Poučne priče - Melem za dušu

[Kalina]

Bajka Ciroki Indijanaca

Dva vuka



Jedne veceri stari Indijanac, sedeci kraj vatre, ispricao je svom unuku kakva se bitka odvija u svakom coveku:

- Sine moj, u svakom od nas bore se dva vuka. Jedan je Zlo: bes, ljubomora, zavist, kajanje, pohlepa, nadmenost, samosazaljenje, krivica, osecanje manje vrednosti, laganje, gordost, lazni ponos, nemogucnost prastanja i Ja. Drugi je Dobro: radost, bezuslovna ljubav, prastanje, nada, ljubaznost i dobrota, spokojstvo, stalozenost, poniznost, blagonaklonost, razumevanje drugih, velikodusnost, istinitost i vera.

Unuk je nekoliko trenutaka cutao i razmisljao o onome sto mu je deda rekao, a onda ga je upitao:

- Koji vuk pobedjuje?

- Onaj koga hranis - rekao je stari Indijanac, bez razmisljanja.

[Cecara]

Jedan stariji covek,u bolnici,je bio na umoru.Bili su to njegovi poslednji sati.U jednom trenutku je otvorio oci i uspeo videti nekoliko prilika koje su se skupile oko njegovog kreveta.Nije ih uspeo prepoznati.

Zatvorivsi oci,upitao ih je:
-Prijatelji,ko ste vi?
Jedna od prilika rece:
-Mi smo tvoji zanemareni snovi,zaboravljene zelje i neostvarene vizije.Mi smo sve ono sto si mogao uraditi za zivota,ali si to propustio uciniti.
-Zao mi je zbog toga-rece starac-ali ipak cenim sto ste se,uprkos mojoj nemarnosti i losem odnosu prema vama,dosli oprostiti od mene na kraju mog zivota.
Jedna od prilika se nagne i mirnim mu glasom odgovori:
-Ne,mi se nismo dosli oprostiti od tebe-dosli smo umreti sa tobom...

[TVO.JA_]

Veruj i hodaces

Zamisli jednu sumu, polu magicnu i jedan izvor...
E sad dolazimo da se napojimo vode iz tog izvora i vidimo ni manje ni vise nego Jednoroga... Ja koji verujem u savrsenstvo kao i u postojanje jednoroga odmah ga vidim i odusevljeno i sa radoscu gledam i uzivam, i kazem ti: Pogledaj, Jednorog...
Ti koja ne verujes u njih neces ni sada verovati da je to bas on, tvrdices kako je to neki konj koji samo lici ili tako nesto... mozda ces cak tvrditi da uopste ne postoji i da ga zapravo ja umisljam ili da je to neki jelen... Utom ce on otici...

Poenta je: Ako ne verujes da postoji nikad neces znati da je tu, makar i videla...
Spartak

[TVO.JA_]

Nekada davno u blizini jednog drevnog sela nastanjenog ljudima, živeo je jedan zaljubljeni par puževa. Ljudska nastamba je bila okružena šumom. Puževi su se obično sastajali na ivici šume i tu na miru, daleko od očiju, razmenjivali sluzave nežnosti. Jedne vetrovite noći, dok su se puževi mazili ispod orošenog lišća, začulo se neko zlokobno pucketanje. Izbio je šumski požar. Halapljivo je gutao sve pred sobom. Nošen vetrom, sablasno se približavao usnulom selu. Puževi su prvi shvatili opasnost i dok su uspaničeno razmišljali, šta im valja činiti, vatra je bila sve bliža. Ženka puža, u narodu poznata kao pužica (bila je noseća), uz pomoć muškog predstavnika puževske populacije ukopala se u zemlju. Ponosni mužjak je pak, rešio da javi u selo šta im se sprema.

Krenuo je što je brže mogao prema selu. Ali, pošto im brzina kao rodu nije odlika, shvatio je da neće daleko stići. Stoga je na pola puta rešio da ostavi kućicu, u nadi da će biti brži. Delovao je pomalo smešno, onako go i sluzav, pri treperavoj svetlosti vatre, ali postigao je cilj. Bio je brži. Posle par sati "jurnjave", kad se domogao ivice sela, shvatio je uzaludnost svog poduhvata. Nije mogao da smisli način kako da digne uzbunu. Priroda ga nije podarila prodornim glasom. Kakav maler! U svom očajanju je shvatio da je žedan.Zato se uputio prema bunaru, ne bi li kako utolio žeđ i našao zaklon od vatrene stihije. Tu su ga primetili prirodni neprijatelji, jato ljutih gusaka. Istog momenta su se ustremile na njega, dižući pri tome strašnu graju. Bogami bi naš junak smrtno stradao, medjutim stanovništvo sela se probudilo i svesno opasnosti od vatre, napravilo još veću paniku i zbrku. Na kraju snaga puž se, poslednjim atomima snage, zavukao u vlažno grotlo bunara. Požar bi ugašen, a nezahvalni ljudi, kao i uvek zahvalnost su pripisali drugom. U istoriji je ostalo zabeleženo: Guske su spasile rimsko carstvo.
Medjutim mi sada znamo, u stvari je puž golać spasio Rim.

Epilog

Druge noći, puž se uputio da potraži svoju kućicu. Bio je bezmalo potrešen kada je shvatio da je ona izgorela u požaru. I tako, igrom sudbine i prirode, od njega je nastala nova generacija puževa u narodu poznati kao "Golaći". Oni se uvek motaju oko vlažnih otvora. Valjda im je to genetski zapisano.
Što se tiče onih drugih, sa kućicom, oni se i dalje motaju po rosnim proplancima i ivicama šume.

Naravoučenije:
Pre nego što sledeći put zgazite puža uz karakterističan zvuk, ili ga golog nabodete na viljušku, razmislite malo... Bio on go ili obučen; puž je kao pravda - spor ali dostižan!

[DrinChe]

THE BOX


To je princip: onakav si, kakve kutije pakuješ.
Sve je pakovanje. I sve ima neko pakovanje. To je moja filozofija. Pakujemo kad pričamo, pakujemo kad slušamo. Pakujemo kad volimo, pakujemo kad mrzimo. Pakujemo sebe, pakujemo druge. Pakujemo sve. I pakujemo stalno. Koliko god da pakujemo, uvek postoji nešto što još nismo spakovali. To je, takođe, princip. Pakerski. Zato na početku svake selidbe napravimo kutiju, koja ostaje otvorena do samog kraja. Prva i poslednja. Za nju sam zadužen ja.
Ja pakujem nekoliko kutija u isto vreme. Zovu me Cvrle. Na pakerskom Zwerle.


Slavoljub Stanković

[little fairy]

Neki čovjek, njegov pas i konj putovali su zajedno. Jednom ih je, na pustoj cesti, zadesila oluja. Baš kad su prolazili ispod divovskog stabla, u nj je udario grom i svi su poginuli. No čovjek nije shvatio da je napustio ovaj svijet, pa je nastavio putovati sa svojim dvjema žvotinjama. Mrtvima ponekad treba malo vremena da uvide gdje su se našli.

Put je bio dug i naporan, neprestano uzbrdo, sunce je peklo, znojili su se i žeđali. Na jednom zavoju ugledaše velebne vratnice u mramornom zidu. Put je od njih vodio na trg popločen zlatnim pločama, a u njegovu se središtu nalazila česma iz koje je tekla kristalno bistra voda. Putnik se obrati čuvaru na ulaZU.

-'Dobar dan.'

-'Dobar dan.', odzdravi stražar

-'Koje je ovo lijepo mjesto?'

-'To je Nebo.'

-'Kakva sreća što nas je put doveo do Neba. Strašno smo žedni.'

-'Gospodine, možete ući i napiti se vode do mile volje.'

I čuvar mu pokaže na česmu.

-'I konj i pas su mi žedni.'

-'Iskreno žalim', reče na to stražar. 'Životinjama je ovdje ulaz zabranjen.'

Čovjek se veoma razočarao, jer je trpio silnu žeđ, ali sam nije htio piti. Zahvali se stražaru i produži putem. Još su dugo hodali uzbrdo, kad naiđoše na druge vratnice, ovaj put trošne, od kojih je vodil zemljana staza, oivčena stablima. U sjeni krošnje jednog drveta ležao je čovjek, glave pokrivene šeširom. Vjerojatno je spavao.

-'Dobar dan', pozdravi putnik.

Čovjek odzdravi kimnuvši glavom.

-'Strašno smo žedni, ja, moj konj i pas.'

-'Eto izvora tamo u stijeni', reče čovjek pokazujući prstom. 'Pijte koliko želite.'

Čovjek, konj i pas odoše do izvora i utažiše žed.

Putnik se vrati da bi zahvalio onom čovjeku.

-'Dođite kad god hoćete.', odvrati on.

-'Uzgred, koje je ovo mjesto?'

-'Nebo.'

-'Nebo? Ali čuvar pred mramornim vratnicama kazao je da je ono Nebo!'

-'Ono nije Nebo, ono je Pakao.'

Putnik je bio zbunjen.

-'Trebali biste im zabraniti da se koriste vašim imenom! Taj je lažni navod zasigurno izvor velikih zabuna!'

-'Ni slučajno. Štoviše, oni nam čine veliku uslugu. Jer tamo ostaju svi koji su u stanju iznevjeriti najbolje prijatelje..'

[lut]

Ljubaznost i sažaljenje: Mentalno retardirani
Pre nekoliko godina, na Specijalnim Olimpijskim igrama u Seattle-u, devet takmičara, svi fizički ili mentalno nesposobni, postrojili su se na startnoj crti na 100 m.
Na znak, krenuli su; nisu baš pojurili, medjutim svi su poželjeli da potrče i pobede trku. Svi, osim jednog malog dečaka koji se spotakao i pao na asfaltu, srušio se nekoliko puta i počeo je da plače. Drugi takmičari su čuli dečaka kako plače. Usporili su i pogledali nazad. Zatim su se okrenuli i krenuli nazad...svi za redom.
Jedna devojka sa sindromom Down-a sagnula se, poljubila i rekla, "Ovo će poboljšati stvari.". Zatim svi vezanih ruku hodali su zajedno do završne crte. Svi su ustali na stadionu, i čestitanja i usklici trajali su nekoliko minuta.
Ljudi koji su se nalazili tu još uvek pričaju to.
Zašto?
Zato što svi znamo da unutra postoji jedna stvar: Važnije je na ovom svetu pomoći drugima, iako to nekada zahteva da usporimo i menjamo naš kurs.

Pouka: Jedna od najteških stvari je davanje drugima dobrotu i ljubaznost; no medjutim to ti se vraća, kao što možete videti iz ove priče o ljubaznosti.

[lut]

Vera i čestitost: Sebičan čovek

Jednom davno, postojao je jedan sebičan čovek. On je voleo da sve bude njegovo. On nije mogao da podeli sa drugima ništa šta je njegovo.
Jednog dana, čovek je izgubio trideset zlatnika. On je otišao kod prijateljeve kuće i ispričao mu da je izgubio zlatnike. Njegov prijatelj je bio srdačan i ljubazan čovek.
Dok se kćer njegova prijatelja vraćala sa posla, pronašla je trideset zlatnika, i kad se vratila kuči, isprićala je svom ocu šta je pronašla. Otac joj je rekao da ti zlatnici pripadaju njegovom prijatelju i pošao je njemu. Kad je došao njemu, ispričao mu je da je njegova kćer pronašla trideset zlatnika i dao njemu. Posle prebrojavanja zlatnika, čovek je rekao kako mu fale još deset zlatnika, i kako je njegova kćer to uzela. On je još rekao da on treba pokriti to što je njegova kćer uzela. Medjutim on je odbio.
Sebičan čovek je ostavio zlatnike i otišao u sud i informisao je suca oko slučaja izmedju njega i njegovog prijatelja.
Sudija je poslao nekog da dovede njegovog prijatelja i njegovu kči, i kada su stili on je pitao kćer koliko je zlatnika ona pronašla. Ona je odgovorila trideset zlatnika. Sudija ke posle pitao sebičnog čoveka koliko je zlatnika izgubio, i on je je odgovorio četrdeset zlatnika.
Sudija je potom rekao sebičnom da zlatnici ne pripadaju njemu, jer je devojka pronašla trideset a ne četrdeset zlatnika i dao je njoj zlatnike dok se ne pojavi čovek koji ih je izgubio.
Sudija je potom rekao sebičnom čoveku da će ga informisati ako se pojavi čovek koji je pronašao četrdeset zlatnika.
Sebičan je potom priznao da je lagao i da je izgubio trideset zlatnika, medjutim sudija ga nije slušao.

Pouka: Ova priča o čestitosti na uči da uvek trebamo čestiti zato što se nečestitost nikada ne isplati.

[Cacti]

Pre mnogo godina čuo sam priču jedne učiteljice. Zvala se gospođa Tompson.
Prvog dana školske godine svojim đacima petog razreda je ispričala jednu laž.
Poput većine učiteljica rekla je deci da ih sve podjednako voli. Ali to je nemoguće jer je u prvom redu poguren za klupom na svom mestu sedeo dečak, po imenu Tedi Stodard.

Gospođa Tompson je posmatrala Tedija prethodne godine i primetila da se slabo igra sa ostalom decom, odeća mu je neuredna i da se ne kupa redovno.
Tedi je takođe umeo da bude neprijatan. Došlo je dotle da je gospođa Tomson
zaista uživala da piše velike masne kečeve crvenom hemijskom na njegovim zadacima. U školi gde je gospođa Tomson predavala, nastavnik je na kraju godine bio dužan da pre nego što napiše svoje mišljenje o svakom đaku, pročita mišljenja ostalih nastavnika od prethodnih godina. Gospođa Tomson je
ostavila Tedijev izveštaj za kraj. Kada ga je pročitala doživela je veliko iznenađenje.

U prvom razredu, za Tedija je pisalo, "Tedi je bistro dete i uvek se smeje. Uredan je i lepo vaspitan. Pravo je zadovoljstvo poznavati ga."

U drugom razredu, "Tedi je odličan đak, svi ga vole, ali ima problema kod kuće jer mu je majka neizlečivo bolesna."

U trećem razredu, "Teško je podneo smrt svoje majke. Trudi se koliko može, ali njegov otac uopšte ne obraća pažnju i ako se nešto ne promeni, to će loše da se odrazi po njega."

U četvrtom razredu, "Tedi se povukao u sebe i ne pokazuje interes za školu. Nema mnogo drugova i ponekad spava na času."


Gospođa Tompson je sada shvatila u čemu je problem i postidela se. Još joj je gore bilo kada su joj đaci doneli božićne poklone umotane u ukrasne papire, svi osim Tedija koji je svoj poklon doneo nespretno umotan u običnu braon papirnatu kesu.

Gospođa Tompson je uz veliki napor otvorila baš njegov poklon između svih ostalih. Neka deca su počela da se smeju kada je otkrila ogrlicu od plastične imitacije kamenja, gde su neki vidno nedostajali, kao i do pola ispunjenu bočicu parfema. Utišala je dečiji smeh tako što je rekla da je ogrlica predivna i stavila je oko vrata, a parfem je kanula sebi na nadlanicu. Tedi je ostao poslednji posle škole da bi joj rekao "Gospođo Tompson, danas ste mirisali kao nekada moja majka."

Pošto su deca otišla, plakala je skoro sat. Od tog dana je prestala da predaje deci, gramatiku i matematiku. Umesto toga počela je da ih uči.

Gospođa Tompson je obratila posebnu pažnju na Tedija. Kako je radila sa njim, tako je živnuo. Što ga je više podsticala, brže je napredovao. Na kraju godine Tedi je postao jedan od najboljih đaka u razredu, pored toga što je slagala da podjednako voli svu decu Tedi je postao njen omiljeni đak. Sledeće godine je pronašla poruku ispod vrata od Tedija, da je ona i dalje najbolja učiteljica koju je imao u svom životu.

Šest godina je prošlo pre nego što je dobila novu poruku od Tedija. Napisao joj je da je završio srednju školu, treći u generaciji, ali da je ona i dalje najbolja učiteljica u njegovom životu. Posle četiri godine, dobila je još jedno pismo da mu je ponekad bilo teško, ali je završio fakultet sa najboljim ocenama. Uveravao je gospođu Tompson da je ona i dalje najbolja učiteljica koju je imao u svom životu. Posle četiri godine stiglo je još jedno pismo u kome je pisao da je odlučio da idalje nastavi sa studiranjem. Pismo je bilo potpisano sa Dipl. Ing. Teodor F. Stoddard.

Ali ovde nije kraj priči. Stiglo je još jedno pismo tog proleća. Tedi je rekao da je upoznao jednu devojku i da će se venčati. Objasnio joj je da mu je otac umro pre nekolko godina i pitao je gospođu Tompson da li bi pristala da na venčanju uzme mesto obično rezervisano za mladoženjinu majku. Naravno da je gospođa Tompson pristala. I kao što već pogađate, stavila je onu ogrlicu i onaj parfem.

Zagrlili su se i Dr. Stoddard joj je šapnuo, "Hvala gospođo Tompson što ste verovali u mene. Hvala vam mnogo što ste mi omogućili da se osećam posebnim i da mogu da postigem nešto u životu."

Gospođa Tompson, je sa suzama u očima, šapnula "Tedi, grešiš, ti si taj koji mi je omogućio da postignem nešto u životu. Pre tebe nisam umela da učim druge."

[Isahara]

MAJČIN BLAGOSLOV


Od pokojnog oca Tadeja, igumana manastira Vitovnice čuo sam ovu pouku o važnosti i potrebi blagoslova roditelja, a u ovoj priči radi se o blagoslovu majke. Evo priče o.Tadeja:

Brat Vladimir iz okoline Požarevca imao je stolarsku radionicu, mašine i nekoliko radnika. Oni su izrađivali, vrata, prozore kućni nameštaj i sl. Priča je negde iz sredine prošlog veka, a otac Tadej bi pričao dalje ovako:

- Vlada je bio vredan i sposoban stolar. Nedeljom i praznicima nikad nije radio, redovno je išao u Crkvu na Službu, molio se Bogu, držao postove, davao milostinje, roditelje je poštovao tj. majku, jer mu otac beše umro. Učlanio se u Narodnu Hrišćansku Zajednicu u Kragujevcu, koja je postojala s' blagoslovom Crkve, predvođena Svetim Vladikom Nikolajem Velimirovićem; jednom rečju brat Vlada se trudio da živi strogo pravoslavno i da tako usmerava i svoju porodicu, ženu i decu.

Jednoga dana stade mu posao i ništa nisu mogli da urade, jedan dan je bilo manjih šteta, pa većih. Tako danas, tako sutra, tako prekosutra. Treći dan zaustavi pos'o brat Vlada, ugasiše se mašine, a on sam sede na neki obližnji panj i poče da razmišlja i pita se zašto se ovo dešava. U tom razmišljanju dođe mu na pamet da majka možda nije ljuta na njega. Nije se sećao da ju je ne što ljutio, ali ipak odluči da proveri svoje razmišljanje, pa je nađe i upita: - Mamo, jesi l' ljuta štogod na mene, nešto mi ne ide pos'o, treći je dan kako ništa ne možemo dobro da uradimo.-

- Nisam, sinko, ljuta, samo sam se brinula kako ćeš da isplatiš radnike. Brat Vlada je uveri da će to moći, jer ima para, a ona mu reče:�Idi, sinko, radi!

Posle toga počeli su da rade i za svega tri sata uradili su kao za tri dana.

Iz ovog poučnog događaja vidimo koliko je važan blago- slov majke, odnosno koliko njena zabrinutost može da utiče na decu i ono, šta oni rade. Gospod Bog je dao veliku vlast roditeljima nad decom, ali takođe i veliku odgovornost naročito po pitanju vaspitanja i obrazovanja, a manje po pitanju sticanja znanja u školi, koja su upotrebljiva za ovozemaljske potrebe telesne, staranje za jela i odela, sticanja..

Blagoslov je Božji ali i roditeljski, jer Gospod tako hoće da se učimo poslušnosti i poštovanju svojih roditelja. Da nije njih ne bi bilo ni nas.

Ako su roditelji ateisti i ne mare za veru i Crkvu opet treba da ih poštujemo, znajući da je svaka duša stvorena po obrazu i podobijeu Božijem. Molimo se Bogu za roditelje da se duhovno potrude, da se pokaju i ispovede, da se očiste duhovnim lekovima epitimijom i da se Pričeste Sv. Tajnama.

Nisu deca dužna da uče roditelje, niti im to priliči, ali ako brinu o njihovim tele- snim potrebama i služe ih u bolesti i nevolji i mole se Bogu za njih, tako će ih najlakše okrenuti Suncu Pravde - Gospodu Hristu, koji će granuti u njihovim dušama i doneti im zdravlje na zracima svojim. Amin.

[cvishna]

Otac i sin

Nekada davno u jednom kraljevstvu bio je običaj da sin ubije oca kad se oženi, a ako to neizvrši onda obojicu obese pred svima za primer. Oženio se i Mile i došao je red da ubije svog oca Srećka. Odveo ga je u jednu planinu nedaleko od sela. Putem je otac rekao sinu ...sine moj, Ti ćeš danas ubiti mene, za par godina će Tebe ubiti Tvoj sin i tako u nedogled. Imam predlog za Tebe, Ti mene nemoj ubiti, ali nemoj ni nikome reći da me nisi ubio. U planini ćemo naći jednu rupu i tu ću ja živeti, a Tvoja je dužnost da mi jednom nedeljno doneseš malo vode i hleba... Tako su se njih dvojica dogovorili i Mile je otišao kući sav srećan što nije ubio svog oca. Došavši kući, on je naravno rekao svojoj ženi šta je uradio. Srećko je nedeljom posle podne odlazio svom ocu i odnosio mu je hleba i vode kako mu je i rekao. Posle nekoliko nedelja ostareli kralj koji nije imao potomke je rekao svom narodu... onaj koji dođe kod mene ni peške ni na konju, a dovede sa sobom jednog prijatelja i jednog neprijatelja, a da može dokazati, biće moj naslednik i naslediće moje kraljevstvo. Kad je Mile ispričao svom ocu za kraljev predlog, otac ga je posavetao šta da uradi. Sutradan je Mile otišao kod kralja na magarcu, poveo ženu i psa, obratio se kralju rečima...kralju moj, evo došao sam Ti ni peške ni na konju, došao sam na magarcu. Doveo sam Ti mog neprijatelja, a to je moja žena. Kralj mu naredi da dokaže, a Mile onda svoju ženu udari rukom iz sve snage u obraz, tako jako da je odmah pala. Kad je ustala rekla je, ...Ti mene tučeš, a ja Ti ocu pečem hleb i nisam nikom rekla da nisi ubio svog oca...Tad se Mile obratio svom kralju...eto kralju moj, dokazao sam Ti da mi je žena najveći neprijatelj, jer me je izdala da nisam ubio svog oca. A evo da Ti pokažem i mog prijatelja, a to je moj pas. Mile svog psa šutne nogom što je jače mogao, toliko jako da je pas odleteo metar-dva i zajaukao, i podvijenog repa pobegao. Kada je Mile viknuo psa da dodje, pas je dotrčao njemu mašući repićem. Eto kralju moj, dokazao sam Ti da je pas moj prijatelj. Kralj vidno iznenađen sa ovim mudrim čovekom, upita ko ga je naučio da mudro razmišlja, a Mile je rekao da ga je otac posavetovao šta da uradi. Kralj je posle toga dao kraljevstvo Miletu i dao naredbu da se više očevi ne ubijaju, nego da u starosti ih sinovi moraju dvoriti.

[TVO.JA_]

Muž i žena odu na odmor na jezero. Jednog jutra se muž vrati umoran od pecanja i odluči da odrema. Njegova žena, iako ne poznaje jezero, odluči da uzme čamac i da se provoza. Izvezla se nedaleko od obale, usidrila se i počela da čita knjigu.

Dok je čitala, priđe joj lovočuvar u svom čamcu i obrati joj se: "Dobar dan, gospođo. Šta radite?"
"Čitam knjigu", ona mu odgovara i misli: "Zar nije očigledno?".
"Vi se nalazite u oblasti u kojoj je pecanje zabranjeno", kaže joj lovočuvar.
"Žao mi je, ali ja ne pecam. Ja čitam."
"Da, ali imate svu potrebnu opremu. Što se mene tiče, vi svakog trenutka možete da zabacite udicu. Moraću da vas privedem."
"Ako to učinite, tužiću vas za seksualno zlostavljanje.", kaže mu žena.
"Ali nisam vas ni dodirnuo.", odgovara joj lovočuvar.
"To je tačno, ali imate svu potrebnu opremu. Što se mene tiče, svakog trenutka biste mogli da počnete."
"Doviđenja, gospođo. Uživajte u danu.", reče lovočuvar i ode.

Naravoučenije - Nemoj se raspravljati sa ženom koja čita.
Veoma je verovatno da ume i da razmišlja

[Goga]

Kristijan Grendal - Tišina u oktobru




Nežnost je postojala, način na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava.
Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama. Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupčenje, kao da su se tokom godina oblikovali međusobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne činjenice, nego što su bila pitanja koja su čekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav.
Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje večito, vrtoglavo ljuljanje između sumnje i umirivanja, između pitanja bez odgovora i uvenulih nada.
Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa značili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde čovek može da bude ko god hoće.
Možda je i ona morala da prizna da u početku nema nikakvog značaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se kreće po tragovima koje ostavlja, kroz oči koje zadržava svojim pogledom dok hoda.
Možda je i ona razumela da nam priča ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pričamo sami i da nam priča postaje poznata tek kad se ispriča. Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znači i koliko. Da priča mora da se priča dan za danom, korak po korak, bilo da je pričamo oklevajući ili odlučno, uverljivo ili sumnjičavo. Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slučajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog čoveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome čemu je utabala put svojim strpljivim koracima.

[Goga]

24. maj 1923

...za sada sam bez posla. Ja i žena se loše hranimo. Zbog toga mi se i ne piše. Crni hleb skočio na 20 t. Morali smo od ujke uzeti malo brašna, belog ulja i krompira. Od Borisa - milion. Obišao sam svu Moskvu - nema posla.

3. septembar 1923

...danas smo ja i Katajev išli u daču kod Tolstoja. Danas je bio izuzetno ljubazan. Jedino što je loše, to je teško popravljiv manir, njegov i njegove žene, da se s visine obraćaju mladim piscima. Tolstoj je pričao kako je počeo da piše. Najpre pesme. Potom je podražavao. Zatim je primio spahijski način života. Podstrek njegovom stvaralaštvu dao je rat.

30. septembar 1923.

... u književnosti sam spor, pa ipak idem napred. Ja to dobro znam. Ne valja to što nikad nemam jasnu predstavu šta sam stvarno dobro napisao. Ali nećemo očajavati. Književnost je sad težak posao. Meni je teško od objavljivanja živeti. Sad sam prelistavao "Poslednjeg Mohikanca" kojeg sam nedavno kupio za svoju biblioteku. Kakva čarobnost kod tog starog sentimentaliste Kupera. Tamo je David koji sve vreme peva psalme, pa me je naveo na misao o Bogu. Možda jakima i smelima on nije potreban, ali ovakvima kao što sam ja, lakše je živeti s mišlju o njemu.

26. oktobar 1923.

...došavši kući, kod suseda pekara sam čekao Tasu da se vrati (kod nje je ključ). On je počeo priču o politici. Postupke vlasti smatra lopovskim. Prepreden odlično shvata da varalice nisu voljne da idu u rat, o međunarodnoj situaciji nema se pojma. Divalj smo mi, nesrećan narod. Možemo se tešiti markom. Jedan dolar - 69 milijardi maraka.
Moja predosećanja me, kada su ljudi u pitanju, nikada ne prevare. Društvo samih protuva se skuplja oko "Nakanune" (list za koji je pisao). Velika muka me naterala da štampam u njemu. Trebalo bi biti izuzetan heroj pa ćutati četiri godine, beznadno ćutati, da bi se mogla otvoriti usta u budućnosti. Ja na žalost, nisam heroj.

6.novembar 1923.

Nekako sam počeo da shvatam - morao bih da se okanem smejanja. Osim toga, u literaturi je sav moj život. Nikakvoj medicini se nikada više neću vratiti. Ništa drugo ne mogu da budem, mogu da budem jedino - pisac.

3. januar 1925.

Užasno stanje: sve više se zaljubljujem u svoju ženu. Krivo mi je - deset godina se odričem... a sad se ponižavam čak do lake ljubomore. Nekako je mila i slatka. I debela.
Novine danas nisam čitao.



~ odlomci iz dnevnika Mihaila Bulgakova "Pod petom"

[DrinChe]

"...

- Dragi prijatelji,danas smo se ovde okupili da ispratimo "NE MOGU". Dok je bio sa nama na zemlji, uticao je na živote svakog od nas, na neke više, na neke manje. Na nesreću,njegovo ime spominje se na svakom javnom mestu, u školi, gradskoj skupštini, državnim organima, pa čak i u Beloj kući.

Položili smo " Ja ne mogu" u njegovu večnu kuću i obezbedili smo mu nadgrobnu ploču sa epitafom. Nadživeli su ga njegova braća "Ja mogu", i " Nameravam to odmah da uradim". Oni nisu čuveni kao njihov poznati rođak, a ni tako jaki i moćni.Možda će, jednog dana, uz vašu pomoć, postati značajniji na ovom svetu.

Neka "Ja ne mogu" počiva u miru i neka svi prisutni požive i uznapreduju u njegovom odsustvu. Amin ". "


Dok sam slušao posmrtni govor, shvatio sam da ti đaci nikada neće zaboraviti taj dan. Čitav taj čin je bio simboličan, neka vrste metafore za život. To se urezuje u pamćenje i zauvek će ostati u svesti i podsvesti. Ispisivanje rečenica koje počinju sa "Ja ne mogu", njihovo sahranjivanje i posmrtni govor - to je bio učiteljičin neverovatan trud. Ali, to nije sve. Kada je završila posmrtni govor, napravila je krug sa učenicima i vratila ih u učionicu.Proslavili su odlazak "Ja ne mogu" uz keks, kokice i sokove. Kao deo proslave, Dona je izrezala veliku nadgrobnu ploču od papirne kese . Ispisala je reči "Ja ne mogu" na vrhu i "Počivaj u miru" u sredini. Datum je bio na dnu. Nadgobna ploča visila je u Doninoj učionici do kraja školske godine. Kada je neki đak , mada se to retko dešavalo, zaboravi i kaže "Ja ne mogu", Dona bi samo pokazala na natpis "Počivaj u miru". Đaci bi se tada setili da je "Ja ne mogu" mrtav i preformulisali bi svoju izjavu.

Nisam bio Donin đak. Ona je bila moj đak. Ipak, toga dana od nje sam naučio tu lekciju.I danas, mnogo godina posle, kad god čujem rečenicu koja počinje sa "ja ne mogu", vidim sliku sahrane i učenike četvrtog razreda. Tako se, kao i đaci, setim da je "JA NE MOGU" mrtav.

Deo Čik Murmanoove priče