Omiljena priča

[DrinChe]

Pošto imamo temu "Moja Priča" u kojoj se nalaze priče koje su članovi Vcafe foruma pisali, otvaram i ovu temu na kojoj ćete moći da zalepite ili otkucate neku priču koja nije vaša ali vam se dopala i želite da je podelite sa drugima. Zamolila bih vas da autore potpisujete, nick, pseudonim, ime i prezime, šta god, ili da, ukoliko je autor nepoznat navedete da je nepoznat






Njegov pogled se kao vodopad spusta niz njen vrat, ramena i kolena, a onda se naglo podize i zaroni ispod trepavica.
To je trenutak kada su sasvim blizu jedno drugom, trenutak u kome se na ulici mimoilaze muskarac i zena koji se ne poznaju.
Tajku N.

[DrinChe]

Cime se bavite u zivotu?
Ja sam, znate, profesionalni propustac prilika.
- Zanimljivo.
- Kako se uzme. Nije bas da uzivam u tome. To je vid naslade moje mracne strane.
- Mozete li nam objasniti malo blize?
- Ne postoji blize, to je to. moja bolesna strana hrani se prilikama koje mi izmicu.
Prokleto ste unisteni, ali je nesto u vama ipak zadovoljno time.
Osecate svog djavola na ramenu, ali mu ne mozete nista.
A on, on vas iritirajuce blazeno gleda i oblizuje se jezikom. Neciji trbuh se puni.
Naposletku, to ste vi, tacnije deo vas koji ne zelite, ali on postoji.
- Mracni ste, crni.
- Ne, moja boja je siva. Svakog trenutka postoji nada da se preokrene u belo, ali se kap belog isuvise
lako pretvara u crno. Utopija. To je moja boja: siva.

Tajku N. - a to je Mali Princ ali ne "onaj"... ovaj je opipljiv,postoji u vremenu sadasnjem

[DrinChe]

"Kako ti to tako, olako, ochas posla - drag sam ti? Ti to tako, odjedared, nichim il' ko zna chim izazvano, a?"

"A zar mozze i drugachije?"

... I razidjoshe se, uz izvinjavajuci osmeh, dva razlichita pogleda na svet.

cile

[DrinChe]

Bila jednom jedna princeza... i pretvorila se u vesticu.
Bio jednom jedan princ... i pretvorio se u pijanicu.

Oni su ziveli u raskoznom dvorcu... koji se pretvorio u jednosoban stan u podrumu oronule zgrade.
Spavali su na posteljini od svile... koja se pretvorila u isflekano cebe na koje je upravo pao zar cigarete i napravio rupu.
On je gurnuo prst kroz izgorelu vunu i zagledao se u prljav nokat.
U ovim godinama, pretvoriti zivot u bajku je kao provuci se kroz ovu rupu, razmisljao je.
Lakse je samo ziveti...


by Tajkun

[DrinChe]

Srce

Bas se dugo nisam brinuo oko tebe... Zasto si mi tako neraspolozeno...Kako da se opravdam, kad pravog opravdanja zapravo i nemam,
jednostavno, nisam ja za to kriv... Desilo se tako da jednostavno nastane deficit u zrtvama tvog sharma i ti sad kucas i kucas, a niko da ti odgovori.
Nekako mi te je zao...Ma sve ja nesto mislim da je i drugima zao. Ali, ne! Mi ne trazimo sazaljenje! Ti to jednostano ne bi moglo da izdrzis...
Posle toliko godina uspeha u svemu sto radis...
Ja cu se truditi koliko mogu, a ti ...Kuckaj...Neko ce sigurno cuti i otvoriti....

Tajkun

[DrinChe]

E. je od onih zena koje svojom pojavom ispune i najveci prazno-prostrani prostor.
Izrazito svetao ten. Bistar pogled upadljivo svetlih ociju koje dobiju nijansu ljubicastog kada se smese. Sitan nosic, izgubljen u crtama lica. Negde mojih godina pretpostavljam. Osmeh tanak, nekako vecito u istreniranoj mimici kao da je neko usnama zacrtao radijus kretanja, cini mi se. Tanke obrve u brizno iscrtanoj liniji u nijansu poklapajuci se sa uramljenim plastom svetlo crvene kose. Boje cimeta � tako tu boju zovu Germanci. Lepa na svojstven nacin ( svaki put se setim ca bluesa � Tvoj tip isklesan! ) .

Ne poznajemo se.
Znamo se. Poznanica poznanika. Ruskinja. Vodi plesnu skolu � modernog i klasicnog plesa. Preporucio mi neko nekada negde. Daje izmedju ostalog i kurseve baleta deci od 3 godine. Nismo nikada narocito mnogo komunicirale, nekako je uvek vreme diktiralo ton � njen i moj.

Sretnemo se danas slucajno u gradu. Na neocekivanom mestu u neocekivano vreme. Nasmesim se onako iznenadjeno-obradovano. Uzvratila mi osmeh, ali ovaj put taj osmeh nije licio na mimiku, ali se zato oci nisu smesile u lila nijansi. Izmenimo uobicajene floskule i ja onako, ne znam zasto, predlozim kafu (a gori mi vremeski pod nogama).

Pricamo o poslu. Lose prica nemacki. Primecujem da joj sve sto nema veze sa plesom predstavlja problem u artikulaciji. Biram reci. 11 godina je ovde. Iz Kaliningrada. Skoro napunila 36 godina. Radi 7 dana u nedelji � od 13 do 23. Svaku drugu nedelju je slobodna. Zivi u apartmanu iznad plesne skole. Nema nikoga ovde. Nikoga ne poznaje, nigde ne izlazi. Za praznike, decije raspuste i vreme odmora leti kuci. Pita me da li sam nekada bila u Kaliningradu. Nisam, odgovaram. Prica mi o tom gradu. Koliko sam shvatila nesto izmedju obecanog ruskog Hongkong-a i Sinfonie Nr.6 h-Moll op.74 ("Path�tique") Tschaikowskog. Kaze: "Dodji, lepo je�"

Ne znam kakvo je nebo iznad Kaliningrada, ali mislim da ona u ovo nebo ovde i ne zagleda�

(by) my dear TriV

[Cecara]

Ovo je jedna decija prica o najozbiljnijoj temi.

Od cega je drugarstvo

Jednog jutra, dok sam u kuhinji pio mleko, u meni se iznenada probudila savest. Rekla mi je: Ti mirno pijes mleko, a tvoj drug je daleko, sam i tuzan. Mleko je odmah prestalo da mi prija. brzo sam se obukao, seo u kola i vec sam jurio prema zapadu, svom drugu, koji je bio 500 kilometara daleko.
Putovao sam celo prepodne kada je pocela da me muci zedj.
"Stacu negde na casu mineralne vode," pomislio sam.
"I izgubices pola sata i tvoj ce drug pola sata duze biti sam i tuzan", zacuo se neciji glas sa zadnjeg sedista.
Pogledao sam u retrovizor.
"Ko si ti?"
"Ja sam Drugarstvo. Ja cu ti ugasiti zedj," reklo je Drugarstvo drugarski i prebacilo se na prednje sediste do mene. I - zedj je istog trenutka nestala.
Putovao sam vec sest sati i podne je vec odavno bilo proslo. Bio sam gladan i hteo sam da stanem u jednom restoranu pored puta da rucam.
"Samo napred. Drug ceka. Ja cu te nehraniti." Javilo se Drugarstvo ponovo i glad me odmah prosla.
Putovali smo vec osam sati, Drugarstvo i ja, i osetio sam umaor u rukama, u nogama, u krstima.
"Nema zaustavljanja. Ja cu ti dodati snage," po treci put je progovorilo drugarstvo i umor je nestao.
A prevece, kada se Sunce pocelo spustati prema brdima, zaustavio sam automobil, izasao iz njega i rasirio ruke.
U narucje mi je uleteo drug, koji vise nije bio daleko, nije bio ni sam, pa nije imao ni razloga da bude tuzan.
Tri puta sam ga podigao od zemlje, tri puta sam ga drugarski lupio po ramenu. Zatim je on mene dohvatio za ramena i tako me prodrmusao da mi je sve buve iz kaputa istresao.
"Zdravo stari druze!"
Na kraju smo seli u malu kafanu i popili jednu kriglu u njegovo zdravlje, jednu u moje zdravlje, a jednu u zdravlje naseg Drugarstva.
Zatim smo jeli i odmarali se, pricajuci o svemu i svacemu.
Celo to vreme Drugarstvo je stajalo po strani i zadovoljno se smeskalo. Nije pilo, jer Drugarstvo nema grlo da mu se osusi, nije jelo jer Drugarstvo nema stomak da mu se isprazni, nije se odmaralo, jer Drugarstvo nema ruke, ni noge, ni krsta da ga zabole.
Drugarstvo je, naime, celo od srca.
Stavise, ono je srce nasih srdaca.

iz knjige Zoroslava Jesenskog Ima li drugarstvo stomak?

[DrinChe]

Ujutru je znala iskrasti se iz kreveta i izaci pred vrata, sacekati malo i onda pokucati na njih, kao da je tek dosla odnekud.
Ja sam joj otvarao i to je bilo kao da svaki novi dan , to novo jutro svako, dolazi prvi put.
Nije brala cvece iz baste, to bi bilo isuvise nametljivo.
Onako jos topla od postelje, u onako fino zguzvanoj haljini, bosih, finih stopala, ona je sa razdraganim, vragolastim osmehom stajala pred vratima. Ja sam je, naravno, gledao takvu drzeci shirom otvorena vrata, istog trenutka rasanjen, srecan, beskrajno srecan kao da sam godinama samo mastao o njoj, a sada se sve ostvaruje.
Pustao sam je da useta ponosan kao da je stvarno gledam pvi put, a da sam ceo zivot samo nju zeleo i molio Boga da je stvarna.
Ulazila je svecano, ozarena i decije radoznala, zagledala svaki kutak kuce. Ja bih joj pokazao stocic na kojem je stajala nasa zajednicka slika i rekao bih: " Ovo je stocic na koji cu kada se budemo svadjali, baciti ovu vazu, koja stoji na ovoj komodi, koja mi je, eto, na dohvat ruke. Rekao sam joj i da je tek dosla i ne zna jos raspored svih malih ukrasnih figurica poredjanih po celoj kuci - a da ih je sve i postavila - ali da ce me njima, kada tad, pre ili kasnije , gadjati ravno u glavu.
Ona bi se osmehnula i produzila u kuhinju. Tamo bi mi iscedila djus od narandze i sela samnom na ivicu kreveta gde sam je cekao puseci cigaretu.
Ja bih taj djus popio kao otrov a ona bi se onda ispruzila na drugu stranu kreveta i lezala tako kao mrtva Julija.

nepotpisana prica(mozda je Mali Princ pisao,ali )

[DrinChe]

Pošto imamo temu "Moja Priča" u kojoj se nalaze priče koje su članovi Vcafe foruma pisali, otvaram i ovu temu na kojoj ćete moći da zalepite ili otkucate neku priču koja nije vaša ali vam se dopala i želite da je podelite sa drugima. Zamolila bih vas da autore potpisujete, nick, pseudonim, ime i prezime, šta god, ili da, ukoliko je autor nepoznat navedete da je nepoznat

КО ПЕВА, ЗЛО НЕ МИСЛИ (SIC!)

Стари Јахве веома је волео музику (sic!). Ка-

да је створио свет, једно време заиста је уживао у

вибрацијама сфера. Међутим, то му је после не-

ког времена помало досадно постало, те је морао

(sic!) да створи и анђеле. Сви знамо, данас је при-

марна улога анђела да буду гласници између не-

материјалног и материјалног света, али тада у ма-

теријалном свету човека још не беше, те анђели

Јахвеу првобитно као хореути служаху.

Наравно, Јахве је, упркос увреженом схватању, ве-

ома волео полифонију. Зато је био приморан

(sic!) да разним анђелима различите гласове доде-

ли. Рафаило певаше бас, Михаило и Гаврило ба-

ритон, а Сатанаило – тенор. Остале је распоредио

како-тако. И све је функционисало веома добро.

Заиста, божанствена музика беше то.

И шта пође наопако? Можете ли оптужити

Сатанаила за то што није хтео да буде тенор? Ја не

могу. Од толиког пискутања, грло му се упали, те

послушност отказа. И оде све до ђавола, Армаге-

дон, апокалипса, на несрећу музикални Адам, Ја-

хве приморан (sic!) да гради пакао, једном речју,

Содома и Гомора. Цео грехопад је, кад човек мало

размисли, вокално-инструменталног карактера.

Па после кажу: Ко пева, зло не мисли. Ђавола!



Владимир Симић

(из збирке "Најкраће приче 2006",Алта,Бгд)

[DrinChe]

Александар Чотрић (из збирке "Најкраће приче 2006",Алта,Бгд)

ВАШАР

Нема као некад Цигана са мечком, али зато

на дан вашара дошао познати министар у наше

село. Стигли са њим и неки његови из странке,

што из Београда, што ови локални. Пет црних ли-

музина паркирали поред пута, а свита се затим

прошетала центром места. Поред министра пет-

шест �горила�, а најуочљивији је један високи,

глават, ћелав са црним наочарима и у црном оде-

лу. Он разгрће народ око министра.

Окупиле се вашарџије око министра у цр-

квеној порти, а он се попео на кафански астал по-

стављен испод липе. Каже он једном до себе:

� Народ се окупи тек кад се неко попне на

сто.

� Мештани Кусића! � обрати се министар.

� Није ово Кусић, наше село се зове Јоша-

ница � рече неко из првог реда и сви се грохотом

насмејаше.

� Хвала што сте дошли на наш митинг у

оволиком броју! � не да министар да се збуни.

Гос'н министру не треба ни озвучење, толи-

ко гласно говори. Док прича, пљује, па се људи из

прва два-три реда повукли неколико метара уна-



зад. Министру коса накострешена, испао му под-

брадак, зајапурио се у лицу, кошуља му тесна око

стомака и мокра од зноја. Набраја � направиће

нам пут, амбуланту, водовод, дом културе, школу,

ако треба и децу...

� То си, министре, обећ'о и прошли пут,

кад си био овдена пре чет'ри године � прекиде га

Мићо.

� Јесам, обећао сам, па нисам ја лицемер да

сваки пут обећавам нешто друго.

Попеше на астал до министра и градона-

челника наше општине. Министар вели да је он

члан његове странке и да је много урадио, поред

осталог направио је и зоолошки врт.

� Јесте, вала, истина је � каже неки Лале,

звани Спржо � да није господина градоначелника

никад не бисмо видели мајмуна уживо!

Не би право министру, градоначелнику и

овима око њих, али политичари су то. Држе се

достојанствено.

Градоначелник се прибра, па настави:

� Народе, ваше село је некад било највеће у

општини. Ако гласате за нас, вратићемо вам

осмогодишњу школу, месну канцеларију и вете-

ринарску станицу.

� Море � јави се Миленија, удовица покој-

ног Радована зидара � кад ћеш да ми вратиш ме-

шалицу за бетон?! Отер'о си је прошле године и

још је не враћаш!

Опет се направи циркус од смејања, а људи

кренуше да се разилазе под шатре у хладовину

јер је био баш врео дан.

� Народе, шта вам још треба? � виче мини-

стар.

� Треба нам киша, није падала већ три не-

деље, па су кукуруз и поврће почели да се суше �

добаци у одласку Петроније.

И да не дужим. Посета високе делегације

нашем селу била је корисна.

Следећег дана пала је обилна киша и по-

вратила у живот спарушену летину.





НЕПРАВДА

Јутрос сам возећи се трамвајем �двојком�

направио четири пуна круга. Кочничар је био ма-

муран, баздио је на ракију, трамвај се љуљао, на

једној кривини се занео у лево, али ништа се по-

себно није догодило. У трамвају је било топло, а

могао сам и да седим на сунђером постављеном

седишту.

Затим сам прешао у �седмицу� и возио се у

њој више од три сата. Ни ова вожња ни по чему

није била посебна, а већи део времена сам пре-

спавао, ослоњен главом на орошено прозорско

стакло. Мало сам се нервирао што трамвај иде

споро, а љут сам био и због радова на шинама и

задржавања од двадесетак минута.

Истрчао сам из задњег трамвајског вагона

на скверу да поједем пљескавицу код �Пере Жде-

ре� и одмах после тога ушао сам у трамвај број

�пет�. У њему сам прочитао два седмична часо-

писа, три дневне новине и 18 поглавља једног ро-

мана. Све је протекло уобичајено. Чуо сам, доду-

ше, неке ружне коментаре на рачун пензионера

који немају шта да раде, па прекраћују време во-

зећи се трамвајима и праве непотребну гужву,

али на то сам већ огуглао.

Онда сам на почетној станици ушао у трам-

вај �дванаест�, у којем сам разговарао са професо-

ром универзитета у пензији, бившим банкарем,

удовицом министра саобраћаја, пензионисаним

млинарем и речним рибарем. Опет се у вожњи

све одвијало регуларно.

Тако је у трамвајима било и јуче, од пола

шест ујутро до девет сати увече. Право говорећи,

све је било свакидашње и протеклих шест месеци.

По мојој евиденцији возио сам се 348 пута и пре-

шао сам 4176 километара. Трамваји су клопара-

ли, шкрипали, заносили се, стајали због аутомо-

била паркираних на шинама, или нестанка стру-

је, али су увек стизали на крајње станице.

Упркос свему, не губим наду да ће и мене

Бог да погледа. Откад се то догодило мом комши-

ји Цветку, живим у нади да ће и трамвај у којем

се ја возим да искочи из шина на некој кривини.

Цветку је када се трамвај преврнуо код железнич-

ке станице мало напукла тинтара, задобио је пре-

лом четири ребра и багљаве руке, и за то је од

осигурања добио педесет хиљада динара. А то су

чак три моје пензије. Е, Боже, Боже, молим те, не-

мој да будеш неправедан према мени!

[Buba Erdeljan]

ON, NEKO DRUGI

Već duže vreme neki čovek u meni odbrojava moje korake. Jedan, dva, tri, četiri... I tako po čitave dane.

Pustim ga da to čini, hoću da kažem, ne mogu zaustaviti kada nešto naumi. On unapred zna što ću ga pitati, a ja se uvek iznenadim njegovim odgovorom.

Sve u svemu, navikao sam se već na njega. Poslednjih godina neprestano je sa mnom. Ponekad mi se učini da je živeo u meni od najranijeg detinjstva, tj. od kada se pamtim. Kako bi inače znao neke najintimnije stvari koje nikome nisam poverio? Često zaželim da izađe iz mene, da sednemo za sto i ljudski popričamo o svemu.
On se tada zavuče u najdublji deo mene, postaje malen i gotovo nevidljiv i odnekud iz daleka odgovara.
Neće da govori o sadašnjosti i uopšte, pravi se kao da ne hodamo ulicama Londona i kao da ne postoji ova nova stvarnost oko nas sa svim svojim posebnostima.
On bi samo da priča o prošlosti.
Naročito o stvarima koje bih ja što pre da zaboravim.
Kaže (gotovo podsmehujući se): Sve tvoje je u tebi.
Treba ti samo pomoći da pravilno rasporediš uspomene.

Ponekad mi uspeva da se pretvaram kao da me njegova priča naročito zanima. On tada, sebe ljubiv kakav već jest, raspriča se i postane velik tako da zauzme potpuni oblik mene. Ja se tada samo umnožim, brzo i spretno sakrijem iza ugla, a on produži nekom od ulica Londona.
Sednem napokon sam u bar, naručim pivo i ne razmišljam ama baš ni o čemu. Tih nekoliko dana dok sam s�m družim se samo sa Englezima i govorim naravno Engleski.
On za to vreme kruži ulicama Londona i prati naše izbeglice da bi pronašao put do mene.
Obično uđe s leve strane, namrgođen i uvređen, gleda na drugu stranu ulice. Neko vreme tako šutimo i samo hodamo.
On zna sve što bih ga ja mogao pitati, a ja ne znam što će mi odgovoriti.

Zatim, nakon nekog vremena, počinje ponovo da mi broji korake.

Jedan, dva, tri, četiri...I tako po čitave dane...

Rade Šerbedzija

[memento]

Davno, davno jos dok sam valjda kao osnovac bio u fazonu SF i tada omiljenih Sirijus romana, procitao sam negde na zadnjoj stranici tekst koji je nazvan kao najkraca SF prica na svetu. Na zalost ne secam se vise autora ove kratke price koja glasi nekako ovako:

Poslednji covek na Zemlji sedeo je u svojoj kuci. Tada je neko pokucao na vrata!

[natka]

Blago cara Radovana - O sreci

Jovan Ducic


Svaka filozofija je tuzna. Ako govorite duze o sreci, vi cete se
naposletku osecati pomalo nesrecnim... Uzasi zivota postanu jednim
delom nase sudbine samo ako se u njih narocito udubljujemo.

Nije tacno receno da je svaki covek kovac svoje srece; tacno je,
naprotiv, da je covek uvek sam kovac svoje nesrece... Ako su srece
slucajne, nesrece nisu slucajne. Za svaku nasu nesrecu kriva je ili
nasa lakoumnost, ili nasa gordeljivost, ili nasa glupost, ili nas
porok... Zato covek kroz ceo zivot cini sebi samom vise zla nego
dobra. Sto uspemo svojom pamecu, pokvarimo nasom cudi; ali sto
uspemo nasom dobrotom, upropastimo nasim porocima; i, najzad, sto
postignemo svojom mudroscu, izgubimo nasim temperamentom.


Covek zna samo za dubinu i gorcinu nesrece koju je sam doziveo,
kao i za tezinu bolesti koju je sam preboleo, ali niko ne zna nesrece
ni bolesti koje drugi podnose.


Mi smo istinski dobri samo kad smo istinski srecni. Nesreca kvari
srca i rusi karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima
nesrece i produzili da vole druge ljude... Sirotinja je najveca
nesreca zato sto otruje coveka takvim mrznjama, a jedna velika
napast covekova, to je sto u nesreci dobije rdjavo misljenje o
ljudima i pogubi prijatelje.


Izvor nesrece covekove lezi u njegovom egoizmu: u tome sto hoce da
uvek drugi radi za njega. Beganje od rada i napore, to je najveci
motiv borbe u ljudskom drustvu. Ne muciti se sam, a zaraditi bogatstvo,
i postici veliko bogatstvo, da bi time postigao najvecu sigurnost; i
to pre svega sigurnost da ni docnije nece morati praviti napor, posto
je napor najveca gorcina ljudske sudbine!


Ljudi mogu da nesebicno vole, ali retko nesebicno mrze. Svaka
mrznja je strah ili zavist. Mrznja je najcesce strah, jer covek ne
mrzi nego samo onoga koga se boji. Covek odista hrabar ne mrzi
nego prezire. U osecanju mrznje ima unizenja za nas same, a u
prezrenju ima ponosa i uverenja da smo bolji i visi od onoga koga
preziremo, i da mozemo bez njega, i da smemo protiv njega.


Najbedniji je covek koji zivi u mrznjama na druge ljude; taj se
prvi isece nozevima koje je sam izostrio... Nase mrznje skode nama
vise nego nasem protivniku. Govorite rdjavo o nekom coveku pola
sata, i vi ste posle toga nesrecni i otrovani; a govorite pola sata
o njemu dobro, i kad to ne zasluzuje, i vi postanete mirni i blazeni,
cak i ponosni na lepotu svojih osecanja, ili bar na lepotu svojih
reci... Ako vam je neko ucinio zlo, sacuvajte se da ga ne omrznete,
jer ce vas ta mrznja stati jos jednog novog gubitka i novog nespokojstva
i od neprijatelja trenutnog i slucajnog mozete napraviti zlotvora
stalnog i ubedjenog. Ukrstite maceve i pobijte se, ali ne iz mrznje
prema neprijatelju, nego iz postovanja prema sebi.


Nesreca je sto niko ne meri srecu prema sebi i svojim potrebama,
nego prema drugom, i to prema najsrecnijima. Manija svih ljudi je
da usvajaju tudja merila i za svoj sopstveni zivot. Prava sreca
covekova bice ako postigne svoje oslobodjenje od drugih ljudi; a
osloboditi se, to je najpre odvojiti svoju sudbinu od presije tudjih
primera, dajuci svom zivotu pecat svoje sopstvene prirode i svojih
ukusa.


Najveci broj ljudi ne znaju sta hoce, a veliki broj ljudi ne znaju
ni koliko mogu. Najredji je slucaj coveka koji zna sta hoce i koliko
moze.


U velikoj nesreci treba sve nesrece ponoviti u pameti, kako bi
se ocelicili za dane kad jednom crni konji izmaknu isred belih. Treba
ovde reci: ako sam mudar, nisam mlad i lep; ako sam bogat, nisam
zdrav; a ako sam i mudar i zdrav, nisam bogat.


Nesumljivo, ljudstvu najvise nesrece prave glupaci. Najveca je
beda sto glupak ne zna da je glup, kao sto ni rdjav ne zna koliko
je rdjav; a svet bi mozda bio spasen kada bi glupaci znali kakva su
nesreca za covecanstvo.


Vise coveku zagorcavaju zivot nesrece kojih se boji da ne dodju,
nego one koje su vec dosle i od kojih vec pati. Od svih nesreca covek
se najvise plasi sirotinje, koje je, medjutim, najmanje covekovo zlo.
Mi celog zivota nesto cekamo, a nadati se, to je pomalo ocajavati.


Nikad covek ne moze da kaze onoliko mudrosti koliko moze da precuti
ludosti, cak i gluposti. Jedino cutanje moze da prikrije kod coveka
strasti koje su najnasrtljivije i najstetnije: sujetu, lakomislenost,
mrzovolju, osvetljivost, mizantropiju. Jedino cutanje moze da sacuva
coveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena
raspolozenja, i nagle i nepromisljene impulsije.


Bogatstvo je, neosporno, polovina ljudske srece na zemlji. Najveci
stepen srece to je nezavisnost, a bogatstvo je ipak coveku put da
dodje do svoje slobode. Covek bogat, to je covek nezavisan bar od
ljudi... Cak i zdravlje i pamet kupuju se ili odrzavaju novcem.


Sve bede medju ljudima to su nesrece koje ucini covek samom sebi,
ili urade ljudi jedan drugom. U prirodi nema sreca i nesreca, nego
ima samo smrt ili zivot. Covek je najveca stetocina na zemlji.


Od svega sto je covek posejao, nista nije radjalo brze nego mrznja.


Velika nesreca covekova jeste sto zivot pocinje mladoscu, a svrsava
staroscu: jer bi zivot bio neizmerno savrseniji da, naprotiv, pocinje
staroscu, a svrsava mladoscu... Ne znamo da smo mladi kad smo mladi.
Mi saznamo sta je mladost tek onda kad nas je napustila.

[ZOE]

Cipele
Cipele. U uglu. Na počivalistu za odbačene. Zaboravile su poodavno svoj ulašteni gizdav hod. Prašnjav, dotrajao demode oduvijek je znao da sve linije kretanja gospodara nisu ni bila kretanja. Stajale su u opsjeni hoda i raspadale se skupa s njim. On, u svom uglu ,možda, još vjeruje da postoje druge cipele što znaju hodati izvan granica. Crne cipele , pak, znaju da će se vratiti reciklirane u iste korake drugog gospodara i da će, kada postanu nastamba za kiše, ponovo doći u svoj ugao, na počivalište za odbačene.

N/A

[NSdjanka]

"Bio jednom jedan dečak po imenu Dečak.Dečak je bio zgodan,pravi
dasa...

I Dečak je bio zaljubljen u devojčicu po imenu Devojčica.

Ali Devojčica za to nije želela da zna.

Vidite,Devojčica je bila ljupko,slatko stvorenje...

I Dečaka je,da izvinite,veselo vukla za nos.

Dečak prosto nije znao šta da radi.

Vidite,dok Devojčica nije naišla Dečak prosto nije mogao da se odbrani od drugih devojčica...

I od dečaka. Ali to je druga priča.

Trenutni problem bio je da je Dečak do usiju zaljubljen u Devojčicu.
A ne zna kako da je obrlati.

I tako je jednog dana Dečak pitao svog prijatelja Prijatelja,za
savet.

Posle dugog razmišljanja prijatelj je posavetovao Dečaka da zaigra "ne dam ti se" igru na koju bi Devojčica brzo morala da padne.

Dečak je prihvatio prijateljev savet...

I ne lezi vraže......

Devojčica je uskoro izgubila glavu.

Počela je da sanja Dečaka.

Neprestano je smišljala slučajne susrete s Dečakom.

Nije prestajala da mu piše ljubavna pisamca.

Njeno srce je stalno vapilo za Dečakom.

Ali Dečak za to nije mogao da zna zato što je igrao "ne dam ti se"
igru.

Sad Devojčica nije znala šta da radi...Jer je bila zaljubljena u Dečaka...

A Dečak je prosto ignorisao.

I tako je Devojčica otišla do svoje prijateljice Prijateljice po savet.

Prijateljica je rekla Devojčici da treba da igra "ne dam ti se" igru na koju Dečak brzo mora da padne.

Devojčica je prihvatila prijateljičin savet i zaigrala "ne dam ti
se" igru.

Ali posto je igrao "ne dam ti se" igru Dečak nije primetio da Devojčica igra "ne dam ti se" igru.

Tako se ništa nije desilo.

Eh, sad je to kraj ove tužne priče. I Dečak i Devojčica "ne dam ti se" igru su igrali...
I nikad se više nisu sastali ni sreli.

Ali su oboje posle toga živeli...veoma daleko jedno od drugog."