđenje, i ona se umorila od same sebe. Bilo je to čudno osećanje.
- Da - reče ona. - Sada sam se i ja umorila od sebe.
Mrav klimnu glavom.
Veče je bilo toplo. Iz daljine se čula sova koja je nešto doviknula, a visoko na nebu sijao je mesec, veliki i okrugao.
Veverica i mrav su ćutali i odmarali se od samih sebe. Povremeno bi uzdahnuli, nabrali obrve i pojeli nekoliko slatkih bukovih žirova i mali zalogaj meda.
Tek vrlo kasno, kada je mesec gotovo nestao, odmorili su se i zaspali.
Ujutru, kada bi se probudila, veverica ponekad nije znala šta da misli o sebi. Tada bi se protegla i zapitala: - Da li sam sada neodlučna? - A onda bi neko vreme razmišljala o neodlučnosti. Dopadala joj se ta reč, neodlučnost, ali nikada nije sasvim dokučila šta ona tačno znači. Potom bi rekla samoj sebi:
- Veverice, a sada uradi nešto neobično ili nešto novo ili ništa ili se obuci. Najčešće bi uradila ono - ništa. Ali, kada neko vreme ne bi radila ništa, događalo joj se da postane nezadovoljna sobom i povikala bi : - Veverice, a sada odluči ili ne odluči, jedno od toga dvoga! Ili bar ispusti uzdah.... Ako ni onda ništa ne bi odlučila, ipak je bila zadovoljna jer tada je izabrala drugu mogućnost.
Postepeno su joj misli postajale sve zamršenije i ponekad bi se čak potpuno zamrsile u čvor. Veverica je tada želela da misli : razmrsite se! Ali, s mislima tako zamršenim u čvor, nije dolazila na tu pomisao. Nepomično bi ležala u krevetu i gledala gore. Ali tavanica nije dopirala do njene svesti. Tako je moglo potrajati sve dok je glad ne bi naterala da ustane iz kreveta, ode do ormara, uzme bukov žir i sruši se u stolicu kraj prozora da bi halapljivo grickala. Misli bi joj se tada najčešće, neprimetno, ponovo razmrsile.
Nakon jednog takvog jutra misli su joj ostale jednostavne i bez velikih zahteva. Ležala bi ceo dan na grani ispred svojih vrata ili bi na ivici šume vodila beznačajne razgovore s mravom. Ponekad su pravili planove, a ponekad su nameravali da nikada više ništa ne dožive.
- To mora da je divno - reče mrav.
- Da - rekla bi tada veverica, već u polusnu. Najčešće više nije čula mrava koji bi je malo potom potapšao po ramenu i doviknuo : - Veverice, ideš li?
- Drghjut - mrmljala bi ona tada, ili Mrrrrrrrr ili Grrr.
- Ovde mi se nimalo ne sviđa! - povremeno bi povikao mrav. Ali veverica je čvrsto spavala čak i kada bi je mrav vukao za rep, u pravcu šume, na putu ka velikoj i zamršenoj avanturi.
Citat
