Зоран Предин
Prikaz rezultata 1 do 10 od ukupno 10
  1. #1

    Зоран Предин



    Зоран Предин

    Марибор.

    16. липањ 1958.

    Бијелац мушког спола без особитих ознака.

    Писмен.

    Гимназија Милоша Зиданшека. Кошарка.

    Проф. Нада Габорович. Прве пјесме у школском гласилу и први успјеси гитаром на морској обали.

    Абсолвент Педагошког факултета.

    Фалирани студент.

    Повремени јебивјетар. Поштар. Домар. Портир.

    Ноћни чувар. Осигуравајући агент.

    Продавач плоча и касета. Секретар МКЦ.

    Музичар — самоук у Лачном Францу.

    Тло под ногама. Ожењен.

    Отац двају сина. Пливач и шофер.

    Нека врста �црне (лирске) овце� словенске панк генерације, Предин је досада најфасцинантније унио дух регионализма на југославенску рок сцену, успијевајући ријечима на подједнако блистав начин као што су надарени Македонци �Леб и сол� својом инструменталистичком виртуозношћу. Црни хумор на рубу апсурда, иронија и гротеска тек су танка копрена једне неспутане осјећајности, подједнако увјерљиве у истицању везаности уз свој завичај (�Lent 1980�, �Праславен�) друштвено критичним анализама (�Žarnica za boljši jutri�, �Dan zmage ali Rojstvo boljšega človjeka�, �Kandidati za čestitke�) и аутобиографских емоционалних исказа (�Slon med porcelanom�).

    Ниједан словенски рок аутор— с изузетком метеорских самоуништавајућих Пенгова и Брецеља — није у толикој мјери помирио традицију и сувременост а апсолутно нико на југословенској рок сцени није успио на тако природан начин бити и пјесник и рокер. То је довољан повод за ову, а понадајмо се и за идуће збирке.

    Дарко Главан

    Збирка пјесама �Праславен� Зорана Предина, пјевача и складатеља �Лачног Франца� улази у сужени круг оних југославенских рок текстова који објављивањем у облику књиге добивају, а не губе на значају и атрактивности. Тиме не желим рећи да је Предин у својим текстовима намјерно тежио литерарности, већ да је један од ријетких — по мом особном суду и најбољи у Југославији — који је успио у оквирима рок пјесме створити особени пјеснички свијет и изричај.

    У повијести југославенског рок ауторства, Предин је могуће имао неких претходника и узора (Томаж Пенгов, Борис Беле, Марко Брецељ, амбициознији Бреговићеви текстови) но он засигурно није преузео нити један постојећи модел Ју-рок текстописалаштва. Намјерно употребљавам термин текстописалаштво, јер тек са Пенговом и Предином можемо с правом користити термин пјесништво за текстове и домаће рок глазбе.

    Предин није пјесник по придржавању формалних образаца и прозодијских канона, као на примјер Бора Ђорђевић који због тих извањских украса често упада у маниризам, већ првенствено по ширини и оригиналности имагинације, природности израза и исконском осјећају за љепоту свог материњег језика.

    Иако заљубљеник свог нарјечја, свог краја и свог наслијеђа Предин је прије свега пјесник сувремености — и по избору тема и сензибилитету.

    Зоран Предин
    ПРАСЛАВЕН
    пјесме,
    1987
    са словеначког превео Јосип Ости

    Уредник: Херман Вогел

    Корице: Матјаж Випотник

    Аутор фотографије: Мишо Hochstater
    Obzorja, 1987


    Садржај збирке пјесама "Праславен"

    * Икебана
    * Сијалица за боље сутра
    * Праславен
    * Палома душа
    * Шанк рок
    * ПХ4
    * Бог нема телефон
    * Адио памети
    * Каткад који пајац виче
    * Мис Европе
    * Шта бисмо ми без нас
    * Гледам само твоје лице
    * Куренти
    * Лент 1980
    * Ватерполист
    * Први мај
    * Камиказе
    * �Јер сам хтио бити понекад мало сам�
    * Липа је зелењела
    * Молим те пази да ми не погазиш подочњаке
    * Бијела симфонија
    * Одбаци сомбреро
    * Звона тамне воде
    * Цигани у праху
    * Јебивјетар
    * Слон међу порцеланом
    * Ништа није неподобније од среће
    * Дан побједе или рођење бољег човјека
    * Хиљаду плавобијелих цвјетића
    * Сутра ћу разбити касицу-прасицу
    * Наша Лидија је у војсци
    * Емоционално стање младе краве, друге највеће словенске животиње
    * Када си црвене петокраке шивала
    * Кандидати за честитке
    * На својој страни
    * Нека ти пољуб нацрта усне
    * Нека завија ноћ
    * До виђења на плажи

    Е- БИБЛИОТЕКА СЛОВЕНАЧКО СРПСКИХ КУЛТУРНИХ ВЕЗА

  2. #2

    Odgovor: Зоран Предин

    Икебана


    Била су двојица,
    један Цицо и један Марјето,
    били су стварно прекрасан мушки пар,
    један сада сједи, пошто му другар спава испод крста,
    стварно су били: лијепи, млади, секси.
    У недјељу је, око 12,10,
    Боби Ликар, Таковска 9,
    просто узгред заклао пајдаша
    због вина и дјевојака.

    1981.
    Сијалица за боље сутра


    Мој знак распознавања је ружица.
    Мој статус сијалица (за боље сутра).
    Друштвена сам жвака.
    Растеже ме
    и прави балоне.
    Испљуне ме
    и узима цигарету.
    Сада се млад шарен момак за шанк држи,
    за шанк држи и пјева:
    дајем вам пропијене очи за нове,
    у длану богове мртвих жалости,
    дајте ми за једну скривену жељу
    живот нови. Тјеловјежбу три.

    1981.
    Праславен


    Хорде славенске крви данима прелазе ријеку
    напријед поглавари и директори
    за њима курве младићи пензионери
    сполно моћни страшно здрави
    блага степе из прадавнине су дошли
    послије стотине генерација способних домаћица
    и по свим прописима
    зајебали нам све што се зајебати дало


    Ко је тебе Праславену пливати учио
    да си препливао ту руску ријеку
    и у мојим генима се населио


    Усмјерено образовани ујутро на посао данима
    напријед су гробари и сироте
    иза њих мртве рибе и цркнути пси
    без пигмента смо зачети
    саврамена бљузгавица од бетона
    множимо се прекрштавани кастрирани корачајући
    да ћемо по свим прописима
    зајебати себи све што се буде зајебати дало

    1981.
    Палома душа


    По занимању сам дипломирани забадач ножева у леђа
    лажем горе од вас, што не значи да нисте покварени
    неисписани бијели лист рекли су ми
    прозирна њежна душица
    двоструко усисна ресторанска сервирка
    у нашем стану зидови су имали прљаве уши
    и предуге нокте
    некад смо имали кућну помоћницу
    а сада нема више бабе круха је довољно
    црно црно море
    по мору плива кит
    сере бомбоне и пуши Марлборо
    из мора показује врата гараже
    зове се Dupe The Kid
    буди добар поједи супицу
    виђећеш Микија на дну
    послије три године Мики је постао горгонзола
    и црни хумор носи бијеле гаће
    ко зна колико је тежак Бојан Крижај
    ја знам зашто пиштољ испаљује метке
    Метке испаљује пиштољ зашто знам ја
    Jazz jazz jazz Јуууууули.

    1981.
    Шанк рок


    Прогутајте ме, ако можете
    унутра у ваше добро срце
    да вам по зидовима налијепим
    злобе и лажи тапете


    прогутајте ме, ако можете
    да вам запнем з меком грлу
    да вам разбијем мозак
    аиву кору бијело језгро


    А: Са транзисторима у рукама спавају свуда по парку
    кожни недјељни људи: НК Марибор за шарено срце
    кући одлазе у први мрак пијани од ракије-лука
    те проклете младости минуле
    војничке су ципеле обуле


    Б: Сасвим ситна мала у гостионици живи
    за шанком се љуби а у кухињи спава
    у глави носи завичај, радничке руке на стражњици
    и позиве за мрачни угао
    најљепше је то што јој никада неће бити
    жао
    живота.

    1981.
    ПХ4


    Сивило ми скрива вукове
    оштри им зубе, жагри очи
    власници некадашње вјерности
    плешу коло оплођују људе


    Прастаре изопачене пријетње
    дробе погледе и смутњу саде
    знојне дланове страх нам грије
    кад ријека завије и вјетар заспи


    У канцеларији сјенка душе броји
    с њом судбина три ексера
    једног за памет
    а два за очи


    Валови оштрих црних ноктију
    блага тргају с неба
    каже судбина крезуба
    младост ми не украде


    У зору камење се смије
    пољуби ме њежно, склопи очи
    најгоре у лажи је студен
    она враћа пољупце и пије ти крв

    1981.

  3. #3

    Odgovor: Зоран Предин

    Бог нема телефон


    Милијарде бијелих костију
    од пелена до памети
    по њима корачају глупачи
    а међу њима ми

    Шизофренична околина
    не ништи ми вољу
    што садим пожањем
    што профућкам љубим кољем

    Бог нема телефон
    зато нас не буди
    мама купи нам пиштоље
    нисмо се доказали

    Голом руком у море
    оштром косом у дим
    пашћу као што пада трава
    коју сада косим

    1981.
    Адио памети


    Адио памети стара курво адио свијете
    пусти бетонске носаче да га носе
    адио памети данас идемо на излет:

    Илегални пубертетлија у друштву двију дјевојака
    за мном потребни јунци
    адио земљо наша плането

    Адио памети завежи губицу слика сама говори
    пусти и другима да је чују
    адио памети молим те не објашњавај ми.

    Илегални пубертетлија у друштву двију дјевојака
    за мном потребни јунци
    адио земљо наша плането

    Адио памети смртно рањени за прање строју
    пусти да нас чаше умивају
    адио памети ја остајем свој.

    1982.
    Каткад који пајац виче


    У малој кутији од картона спавају. (Неке попут пацова)
    У њој живе
    мале чудесне лутке од крви
    мисле да се тако лакше преживи
    другима су ратови предалеко (а гостионице преблизу)
    умјесто звијезда свијетле им шарена свјетла
    што су им ватрогасце погасили?
    коме су при рођењу маму сакрили?

    У ведрим ноћима мислим на гријех
    у ведрим ноћима чујем твој смијех
    у ведрим ноћима лица у длановима
    у ведрим ноћима куће без кровова
    не приморавај их да ти остану млади
    не приморавај их да те воле, мама
    мале чудесне лутке од крви
    мисле да се тако лакше преживи

    Бернштајн је краљ пингвина
    краљ Постојнске јаме
    вуче свој талент по леду
    леду меду сладоледу

    Долазим касно ударам ужасно

    1982.
    Мис Европе


    Сто кила меса и јетрица
    за лице стара пљуваоница
    еластична савремена хрптеница
    то је женска а не ја

    Поглед навикнут на плочник
    на леђа савијена рука
    скриваш издркане дланове
    то је женска а не ја

    Желудац који пробавља све
    дарежљиви дједа Мраз
    бомбонијера за глупаке
    то је женска а не ја
    Честитамо вам мис Европе
    у твојим грудима паника
    честитамо вам мис Европе
    дојиш ме за ратника

    1982.
    Шта бисмо ми без нас


    Мухе су глухе
    глухе су јухе
    јухе су сухе
    сухе јухе су за нас

    Ја сам пробавило
    пробавило је орган
    органи пуне пелене
    нестао сам незнано куд

    Синдикална ми смо група
    жедни праве љубави
    стара кока добра супа
    омладинци жестоки

    Шта би ти без кина
    шта да отпадне ти влас
    шта би ти без вина
    шта бисмо ми без нас

    1982.
    Гледам само твоје лице


    Сад ми је свеједно
    шта се скрива иза
    сад ми је свеједно
    нећу да те слушам

    Чујем само твоје крике
    пијем твој врели дах
    гњечим твоје младе груди
    гледам само твоје лице

    1982.
    Куренти*


    Кога тражиш у мојој глави?
    Ко је курент?
    Ко паганин?
    Твоје психичке сметње
    твоје хипотенузе
    Твоје: Путер и млијеко
    Твој систем
    Твоје сполне жеље
    Твоје: Сирће и купус
    Твој прави мушкарац
    Мој пармезан

    Нема морала предрасуда части
    без норми без суда без смрти живи
    ратник без времена вијести без брига
    без норми без суда без смрти живи

    Сви смо негдје у мозгу
    сви смо негдје у костима
    сви смо слободни
    сви смо куренти

    1982.

    ***

    *Курент паганска покладна маска у источној Словенији
    Лент 1980.


    Лент остаје гето заборављених
    Лент у другачијој кожи четиристо руку
    пластична огледала зеленоплаве наочале
    Сандокан и Мате Парлов
    Марибор окреће главу у страну

    Лент обувен у опанке прасвјетова
    на свим разгледницама је пуст и мртав
    само архитектура без душе и проблема
    само гомила дјеце на обали Драве
    Марибор окреће главу у страну

    Лент неписмен и непознат
    Лент опасан и пијан
    само архитектура пластична огледала
    Марибр окреће главу у страну
    Марибор окреће главу у страну

    1982.
    Ватерполист


    Ватерполисти
    захвални и одани синови
    никада не љубе узалуд
    боје просторије
    и украшавају сваки дан

    У аутима дискретно миришу
    у школама марљиво уче
    родитеље никада не туку
    добар су улог
    за старе дане

    Ватерполист је
    корисна животиња за сваку фамилију
    ватерполист
    усрећи вас убрзо послије пубертета
    гђе га ставиш тамо остане
    пред гостима вас никада неће обрукати

    Пошто имају аустријску дјецу
    пошто имају тетовиране руке
    својих тијела су господари
    када иду на мису
    шта знаш је ли то уистину

    1982.
    Први мај


    Ноћас ће фрижидер опет пробудити
    нервозну пернату посрану банду
    у поткровљу.
    Палцем и кажипрстом
    склапам хладне очне капке.

    Као да ми их склапа вода
    тик испод површине неке ријеке
    гдје бих овога трена волио да лежим
    и да сањам да се возим
    возом према мору
    у вагону пуном осушеног пољског цвијећа
    које више не мирише.

    Колодвор ме чека на станици.
    Нешто причају, празнују.
    Плашим се да ћу их вани срести,
    срећне, здраве радне људе,
    јер бих волио, на тренутак, замијенити свој
    први мај за њихов, када се раздани.

    1983.
    Камиказе


    Са рупом у желуцу
    и раздераним лицем
    у снијежнобијелој установи
    умираћу своје дане:
    сестро!
    не затварај врата до краја!


    Издувај јучерашње поразе
    пиј с нама за нове побједе
    ексирај и дигни шешир
    за камиказе


    Плетенке су наши авиони
    станични ресторан аеродром
    а Похорски двор* сервис
    за камиказе


    Од седамдесетих година
    до хиљадудеветстосад
    успјело ти је да ми сломијеш
    сљедећих двадесет година
    Чуј, ћаћа, имаш доста
    сада се ради о мом образу
    сада се ради о мојим камиказама
    и ради се о твом поразу

    ***

    * Болница за лијечење алкохоличара

  4. #4

    Odgovor: Зоран Предин

    Јер сам хтио бити понекад мало сам


    Јер сам хтио бити понекад мало сам,
    да зграбим Богдана за врат,
    јер ме, враг, подсјећа на пољупце:
    пали смо у рупчагу пуну лишћа.


    Јер сам хтио бити понекад мало сам,
    између умивања и бријања,
    рекли су да ми је мали
    и да се стидим пред њима
    који се у купатилу лудирају
    када сапуни падају на под.


    Јер сам хтио бити понекад мало сам
    и заспао сам не причајући
    каква је моја жена у кревету,
    рекли су да не ширим оптимизам:
    ударај ножем по маслу да смекша!


    Јер сам хтио бити понекад мало сам,
    не ја Клаудије ја шпијун,
    ја лијеност без валентности,
    рекли су: Не схваташ своју улогу,
    на сметљиште града Загреба
    управо су пали отрови.

    1983.

    ЛИПА ЈЕ ЗЕЛЕЊЕЛА


    Ми, њен разред, 8. а, пјевали смо на погребу.
    Липа је зелењела, јер ју је прегазио теретњак,
    школску другарицу, преко главе, коју сам се усудио
    погледати,
    у бијелој кошуљи, у рукама цвијеће, потом, када су је
    средили,
    та знаш, гипс, а преко мало коже.

    За њеном мамом носили су столицу. Плакала је и клецала
    истодобно.
    Липа је зелењела, јер је нисмо вољели, преминула је,
    учинила једину добру ствар што је умрла сред маја.
    Данас звучи злобно, али тада:
    Ученици, мир! Умјесто физике биће пјевачка проба.

    Потом је из наших писмених радова устала лијепа, добра,
    враголаста.
    Липа је зелењела, а лагао сам да смо се сакрили
    у биолошки кабинет, међу шкргаше и домаће зечеве,
    а лагао сам свим својим новим цурама
    да ми је прву прегазио теретњак
    и да ми је, док сам је фатао, шапутала:
    не ту, не ту, не сад, касније.

    И данас ми дође, када се напијем
    у каквом новом и пријатном друштву: Липа је зелењела,
    објашњавам им и увијек нешто додам.
    Уз њене дуге красне ноге, замјерам јој
    што је остала млада као роса и, док се враћамо кући,
    сјетим се да сам, када смо посљедњи пут заједно пили,
    њима о њој већ све испричао.
    Не ту, не ту, не сад, касније.

    1983.
    Молим те пази да ми не погазиш подочњаке


    Све ћу признати.
    Гдје сам био и шта сам радио.
    Све ћу признати.
    Буди мало њежна према мени.
    Молим те пази
    да ми не погазиш подочњаке.

    Пољуби ме.
    Траже ме стари гријеси.
    Пољуби ме.
    Да заспим и заборавим их.
    Молим те пази
    да ми не погазиш подочњаке.

    Неко звони.
    Немамо више много времена.
    Неко звони.
    Погледај стоји ли неко испред врата
    и јесу ли већ дошли по мене,
    не отварај им.
    Насмијеши се и реци,
    реци да ме нема.

    Све ћу признати.
    Буди мало њежна према мени.

    1983.
    Бијела симфонија


    Једном ћу можда заборавити
    твој торзо на стрмини,
    челичне тетиве горењског орла,
    поглед који осваја
    јунаке планинског чаја
    и твоје међувријеме,
    моја културна катарзо,
    и прва ријеч најмлађих Словенаца
    нека не буде мама
    него РЦ Елан,
    а наш пјесник је
    предсказао пуцањ у тишини.
    Сада дижемо чаше и пјевамо паткице,
    сви заједно крај стазе весело јодламо.
    Када су смучари с нама,
    ничега се не бојимо,
    наша плавокоса радост
    грије нам домове,
    у срцима љето, а снијег на екрану,
    везе су добре, још мало
    и стварно ће кренути.
    Данас, око један послије подне,
    пао је и остао да лежи,
    негдје на почетку друге трке,
    јунак међу јунацима,
    код капије број тринаест.
    Можеш обрисати нос о моју кошуљу, драга,
    не могу више да гледам твоје сузне очи.

    1983.
    Одбаци Сомбреро


    Позади су, иза плота
    под струјом затворени бандити,
    с њима се брате
    никад проиграни адути.
    Премало чувара
    за моју пренатрпану тинтару,
    захтијева акцију:
    подигни поклопац и помириши!
    Позади су, иза плота . . .
    Ухваћени иза мога лица, загрљени,
    веселе пјесме пјевају.
    Не разликујем непријатељске од твојих,
    а стране не разликујем од оних
    којих се од јуче стидим;
    а оне које ме данас хране
    од оних које требамо
    до оних које ми сад говоре:
    одбаци сомбреро!

    Одбаци сомбреро!
    Професор завиди морнару.
    Одбаци сомбреро!
    Сликар је убио занатлију.
    Одбаци сомбреро!
    Узорни отац плаче и жали се
    швалеру за послије боја копље у трње.
    Пропали студент милионеру
    нуди прошлост и душу.
    Филмски глумац таји
    да је био поштар,
    а тајни агент је у пијанцу
    открио кошаркаша.
    Одбаци сомбреро!

    Реф.: Већ дуго знам, већ дуго знам
    да ће мене у мени
    убрзо бити мање него њих.

    Одбаци сомбреро!
    Зграби судбину за муда!
    Одбаци сомбреро!
    Знамења мог времена
    су вијенци хавајских туриста.
    Сјеверни медвјед биће вјечно заљубљен
    у сребрну жирафу.
    Жуљеви на радничким рукама
    странци су поносним очевима.
    Опроштај од младости су дуги носеви
    немирних фазана.
    Одбаци сомбреро!

    1984.

  5. #5

    Odgovor: Зоран Предин

    Звона тамне воде


    Понекад ми се, када идем преко моста,
    чини да ме зову доље из Драве.
    Када погледам доље, наслоним се на ограду,
    видим тамо себе, нејасно на површини.

    Понекад се из вртлога диже рука
    и повуче ме доље. На дну је хладно.
    Мртви сплавари. Разочаране невјесте.
    Пијани рибари. Шофери пали с цесте.

    Плешу. Чекају.

    Чекају дивљи Турци скривени у црно блато.
    Грешан малољетник са шареном краватом.
    Поред њега њемачка чета нема домовине.
    Зову ме попут звона из хладне воде напоље.

    Још ме, погледам ли данас с моста,
    доље к њима, Зоран на површини зове:

    Дођи доље! Дођи нам!

    Можда нисам ја на мосту него онај доље.
    Зовем себе попут звона из хладне воде напоље.

    1984.
    Цигани у праху


    Дерњамо се и лупамо чаше.
    Црним вином частимо гњилу крв.
    За своје мале душе хватамо дивље вранце.
    И оштар нож, за нас цигане у праху,
    не значи ни стиснуте песнице.
    Вољели бисмо бити усамљени јахачи.
    Вољели бисмо бити љубавници многих жена:
    да нас скрију под своје сукње,
    леђа гребу,
    ране шију,
    за нама плачу,
    будемо ли бјежали с првом росом негђе другдје.
    Дерњамо се и лупамо чаше.
    Вољели бисмо социјалну сигурност усред степе.
    Вољели бисмо чврсте мостове иза себе.
    Вољели бисмо двапут живјети исти свијет.
    Вољели бисмо, јер се бојимо својих година.
    Вољели бисмо двапут убити исти страх,
    да би нам од јутра поново вјеровале,
    леђа гребале,
    ране шивале,
    за нама плакале,
    будемо ли бјежали с првом росом негдје другдје.
    Дерњамо се и лупамо чаше.

    1984.
    Јебивјетар


    Чуј, рупице!
    Мене не треба разумјети.
    Чуј, рупице!
    Мене треба само узети.
    Ти своје мале врапце увијек брзо зграбиш
    и никада их не пушташ.
    Онда себи кажеш да су страшно дрски орлови,
    да је то то што ти желиш.
    Чуј, рупице!
    Ти се никада не бориш.
    А вараш се ако мислиш мали нема стила,
    јер ипак знаш да данас: јебивјетар (дувам сваку ноћ),
    јебивјетар (дувам цијелу ноч),
    дању одмарам, ноћу ловим,
    лавице обарам и са змијама спим.
    А тебе једном сутра чекају плетаће игле,
    топле папуче, мирна савјест.
    Ти вриједно чекаш своје храстово небо,
    скупљаш успомене за сјећање.
    Чуј, рупице! Чуј, рупице,
    ти се никада не бориш. та ипак знаш да данас:
    Ко не ради нека не једе.
    Ко не сања нека не спава.
    Ко не види нека не зна.
    Ти се никада не бориш.

    1984.
    Слон међу порцеланом


    Ти јесењи хладни носеви. Један црни шал за обоје.
    Један џеп за прсте, за наш клавир.
    Сада тамо падају пегле.
    Кућепазитељ је лијен. Дани пољских мишева. Врата на
    врху степеница.

    Вани је тама. У соби забава. Цвијеће мирише за нас.
    Она ме хоће. Она ме има. Она ме добро позна.

    Бијеле пелене. Црна застава. Кофери нас гоне даље.
    Рибе испод стропа. Гљиве на поду. Увијек има нешто за
    јело.

    Ноћни узмаци. Ми на ормару. У тами не знаш је ли миш.
    Сам на станици. Један дан прекасно. Јутарњи возови су
    смрт.

    Она ме хоће. Она ме има. Она ме добро позна.

    1984.
    Ништа није неподобније од среће


    Каква времена.
    Каква времена да се убије младост
    Никада више неће ниједан владар,
    ни школа, нити ред, ни цар
    мени поново исправити леђа
    и вратити чисто и младо лице.

    1984.
    Дан побједе или рођење бољег човјека


    Ближи се дан побједе.
    Долази с пјесмом на уснама.
    Пуна трибина блиставих лица
    сад, раме уз раме, одушевљено кличе у један глас.

    Ближи се дан побједе.
    Је ли то последња офанзива?
    Јесу ли та тешка времена заувијек иза нас?
    Јесу ли дане патње сада замијенили дани свјетла?

    Непријатељ уопште не спава.
    Пије, туче и свршава.
    Непрестано ми нове ране отвара
    и врашки тачно, гдје највише боли, удара.

    Ту је и пета колона,
    препредени хладни братићи.
    Ниједан од њих није весла сисао
    и ниједан од њих нема нимало срца.

    Ближи се дан побједе.
    Дан побједе на врата куца.
    Од сутра надаље, сада отворено признам,
    вјероваћу, повјероваћу ти и биће ме стид.

    1984.
    Хиљаду плавобијелих цвјетића



    Да, и данас ме занима
    јесу ли медицинске сестре
    испод стварно без ла ла ла ла ла ла?
    Сасвим, јој? У, ху, ху?

    Хиљаду је на свијету болница.
    Хиљаду плавобијелих цвјетића.
    Испод стварно без ла ла ла ла ла ла?
    Сасвим, јој! У, ху, ху?

    На визити оне бијеле.
    На прегледу оне плаве.
    Испод стварно без ла ла ла ла ла ла?
    Сасвим, јој! У, ху, ху?

    Када бих марљиво ишао у школу
    и студирао за љекара
    знао бих шта је истина, зар не?
    Када бих имао црне брке
    и космате јаке руке
    увјерио бих се сам.
    Сутра ћу разбити касицу- прасицу


    Сутра ћу разбити касицу-прасицу.
    Понестало ми је добре воље.
    Понестало је лошег друштва
    и серијских идеја
    и јефтиних истина.

    Лоша савјест је моја посљедња банка.
    Музиканти моје посљедње друштво.
    Мрља на чаршаву није утјеха.
    Понестало је правих тиквана.
    Понестало је. Немам времена.
    Два су сата.
    Три су сата.

    Зарђале трубе.

    Не слушају ме сви органи:
    памет, рука и бубрег.
    Бремзе на округлој змији.
    Не слушају ме семафори.
    Не слушају ме телефони.

    Музиканти моје посљедње друштво.

    1984.
    Наша Лидија је у војсци


    Касно ноћу за столом сједим.
    Кроз прозор само себе видим.
    Јој, како бих срећан био
    када бих у стаклу и тебе видио.

    Јуче сам ти послао пакет,
    ствари које си жељела.
    Троструке СМБ најлонке, са шавом
    и вино, да ћеш запјевати.

    Предрага наша Лидија,
    већ дуго си у армији,
    мада је далеко Кикинда,
    ти си у нашим срцима.

    А када ти буде тешко,
    када будеш стајала на стражи,
    подврисни:
    јодлдодиди! Умрите гуштери!
    Сви код куће те поздрављамо:
    тата, мама, кум Винко,
    господин Жупник, Шека и прасићи.
    Ми сада мирно спавамо сви,
    јер знамо да нас чуваш ти.

    На жалост сада морам да завршим. Пјетлићи су запјевали.
    Држи се и све ће бити у реду.
    Твој заручник
    Фреди.

    1984.

  6. #6

    Odgovor: Зоран Предин

    До виђења на плажи


    За шкембе, за Црвени крст,
    за крампе.
    За глухе скупљам новине,
    за гладне.
    За све безуспјешне мозгове,
    за све гуме за брисање.
    За мушицу изнад чаше,
    за пијанце
    скупљамо.
    За пошту, за кинеску рижу,
    за Конго.
    За пиво, за ватрогасна кола,
    за војску.
    За бескућнике на помолу,
    за кретене,
    за Марије, за сирене,
    за ванили
    скупљамо.

    До виђења на плажи!
    До виђења на плажи!

    Када си црвене петокраке шивала


    Вољели смо се
    када си црвене петокраке шивала.
    Свијетле нове дане
    пушком си ми сликала.

    Све сам ти тада вјеровао,
    да смо заједно градове градили,
    исте пјесме пјевали.
    Подигнуте песнице на улицама.
    Смјели говори на радију.
    Ти ми обећаваш.
    Идемо напријед. Сутра биће сад.

    А оставила си ме празних руку.
    Остала су обећања.
    Сама си себи довољна.
    Друга су времена.

    Сада се поново уздаш у успомене.
    Поново се зезаш са мном,
    пази, овога пута, драга.

    Гњевне стиснуте песнице по џеповима.
    Смјели говори на радију.
    Ти ми обећаваш.
    Идемо напријед. Сутра биће сад.

    1985.

    Кандидати за честитке


    Бијеле кошуље и кравате,
    ми вас бирамо.
    Златни часовници истинске мисли,
    ми вас бирамо.
    Браните нас од напасти,
    ми вас бирамо.
    Браните нам чиста срца,
    ми вас бирамо.
    Кандидати за честитке,
    ми вас бирамо.
    Диригенти наше среће,
    ми вас бирамо.

    1985.
    На својој страни


    Вјетар је друге боје када си на својој страни.
    Вино диже другачије песнице. На својој страни.
    За нас нема маја ни матичара.
    За нас нема Рима ни златара.
    За нас нема плача ни гробара.
    Када ти придође, своју црну сукњу
    огрни преко моје сиједе косе.

    Остани тамо гдје си,
    на својој страни враголастог смијешка.

    Друга, сасвим другачија је јесен на својој страни.

    1985.
    Нека ти пољубац нацрта усне


    Далеко си три дана. Сама.
    Три дана је страшно далеко.
    Вани ме чека јутро.
    Сада се више не усуђујем сањати сам.

    Знаш, сада ти цртам лице.
    По орошеном прозорском стаклу повлачим прст.
    Косом откриваш кровове.
    Можда Загреб? Сутра Трст?

    Нека ти пољубац нацрта усне!
    Сомотне.
    Нека вампир пробуди циганку!
    Угризи је!
    Нека ти пољубац нацрта усне!

    На образима прво сунце
    буди ледене димњаке.
    Тужне лађе скривене
    међу дуге сиве улице.

    А очи ти отворене?
    Опет хоћу да чујем каква си!
    Још очних капака пуних звијезда
    чекаш ластавице.

    1985.
    Нека завија ноћ


    Када сви путеви,
    скрити, тихи и празни,
    воде негдје другдје.

    Нека лаје лед.
    Нека лаје студен.

    И у мраку
    снијег плаво искри,
    када нестаје у ноћ
    плес пахуља.

    Када сат спава,
    сада када немаш више
    ни милости
    ни трагова.

    Нека завија ноћ.
    Нека завија Бог.
    Нека све узме натраг,
    нека закључа рај
    и оде.

    Зар су стварно током ноћи,
    побожне пјесме пјевајући,
    пољем ишли анђели,
    те си отишла и ти.

    1985.

  7. #7

    Odgovor: Зоран Предин

    Сутра ћу разбити касицу- прасицу


    Сутра ћу разбити касицу-прасицу.
    Понестало ми је добре воље.
    Понестало је лошег друштва
    и серијских идеја
    и јефтиних истина.

    Лоша савјест је моја посљедња банка.
    Музиканти моје посљедње друштво.
    Мрља на чаршаву није утјеха.
    Понестало је правих тиквана.
    Понестало је. Немам времена.
    Два су сата.
    Три су сата.

    Зарђале трубе.

    Не слушају ме сви органи:
    памет, рука и бубрег.
    Бремзе на округлој змији.
    Не слушају ме семафори.
    Не слушају ме телефони.

    Музиканти моје посљедње друштво.

    1984.

  8. #8

    Odgovor: Зоран Предин

    Емоционално стање младе краве, друге највеће словенске животиње


    Први снијег је младој крави четврто годишње доба открио
    и између рогова јој први прамен сиједе косе обојио.

    Између врата без ријечи је застала.
    Шта под пржолицом скрива тај изгубљени поглед, бог зна.

    Неће да остане сама са мухама.
    Трудна странкиња спава с мужем у јаслама.

    Магистар Фердинанд донесе наде трачак.
    Веселим мукањем поздрави га његове кћеркице
    гласак.

    Хајде, мухо, завуци се оцу у ухо
    и повјери му да ми је тешко.

    А тата шутке откима, стетоскоп спусти за врат,
    и онда домаћину шапну: Одложи клање за прољеће.

    Касније глуху ноћ распара плач.

    Свијетла звијезда је пролетјела и небо освијетлила.
    Рано ујутро три краља су на врата закуцала.

    1985.

  9. #9

    Odgovor: Зоран Предин

    Jedna od najlepših ljubavnih pesama.
    Prepev baj ja.

    Zoran Predin - Pržen' krompir

    Jedan baš lepi pozdrav, moja draga Jolanda,
    šaljem, tvoj momak iz zaboravljenih leta.
    Došao sam po zdravlje na vaše gazdinstvo,
    rahitični nesretnik, po mleka i meda.

    Ustajali smo rano, čim je sunce
    liznulo rosu sa jutarnjih trava
    i bosi smo s prstima gnjacali toplotu
    sveže balege začuđenih krava.

    Prošle su godine, prošo i pubertet,
    u vašem konaku sam posao dobio.
    A u kuvarici nisam video curetak,
    kojem sam nekad leptire lovio.

    Mirisale su u košulju utegnute dinje,
    mirisali su u ritam zaljuljani bokovi,
    mirisao je tvoj smeh, tvoj dah na ruci,
    s kojom brisah ti suze sa lica.

    Mirisalo je tvoje zbogom uz zvuke sirene,
    mirisala su pisma, reči svilene,
    mirisao je naš rat i mir,
    a najlepše je mirisao tvoj prženi krompir.
    Tvoj prženi krompir.


    Mornar sam još uvek na brodu Koper,
    u Džakarti tovarimo ugalj i biber.
    Poludeću od riže na hiljadu načina.
    Razboleh se od voća i od vitamina.

    Uspomene izazivaju sline mirisa,
    da duša pokrene čašu u ruci.
    Kako si želim na domaćem imanju
    bosu te iz balege uzeti na venčanju.


    Volim prijateljski da karam, bez obaveze da mi se uzvrati. © Maski

  10. #10

    Odgovor: Зоран Предин

    Bio nam je gost godinu dana, tj, bio je vojnik u Kikindi.
    Otud pesma "Naša Lidija pri vojakih" o Lidiji s kojom se furao.

    NAŠA LIDIJA JE PRI VOJAKIH

    Pozno ponoči za mizo sedim.
    Skozi okno vidim le sebe.
    Joj, pa kako srečen bi bil,
    če v šipi bi videl še tebe.

    Včeraj sem ti poslal paket,
    stvari, ki si jih želela.
    Trojne SMB najlonke s črto
    in kvinto, da si boš zapela.

    Predraga naša Lidija,
    že dolgo si v armiji,
    čeprav je daleč Kikinda,
    si v naših srcih ti.

    Če pa kdaj ti bo hudo,
    ko stala boš na straži,
    ti kar zavriskaj si:
    jodldodidi! "Umrite gušteri!"
    Doma te vsi pozdravljamo:
    ata, mama, boter Vinko,
    gospod župnik, Šeka in pujčeki.
    Mi zdaj vsi mirno spimo,
    ker vemo, da čuvaš nas ti.

    Predraga naša Lidija,
    že dolgo si v armiji,
    čeprav je daleč Kikinda,
    si v naših srcih ti.


    Na žalost moram zdaj končat. Petelinčki so zapeli.
    Drži se in vse bo vredi.
    Tvoj zaročenec
    Fredi.

    Predraga naša Lidija,
    že dolgo si v armiji,
    čeprav je daleč Kikinda,
    si v naših srcih ti.



    Meni je strogo zabranjeno da stavljam te u pesmu...

    Bane Krstić


Slične teme

  1. Odgovora: 14
    Poslednja poruka: 25.06.2013, 00:01
  2. Odgovora: 24
    Poslednja poruka: 01.04.2010, 19:34
  3. Odgovora: 59
    Poslednja poruka: 04.05.2009, 23:31
  4. Odgovora: 5
    Poslednja poruka: 06.08.2008, 13:28
  5. Odgovora: 33
    Poslednja poruka: 08.10.2007, 12:34

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •