Покушаји изједначавања статуса малобројних још живих ветерана Равногорског покрета са партизанима неминовно изазива противречна осећања и реакције. С једне стране, за претежни део српског народа чији је датум рођења после 1945, ова иницијатива представља закаснели корак ка националном помирењу међу Србима који су чинили огромну већину борачког кадра у оба покрета. С друге стране, из редова давнашњих супарника долазе јасне поруке да им није прихватљиво ма какво свођење у исту или сличну моралну раван. Бивши партизани неће у исти кош са тобожњим "сарадницима окупатора". :етници, пак, не желе ни имплицитни знак једнакости између себе и балканске агентуре Коминтерне коју оптужују да је рат 1941-45. водила зарад освајања власти, без обзира на цену у српским животима и интересима.
Суштинске разлике између та два покрета огледају се и у њиховом односу према Немцима и усташама. На основу докумената из немачких и усташких извора данас знамо да је руководство партизанског покрета било одговорно за свесрдан покушај колаборације са окупатором. То што су победници у грађанском рату потом оптужили борце ђенерала Михаиловића за свој грех представља својеврстан пример њиховог цинизма.
ПАРТИЗАНИ И НЕМЦИ
Премда је покушај партизанског руководства да са Немцима склопи нагодбу у историографији познат као мартовски преговори, већ у новембру 1942. Јосип Броз Тито је упутио прве помирљиве сигнале окупатору. Понудио је да га Немци пусте да се свим својим снагама бори против четника у замену за примирје јужно од Саве и престанак напада на пругу Загреб-Београд. Понуду је у Загреб донео немачки инжењер Ханс От, кога су партизани претходног лета заробили у Ливну. Иако су немачки војни и цивилни представници на Балкану подржавали ту иницијативу, Хитлер је њу одбио и одлучио да нанесе смртни ударац свим побуњеницима на подручју бивше Југославије. Издао је "Директиву 47" из које је уследио тзв. План Вајс.
Немачке команде испољавале су већу еластичност него што је Хитлерова наредба наизглед допуштала. На врхунцу операције Вајс 3 (познате у партизанској митологији као Битка на Неретви) тројици високих партизанских официра био је допуштен долазак у штаб немачке 717. пешадијске дивизије ради преговора о замени заробљеника. Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит, први под својим именом а друга двојица под псеудонимима "Марковић" и "Петровић", у први мах су иступили са захтевом да се партизанима призна статус зараћене стране. Потом су партизански представници изричито саопштили да се не боре против хрватске државе, а још мање против Немаца као таквих, већ да су им главни непријатељи Михаиловићеви четници. Према белешкама пуковника Фафенрота, начелника штаба генерала Литерса, Титови опуномоћени изасланици чак су изјавили да ће се НОВ са оружјем у руци супротставити Британцима, уколико се ови искрцају у Далмацији!
Немачке команде на терену су биле веома загрејане за овај предлог. Међутим, када је министар иностраних послова Рибентроп обавестио Хитлера о партизанској понуди, он је прекинуо сваку даљу дискусију чувеном реченицом "са побуњеницима се не разговара, њих ваља стрељати." (Mit Rebellen njird nicht verhandelt, Rebellen njerden erschoshen.)
Испрва неупознат са овако категоричним Хитлеровим ставом, немачки посланик у НДХ Зигфрид Каше је 17. марта 1943. известио да су преговори са Титовим представницима отворили могућност да партизани обуставе све борбе против Немаа, Италијана и Хрвата и да се повуку ка Санџаку да би се обрачунали са четницима. Каше је такође поменуо спремност партизана да прихвате смиривање ситуације у НДХ и додао да Хрвати повољно гледају на тај предлог. Убрзо потом Каше је са ентузијазмом известио Берлин да су - "у контексту ранијих изјава партизана" - њихове борбе против четника у Херцеговини "веома корисне". (...)
САМО ПРОТИВ ЧЕТНИКА
Општи прекид ватре са Немцима и усташама, после кога би уследио фронталан обрачун са Михаиловићевим четницима, био је стратешки циљ партизанског руководства, одобрен од Тита лично. Партизански план је у потпуности одговарао циљевима и намерама усташког руководства. Тито и његови сарадници очекивали су да Немци и усташе прихвате прекид ватре да би се обрачунали са својим јединим супарником у периоду ратне завршнице - Равногорским покретом ђенерала Михаиловића. Немци су од партизана тражили да као знак своје добре воље одмах обуставе нападе на кључну пругу Београд-Загреб, што би отворило могућност даљих преговора. Ово је Тито прихватио: напади на пругу су истог часа безусловно обустављени.
Споразум са партизанима ради уништења Михаиловића био је по вољи и усташама, који су Титове комунисте сматрали прихватљивим партнером. Заједнички интерес који су Немци и усташе имали са југословенским комунистима у пролеће 1943, било је њихово обострано непријатељство према Михаиловићу. Ово је уливао велике наде Титу да ће његови предлози бити прихваћени. :ак и не чекајући на исход преговора у Заребу он је издао наређења партизанским јединицама да се обуставе борбе против Немаца, Италијана и усташа. Ова упутства јединицама на терену поновљена су чак и после повратка Ђиласа и Велебита из Загреба. У исто време, Тито је издавао наређења да се четнички официри стрељају без милости и на лицу места, а да се и остали заробљени српски национални борци ликвидирају уколико одбију да се придруже партизанима.
Москва је негативно реаговала на сигнале из Титовог штаба. Вест да се партизани упуштају у нагодбе са Немцима дошли су у тренутку када је Совјетски Савез био у пуној мери ангажован на рушењу Михаиловићеве репутације на Западу, на основу тврдњи о његовом тобожњем колаборационизму. У том би тренутку сваки наговештај Титових намера да се нагоди са Немцима и усташама представљао велику сметњу пропагандној офанзиви светског комунистичког центра. Пун обим Титових понуда Немцима бацио би у засенак све оптужбе на рачун Михаиловића, да је којим случајем истина избила на видело 1943. Међутим, истина је била сакривена у архивама пуних тридесет година по завршетку Другог светског рата. (...)
ХИТЛЕРОВО ПИСМО МУСОЛИНИЈУ
Тек почетком маја 1943. Тито је схватио да Немци неће променити мишљење. Он је тешка срца упутио наредбу партизанским јединицама широм НДХ да обнове акте саботаже који су били обустављени крајем марта. (У Титовом наређењу четници су поново именовани као главни непријатељ НОБ.) Упркос разочарењима, затишје у борбама са Немцима током априла 1943. подгрејало је Титове наде да ће споразум са Немцима на крају ипак бити могућ. Његова опрезност у односу на Немце попустила је сразмерно његовом заоштравању борби са четницима, што је допринело неприпремљености и расулу у партизанским редовима када се "пета офанзива" ("Шварц") сручила на њих средином маја 1943.
Дубоко забринут стањем на Балкану, Хитлер је упутио лично писмо Мусолинију које му је 25. фебруара 1943. уручио Рибентроп. У њему се тражила италијанска подршка за наставак операције "Вајс". Хитлер је поново истакао опасност коју, са његовог становишта, представљају четници:
"Уколико не разоружамо комунисте и четнике у истој мери и у потпуности заведемо мир у земљи, онда ће у тренутку инвазије избити неред, све везе са Пелопонезом ће бити пресечене или поремећене, оно мало немачких дивизија ће бити ангажовано у борбама против комуниста и четника, а италијанске трупе више неће бити у стању да зауставе инвазију".
Хитлер је знао какву су му опасност четници представљали. У Берлину се сматрало да је Титов губитак живе силе и територије почетком 1943. био тако тежак да се комунистички вођа неће скоро опоравити. Стога је главна пажња усмерена ка уништењу Михаиловићевих снага. Издато је упутство командама у НДХ да се припреми нови напад ("Шварц"), првенствено у том циљу. Премда то Немцима није било познато, партизанска главнина која се пробила преко Неретве ушла је у северозападну Црну Гору и североисточну Херцеговину, дакле управо у крајеве ка којима је била уперена оштрица планираног немачког напада. Иронија битке на Сутјесци јесте чињеница да је немачка офанзива имала за циљ уништење четника, а не партизана.
Да је којим случајем Дража Михаиловић 1942. или 1943. упутио своје најближе сараднике ранга једног Драгише Васића у Загреб или Београд на преговоре са највишим немачким војним или политичким представницима на Балкану, да им је понудио примирје изричито ради обрачуна са партизанима, да им је штавише обећао да ће се равногорски борци оружјем супротставити совјетској армији ако покуша да пређе Дунав, комунистичка пропаганда би о томе деценијама трубила у недоглед и такве би поступке несумњиво искористила као крунски доказ на суђењу самом ђенералу Михаиловићу у лето 1946. С обзиром да такве понуде Михаиловића Немцима никада није било процес њему представљао је класично судско убиство у бољшевичком стилу.
(Из књиге Г. Давидовића и М. Тимотијевића "Затамњена прошлост")