Poučne priče - Melem za dušu

[zmax]

Srce na planini

Jedan stari hodočasnik prelazio je usred zime preko mosta u podnožju Himalaja, kada je počela kiša. Čuvar prelaza mu je rekao :
"Kako ćeš, dobri čoveče, stići gore po ovakvom nevremenu?"

Starac mu je veselo odgovorio:
"Moje srce je već tamo, ostatku mene lako je da ga prati."

Kada tvoje srce bude instiktivno učestvovalo u radostima i patnji drugih, tada ćeš znati da si se oslobodio svoga "ja", uživaćeš u iskustvu "jedinstva" s ljudskim rodom i najzad ćeš upoznati ljubav.

[SQUAW]

Zagubljeni dan

Bila u jednom gradu jedna ulica u kojoj su se nalazili samo ducani. Vlasnici ducana su ziveli i radili u korektnim i fer uslovima. Svakog dana su u isto vreme svi zajedno otvarali I zatvarali svoje ducane a zatim odlazili svojim kucama.
Jedan od vlasnika je svake veceri, dok je zatvarao ducan, govorio:
- Zagubih jos jedan dan.
Kako se ponavljalo iz veceri u vece, njegove kolege su zakljucile da mu trgovina slabo ide, i sa namerom da pomognu svom kolegi, dogovore se da sutradan svi salju musterije u njegov ducan, ne bi li i njemu malo krenulo.
Tako je i bilo. Sutradan, kako bi ko naisao da kupi nesto, svi vlasnici su ga slali u taj ducan.
Kad je doslo vreme da se ducani zatvaraju, taj isti vlasnik je ponovo zatvarajuci vrata svog ducana izgovorio:

- Zagubih jos jedan dan.

- Pa, sad si preterao, povikase u isti glas ostali vlasnici, - celog dana smo sve musterije slali da pazare samo kod tebe, a tebi opet malo iako si zaradio koliko svi mi zaradimo drugim danom!
- E, prijatelji moji odgovori im stari prodavac, Imam ja novaca da kupim i vas i vase ducane, nije stvar u parama. Para je bilo i bice ih, ali ovaj, ovakav danasnji dan koji se zavrsio, nikad više neće da se ponovi niti vrati.

[SQUAW]

Pusti granu

Jedan ateista pao je s litice i, dok se kotrljao niz strminu, uspeo je da se uhvati za granu nekog žbuna, i tako ostao između neba i stena u dubini provalije, svestan da neće još dugo izdržati. Tada mu je sinula ideja.
"Bože!" prodrao se iz sveg glasa.
Tišina. Nije bilo odgovora.
"Bože!" ponovo je kriknuo. "Ako postojiš, spasi me i obećavam da ću verovati u tebe, a učiću i druge da veruju."
I dalje tišina. Iznenada, laknulo mu je kad se začuo dubok glas, koji je odjekivao kroz ponor: "Tako svi govore kad su u nevolji."
"Ne, Bože, ne!" dreknuo je, ohrabren. "Ja nisam kao drugi. Zar ne vidiš da sam već počeo da verujem, jer uspeo sam da ti čujem glas? Treba samo da me spaseš i zazivaću tvoje ime do kraja sveta!"
"Dobro", rekao je glas. "Spasiću te. Pusti granu."
"Da pustim granu?" dreknuo je čovek u pometnji.
"Nisam valjda lud!"

Priča se, kad je Mojsije bacio svoj štap u Crveno more, da nije došlo do očekivanog čuda. Tek kada je prvi čovek skočio u talase, more se otvorilo na dve strane da propusti jevrejski narod.

[Buba Erdeljan]

Jedna malo šaljiva, a na istu temu:

Dva čoveka prelazila su preko polja kada je pred njima iskrsnuo razjareni bik. ...Bezglavo su počeli da beže ka najbližem utočistu, dok je bik tutnjao za njima...
U trenutku, shvatili su da mu ne mogu uteći.
Jedan je doviknuo drugome: "Gotovo je! Nema nam spasa! Brzo! Reci neku molitvu!".
A ovaj mu je uzvratio:
"Nikada se u životu nisam molio i ne znam kakva bi molitva odgovarala ovoj situaciji."

"Ma nije vazno! Bik nas sustiže, reci bilo šta!!!"

"Dobro onda, kazaću ono što je moj otac govorio pre svakog obroka:

"Gospode, hvala ti na onome što nam sleduje."

[gore-dole]

Andrea de Karlo - Pravi zivot

Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot. Cak i onaj koji to nikada ne prepozna. Skrivena ispod njegovih misli, jeste ideja koja ce mu u jednom trenutku doneti, odnekud, najneverovatniji poklon, koji ce sve promeniti i uciniti njegov zivot uzbudljivim i zabavnim kakav nikada nije bio.

I kada se nadjemo pred osobom koju smo, kako nam se cini, prepoznali, mislimo da je on ili ona to cudesno iznenadjenje koje smo ocekivali.

- A nije?

- Tacno. Ponekad uvidimo da smo napravili pogresnu identifikaciju. Ali ako se to ne dogodi, posle nekog vremena pocinjemo da mislimo kako osoba koju smo prepoznali nije sama po sebi cudesno iznenadjenje, nego je posrednik.

- Sta hoces da kazes?

- Da ima moc da nam otvori skrivena vrata, da oslobodi put duz hodnika i kroz sobe i baste, do kojih nikada ne bismo stigli sami, iako smo ih zamisljali.

- A nije tako?

- Ponekad jeste. Na pocetku, barem. Ulazimo, zaista, u ocaravajuce sobe i baste.

- A zatim?

- Dogadja se, skoro uvek, da jedno od njih ili oboje pocnu da stavljaju namestaj u sobe i cajne stocice i stolice u baste i veoma brzo, njihova energija biva potrosena na ove aktivnosti prisvajanja i organizovanja prostora. Umesto da nastave dalje prema drugim sobama i bastama, zaustavljaju se u prvima koje su otkrili i opremaju ih.

- I onda?

- Onda pocnu da se ponavljaju postupci, pa i prizori, sve dok jedno od njih ili oboje ne izgube entuzijazam i zadovoljstvo i paznju. Zaboravljaju zadovoljstvo koje su imali kada su stigli do one prve sobe ili prve baste. Zaboravljaju kako je bilo cudesno kad su ih nasli.

- I sta se dogadja?

- Ostaju tu, kao da se nalaze na jedinom mestu na svetu gde bi mogli biti. Cak i da je udobno i lepo, ali samo to. I posle nekog vremena, jedno od dvoje, pocinje da se oseca zatvorenim i pocinje da trazi vrata da izadje. Na pocetku ih samo otvori. Zatim izadje malo napolje. A onda, iznenada, nestaje. Onaj drugi ili ona druga, ostaje tu sa svojim namestajem i ne shvata bas najbolje sta se zaista dogodilo.

- Kakva tuga.

- Da.

- Ali nije neizbezno, zar ne?

- Ne. Zavisi od prepoznavanja. Da li je bilo autenticno ili ne.

[zmax]

Mango za potomke

Pred sezonu monsuna jedan starac kopao je rupe u svojoj bašti.
"Šta radiš?" pitao ga je susjed.
"Sadim mango", odgovorio je starac.
"Zar misliš da ćeš stići da probaš plodove?"
"Ne, tako dugo neću poživjeti, ali drugi hoće.
Palo mi je na pamet da sam čitavog života jeo mango
koji su drugi sadili. Ovo je moj način da im zahvalim."

[sati]

Vratnice raja

Vojnik po imenu Nobušige dođe kod Hakuina i zapita ga: "Postoje li zaista raj i pakao?"
"Ko si ti?", upita Hakuin.
"Ja sam samuraj", odgovori ratnik.
"Ti, vojnik!", uzviknu Hakuin. "Koji bi vladar tebe hteo za čuvara? Lice ti je kao u prosjaka."
Nobušige se toliko razbesne da poče da vadi svoj mač, ali Hakuin nastavi:
"Pa ti imaš mač! Oružje ti je verovatno previše tupo da bi mi odseklo glavu."
Kada Nobušige izvuče mač, Hakuin primeti: "Ovde se otvaraju vratnice pakla!"
Na ove reči samuraj, shvativši učiteljevu pouku, vrati svoj mač u korice i pokloni se.
"Ovde se otvaraju vratnice raja", reče Hakuin.

(Zen priča)

[TVO.JA_]

Bilo jednom jedno dete koje se pripremalo doći na svet.
Jednog dana ono upita Boga:
- "Gospodine, rekli su mi da ćeš me sutra poslati na Svet, ali ja sam tako sitan i nemoćan, kako ću živeti tamo?"
Bog odgovori:
- "Od svih anđela izabrao sam jednog za tebe. On će te čekati i štititi. Svaki dan će ti pevati i smešiti se. Tako ćeš ti osetiti njegovu ljubav i bit ćeš sretan.
- "Dobro, kako ću ih razumeti kad mi nešto kažu,kada ne znam njihov jezik?" - zapita dete.
- "Anđeo će ti govoriti najljepše i najslađe reči koje ćeš moći čuti na svetu i pažljivo i sa ljubavlju naučit ćete pričati."
- "Čuo sam da na Zemlji ima dosta loših ljudi, tko će me štititi?" - zabrinuto nastavi dete.
Bog se nasmiješi i kaže:
- "Tvoj će te anđeo uvek štititi, pa bilo to i po cenu njegovog vlastitog života."
Dete pogleda Boga i molećivim glasom kaže:
- "Ali ja sam veoma tužan zato Te više neću moći videti."
- "Tvoj će ti anđeo uvek pričati o meni i naučit će te putevima koji vode do mene."
Tada u raju nastade tišina i glasovi sa Zemlje dopreše do njega. Dete shvati da treba ići pa postavi posljednje pitanje:
- "Gospodine, ako sad moram ići, molim Te, reci mi kako se zove moj anđeo?"
Bog odgovori s velikim osmjehom:
- Nije važno kako se zove, ti ćeš ga zvati MAMA!

[kristina-cica]

Neki covek imao dva sina. Mladji od njih rece ocu :-Oce daj mi moj deo imanja koje mi pripada!- Otac im podeli imanje. Posle nekoliko dana mladji sin skupi sve svoje i krene u daleku zemlju i onde rasu svoje imanje provodeci zivot razvratno. Kad sve potrosi, nasta ljuta glad u onoj zemlji, i on poce oskudevati. Tada ode u najam nekom coveku da cuva svinje. Uzalud je ceznuo da se bar jednom zasiti makar sa onim sto su jele svinje ali niko mu nije davao. Tada pomisli na imanje svoga oca i sve sto on poseduje, pa odluci ici moliti oca da mu oprosti. Kad je stigao kod oca, zamoli oprostaj i zazeli da radi kao radnik na imanju a otac se ganu i sve mu oprosti. Pozva sluge odmah da nahrane sina njegovog i da ga obuku pa im rece: -Hajde ljudi da se veselimo jer ovaj sin bese mrtav i ozive, bese izgubljen i nadje se-!!!!!

[Buba Erdeljan]

Nakon petnaest godina potpune samoće, Sveti Serafim uzvikivao je i pred naj beznačajnijim posetiocem: "O, moje radosti!!"

Ko bi, nikad neprestajući da bude u velikoj blizini svojih bližnjih, bio toliko neuravnotežen da ih svaki dan pozdravlja na ovaj način??

[Goga]

Bajka o ljubavi
Nekada davno, i jednoj dalekoj zemlji, živeli su Kralj i Kraljica.
Njihovo kraljevstvo bila je Zemlja Ljubavi.
U tom Kraljevstvu vladao je red, harmonija, spokoj, zajednistvo i zadovoljstvo, a kruna svega bila je ljubav, sto i sam naziv kraljevstva kazuje.
Cim biste, ujutro, otvorili kapke, na prozorima, neko bi vam priskocio u pomoc: «Evo, taaaako, pridrzacu ti.... .»... Drugo nasmeseno, prijateljsko lice mahnulo bi i doviknulo: «Dan pun ljubavi ti zelim, evo, idem u pekaru, zelis da ti donesem toplog hleba?»...
Cim bi neko uocio neku, tvoju, neispunjenu zelju, potrebu...Odmah bi se potrudio da ti se zelja ostvari, makar ucinio i najsitniji korak da te priblizi tvom cilju.
.Koliko je ko mogao pomoci, pomogao je.. bez pitanja, bez ocekivanja «revansa», bez kalkulacija u glavi...
U Kraljevstvu se, svakodnevno, cuo zvonki smeh i nazdravljanje: «U tvoje zdravlje i srecu, domacine!», «Za srecu i ljubav mojih gostiju!»...
Stanovnici Kraljevstva stalno su, jedni drugima, odlazili u goste, spravljali zajednicke ruckove, vecere, organizovali plesove, drustvene igre u kojima su svi dobijali. Nije bilo licemjerja, ljubomore, zlobe i zavisti.
Osmeh na licu dolazio bi iz srca, ljubav bi dosla iz duse. Nije bilo trenutka, u Kraljevstvu, kada se neko nekome ne bi osmehnuo, kada neko nekome ne bi izjavio ljubavi ili ucinio dobro delo podstaknuto, iskrenom ljubavlju prema bliznjem...
Bilo je, u Kraljevstvu i tuge i suza, ne samo radosnica, bilo je i neuzvracenih ljubavi, ali pre ili kasnije bas svako bi nasao srodnu dusu. Kako se ljubav neskriveno davala, tako je bilo lako uociti ko, prema kome, gaji posebne simpatije. Bilo je lakse naci zivotnog saputnika, nego u '' nasem svetu '', bas zbog iskrenog iskazivanja najdubljih osjecaja.
No, jednoga dana, Kralj je nacuo kako svaki zivi covjek ima ogranicen broj osmeha koji moze pokloniti, ogranicen broj puta kada sme reci «Volim te»...
Shvatio je da je energija ljubavi konacna, a ne beskonacna kako se cinilo...Covek ljubav trosi dajuci je drugima, a kada se isprazne zalihe ljubavi, osoba, tesko oboli, a moze i umreti!!! Jako se zabrinuo.
Razmisljao je, dugo, sta ce da uradi. Prestao se osmehivati Kraljici, prestao ju je grliti «iz cista mira», prosao bi ceo dan, a da nije rekao koliko je voli i koliko mu znaci.
Vidio je kako se Kraljicino lice uozbiljilo, kako joj se ton glasa promenio, video je kako skriva suze.
I Kraljica je, svakim danom, sve manje ljubavi i paznje pokljanjala suprugu. Jer kada je covjek tuzan, nesretan, ventili duse, kojima propusta ljubav, zatvore se...
Kralj nije bio zadovoljan. Voleo je dobijati ljubav i paznju, veselili su ga Kraljicini osmesi... Odlucio je potraziti pomoc Dvorskog Mudraca.
Dvorski Mudrac je odmah ponudio resenje:
proizveo je lazne osmehe, lazne cinove ljubavi i napisao je prirucnik kako se njima koristiti. U Kraljevstva se prosirila vest kako nesebicno davanje ljubavi i poklanjanje osmeha oduzima dane zivota i kako im Dvorski Mudrac moze pruziti pomoc.
Mudrac se preko noci obogatio prodajuci laznu ljubav i prirucnike.
Do tada nepoznati osjecaji i stanja zavladali su Zemljom Ljubavi:
ljubomora «Mislim da njoj dajes vise prave ljubavi nego meni», «Poklonila si mi lazni osmeh, a njemu iskreni!!!»;
strah «Sta ako mi niko nikada ne pruzi pravu ljubav?!»,
laz «Ma, naravno da ti dajem pravu ljubav!»,
sumnja «Je li njegov osmeh pravi ili ga je Mudrac tome naucio?»....
Pocelo se trgovati ljubalju: «Volecu te iskreno, ako i ti mene tako volis!», «Poklonicu ti pravi osmeh, ako ti meni das delic iskrene paznje!»...
Vise nije bilo zajednistva na koje su ljudi u, Zemlji Ljubavi navikli. Pocele su se formirati grupice, mala drustva. Unutar grupe delila bi se iskrena ljubav, a clanovima drugog drustva pruzala bi se ona lazna.
Ali i unutar drustva se događalo da se pojavi lazni osmeh!
Niko ni u koga nije imao poverenja «Voli li me zaista?», «Daje li drugome pravu ljubav?»...
Mudrac je laznu ljubav stvorio na sliku i priliku prave. Tesko je, od oka, bilo proceniti koji je osmeh iskren, a koji lazan ...
koja je ljubav prava, a koja lazna.. cuvanju iskrenih osmjeha i ljubavi samo za posebne ljude, ljudi su obolevali. Lica su bila blijeda, oci bez sjaja, a dusa, nekako, prazna. Cak se cinilo kako tezi oblik bolesti imaju oni koji daju vise lazne ljubavi i koji, isto takvu, ljubav dobivaju.
Kralj je, i sam tesko bolestan, ponovo odlucio posetiti Dvorskog Mudraca i upitati ga sto je, u tako savrsenom planu, krenulo po zlu. Pretrazio je ceo dvorac, sve tajne odaje, ali od Dvorskog Mudraca ni traga ni glasa.
Odjednom Kralj shvati da je prevaren! Kada je malo bolje razmislio od Dvorskog Mudraca je, prvi put, cuo kako je ljubav konacna.
Odmah je dao nalog da se, u Kraljevstvu, spale svi prirucnici o laznoj ljubavi, da se iskorene svi recepti za stvaranje laznih osmeha i uputstva o njihovom koristenju.
Na velikoj gozbi, priredenoj u cast pravoj ljubavi, rekao je okupljnima: «Najdrazi moji, zivjeli smo u zabludi. Mudrac nas je zaveo i obogatio se na nasoj naivnosti. No, zelim da mu, bogatstvo koje je stekao, donese srecu. Zelim da pronađe pravu ljubav i da shvati kako je nikakvo, materijalno, bogatstvo ne moze nadomestiti.
Slobodno se volite iskrenom ljubavlju. Svaka cestica, takve ljubavi, koju poklonite blizenjem, poput grudve je, sto se kotrlja niz brijeg...Postaje sve veca i veca i veca...Takva vam se vraca i rusi svaku nedacu pred sobom! Zivela ljubav: mocna i beskonacna!».


Jeste li, nekome, danas, rekli «Volim te?»

[Tami80]

NIJE SVE TAKO KAKO NAM SE CINI DA JESTE...

Krenuli na put jedan mladji i jedan stariji andjeo.Vec je pao mrak,kada su odlucili da ipak moraju negde da prenoce.Stigose do neke gospodske kuce i zapitase da li mogu da prenoce.Gazda kuce ih primi i stavi u podrum da tamo prespavaju.Ujutru kada su se probudili,primeti mladi andjeo da one rupe,sto je bila na zidu vise nema.Zapita starijeg andjela,gde je nestala ta rupa,a stariji odgovara da je im je zazidao tu rupu.Andjeli se spakovase i polako krenuse da nastave svoj put.Sledece veceri su opet morali da traze prenociste. U blizini je bila jedna mala seoska kuca i oni odose tamo da upitaju mogu li prenociti kod njih.Stariji covek ih sa velikom radoscu primi u kucu,stara baka pripremi na sto sve sto su imali u kuci za jelo,da ugosti lepo svoje goste.Kada je doslo vreme da se spava,stari gomacin kaze,neka gosti legnu u njihove krevete,a baka i on ce se snaci vec..
Tako je i bilo.Dva andjela legla da spavaju i kada su ujutru ustali,vide baku kako place.Zapitaju je sta je bilo,a ona njima kaze da im je jedina krava uginula.
Mladji andjeo ljutito zapita starijeg andjela zasto i ovim dobrim ljudima nije pomogao,kada su ih tako lepo ugostili,a onima koji su ih stavili za noc u podrum,njima je zazidao rupu u zidu?
Na to ce stariji andjeo.Vidis,onima kojima sam rupu zazidao,uradio sam to jer je u rupi bilo zlata i nisam zeleo da ga nadju jer nisu zasluzili,a kod ovih dobrih ljudi je nocas dosla smrt da odnese staru baku,pa sam mu dao kravu umesto nje.Znas,nije sve tako kako nam se cini da jeste.......

[TVO.JA_]

Pitali su jednom jednog zaljubljenog coveka:

Zasto se ne divis lepoti ruze kao ostali?
Zasto se smes i pogledas u Sunce kada ono iznenada jos vise zasija, a ostali sklanjaju pogled od njegovog sjaja?
Zasto kada je najveca oluja i grmi ti izlazis iz kuce i kisnes?
Zasto nocu izlazis i pricas Mesecu?
Zasto....

Covek ih prekida odgovarajuci:

Ruza je lepa, ali nikada niste videli Onu koja je posadila tu ruzu. Nikada niste osetili dodir ruku koje su razgrnule zemlju da bi ubacili seme ruze kojoj se sada vi divite. Niste osetili ljubav kojom je ta ruza negovana.
Niste vidjeli lice, osmeh, neznost... One od koje je ruza naucila tajnu lepote, cistoce, neznosti...


Sunce greje i obasava svako bice na planeti. Sunce vidi i Nju. Vidi najdivnije ljudsko bice. Svaki put kada Sunce vidi Nezinu srecu, osmeh, ljubav... onda jos jace zasija, jer se raduje uz Nju. Zar mislite da bih propustio da vidim nezinu srecu, pa makar izgubio vid? Njen osmeh, sreca, radost.... to je sve moje.

Oluja na koju izlazim nije nista u odnosu na strah da je Ona negdje sama i drhti. Kada izadjem saljem joj svu moju hrabrost, svu moju ljubav, saljem joj misli koje samo Ona sme da zna.

Nocu pricam Mesecu sve zelje, snove, nade... Pa u svitanje kada bude sretao Sunce neka sve isprica. Neka onda Sunce jutrom svojim prvim zracima pomiluje Njeno lice i prenese joj moje reci.

Za sva ostala pitanja koja ste imali morao bi vas pustit u moje snove.
Mojim snovima samo Ona ima pristup.

A vašim snovima....ima li ko pristup?

[Tom_YU]

Kada je Bog stvorio ženu, došao je do šestog dana, radeći prekvremeno.
Jedan Anđeo je došao i upitao ga:
“Zašto trošiš tako puno vremena na nju?”
Bog odgovara:
“A jesi li ti vidio sve spefikacije, koje sam napravio da je formiram?"
Evo, vidi:
“Ona mora znati prati, ali ne smije biti od plastike, imati više od 200 pokretnih zglobova,a svi moraju imati mogućnost za zamjenu, i usput svaka dijeta mora funkcionirati, i još mora imati krilo za najmanje četvero djece… u isto vrijeme treba znati dati poljubac, izliječiti od jednog povrijeđenog koljena do slomjenog srca, i sve to mora raditi samo sa dvije ruke.”
Anđeo se začudio svim tim zahtjevima:
“Sa samo dvije ruke?….Nemoguće!“
I ovo je samo standardni model ?!
Pa će Bogu:
“To je puno posla za jedan dan…pričekaj sutra, pa je dovrši“.
"Ne želim to!", protestirao je Bog. "Tako sam blizu da dovršim ovo biće, meni toliko drago.
Kad se razboli,sama će se izboriti za svoje ozdravljenje, i moći će raditi 18 sati dnevno."
Anđeo se približio i dotaknuo ženu.
“Bože, kako si je napravio taku meku?”
“Je, mekana je”, kaže Bog, "ali napravio sam je da ima i veliku snagu. Nećeš vjerovati što sve može učiniti i izdržati.”
“A može li misliti?" pita Anđeo.
Bog odgovara:
“Ne samo da može misliti, ona može i surađivati i dogovarati se."
Anđeo je ugledao nešto što mu je privuklo pažnju..., pa dotakne ženino lice..
“Bože, izgleda da ovaj model ipak ima jedan propust. Rekao sam ti da previše stvari stavljaš na nju..."
“Nije to nikakav propust…to je jedna suza”, ispravi ga Bog.
“A zašto to, čemu služi?" upita Anđeo.
I Bog kaže:
“Suza je njezin način da se izrazi, njena tuga, njena ljubav, njena samoća, njen bol i njen ponos.”
Ovo je ostavilo jak utisak na Anđela:
“Ti si genijalac, Bože. Na sve si mislio! Žena je sjajno biće!!”
To je istina!
Žena ima snagu, zato joj se čovjek divi. Ona podnosi teškoću, nosi tugu, ali zna za sreću, ljubav i svoje mišljenje.
Ona se smije, kad želi vrisnuti.
Žena pjeva, kada želi plakati. Plače kad je sretna i smješka se kad je nervozna.
Bori se za ono u što vjeruje.
Ona je protiv nepravde.
Ne priznaje “ne” za odgovor, ako ima drugi i bolji način za rješenje. Sve od sebe daje za svoju obitelj. Ona prati prijateljicu liječniku, zato što se ova boji.
I žena voli bez granica...
Ona plače od sreće kad joj djeca nešto novo u životu dožive, raduje se dobroti svojih prijatelja.
Sretna je kad čuje za neko rođenje ili vjenčanje.
Njeno srce se lomi kada čuje za smrt neke drage osobe.
Tuguje za izgubljenim voljenim osobama, ali je jaka i kad nema više ništa za što bi se borila.
Žena zna da jedan poljubac i jedan zagrljaj može izliječiti slomljeno srce.
"ALI....", Bog će zabrinuto:
zena ima i jednu gresku:

ONA ZABORAVLJA KOLIKO VREDI! ! !

[TVO.JA_]

Jedan čovek našao je orlovsko jaje i stavio ga pod kokoš.
Orlić se izlegao kad i pilići i odrastao je sa njima.
Čitavog života orao je radio isto što i kokoši u dvorištu, misleći da je jedan od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao je i lepršao krilima, uzdižući se koji pedalj iznad tla.
Prošle su godine i orao je ostareo.
Jednog dana ugledao je u visini, na vedrom nebu, čudesnu pticu moćnih raširenih krila, kako lebdi na vetru.
Stari orao je zapanjeno gledao uvis. "Šta je to?" pitao je.
"To je orao, kralj ptica", rekla mu je jedna kokoš. "On pripada nebu, dok mi, kokoši, pripadamo zemlji."
I tako je orao umro među kokošima, neznajući ko je.

"Nesvesan život nije vredan da bude proživljen.
Kada odbacite svoje iluzije i postanete svesni sebe i sveta oko vas, otkrićete svu lepotu života na Zemlji."