Da se nadovežem na sećanja iz detinjstva, kao na pravom krevetu kod psihologa.
Naime, ja sam prvo naučila kako stvari oko mene padaju.
Gradila se kuća, šodera, lopata, betona razbijenog svuda okolo, a mene baš interesovalo. To - kako stvari padaju.
Znam da sam jedva podigla neku kamenčinu, a potom je frknula što sam mogla jače u vazduh - i u tom deliću sekunde dok sam gledala kako pravolinijski kamen leti iznad moje glave - shvatila sam!
I kao svako saznanjezabolelo je do koske
Par sekundi je sve bilo crno, onda se malo neke svetlosti pojavilo ispod kapaka, pa što reče broj 310 taj pogledi još malo istog
Sada kada gledam iz ove perspektive - svesti se zapravo nikada nisam ni dozvala.
Predjoh tridesetu, a i dalje učim na isti način...
Da se vratim na topic: nakon što sam naučila kako se pada na nos, glavu, ruke, noge, bok, ispružene prste i koznanaštajošsvene, mogu slobodno da kažem da specijalne tehnike nema, te da je svesno i namerno uvežbavanje istog apsolutno nepotrebno.
_________Una16
Citat
