Пре неколико дана, враћам се са стадиона Војводине, и пролазим поред Футошке пијаце. Из неке кафане ударају оне крајишке песме, Баја ли је, неки од многобројних ансабмала ли је... помислим, ево, опет Крајишници... и онда схватим нешто што већ дуже време осећам.
Војводина више није оно што клишеизирано помислимо кад је неко помене. А богме ни Нови Сад. Гледам ову тему о војвођанској химни - питање је да ли би прикладнија можда била рецимо нека у стилу "Још се сјећам љутог камењара гдје сам рођен ја и моја браћа, у Крајини остало ми срце, душа ми се стално тамо враћа".
Војводина одавно није само земља Лала, салаша, тамбурица... Војводина је све више и земља ојкаче, крајишких песама, Крајишника, Босанаца, Херцеговаца... и њихових обичаја, културног наслеђа. Исто је и са Новим Садом. Све је више ијекавице, све је више нагласака који одају прекодринце и прекодунавце, оних који ту живе и који ту намеравају да остану. Да на причам о селима око Новог Сада - Руменка, Вјетерник, Фјутог, Беочин, Сремска Каменица, Кисач, Темерин, Бачки Јарак, Каћ, Будисава... пуно је више Босанаца и Крајишника него староседелаца.
Дакле, шта је данас Нови Сад и околина, да ли је босански и крајишки колико и војвођански? Или је боље рећи "војвођански", пошто је и босанство, херцеговство и крајишништво постало део тог војвођанства?