Amadeo Modigliani

[Kalina]

Amadeo Modigliani

Kod nas se izgovara i Modiljani, nadimak Modi asocira na Francusku reč "maudit", što znači "proklet"



"Ukleti slikar" s Monparnasa, nenadmašan i jedinstven, kao umetnik i kao boem čiji buran i dramatičan život i dan-danas zadivljuje.

-Rođen 12.jula, 1884.godine u Livornu, Modijeva kreativna lutanja bila su začinjena drogom, alkoholom i ženama.Zaljubljen u poeziju,aristokratskog izgleda, čas razdragan, čas tužan, Modiljani je bio u razdoru sa samim sobom.Znao je noćima da raspravlja o Bodleru i Malarmeu, i svojim prijateljima je često recitovao. Njegova ljubav prema poeziji bila je dirljiva, ali ono što je njegove prijatelje još više fasciniralo, bila je njegova odlična memorija i to u momentima kada je bio najpijaniji. Detinjstvo je proveo u blagostanju u gradu nezavisnog duha, otvorenog poznatom i nepoznatom, trgovini i svim vrstama uticaja. U Livornu su u to vreme radili Tomazijevi, Oskar Gilja, Đovani Bartolena, Ulvi Lijedi, a i mladi umetnici kao što su Nomelini, Natali, Romiti,Benvenuti, Gambođi.Prekinuvši klasično školovanje zbog bolesti,Modiljani počinje svoje slikarsku avanturu1898. Njegov prvi i jedini učitelj bio je Guljelmo Mikeli,(post-makjajolista).Slikarstvo studira u Firenci oduševljavavajući se starim slikarima 14. i 15. veka.Žudnja za umetnošću i novim saznanjima, nagnala ga je 1901.godine na put po Italiji.Njegove oči uživaju u neprocenjivom blagu Napulja, Kaprija, Rima Firence, Venecije...Osećajući se sputanim, posle kratkog boravka u Veneciji, 1906. godine kreće u Pariz.Meka moderne umetnosti u koju se dolazi na hodočašće, okupila je u to vreme čitav niz evropskih slikara koji su se tu nastanili aktivno stvarajući. Pesnici, muzičari, pisci, slikari, prosjaci i prostitutke i svi oni poznati i nepoznati, i puni nade. Na domaku noći i tame, Pariz je živeo punim plućima.Kafane su bile prepune i iste kako ih je Van Gog slikao, a zvezdana noćna svetlost slivala se niz pariske pločnike obasjane noćnim fenjerima.



Tamo se formirao i poseban pojam „pariska" škola, koji više određuje fenomen nego stil, a kojoj je pripadao i Modiljani, koji je, od kada je došao u Grad svetlosti, zapadao u ozbiljne krize dok nije stvorio svoj stil i sopstvenu umetnost. Po strani od avangardnih pokreta, koje je simpatisao ali im nikada nije pripadao,bio je svedok rađanja i razvoja kubizma, ali ga je on malo zanimao.Jedno se jedino njegovo delo približava kubizmu,( Mladenci,1915) s dve vertikalno oblikovane figure čime je istaknuta ukočenost, a istovremeno i komičnost para, kao da ismeva jednu ljudsku zgodu koja je strana slikarevom duhu.Njega je u prvim pariskim danima zanimao Sezan. Postavši legendarana figura boemskog života, zgodan i anđeoskog lica, Modiljani je zahvaljujući svom životu, vrlo brzo dobio nadimak "Princ boema". U ateljeu na Monmartru, on je ostavio završena i nedovršena platna, mermerne statue, mermerne fragmente,crteže. Ali nije ostavio graviru koja reprodukuje Blagovesti Simona Martinija, iz Uficija. Nju je stalno nosio sa sobom, kao relikviju koja mu je pomagala da očuva veru u svoje istinsko slikarsko poreklo, srž Sijene u tim linijama koje se pregibaju u punom skladu s blistavošću boja.

Crtež je za Modiljanija bio dar prirode kojeg je očuvao netaknutog i branio čitavog života.Bio je rođeni crtač, što se vidi po njegovim prvim radovima, koji su danas skoro svi izgubljeni. Između 1911 i 1912, Modiljanija je zanimala skulptura, ali se zbog slabog zdravlja opredeljuje za slikarstvo.Zna se za njegovih 25 skulptura od kojih su sve od kamenog peščara.Najveći broj se nalazi uSAD. Nadahnut afričkom umetnošću, Sezanovim slikama i Brankuzijevom skulpturom, on lagano traži sopstveni put. Njegova lutanja traju do 1917. godine, kada se posvećuje portretima i aktovima. Modiljani je svoje stvaralaštvo vezao za klasiku i tradiciju koja je u njemu, kao Italijanu, ostala do kraja živa i prisutna. Odan čoveku i isključivo slikar portreta i aktova, koje je znao ekspresionistički da izduži i prelomi on je bio pre svega pesnik tuge i sete. Svi ti likovi, optočeni elegantnim i manirizovanim crežom nose u sebi i čežnju, i tugu i setu nad zagonetkom života. Razvio je veliko prijateljstvo s poljskim pesnikom i kupcem njegovih dela,Leopoldom Zborovskim i njegovom ženom Hankom.Oboje će naći mesto na njegovim slikama.

Pol Gijom, mladi i ambiciozni art diler,glavni kupac njegovih radova tri godine, Žan Kokto, osetljivi kicoš sa oštrim licem i aristokratskom ravnodušnošću.Portretisao je Brankuzija, koji je delio njegov entuzijazam za skulpturu, Kislinga, Sutina, kao i bezbroj žena koje je voleo, a koje su njega volele još više. Nepoznate žene, zauvek besmrtne u Istoriji umetnosti.Posebno mesto zuzima engleska pesnikinja Bijetris Hejstings i Žana Ebitern, najveća ljubav njegovog života. Senzualne, ponekad besramne, ali nikad vulgarne, čulne i čedne. Pune poetske misterije, izduženog vrata, one predstavljaju jedinstveni spoj čulnog i duhovnog. Veoma je teško, naročito u figurama žena, otkriti šta je u njima uzneto, a šta poniženo.To je moguće samo ako umemo da shvatimo slikarevu prirodu u kojoj se stapaju čovek i umetnik koji zna koliko uzbuđuju radosti tela i koliko je dostupno i nedostupno prevazići ih. Sa očima punim tople tajne, u njima se nazire sukob putenosti i osećanja, drevnog zadovoljstva i tek otkrivene drame. Poput Dučićeve ljubavne lirike,one su bujne i raskošne, često duboko melanholične, a ponekad pomalo koketne, dok u sebi nose beskrajnu i večnu tugu.

Ovi dugovrati portreti,ove nage žene što trijumfuju i koje nas danas toliko fasciniraju, tada nisu imale isti uspeh. Pa ni približan. Tokom kratkog i dramatičnog života, njegova najdublja tuga, ona koja je uništila njegovu dušu, potkopala njegovu bolest, mnogo više od loših uslova za život, alkohola i droge, bila je činjenica da njegov genij nije bio prepoznat.

Energija zapanjujuće snage, koju je u svom delu i životu oličavao,ovaj neshvaćen i nesrećni anđeo, ugasila se jednog hladnog januarskog jutra, 1920.godine.Umro je u 36.godini,od tuberkuloze, nedostatka hrane, želje da se leči i nedostatka entuzijazma.On koga nisu razumeli tokom života, postao je legenda nakon smrti, kako obično biva. Svoj život Modiljani je okončao u bolnici Milosrđa, dozivajući svoju majku i uzdišući: "Draga Italijo". Narednog dana, njegova žena, Žana Ebitern, se u osmom mesecu trudnoće, bacila sa osmog sprata. Modiljanijeve zadnje reči u taksiju koji ga je vozio u bolnicu bile su: " Poljubio sam svoju ženu. Zakleli smo se na večitu sreću." Njeni roditelji nisu dozvolili da ona počiva kraj jednog Jevrejina, te dvoje ljubavnika nije sahranjeno zajedno. Priređena mu je veličanstvena sahrana, a oko hiljadu ljudi je pratilo je povorku sve do Per-Lašeza.Tek posle tri godine Ebiternovi će pristati da promene odluku i tako danas dvoje ljubavnika koji su se jedno drugom zakleli na " večitu sreću" počivaju u istoj grobnici.
izvor:www.creemaginet.com ( autor teksta Tihomir Stojanovic)



Modiljani u Beogradu,1. decembra

Svetska premijera slike "Portret muškarca" Amedea Modiljanija, čija je autentičnost nedavno definitivno potvrđena, biće 1. decembra u beogradskoj galeriji "Progres".Beogradska publika delo čuvenog italijanskog slikara i jednog od najuticajnijih predstavnika ''pariske škole'', moćiće da vidi do 12. decembra.
Slika je vlasništvo inostranog anonimnog kolekcionara, poreklom iz Beograda.
Zato će, prema njegovoj želji, prvo javno pokazivanje Modiljanijeve slike biti u Beogradu, kao što je iz srpske prestonice nedavno u svet otišla vest o novootkrivenoj slici poznatog umetnika.
Autentičnost slike iz 1918. godine, ulja na platnu dimenzija 38 x 46 santimetara utvrđena je posle 17 godina ispitivanja, a konačnu potvrdu dali su rimski Institut „Modiljani" i italijanski Instituta za atomsku fiziku „Ars Mensure".
Počasni gost na otvaranju beogradske izložbe biće unuka slavnog slikara Laura Modiljani.
Kolekcionar, vlasnik "Portreta muškarca", koji je sam finansirao sedamnaestogodišnje izuzetno skupo utvrđivanje autentičnosti slike, svoj identitet nije želeo da otkrije javnosti.

Za filmofile:



Izvinjavam se zbog duzine posta obuzdavala sam se....koliko sam mogla