Poučne priče - Melem za dušu

[psssst]

Paradoks našeg vremena kroz istoriju je da imamo vece zgrade, ali krace živce, šire puteve, ali uža gledišta. Trošimo više, ali imamo manje, kupujemo više, ali uživamo manje. Imamo vece kuce i manje porodice, više pogodnosti, ali manje vremena.


Imamo više diploma, ali manje razuma, više znanja, ali manje rasuđivanja, više stručnjaka, ali ipak više problema, više medicine, ali manje zdravlja. Pijemo previše, pušimo previše, trošimo nesmotreno, smejemo se premalo, vozimo prebrzo, previše se ljutimo, prekasno ležemo, ustajemo previše umorni,čitamo premalo, gledamo TV previše i molimo se retko.


Umnogostručili smo naše imetke, ali smanjili svoje vrednosti. Govorimo previše, volimo preretko i mrzimo prečesto. Naucili smo kako da preživljavamo, ali ne i da živimo. Dodali smo godine životu, ali ne i život godinama. Stigli smo sve do Meseca i natrag, ali imamo poteskocu da predemo preko ulice da upoznamo novog komšiju. Osvojili smo spoljni prostor, ali ne i unutrašnji.


Uradili smo velike stvari, ali ne i bolje. Ocistili smo vazduh, ali zagadili dušu. Savladali smo atom, ali ne i svoje predrasude. Pišemo više, ali ucimo manje. Planiramo više, ali postižemo manje. Naucili smo da žurimo, ali ne i čekati. Gradimo više kompjutera da sadrže više informacija, da proizvode više kopija nego ikad, ali mi komuniciramo sve manje i manje.


Ovo su vremena brze ishrane i sporog varenja, velikih ljudi i sitnih karaktera, brzih zarada i plitkih odnosa. Ovo su dani dve plate, ali više razvoda, luksuznijih kuća, ali uništenih domova. Ovo su dani bržih putovanja, višekratnih pelena, moralnosti koja se može odbaciti, jednodnevnih predstava, preteških tela i tableta koje cine sve od hrane, da utišaju, da ubiju.


Ovo je vreme kada ima mnogo toga u izlogu, a ništa u skladištu. Vreme kada vam tehnologija može doneti ovo pismo i vreme kada možete odabrati da li ćete ga podijeliti s nekim ili samo obrisati.


Zapamtite, provedite nešto vremena sa vašim voljenima, jer oni neće biti tu zauvek. Zapamtite, recite poneku ljubaznu rec onome koji vas gleda sa strahopoštovanjem, jer ce ta mala osoba uskoro odrasti i otići.


Setite se da date topao zagrljaj onome kraj vas, jer je to jedino blago koje možete dati svojim srcem, a ne košta ni pare. Setite se da kažete: "Volim te" vašem partneru i vašim voljenima, ali najviše od svega i mislite tako. Poljubac i zagrljaj ce zakrpiti povredu kada dolaze duboko iz vas. Setite se držati se za ruke i ceniti momente, jer jednog dana ta osoba nece biti tu ponovo.


Dajte vremena ljubavi, dajte vremena razgovoru i dajte vremena podeliti vaše dragocene misli s drugima.

[psssst]

Da li si ti sargarepa, jaje ili zrno kafe?
Cerka se zalila svom ocu na tezak zivot i rekla kako ne zna vise kako da se suprotstavi zivotnim problemima i teskocama, kako nema vise snage za borbu; jer cim resi jedan problem, vec je pred njom drugi i tezi od prethodnog.
Njen otac, koji je bio kuvar po zanimanju, odveo ju je u kuhinju. Uzeo je tri lonca, napunio ih vodom i stavio ih na vatru. Za kratko vrijeme voda u posudama pocela je da kljuca. U prvi lonac je stavio sargarepu, u drugi jaje, a u treci nekoliko zrna kafe, zatim ih je ostavio da se kuvaju neko vreme.
Cerka se nije mogla strpeti, jer nije znala sta njen otac tim postupkom zeli reci i dokazati.
Otac je iskljucio sporet, pa je izvadio sargarepu iz vode i stavio je u posudu, a isto je uradio sa jajetom i kafom. Pogledao je cerku i upitao: "Sta vidis?"
- "Vidim sargarepu, jaje i zrno kafe", odgovorila je.
Zatrazio je od nje da opipa sargarepu i osetila je da je sargarepa jako meka i krhka. onda je zatrazio da oguli jaje i videla je da je ono tvrdo i skuvano. Rekao joj je da pomirise kafu, a ona se nasmesila kad je osetila njen bogati miris.
-"Ali sta sve ovo treba da znaci"?, upitala je zacudjeno.
-"Znaj, kceri moja, da su i sargarepa i jaje i kafa prosli kroz isto stanje, boreci se sa istim neprijateljem -'kljucalom vodom', ali se svaki od njih suprotstavio na razlicit nacin.
Sargarepa je bila tvrda i jaka, ali je vrlo brzo omeksala i oslabila u kljucaloj vodi.
Jaje je cuvala njegova jaka ljuska, ali ne zadugo i ono se skuvalo u vreloj vodi i promenilo iz tecnog u tvrdo stanje.
Dok je kafa sasvim drugacija. Njeno zrno je ostalo isto, naprotiv - ona je uspela promeniti vodu! A ti??
Da li si sargarepa koja je naizgled jaka, ali, cim naidjes na manje prepreke i teskoce, oslabis i gubis snagu?
Ili si jaje mekog srca koje, kad naidje na probleme, postaje jako. Tvoja ljuska (spoljasnji izgled) se ne menja, ali se menja tvoja unutrasnjost tako da tvoje srce postaje tvrdo, jako i gorko?
Ili si zrno kafe koje izmeni vrelu vodu (a ona je izvor bola) tako sto je cini ukusnom i daje joj lep miris. Ako si kao zrno kafe, ti svoju okolinu cinis boljom, vrednijom, ti teskocu sebi olaksavas tako da ona bude olaksica umesto teskoce i problema, brige i tuge.
Razmisli, kceri moja, kako ces se suociti sa svim problemima i teskocama ovoga sveta??"
Da li si ti sargarepa, jaje ili zrno kafe?

[morrib]

MUDROST ODABIRANJA
Ovaj zivot je ispit.
On je samo proba.
Da je stvarni zivot,
Dobili biste
Dalja upustva
kuda da idete i sta da radite.

Zidne novine


PS. Preuzeto iz knjige:Melem za dusu, autora DZek Kenfilda i Mark Viktora Hansena.

[ZOE]

Sedi vrana na drvetu i po ceo dan ne radi ama bas nista.
kada je mali zeka ugledao vranu, upita je: mogu li i ja da sedim kao ti i da po ceo dan ne radim nista?
vrana odgovori: naravno, zasto da ne.
i tako zeka sedne na zemlju ispod vrane da se odmara i ne radi nista.
nakon nekog vremena, iznenada se pojavi lisica, skoci na zeca i pojede ga!
Poenta price: da bi sedeo i ne radio nista, moras da sedis jako, jako visoko!



Razgovaraju curka i bik: volela bih da mogu da dohvatim vrh drveta, rece curka, ali nemam dovoljno snage.
pa zasto ti ne bi grickala malo moje balege? odgovori bik. ona je prepuna hranljivih sastojaka.
curka pojede jednu gromuljicu balege i shvati da joj je to stvarno dalo dovoljno snage da se popne na prvu granu drveta. sledeci dan, nakon sto je pojela jos balege, popela se na drugu granu. konacno, nakon dve nedelje, ona je ponosno sedela na vrhu.
ali, ubrzo ju je ugledao farmer, vesto je upucao puskom i tako je smaknuo sa drveta.
Poenta price: sranje te mozda moze dovesti do vrha, ali te ne moze odrzati gore


Mala ptica je letela na jug nosena vetrom. postalo je jako hladno, pticica se smrzla i pala na zemlju, na veliko polje. dok je lezala na zemlji, prisla joj je krava i spustila nesto balege na nju. dok je smrznuta pticica lezala u gomili kravlje balege, shvatila je kako joj je postalo toplo. balega je u stvari otkravila! lezala je tako topla i srecna, pa je od radosti pocela da peva. prolazeci tuda, macka je cula pticiju pesmu i prisla da to istrazi. prateci zvuk, macka je otkrila pticu ispod gomile kravlje balege, a zatim ju je spretno izvukla napolje i pojela!
Poenta price:
1. nije svako ko te uvaljuje u govna tvoj neprijatelj
2. nije svako ko te iz govana vadi tvoj prijatelj
3. a kada si u velikim govnima, drzi jezik za zubima!

[Goga]

Pet lekcija koje vas teraju da razmislite o tome kako tretirate ljude


1. Čistačica

Kada sam bila na prvoj godini fakulteta, profesor nam je dao iznenadni test. Ja sam bila standardni štreber koji je letimično pročitao sva pitanja i stigla do poslednjeg koje je glasilo: “Kako se zove gospođa koja čisti naš sprat?”

Mislila sam da je u pitanju šala. Videla sam ženu nekoliko puta - tamnokosa, pedesetih godina - ali kako sam mogla da znam njeno ime. Predala sam papir, ostaviviši poslednje pitanje neodgovoreno. Jedan drugi student je pitao da li će i poslednje pitanje ulaziti u ocenu. Profesor je rekao “Naravno. Tokom vaših karijera, sretaćete mnoge ljude. Svi su važni. Oni zaslužuju vašu pažnju i brigu, čak i ako se samo nasmejete i kažete im ‘Zdravo’”.

Nikad nisam zaboravila tu lekciju. Takođe sam saznala da se ona zove Vera.


2. Pokupiti nekoga na kiši



Jedne noći tokom 60-tih godina prošlog veka, oko pola dvanaest, starija crnkinja je stajala pored autoputa u Alabami, pokušavajući izdrži udare kiše i vetra. Njen automobil se pokvario i ona je, promrzla i mokra, pokušavala da zaustavi neka kola. Stao joj je jedan beli mladić. U tim danima rasnog konflikta i segregacije, na američkom jugu je tako nešto bilo ne samo neuobičajeno, već i nečuveno. Mladić ju je odvezao u grad i pomogao joj da nađe taksi. Izgledalo je da je ona bila u velikoj žurbi, ali je uspela da zapiše njegovu adesu. Nekoliko dana je prošlo, i na mladićeva vrata je neko zakucao. Na njegovo veliko iznenađenje, ogroman TV u boji, bio je dopremljen njemu na kuću. Uz televizor je stajala poruka:

“Hvala Vam veliko što ste mi pomogli na autoputu pre nekoliko večeri. Kiša me nije samo iskvasila, već je ubila i moj duh. Onda ste Vi naišli. Zahvaljujući Vama uspela sam da stignem do muža koji je bio na samrtničkoj postelji, samo kratko vreme pre nego što je preminuo. Bog Vas blagoslovio zato što ste mi pomogli i što ste nesebični u pružanju pomoći bilo kome.
Iskreno, gospođa Net King Kola.”

3. Uvek se setite onih koji vas uslužuju

U danima kada je sladoled koštao mnogo manje, desetogodišnji dečak je ušao u hotelski restoran i seo za sto. Kelnerica je stavila čašu vode ispred njega. “Koliko košta sladoledni kup?”, pitao je. “Pedeset centi”, odgovorila je ona. Dečak je izvukao novčiće iz džepa i prebrojao ih.”Koliko onda košta obična porcija sladoleda?”. “Trideset pet centi”, odgovorila je nestrpljivo jer su je čekale ostale mušterije. “Uzeću običan sladoled, hvala.”

Kelnerica je donela sladoled, stavila račun na sto i otišla. Dečak je pojeo sladoled, platio na kasi i otišao. Kada se kelnerica vratila, počela je da plače dok je brisala sto. Tamo, uredno poslagano pored prazne činije od sladoleda, stajalo je dvadeset pet centi. On nije uzeo sladoledni kup, jer nije imao dovoljno da bi joj ostavio napojnicu.

[Goga]

4. Prepreke na putu



U stara vremena jedan kralj je na sred puta postavio ogroman kamen. Potom se sakrio da vidi ko će ga pomeriti. Neki od najbogatijih trgovaca u kraljevstvu kao i mnogi dvorjani su prolazili tim putem i ignorisali kamen. Neki od njih su čak krivili kralja što tako loše održava puteve. Ali nijedan nije uradio ništa da bi sklonio stenu sa puta.

Potom je naišao seljak noseći ogroman teret sa povrćem. Kada se približio steni, spustio je svoj teret i pokušao da je skloni sa puta. Posle mnogo guranja i napora, napokon je uspeo. Kada je ponovo uzeo svoj džak povrća, primetio je da vrećica sa zlatnicima leži tamo gde je bila stena. Uz nju je bila i cedulja od kralja na kojoj je stajalo da je zlato za onoga ko pomeri stenu sa puta. Seljak je naučio ono što mnogi od nas nikad ne razumeju: da je prepreka zapravo prilika da poboljšamo svoje stanje.


5. Davati onda kada je to bitno



Jedan moj prijatelj je radio u bolnici kao volonter i tamo upoznao devojčicu po imenu Liz koja je patila od retke i ozbiljne bolesti. Njena jedina šansa za oporavak je bila transfuzija krvi od njenog petogodišnjeg brata koji je preživeo istu bolest i razvio antitela na nju. Doktor je objasnio situaciju dečaku, i pitao ga da li želi da da krv svojoj sestri. Dečak je oklevao za trenutak, uzdahnuo i rekao: “Hoću ako će to nju spasiti”. Kako je transfuzija napredovala, on je ležao na krevetu do nje i gledao kao i svi ostali okolo kako se boja postepeno vraća u njeno lice. Onda je on prebledeo i njegov osmeh je nestao. Pogledao je doktora i pitao ga drhtavim glasom: “Hoću li ja umreti odmah?”.



Posto je bio jako mali, nije razumeo doktora i mislio je da treba da da svu svoju krv sestri da bi je spasio.



Možda sve ove priče zvuče kao bapske, ali razmislite i o sledećem: ne treba prosuđivati čoveka prema tome kako se odnosi prema pretpostavljenima ili sebi jednakima, već kako se postavlja prema ljudima ispod sebe. A ako Donald Tramp može da preporuči knjigu “Moć ljubaznosti - The Power of Nice”, onda i mi možemo da učinimo da se zapitate o načinu na koji tretirate ljude.

[Goga]

Posmatraš li život kao dar,shvaticeš kako je vreme dragoceno i koliko
nam prilika daje svaki novi dan.

Nađi jednostavno vremena za to i budi strpljiv,i u tvom ce životu rasti i
dozrevati mnogo toga.

Život je velik i raznolik,nalik igri jer u sebi
sjedinjuje sve suprotnosti.

Svako je od nas jedinstven i neponovljiv.


Zašto se ne radovati samom sebi i svima ostalima oko sebe?


Nadi vremena da budeš sretan.Danas je dan da budeš sretan!


Juče : vec je prošlo.
Sutra : tek ce doći.
Danas: jedini dan koji imaš da učiniš
od njega svoj najbolji dan.

Ljubav čini tvoj život vrednijim.

[masada]

ДелКастре

ДелКастре се окрену ка просторији, заборави на трен своје мисли. Мач на зиду, који обасјан, последњим зрацима залазећег Сунца, као да је горео. Дозивао је господара. Није било први пут, да му се чинило, да му мач говори. Опет чу� тај разговетни позив, као и онда давно. Сети се ДелКастре, дана када га први пут узе у руку. Сети се ватреног круга, који се ниоткуда појави, на највишој кули тврђаве Асарион, и црног камена, унутар ватре на коме лежаше мач. Чинише му се тада, да га мач дозива и говори;

Узми ме,

Узми ме,

Буди ми господар,

Не бој се ватре,

Она, није непријатељ.

Полако, пружи руку ка њему. Ватра га не опече, иако му рука би у пламену. Прихвати балчак и осети струјање кроз тело. Подиже га изнад главе, с� обе руке и на мрвом језику, који и праоци заборавише прозбори;

После зиме и лета,

Ко мач ватре,

У руке узме,

И њиме, за добро влада,

По смрти,

У пламену се рађа,

Он биће снага,

И освета оном, ког води,

Нечасти снага.

Покушаваше, да му га отму и бољи и лошији од њега али спржени дланови, осташе једино одличје тих покушаја. Желеше га краљеви и лордови али нико му га не узе. Због мача, који нико не заслужи сем њега и оног што носише у себи и својој души јер никад не клечаше и не сагињаше се, би протеран на најудаљеније границе царства али и поново враћен у Асарион, јер једино он, храбро заповедаше њиме. Временом, заволе стару тврђаву, која је увек прва била на удару хорди непријатеља. Он и стари Асарион, штитише царство свих ових година. ДелКастре приђе мачу и помилова га. При додиру, поново осети оно струјање, које сазнаде при првом сусрету. Негде из дубине сећања, јавише му се и речи, изговорене некада давно.Чудно, помисли ДелКастре, свих ових година, нисам их се могао сетити и ни једну прозборити. Некако је знао, да је дошао час, да он врати дуг свом верном саборцу.

Сутра,

Сутра, је наша добра борба,

Сада се одмори,

А ја ,свој дуг вратићу теби,

Ма шта то било.

Пришао је прозору. Успут, узе огртач и уви се у њега. Хладно је помисли, зашто ми је хладно, па напољу је још лето. Погледа у Сунце које је тонуло и врати се својим мислима.

Сви су отишли,

Чак и храбри лордови,

Већерас Асарион,

Без стражи ће бити,

Сам,

Сам, као и ја,

Говорили су да треба поћи,

Бежати,

Пред оваквима, ја бежао нисам,

Сећам се,

Сећам се битака,

Ја сам их водио,

Водио и односио победе,

Сад Сунце залази,

И доноси, мирис непријатеља,

Ено га ту,

Ено га, иза кланца Етал,

Осећам мирис ватри,

Осећам мирис,

Згаришта и ватри,

Осећам мирис, крви коју доносе,

Сви су га осетили и отишли.

Идите ако желите,

Ја пустио сам вас,

Али ћутите,

Ћутите,

Не говорите,

Ја знам, шта речи имате,

Није узалуд,

Не, није узалуд,

Ви, у дубини срца, то знате,

Знате да,Ако издаш живот,

Да ако издаш живот,

Ни смрт није важна.

И ко, сад пред зидом нам стоји,

Они што жене не дираше,

Они што попут волова ричу,

Или они што,

Рукама, јер речи немају машу,

Они, што злато љубе,

Од части више,

Они што издаше,

Они, што од битака,

Правих бежаше,

То пред вратима, Асариона стоји.

Сутра,

Сутра, када Сунце изађе,

Ја, осетиђу мирис борова,

Мирис јутарње траве,

Отворићу врата,

Тешка врата, Асариона,

Спустићу мост,

Онда, ћу чекати,

Онда ћу чекати, да дођу,

Овај пут сами,

Да сами,

Ја и Асарион.

Ако паднем,

Пашће Асарион,

Пашће све.

Други то не виде,

Не виде од страха,

А не знају, да нема чега се бојати,

Ничега, сем истине.

Ни смрт,

Ни смрт, није страшна,

Она ослобађа,

Бол,

Бол је тај,

Он, страх нам ствара,

Бол, а не смрт.

Можда у мени, сад,

Више нема части,

Али oвај пут,

Ово је моја битка,

Можда последња,

Можда не.

Губо сам их али ратове добијао,

Узвраћао сам ударце,

Али знао и да их примам.

И болело је,

Можда, сам грешке понављао,

Иако се на њима, ући вештина,

Али једно сам знао,

Пријатељства, кратко трају,

Људе, завист заведе,

Они, то не виде.

Бес понекад, затвори очи,

Затвори душу,

И ја, своју сам затварао,

Затварао за све,

А онда, бих је отворио,

Отворио и поново прихватио,

Добро и зло.

Сунце је зашло,

Можда је ово, последњи дан,

Идием сада,

Вијориће се заставе,

Упалићу бакље,

Упалићу их, нека се виде,

Нека виде, да Асарион живи,

Нека виде, да чекам,

Нака виде, да нема страха,

Иза ових старих зидина.

ДелКастере седе на камену клупу и наслони се на зид.

Последња ноћ.

Моја последња ноћ.

Погледа ка мачу, који не губише сјај. Сан га опхрли и он заспа, тонући све дубље, ка граници снова и успомена.Пред јутро, прену се из сна. У бунилу, једва помичући усне рече;

Време је,

Време за битку,

Последњу.

Пришао је зиду и скиде мач. Опаса га. Оклоп и штит, остави да стоје у углу просторије, овај пут, не беху му потребни.Изађе у двориште тврђаве, осећао је мирис летњег јутра. Први зраци Сунца, пређоше преко кула Асариона и огрејаше боровима прекривене, падине планина Грид. Пошао је ка капијама, полако и за неки трен их отвори. Мачем, пресече конопе, који држаше стари покретни мост, који са треском паде преко канала, који чуваше Асарион од непријатеља. Пређе мост и окрете се ка старој тврђави. Заставе, које подиже, храбро се вијорише на кулама и бедемима. Бакље догореваше. Волеше он стару тврђаву, јер пуно заједничких успомена имаше.

Живи у миру, Асарионе,

Живи у миру,

И нека су године ти добре.

Ја, вратићу се теби,

То сада осећам,

То сада знам.

Окрете се ка путу, који водише од кланца Етал. Виде, у даљини прашину, која се полако дизала. Непријатељ је долазио. Мач му поиграваше у руци. Чуо је опет, његов глас. Чинило се да говори, да се не боји и да ватра није његов непријатељ. Све биће добро, говорио му је глас, када приђу, подигни ме и победићемо. Не јуришај напред, сада кад сами смо. Будимо лукавији, будимо мурији. Реши да послуша познати му глас.Тада хорда пристиже. Чу� љуте повике, претње. На хиљаде, бесних гласова викало је и вриштало, шаљући мржњу, завист и злобу ка њему. Повика ка непријатељу;

Приђите проклетниц,

Приђите и осетите,

Осетите,

Додир хладног челика.

Осетите,

Мирис крви,

Па ви га ширите,

Проклети били,

Ово је ваш последњи бој,

У име Асариона!

Подиже мач, који држаше са обе руке. Јутарње Сунце се помрачи. Ветрови се подигоше, носећи мирис смрти. Планине се затресоше а земља дрхташе.Непријатељ, до који трен пре, сигуран, сада уплашено гледаше око себе, сав бес сила које ДелКастре дозва.Виде ДелКастре, како испред њега, од кланца Етал, нићу ватрени стубови. Један за другим. Окруживали су непријатеља, са свих страна. Неки покушаше да побегну али ватра би бржа. Чу� ДелКастре крике у самртном ропцу. Насмеја се и спусти мач. Коначно, стубови ватре се затворише, у неправилном кругу, иза леђа јединог браниоца Асариона. ДелКастре крете ка гомили, задајући ударце, још уплашеном и сада већ немоћном непријатељу. Витлаше мачем, који је секао ваздух и тело. Поново, зачу крике далеко пред собом и виде, да ватрени стубови сужаваше круг, прождирући непријатеља. Још јаче замахну. Крв непријатеља, била је на њему. Није стајао, ишао је напред и борио се, јер одавно научи, да непријатеља, мораш потући и затрети. Борио се за нешто, што бар за њега би част.У часу, кад и последњи непријатељ паде, неста ватре. Неста је нагло, како се и појави. Ветар престаде. Све се смирило. Стајао је сам, насред бојног поља, са мачем у руци. Победио је. Сунце га озари и он осети његову топлину. Осети тугу. Тугу за временом, кад пријатељ би пријатељ, тугу за временом, кад не би страха у људима.Окрете се ка Асариону. Погледа тврђаву која му дуго би дом. Заставе су се вијориле на Сунцу слободе. Погледа ка највишој кули тврђаве а мач му заигра у руци, као пуно пута до тада. Врати га у корице и крете ка градским капијама. Уђе у велико двориште а затим уским степеништем ка кули, где први пут узе свој мач. На кули Асариона, он испуниће завет који прими некада давно.Кула би пуста, као и свих предходних дана, кад неста храбрости и пред непријатељем сви напустише Асарион. Гледаше са куле ДелКастре планине Грид. Лепо је било јахати, по пропланцима борових шума и ловити дивље коње, по обронцима масива, који се у полулуку наслањаше на кланац Етал. Из успомена, прену га нешто иза његових леђа. Ниоткуда, као и давно, док� обилазише страже, појави се црни монолит унутар ватре. Ватрени круг, сад би шири. Тада зачу речи, које долазише свуда око њега. Сада, то беше скуп, помешаних, али већ одавно, њему познатих гласова, који му говораше;

Ми ратници,

Племена Валор,

Чувари завета,

Старе вере,

Иза планина Хистрид,

Далеко иза севера,

Давно прваром нестасмо.

Наш ред неста,

Без наследника,

Тела нам раскидаше,

Раскидаше и спалише,

А пепео расуше,

Али наше душе, створише мач,

Мач за праведне,

Храбре и достојне.

Векови прођоше,

У потрази за достојним,

Да мач такав узме,

Нико, до тебе то не учини.

Док те посматрасмо,

Знали смо,

Да душа ти, није без греха,

Али ипак ,чистија од других.

Имао си храбрости,

Храбрости,

За мале и велике победе,

Храбрости, да дођеш до циља,

Храбрости да,

Одбациш слатке и умилне речи,

Оних, који ништа не обећаваше.

Претње те нису плашиле,

Јер познавао си људе,

Знао си врлине и мане,

Јер и ти си их имао,

Знао си, шта и како ћеш радити,

Знао си пут.

Понекад те је нестрпљење,

Бацало на дно,

Али ти,

Устајао си,

Лечио ране живота,

И поново живео.

Многи су те мрзели,

Ти, знао си,

Да онај према коме,

Не постоје осећања,

Пада у заборав.

А тебе, памтиће,

Памтиће те,

Добри и зли,

Свако на свој начин.

Први ће те волети,

Други мрзети.

И љубљв су ти крали,

Из срца ти је кидали,

Али никада је нису уништили,

Волео си, и био вољен,

Али то, био је твој живот,

И говорио си, да га не би мењао,

Говорио си, да био је добар,

Добар, свих ових година,

И да ти, не би пристао на други.

И ниси,

Сада пред тобом,

Стоје два пута,

Сада можеш да освариш,

Све своје жеље.

Можеш се борити,

Против зла,

На један други начин.

Ако уђеш у круг,

И не положиш мач,

Попут демона,

У снове зла,

Ти учи ћеш,

Бићеш страх,

У јутарњој роси,

Страх,

У дугим тамним ноћима,

Владаћеш умом злих,

Јер само страх,

Над злом победу носи.

Владаћеш њима,

Побеђиваћеш њихово зло.

Ако га положиш,

Он ће нестати,

И поново ће проћи,

Векови,

Док неко га не заслужи.

Ти сада можеш ићи,

Свој задатак си извршио,

Без страха,

Сад ратниче одлучи,

Одлући шта жели,

Ти душа.

ДелКастре додирну хладни камен Асариона. Опрашташе се са старом тврђавом. Погледа ка Сунцу које би у зениту. Погледа планине Грид и полако уђе у круг, кроз ватру, која му не беше непријатељ. Ватрени круг неста, као што се појави, односећи ратника, у нове бојеве, које ће водити на један други начин.


Ako je dugo ili se ne uklapa ovde mozete ukloniti ovaj post, na vama je.

[kerfija]

Kako da izadzemo pobednici.Kad smo shvatili da smo pokriveni sa veliko blato a smo smogli silu da izadzemo kao pobednike.Nikad da ne gubimo nadu jer ta dolazi kad mislimo da je svemu kraj.Samo uporne ljude uspevaju u zivotu.One ne dozvoljavaju da im zivot prodze kao vjetar.

[DrinChe]

HRKANJE

Trideset godina su Harold i Adrijana ziveli u braku.
Poslednjih petnaest godina Haroldu je smetalo sto Adrijana nocu hrce.
Jedne noci, adrijana je prestala da dise.
Harold je pozeleo da je ponovo cuje.

N.Tajku

[TVO.JA_]

Nekada davno je deda svome unuku ispricao jednu životnu istinu.
U duši svakog čoveka se vodi bitka. Kao borba izmedju dva vuka. U duši svakoga od nas.
Jedan vuk predstavlja zlo. Predstavlja bes, zavist, ljubomoru, žaljenje, pohlepu, aroganciju, samosažaljenje, krivicu, greh, srdžbu, inferiornost, laž, lažni ponos, egoizam...
Drugi vuk predstavlja dobro. Predstavlja ono što pruža užitak, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobrotu, srdačnost, darežljivost, istinu, saoosećanje i veru.

Unuk se zamisli na nekoliko trenutaka. Sve svoje misli vredno usmeri u dubinu dedovih reci, pa ga upita;
-Koji vuk na kraju pobedi?
Deda odgovori sa smeškom na svom starom licu:
-Pobedjuje uvek onaj koga hraniš...

[DrinChe]

@ TVO.JA
___________

Odgovor na postavljeno pitanje visio je izmedju dve telefonske mreze, nedorecen i uplasen.
On je po ko zna koji put uzimao telefon, gledao ekran, cekao bas taj odgovor na pitanje, koje je te besane noci poslao na njen broj " Da li ti dolazim u san? "
Telefon se oglasi pitanjem " Da li vredi sanjati? "

Mali Princ

[DrinChe]

aj' da sunemo jos po jednu...samo jednu @TVO.JA
____________________________________

SLUTNJA

Svaki put kad se svet utiša i kad mi se ista ona slutnja uvuče u srce, gušim se od straha jer znam šta će biti. Onda nebo pocrni i spusti se nisko, ljudi postanu ljuske koje nemo lebde pored mene a ja u očajanju lovim njihove poglede. Tražim oko koje može da zablista pod zrakom sunca probijenim kroz crni pokrov, i ako ugledam taj odblesak, znam da će on raspršiti sve oblake i da će svet ponovo dobiti boje.

INERCIJA

I dok radim ovo zbog čega ću se kajati, upijam u sebe ovaj trenutak jer znam da ću uskoro početi da optužujem sebe i da ću u sećanju na tu lepotu naći jedino opravdanje za ovaj nepromišljeni postupak.

USPESAN COVEK

Kad sam video kako mu se kelneri klanjaju do poda, shvatio sam da ovaj skupi ručak nikada neće biti plaćen jer je restoran na njegovoj teritoriji. Kao žičana ograda ispred nosa, svi ti šestocifreni poslovi i tračevi iz Komiteta bili su neoštri, jer sam fokusirao pogled negde daleko u prošlost, na dva dečaka koji sa štapovima u rukama stoje u mulju do kolena i krišom zavaravaju glad mrvicama hleba spremljenog za mamac.

Voja Antonic

[TVO.JA_]

Pravi melem za dušu uvek sam za

Jednom je jedna žena zalivala svoj vrt, kada je ugledala 3 starca pred svojim vrtom. Nije ih poznavala, no svejedno im je rekla:
" Mislim da vas ne poznajem, ali mi se čini da ste gladni. Molim vas uđite unutra i pojedite što god. "
Starci su je upitali: " Je li Vaš muž kući? "
"Ne ", odgovorila je, nije."
"Onda moramo otići, " rekli su.
Uveče kada joj se muž vratio, žena mu ispriča što se dogodilo.
" Sada im možeš reći da sam se vratio i pozovi ih natrag, unutra ",
rekao je muž, i žena je otišla da pozove starce na večeru.
" Nažalost, ne možemo svi prihvatiti Vaš ljubazni poziv."
Rekli su joj starci. " Zašto ne ?"
Upitala je iznenađena žena. Jedan od staraca pokaza na jednog i reče:
" Njegovo ime je Bogastvo."
Potom pokaza na drugoga i reče:
" Ovomu je ime Uspjeh."
" Meni je ime Ljubav."
" Sada pođi k mužu i skupa odlučite kojega biste od nas 3 pozvali unutra."
Žena se je vratila u kuću i sve ispričala mužu.
Muž presretan reče:
" Super! Pozovi Bogatstvo da sa svim i svačim napuni našu kuću!"
na pak nije bila zadovoljna s njegovim prijedlogom:
" Zašto radije ne bih pozvala Uspjeh ?"
Razgovor između njih je slušala njihova kćer i sva oduševljena rekla:
" Zar ne bi bio bolje pozvati Ljubav ? Naš dom bi potom bio napunjen Ljubavlju !"
Poslušavši savjet njihove kćeri, muž je rekao ženi:
" Pođi i zamoli Ljubav neka bude naš gost. "
Žena je pošla i upitala:
" Ko je od vas Ljubav ? Molim neka dođe i bude naš dragi gost."
Ljubav je sjedila u svojim invalidskim kolicima i skupa sa njima se odvezla u kuću.
Druga dva starca su krenula za njom.
Zaprepaštena žena je upitala zašto idu i Bogatstvo i Uspjeh, kada je ona pozvala samo Ljubav ?
Starci su u jedan glas odgovorili:
" Da si pozvala Bogatstvo ili Uspjeh, druga dva bi otišli. No, ti si pozvala Ljubav i gdje god Ona ide, nas dvoje je slijedimo !"
Tamo gdje ima Ljubavi, tamo uvijek dolaze Bogatstvo i Uspjeh.

[TVO.JA_]

Imao covek sina koji je bio mali krelac . Sve sto je radio čitav zivot je bilo belaj. Svaki dan neka frka oko njega. I tako decak rastao i rastao, a otac gledao svoj "promasaj" kako se razvija u sve goru i goru osobu.

Jednog dana, otac je radio po dvorištu kad malac naidje i razvali i razrusi sve. Ali covek ostade totalno miran, pa povede sina u sumu...

Nakon pet minuta hoda, decak je vec poceo sa galamom: "Jesmo li stigli!?"
"Ne" - odgovori otac mirno...

I tako nekoliko puta, dok su sve dublje i dublje zalazili u sumu.

Napokon, otac se zaustavi, a decak koji je vec besno sutao grane oko sebe viknu: "GLUPANEE!! JESMO L' STIGLI!?"

Otac i dalje ostade miran, ali mladic ipak doceka odgovor. Iz dubine sume se zaculo "GLUPANEE!! JESMO L' STIGLI!?"

"Ko je tamo!?" - povika malac, a suma mu opet odgovori "Ko je tamo!?"

"Kukavice! Idiote!" - Nastavi on, vec sav crven od besa, a istim tonom zacu opet isti odgovor "Kukavice! Idiote!"

Kako je decak potrcao prema ocu, tako sav zadihan i besan, zape za komad drveta na putu i pade. Sav uplakan pogleda prema ocu, a ovaj napokon progovori:

"Sine... Suma ti nece odgovoriti. Samo ce ti ponavljati sto si ti rekao..."

"Sta je to?" - upita zacudjeno krelac , a otac nastavi - "Neki to zovu EHO. Ali, sine, to je u stvari ZIVOT. Sve sto dajes, istom mjerom ti se i vraca. To je... ZIVOT"