Ljubivoje Ršumović

[SQUAW]

LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ

Ljubivoje Ršumović je poznati dečji pesnik, rođen 1939. godine u Ljubišu na Zlatiboru. Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na odseku komparativne književnosti. Dobitnik je brojnih književnih nagrada i priznanja: "Neven", "Mlado pokolenje", "Nagrade zmajevih dečijih igara", "Brankove nagrade",...

Najpoznatije knjige su mu: "Ma šta mi reče", "Tandara, mandara i još jedna priča", "Pričanka", "Još mi samo ale fale", "Domovina se brani lepotom", "Rošavi anđeo"...

[SQUAW]

LEPA KATA


Bila jednom jedna Kata
U Perlezu blizu Čente
Lepa kao sa plakata
Pa i lepša na momente

Imala je oči plave
Original morska plavet
Nosaše ih posred glave
Tako da ti stane pamet

Imala je lepa Kata
Uz lepotu sto dukata
Pa je bila tatamata
Za sve momke iz Banata

[SQUAW]

DECA SU UKRAS SVETA

Nema sveta ni planete
Gde ne može stići dete
Jer sve dečje staze vode
Od igre do slobode

Cveće je ukras bašte
Leptir je ukras cveta
A deca puna mašte
Deca su
Ukras sveta

Lepe pesme tihe tajne
Sve ljubavi važne sjajne
Neka planu nek' se rode
Od igre do slobode

Cveće je ukras bašte
Leptir je ukras cveta
A deca puna mašte
Deca su
Ukras sveta

[SQUAW]

LEVOJ CIPELI


Levoj cipeli
Rekla desna
Da je tesna

Desnoj cipeli
Rekla leva
Da ne zeva

[SQUAW]

VUK I OVCA


Čini mi se vekovima
Vuk sa ovcom nešto ima

Kad je vidi kako pase
Vuk naprosto ne zna za se

Ovca kad mu vidi oči
Ni da bekne ni da skoči

Ovca ne sme da se brani
Vuk se njenim strahom hrani

Ne razumem te odnose
Ni zašto se ne podnose

[SQUAW]

TELEFONIJADA


Na širokom carskom drumu
Što preseca prašumu
Sreli su se beli slon
I jedan crni telefon

Halo
Reče beli slon
Halo reče telefon
Ko je
Pita beli slon
Ko je
Pita telefon

I tako u beskraj on

Ni komandir šumske straže
Nije znao da nam kaže
Dal' slon telefonira
Il' telefon - slonira

[n9akovic]

Ljubivoje Ršumović
Deca nisu vlasništvo

�Jedan ciklus poezije za decu završen je, i to slavno. Od Zmaja do Ršumovića. Novi počinje od Ršumovića, a završiće se pesnicima koji još nisu rođeni�, napisao je Duško Radović u Antologiji srpske poezije za decu. A Ljubivoje Ršumović, upravo početkom ove godine obeležava 50 godina književnog rada. Zanimljivo, ima 67 knjiga i 67 godina. Mada, upravo treba da izađe iz štampe njegova 68. knjiga, svojevrstan spomenar, pod nazivom �Tri čvora na trepavici - sećanje na krilato detinjstvo�, tako da će, kako sam uz osmeh kaže, prestići sam sebe.

Rođen je u Ljubišu na Zlatiboru 1939, diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu (1965), a prve pesme je, još kao gimnazijalac objavio 1957, u užičkim �Vestima� i �Književnim novinama�. Podugačak je spisak njegovih radnih mesta i aktivnosti (Redakcija programa za decu RTB, upravnik Pozorišta �Boško Buha�, predsednik Karate saveza Srbije...), nagrada takođe (�Neven�, Oktobarska nagrada, Unesko...), drama, scenarija, kao i knjiga od kojih su neke našle svoje mesto i u školskoj lektiri.

Kad se danas osvrnete na sve te godine rada...
- Osnovni ton je da sam bio zreliji u to vreme nego što sam sad, da sam se u stvari vratio, što i nije loše kao književna tema, a imam nameru da je literarno obradim u knjizi koju sam počeo da pišem. Reći ću vam toliko da u njoj, ja sa svojim sinovima, kojima je pet, osam i 12 godina, krećem na Zlatibor u svoje rodno mesto. Dok putujemo, razne nam se stvari događaju, a kad stignemo tamo, oni su ljudi od 35, 38 i 42 godine, a ja sam dete; vratio sam se u svoju dvanaestu. Znači, ja sam u Ljubišu uvek dete.

Kakav odnos danas imate prema svojim ranim pesmama?
- Kad pročitam sada te rane stihove, zaista se, ali iskreno, iznenadim. Ima pesama kojih se ne sećam i sada, kad ih vidim, meni koji imam bezmalo 70 godina čini se fascinantno da dečak sa 14 godina napiše recimo sonetni venac posvećen devojčici u koju je zaljubljen, i da taj sonetni venac bude takav da bih ga i danas potpisao. Recimo, počinje �Sonetni venac za tebe stvaran, ti koja nisi daleko, ja koji sebe zavaravam da me voli neko...�. Bila je to pomalo nesrećna ljubav. Zapravo, ne nesrećna - jer ljubav nikada nije nesrećna - ona je po svojoj suštini upravo obrnuto, nego reč je o neuzvraćenoj ljubavi. Bio sam seljačić, a ona ćerka poslovođe u nekoj radnji u koju sam, da bih je video, odlazio da kupujem tvrde zelene bombone sa ukusom mentola, takozvane palikuše.

Od svega što ste napisali (pesama, knjiga, drama...) šta je to što najviše liči na vas, što je najviše Ljubivoje Ršumović?
- Verovatno je to knjiga �Sjaj na pragu�, objavljena osamdeset i neke u Srpskoj književnoj zadruzi. Prisećao sam se saveta koje je otac davao meni i bratu, a imao je običaj da govori u poslovicama i u desetercu, tako da je ceo sonetni venac od toga sačinjen. Nisu one poznate narodne umotvorine, već očeve, majčine i moje. Tako i počinje: �Moj si ali ko zna čiji ćeš biti, ili ljudski il� bježi iz ljudi, lasno steći, lašnje sagubiti, evo krša ako šta zagudi...�

Bili ste više od 15 godina na čelu Pozorišta �Boško Buha�...
- Zanimljivo, i na televiziji i kasnije u pozorištu počeo sam da radim iz nekih drugarskih pobuda. Duško Radović je daleke 1960. predložio da jednu moju poemu emitujemo na radiju u programu za decu. Kad sam rekao da to nije za decu, on je odgovorio: �Čini ti se da nije�, i tako je počelo. Družeći se sa Duškom i sa ljudima koji su uz njega radili, počeo sam se baviti decom i na tom polju ostao čitav radni vek. A pozorište me je naučilo dramaturgiji, ukazalo na njen ogroman značaj ne samo na sceni nego i u životu. To mi je, recimo, bilo zbilja dragoceno kada sam pisao �Bukvar dečjih prava�.

Jedna od vaših tadašnjih opaski bila je da mama koja pročita ljubavno pismo svoje ćerke treba da ide dva dana u zatvor?
- Mislim da bi to bio efikasan presedan. Dobar primer ostalim tatama i mamama da im dođe do svesti da deca imaju svoja prava. Deca nisu naše vlasništvo! Kad ih donesemo na svet, naša je obaveza da se o njima staramo i kao roditelji i kao građani, ali mi nismo njihovi vlasnici, oni su život po sebi.

A pogled u budućnost, ličnu i društvenu?
- Imam jednu pesmu u kojoj kažem: �Trajem još sklonjen u zdravu samoću�. Eto, malo žurim da napišem još ponešto, malo bolje razumem Desanku i njeno �nemam više vremena�. Ne opterećuje me smrt, kraj i slično. Prevazišao sam to baveći se karateom, sportom koji je isceljujuća veština. Prorok nisam, ali sve češće mi je na umu nešto što je moj otac ponavljao: �Nije đeco nesreća kad se sudare pravda i nepravda, mlogo je veća nesreća kad se dve pravde sudare�.

Tatjana Nježić (Blic 23-01-2007)

[n9akovic]

Pronasla sam je... konacno

ЗМАЈ

Једне се јесени чудо догодило
Срем се почео родом поносити
Сунцокрет родио, жито родило
Све једро, зрело, треба косити.

А Сремцима се баш није радило
Па ударили у свадбе и пиће
Старима ринтање досадило
А лењост ушла у младиће.

Зарђали српови сјајни,
Јер сремске руке лете чашама
Косе мирују, ћуте комбајни
А јесен тутњи као шашава.

Питају Сремци шта да се ради?
Један другога глеткају крадом
Вреба их страшна авет глади
А нико да прегне за радом.

Тад један Змај снажан без премца
Дође, па рече: Све ћу урадити,
Признајте ме само за Сремца,
Желим у Срему кућу градити.

О, нек ти кућа што пре никне
Рекоше Сремци и смех се просу.
А змај радостан скочи па викне:
Дајте ми своју најбољу косу.

Кошуљу раздрљио, ноге обосио
Цео Срем се одједном препао
Јер змај је косио, косио и косио
И косио док није крепао.

Сремцима лице ко креч и беље,
А лекар гунђа уз видну трему
СРЦЕ МУ ЈЕ ПУКЛО ОД ЖЕЉЕ
ДА БУДЕ НАЈБОЉИ КОСАЦ У СРЕМУ.

Да се не би дизала прашина
Сад змајево име гордо носи
Фабрика пољопривредних машина
На Бежанијској Коси.

[Cecara]

Miš je dobio grip

Miš je dobio grip
Pa je seo u džip
i prevalio put dugačak
da ga pregleda doktor mačak

Doktor pacijenta pipnu
Pacijent nešto zucnu
Doktor mu leđa štipnu
Zatim ga u čelo kucnu

Sa moje tačke gledišta
Nije ti ništa

To kaza
Pa ga smaza


~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Baba Roga

Ima jedna pećina stroga
U kojoj živi baba Roga

A ja sam valjda razumete
Jedno veoma hrabro dete

Pa sam rešio upravo stoga
Da joj pokažem njenog boga

Ali valjda znate i sami
Baba Roga se krije u tami

Nosim joj limun, nudim joj krušku
Al' ona ni da pokaže njušku

Da li postoji il' ne postoji
Uglavnom, ona se mene boji.


~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Ana voli Milovana

Dal' ste čuli novost dana
Ana voli Milovana

Pevaju i vrapci s grana
Ana voli Milovana

Ništa piće ništa hrana
Ana voli Milovana

Sad se peva sa svih strana
Ana voli Milovana

A Milovan dunster pravi
Frajer pravi, njonjo pravi
Krele pravi, zvrndov pravi
A Milovan šmeker pravi
Nema pojma o ljubavi

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Lako je prutu

Lako je prutu da se sokoli
Kad bije decu njega ne boli

Nije mi žao kad neki trut
Za svoje zasluge dobije prut

Nije mi žao kad pekmez kevin
Dobije prutom makar i nevin

Nije mi žao ni kad na mene
Armija pruća opasnog krene

Ali ne mgu da prebolim
Tata me bije a ja ga volim

[Cecara]

-------------------------------------------------
PISCI KAO LEGITIMACIJA NACIJE
-------------------------------------------------

Hlebovi umešeni dušom

Piscima je najvažniji onaj spomenik koji svaka nova generacija nosi u svojoj emotivnoj torbi,
na putu kroz život.

Kada sam prihvatio predlog da napišem tekst o tome kako se odnosimo prema velikanima pisane reči, i njihovim delima, sad kad oni više ne mogu ni da se ljute, ni da budu ponosni zbog tog našeg "odnošenja", obuzeo me namah neki pravedni bes.

Setio sam se da više u lektirama nema Njegoša, nema Branka Ćopića, nema junačkih narodnih pesama, i da ne nabrajam dalje.

Piscima se može podići spomenik na Kalemegdanu, ali mu se ne sme rušiti i zapuštati spomenik koji svaka nova generacija mora da nosi u svojoj emotivnoj torbi, na putu kroz život. Veliki pisci treba da žive u učionicama i čitaonicama, u deklamovanju i pamćenju, u stalnom razgovoru sa čitaocima. Njegošu i Ćopiću više nije potrebna slava, nama jeste. Ako njih izbacimo iz lektire, su čim ćemo izać pred Miloša? Šta da očekujemo mi koji se još koprcamo u balkanskoj varijanti posmodernizma, koju nam je doneo crni oblak novog svetskog poretka?

Nema pisca koji ne misli o slavi, govorio je profesor Jan Parandovski svojim studentima na seminarima, a zatim dodavao: "Književna slava je jedina u koju ništa tuđe ne ulazi. Deo uspeha se uvek može pripisati vojnicima i sreći, tako je Ahil pobeđivao Trojance pomoću Ahajaca, ali je Homer sam stvorio Ilijadu, i da nije Homera, mi ne bismo ništa znali o Ahilu."

Danas se mogu čuti glasovi da Homer možda nije ni postojao.

To govore oni pokondireni mislioci koji negiraju i Vuka Karadžića, i kojima smeta što se zna da su najbolje naše narodne pesme ispevali slepi Filip Višnjić i Starac Milija.

Ko su sad pa ta dvojica, ko je sad pa taj Homer? U svom slepilu ti novotvorci bi da sve počinje od njih. Zar nas to ne podseća na našu aktuelnu politiku i trapave novopolitičare koji se, u svom pobedničkom uzbuđenju, ponašaju kao da od njih sve počinje, pa pedantno brišu sve "recidive prošlosti." Tako i Vuk i Ćopić i Njegoš ispadoše recidivi prošlosti.

Ovih dana čitamo da se gasi književni časopis "Književnost", koji izlazi 60 godina. Još jedan recidiv prošlosti? Gasi ga osnivač, Ministarstvo kulture Srbije. Isto ono koje je ovu godinu proglasilo Godinom knjige i čitanja, još 23. aprila, a do dana današnjeg nije nas obavestilo kako misli tu Godinu da pretvori u delotvornu i plodonosnu? Zar gašenjem "Književnosti"?

U Bibliji su književnici sa farisejima označeni negativnim znakom. Platon je pesnike prognao iz svoje "idealne" države. Lenjin i Karl Marks su se oduševljeno bavili ovim Platonovim idejama, ali ono što su humanisti učinili slaveći Petrarku, pokazuje kako bi trebalo "društvo", dakle politika, javnost, udruženja, da se ponašaju prema prepoznatoj vrednosti. U Bergamu se mogla posetiti pozlaćena soba u kući jednog zlatara, kod koga je Petrarka boravio. U Moskvi, na Arbatu, u kući, u kojoj je boravio Puškin, može se čuti sa magnetofonske trake: "U ovoj kući je Aleksandar Sergejevič dva meseca bio srećan!"

I to su, naizgled bizarni, ali zanimljivi i provokativni primeri kako se čuva uspomena na velikane.

Mogu se organizovati akademije i izložbe, mogu se ulicama, institucijama ili školama, pozorištima i bibliotekama, dati imena pisaca, na kuće gde su se rodili ili stanovali mogu se staviti spomen-ploče, sve su to pristojni načini da im se odužimo. Ali, da obezbedimo da oni i dalje žive — malo je teže, jer zahteva, pored političke i druge podobnosti, i famoznu političku volju! (Setih se nečijeg aforizma: "Bilo bi nam mnogo bolje, samo da nije političke volje!")

Često se može čuti da "Politika ne voli pisce", i to uglavnom od onih koji se muvaju upravo oko politike.

To nije sasvim tačno. Bilo je ambasadora, pa i ministara pisaca, ali dobrih pisaca. Oni su se bavili politikom po receptu grčkog filosofa Antistena: "Čini sa njom ono što i sa vatrom, ne prilazi joj suviše blizu, jer ćeš izgoreti, a ne budi daleko, jer ćeš ozepsti!"

Takvi će dobiti besplatnu sahranu u Aleji velikana, i time će im se vlast odužiti. Ali, koliko će i posle smrti živeti, o tome će narod odlučivati na čudovišnom zaumnom referendumu.

Živeće i kroz svoje junake. Kada publika poseti Dulčinejino imanje u Tobozu, seti se najpre Don Kihota, pa onda i Servantesa. U sobi Šerloka Holmsa u Beker stritu u Londonu, prepoznaće na slikama autora ser Artura Konana Dojla. Ko u Valjevu prošeta pored bronzane Desanke Maksimović, osmehnuće se i odrecitovati "Ne, nemoj mi prići, hoću izdaleka..."

A dogodiće se i da junak nadživi sasvim svoga autora. Samo će retki šetači u londonskom Hajd parku, kada nalete na spomenik Petru Panu, znati da ga je izmislio ser Džems Metju Bari u romanu "Bela ptičica". Ili, još lepši primer kako se čuva kult velikog pisca, i to ne svoga, mada se za Šekspira ne može reći da nije i francuski, i ruski, i srpski pisac, na neki lep način. Ali, samo su se Francuzi setili da u Bulonjskoj šumi podignu Šekspirov park, u kome raste i cveta biljni svet njegovih drama.

Uspomena na velike pisce čuva se i u anegdotama, u životopisima, njihovim ličnim dnevnicima, koji se, kao po pravilu, objavljuju posle piščeve smrti. Tako se upotpunjuje slika o privatnom životu stvaraoca, o kome se najčešće ne može gotovo ništa saznati iz literature koju je pisao. Profesor Parandovski je u "Alhemiji reči" naveo zanimljivu anegdotu o trojici francuskih velikana: Jednog dana poštar je Viktoru Igou uručio pismo na kome je stajalo napisano samo "Najvećem francuskom pesniku". Igo nije ni otvorio pismo, nego ga je poslao Alfredu de Miseu. Mise ga je lično predao Lamartinu, a Lamartin ga je sutradan poslao Viktoru Igou. Igo je otvorio pismo, i sa tugom pročitao da je bilo upućeno nekom stihoklepcu koji se svake nedelje oglašavao pesmuljcima u jednom poznatom listu.

U oproštajnom govoru nad grobom Duška Radovića ja sam predložio da uspomenu na velikog pisca čuvamo tako što ćemo svake godine na Zvezdari orati jednu njivu, sejati pšenicu, pa kad sazri žeti je, mleti i mesiti hlebove, i deliti ih besplatno beogradskoj sirotinji. Čak sam rekao da bi sve te poslove trebalo da radi beogradska omladina, da se mladi radom odužuju svome pesniku, jer toliko duše u jednom Radoviću i toliko rada u jednom Dušanu teško da ćemo uskoro imati.

Sutradan me je jedan rođak iz SUP-a obavestio da pazim šta pričam preko telefona, jer su mi prikačili prisluškivač.
Bio sam besan. Pomislio sam — ispod mermerne ploče sa Duškovim imenom, verovatno će ugraditi bubicu, ali to mrtvog Dušana neće obeshrabriti, ne mogu ga više otpustiti s posla, smeniti sa položaja, ne mogu ga naterati da ćuti.

Sve ću im to reći u prisluškivač!

A onda je u meni proradio Duško Dugouško.

Setio sam se, po ko zna koji put, lekovitog profesora Raška Dimitrijevića, koji nas je savetovao, citirajući nekog starog filosofa: "Ne protivreči nikome, ne kažnjavaj ga protivrečju, već ga uči, jer niko neće izlečiti ludaka na taj način što će i sam poludeti!"

Ljubivoje Ršumović
Večernje novosti, 17. jul 2010.

[Зорица]

AU STO JE SKOLA ZGODNA

Au sto je skola zgodna
Leci lenjost i samocu
K'o da mi je kuca rodna
Steta sto ne radi nocu

Kad nisam u svojoj skoli
Mene moja dusa boli
Nema one druzine
Da delimo uzine

Au sto je skola sjajna
U klupama par do para
Svaki sapat svaka tajna
Jednu novu ljubav stvara

Kad nisam u svojoj skoli
Mene moja dusa boli
Nema one s kikom
Koju ne dam nikom

[Lilith_021]

STA JEDE MALA ALA

Mala ala moze da smaze iz cuga
maltene pola Malog Mokrog Luga.

Nije retkost videti alinog klinju
kako se prikrada malom Losinju..

Mala ala, kada joj hrana fali,
moze da smaze celu drzavu Mali.

U podne prosto hoce da prsne
ili da skrca parce Male Krsne.

Mala ala, u suknjici na faltu,
za veceru pojede ostvro Maltu.

I uopste, deca iz te mafije
prozdrljiva su iz geografije.

[zirne]

Dzon Piplfoks

Dzon Piplfoks zvani Zvono
Zivi grozno al smiono

On probleme teske ima
Sa glupavim gusarima

Bez pameti i bez ista
Mora protiv cudovista

Al i takav nije tuzan
On je srcom naoruzan

Pobeci ce svi od njega
Jer je ruzan iznad svega

[zirne]

Pipi Duga Carapa

Vidite li idu kuce
Il ulicom plove ladje
Sklanjajte se bice vruce
Jer Pipi se svuda nadje

Ako negde nesto skripi
Hita Pipi da zakrpi
Pipi cudna Pipi lepa
Pola krpi pola cepa

Odrasli se mnogi plase
Devojcice harambase