Poučne priče - Melem za dušu

[HLEBmaster]

S'vremena na vreme, svi naletimo na pričice koje nas, bile istinite ili ne, dogodile se nama lično ili nekom drugom, nateraju da se zamislimo ..barem za trenutak..


Dati krv.

Pre mnogo godina, dok sam radio kao volonter u Standford bolnici, upoznao sam malu devojčicu po imenu Liz koja je patila od retke i teške bolesti. Jedina šansa za njen oporavak bila je transfuyija kvi od njenog prtogodišnjeg prata, koji je na čudesan način preboleo istu bolest a i razvio antitela potrebna za borbu sa bolesću. Doktori su objasnili malom dečaku situaciju, i pitali dete da li je spreman da da krv svojoj sestri. Video sam da je oklevao samo za momenat pre nego što je duboko uzdahnuo i rekao " Da, hoću ako će to spasiti Liz"

Kako je transfuzija odmicala, ležao je u svom krevetu pored sestre i smešio se, kao i svi mi, videvši kako joj se vraca boja u obraze. A onda je njegovo lice pobledelo i njgov osmeh je nestao. Pogledao je u doktora i pitao zabrinutim glasom:

" Hoću li odmah početi da umirem?"

Mali dečak je pogrešno razumeo doktora, mislio je da će sestri dati svu svoju krv.


Author Unknown John Doe

Sa engleskog preveo 'LEB

[SQUAW]

Jednog dana, moj prijatelj je otvorio jednu od fioka koja je pripadala njegovoj ženi. Izvadio je jedan zamotuljak u ružinom papiru i rekao: "Ovo nije bilo šta, ovo je nešto specijalno."

Odmotao je paketić i bacio papir, a onda se duboko zagledao u biranu svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New Yorku, pre otprilike osam ili devet godina. Nije to nikada upotrebila. Čuvala je to za neku "specijalnu priliku".

"Dobro... ja mislim da je sada prilika za to." Prišao je krevetu i položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati na sahrani. Njegova žena je umrla. Okrenuo se prema meni i rekao: "Ne čuvaj nikada ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je specijalan."

Još uvek se sećam njegovih reči... one su promenile moj život. Više čitam, a manje čistim. Više sedim na terasi i uživam u pejzažu, i ne smeta mi korov u vrtu i nepokošen travnjak. Provodim više vremena s porodicom, a manje na poslu. Shvatio sam da je život u suštini jedna celina ispunjena užicima, a ne kurs preživljavanja. Više ništa ne čuvam. Upotrebljavam moje kristalne čase svaki dan. Obučem moj novi sako, kad idem u supermarket, ako mi je želja. Ja ne čuvam moj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvek kad poželim. Fraze: "jednog dana" i "jednog od ovih dana" nestale su iz mog rečnika. Ako nešto vredi videti, slušati ili raditi, onda ja to želim videti, slušati ili raditi SADA. Nisam siguran u to, šta bi žena mog prijatelja uradila, da je samo znala da je neće biti ovde sutra, u šta mi svi verujemo. Mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom, svojim najbližim prijateljima. Ona bi možda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oproštaj zbog nekih nesporazuma, i pomirila se s njima. Verujem da bi ona išla da jede u kineski restoran, to je njena omiljena hrana.

Upravo ove neuradjene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da su mi sati izbrojani. Smeta mi što sam prestao da vidjam moje dobre prijatelje koje sam ja "jednog dana" hteo nazvati. Smeta mi što ne pišem pisma, koje sam mislio pisati "jednog od ovih dana". Smeta mi i žalosti me da nisam rekao mojim roditeljima, mojoj braći i deci, češće, koliko ih volim. Sada pokušavam da ne zakasnim, ne držim po strani, ili čuvam nešto, što može obogatiti naš život sa smehom ili radošću. I svaki dan kažem sebi samom, da je danas jedan specijalni dan... Svaki dan, svaki sat, svaki minut... je specijalan.

[SQUAW]

Prozor

Dva muškarca, obojica jako bolesni, zajedno su ležali u bolnici. Jedan od njih je svakoga dana mogao sedeti na svom krevetu zbog izdvajanja vode iz njegovih pluća. Njegov krevet je stajao uz jedini prozor u sobi.
Drugi muškarac je morao stalno ležati na ledjima.

Brzo su se upoznali i razgovarali celoga dana. Pričali su o svojim porodicama, poslu, gde su bili u vojsci i gde na odmoru. Svakog dana je muškarac koji je sedeo do prozora opisivao drugome stvari koje je video napolju.

Muškarac na drugom krevetu je počeo živeti za te trenutke kada je njegov prijatelj sedeo i pričao o dogadjajima i bojama spoljašnjeg sveta. Prozor je gledao na park uz jezero s labudovima. Guske i labudovi su se igrali u vodi, a mala su deca spuštala svoje čamce u vodu. Mladi parovi su zagrljeni šetali uz cveće svih boja. Veliko, staro i snažno drveće je ulepšavalo kraj, a u daljini su se videla svetla grada.

Kada je muškarac do prozora detaljno objašnjavao sve to, njegov prijatelj na drugom krevetu bi zatvorio oči i zamisljao sve te slikovite prizore. Jednoga dana mu je muškarac do prozora opisivao paradu, koja se kretala uz jezero. Bez obzira što njegov prijatelj nije čuo tu muziku, on ju je video u svojoj glavi. Tako su prolazili dani i nedelje.

Jednog jutra je sestra donela vodu za umivanje i do prozora pronašla telo muškarca koji je u snu mirno umro. Bila je tužna i pozvala je medicinsko osoblje koje je iznelo telo iz sobe. Tada je drugi muškarac zamolio da ga pomaknu do prozora. Sestra mu je sa zadovoljstvom udovoljila, pobrinuvši se da se udobno namesti i ostavila ga samog.

Uz veliki napor podigao se polako na laktove kako bi po prvi put pogledao spoljašnji svet. Konačno je imao priliku da sam uživa u lepotama. Pogledao je kroz prozor i ugledao prazan zid.

Kada se sestra ponovo pojavila, muškarac je pitao koji je to razlog da je pokojni prijatelj tako lepo opisivao stvari u spoljašnjem svetu. Sestra mu je rekla da je bio slep i da nije mogao videti zid koji je stajao ispred prozora.

Zatim reče: "A možda je ipak hteo usrećiti vas."

[SQUAW]

Posmatraj stablo. Razmišljaj o njemu kroz godišnja doba. Videćeš kako nailazi na mnoga iskušenja.

U proleće, radovaćeš se gledajući ga kako mu cvetaju pupoljci. Možda i nećeš zapaziti kako teško podnosi kasne snegove i hladne vetrove koji dolaze sa severa.

Sviđa ti se stablo kako se lagano njiše na toplom letnjem suncu? Ali možda nećeš shvatiti kako je žedno u sušnim razdobljima. Možda nećeš čuti vapaje za toplom letnom kišom kako bi utolilo žeđ.

Sviđaju ti se sjajne šarene boje njegove jeseni, kad se stapa s drugim stablima kako bi ti mogao uživati u prelepom predelu? Ali primećuješ li njegovo ukočeno telo na hladnoj kiši u ledenom januaru? Uočavaš li zebnju kad mu vetrovi odnose list po list?

Zimi će ti se svideti vijugave siluete koje beli sneg i hladnoća stvaraju na njegovim granama. Ali čuješ li kako mu grane pucaju od studeni i težine snega?

Promatraj stablo. Razmišljaj o njemu od jednog do drugog godišnjeg doba. Pored lepote uoči patnju.

I reci sebi: slično mi je. Ima svoja godišnja doba kao i ja. U njima otkriva svoju lepotu. U njima prolazi svoje kušnje. Jer život, čoveka ili stabla, ima lepih dana ali i nevremena, oluja, grada, suše�

Ne postoji život bez iskušenja. Nemoj misliti da život nije zaslužio življenje. Suprotno. Svako iskušenje skriva jedan trezor. Otkrićeš ga ako razbiješ školjku patnje. Na dnu se nalazi blago: ono će promeniti tvoj život u blistavi dragi kamen.

Iskušenje te može srediti. Matirati. Može se sručiti na tebe kao što se prirodna nepogoda sruči na stablo. Ali iskušenje je poziv na uzdignuće. Zamisli šta bi bilo od leptira da ne želi izaći iz čaure. Zamisli koliko bi nestalo lepote kad gusenice ne bi prihvatile iskušenje promene.

Čovek raste menjajući se: od razdora u susret, od napuštanja u prihvatanje. Tako zrijemo prihvatajući mnoga umiranja čitavoga životnog veka, umiranja vode u nova rađanja.

Ne trči prema iskušenjima. Pusti godišnjim dobima da se pobrinu za taj posao.
Ali kad se iskušenja ispreče na putu, ne beži. Ne odustaj. Uspravi se. Guraj napred. Idi dalje. Posmatraj stablo. Misli o njemu kroz godišnja doba. I uči se od njega.

[SQUAW]

Stablo i cvet

U zoru je podno stabla iznikao malen Cvet. I tek što je otvorio oči, ugledao je Stablo. - Ti si, sigurno, veliki Cvet - reče mu. - Ne, ja nisam Cvet. Ja sam Stablo - odgovori Stablo. - Kakva je razlika izmedju Stabla i Cveta? - upita Cvet.- Cvet živi nekoliko dana, a Stablo mnogo godina - reče Stablo. - I to je sve ? - Ne - odgovori Stablo. - Mi Stabla izdržimo i najjače vetrove, a vi, Cvetovi, prehladite se i od najblažeg lahora. - To je sve? - ponovno upita Cvet. - Vas mogu ubrati i darovati. Vas se može staviti u vazu i negovati. Vas ljudi vole, a i vi volite ljude. A s nama Stablima je drukčije. Nas ne mogu ubrati i pokloniti. I ne mogu nas staviti u vazu i negovati. Mi uvek ostajemo po strani. - Zar smo mi Cvetovi na putu? - Ne, uglavnom niste. Ali ljudi vas primete i kada ste daleko od puta. Često vas i pogaze. Uostalom, lako je pogaziti one koji vole, jer oni nisu zaštićeni. - Šta se dogodi kada neko pogazi Cvet? - To se uvek sazna. I zbog toga se može mnogo plakati. Neki i nakon mnogo vremena spominju pregažen cvet. Nas Stabla niko ne može pregaziti, ali nas i ne vole kao što vole Cvetove. - Onda si ti - reče mu Cvet - izuzetak među Stablima, jer tebe voli jedan mali Cvet. Kada je oko podneva pripeklo sunce, Stablo je svojom senom zaštitilo Cvetić.

[yige_gui]

Mali prst ~ Dusan Radovic

Maloj deci je dosadno. Protiv decje dosade izmisljaju se igracke. Jedne igracke su makaze. Makazama se mogu seci: knjige, haljine i prsti.
Druga igracka je cekic. Cekicem se mogu kucati: ekseri, zidovi i takodje prsti. Treca igracka su sibice. Sibicama se mogu izgoreti: haljine, prostirke i opet prsti.
Deca su mala, a prsti su najmanji. Bio tako jednom jedan prst i zvao se Djura. Imao je mnogo brace. Mnogo, to je sigurno vise od sest.
Jednom su braca povela Djuru u fioku. Djura je isao poslednji i prikljestio je nokat. Drugi put su ga vodili u rernu. Da vide da li je vruce. I Djura se ispekao. Treci put igrali su se iglom. Svi su se izmakli a Djura se izbo. Djuro, Djuro, nisi ti valjda najgori prst? Jeste!
Kad treba da se cacka nos - hajde ti, Djuro.
Kad treba u hladnu vodu - guraj Djuru.
A kad treba zamociti dva prsta u pekmez, onda su to neki drugi
prsti, a ne Djura.
Dosadilo Djuri.
Dosta je.
Nece vise.
Tog Djuru imaju sva deca.
To je onaj peti, najmanji.
I kod vas sigurno nista ne radi.
Cuci ili sedi.
Skupi se, kao da mu je hladno.
Nije za rad, ali je za veselje.
Uze da svira na klaviru, segaci se i mazi.
Neka ga, kad je mali.

[zmax]

Kutija

Početak priče ide daleko u prošlost, kada je neki muškarac kaznio svoju petogodišnju kćerkicu, jer je izgubila neku vrlo dragocenu stvar, a para je u onom vremenu bilo vrlo malo.
Bilo je božićno vreme. Sledećeg jutra je devojčica donela mali poklon i rekla: “Tata, to je za tebe”
Tati je bilo vrlo neprijatno, a kada je otvorio kutiju i video, da unutra nema ničega, jako se naljutio.
Kćerkicu je prekorio: “Ne znaš, ako nešto pokloniš, očekuje se, da se u kutiji nešto nađe?”
Devojčica ga je žalosno pogledala i sa suznim očima rekla: “Tata, ali nije prazna. Do vrha sam je napunila s poljupcima samo za tebe”
Tata je bio ganut. Kleknuo je pred kćerkicu, jako je zagrlio i zamolio je za oproštaj.
Do kraja života čuvao je tu kutiju pored kreveta i uvek, kada se osećao izgubljeno i očajno, uzeo je, otvorio i iz nje uzeo jedan navidljivi poljubac i setio se ljubavi, koju je kćerka spremila unutra.
Svako od nas ima kutiju punu poljubaca i ljubavi, koju nam poklanjaju prijatelji, deca, Bog…
Ne postoje važnije stvari, koje bi mogli dobiti.

[TVO.JA_]

Jednoga dana udje čovek u restoran u pratnji noja.Konobarica ih upita šta žele,tip reče : " Hamburger,kolu i pomfrit." a onda se okrenu prema noju i upita " A ti ?"
" Ja ću isto." - odgovori noj
Posle nekog vremena konobarica se vrati sa porudžbinom." To je bilo 9.40 $."- reče.Tip posegnu u džep i izvadi tačno toliko novca.
Naredni dan ponovo uđe sa nojem i poruči isto . " Hamburger,kolu i pomfrit." a onda se okrenu prema noju " A ti ?"
"Ja ću isto ."- odgovori noj .Posle nekog vremena konobarica se vratila sa porudžbinom," To je bilo 9.40 $ " ,reče, tip opet posegnu za džepom i izvadi tačno toliko novca.I tako je sve prešlo u rutinu.Posle dve nedelje pojaviše se ponovo u restoranu.
"Uobičajeno ? "- upita konobarica
" Ne, danas je petak i uzeću bečku,salatu i pivo !" - reče tip
"Ja ću isto "- reče noj .Ubrzo se konobarica vratila sa porudžbinom," To je bilo 32.62 $ "- reče .Tip posegnu u džep i izvadi tačno toliko novaca.Ovaga puta konobarica nije mogla da odoli radoznalosti "Izvinite ...ali kako uvek u džepu imate tačno toliko koliko iznosi račun?"
"Pa pre nekoliko godina čistio sam tavan i našao staru lampu.Iz nje je izašao duh i rekao mi da će mi ispuniti dve želje,prva je bila da u džepu uvek imam onoliko novca koliko mi je potrebno da bih platio račun,i želje se ostvarila,svaki put kad kupujem nešto u džepu se pojavi toliko novca koliki je račun."- reče tip.
"Pa to je sjajno!"- reče konobarica,"većina ljudi bi tražila milione,a vi ćete ovako uvek biti bogati "
"Upravo tako,tražim litar mleka ili najskuplja kola uvek ću ih platiti!"- reče tip.
"A zašto vas uvek prati noj?"
Čovek uzdahnu i reče:" E tu je caka....moja druga želja je bila da uz mene do kraja života bude pilence dugih nogu i velike guze koje će se uvek složiti sa onim što ja kažem "

[kissigirl]

Jednom davno, sva ljudska osećanja i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji.
Kada je Dosada zevnula treći put, Ludost je, uvek tako luda, predložila:
�Hajde da se igramo zmurke!
Ko se najbolje sakrije, pobednik je među osećanjima.�

Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavši da prećuti zapitala.:
�Zmurke? Kakva je to igra?�
�To je jedna igra� -započela je da objašnjava Ludost, �u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim, polazim u potragu, i koga zadnjeg pronađem, taj je pobednik.�

Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Oduševljenje. Sreća je toliko skakala da je nagovorila na igru i Sumnju i Apatiju koje nikada ništa nije interesovalo.
Ali nisu svi hteli da se igraju.

Istina je bila protiv skrivanja, a i zašto bi se skrivala? Ionako je uvek, na kraju, svi prona�u. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo što on nije bio taj koji se setio da predloži igru. Oprez nije hteo da rizikuje.

�Jedan,dva,tri...� Počela je da broji Ludost.

Prva se sakrila Lenjost koja se, kao uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, Zavist se sakrila u senci Uspeha koji se uz muku popeo na vrh najvišeg drveta. Velikodušnost nikako nije mogla da odluči gde da se sakrije, jer joj se svako mesto činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja. Lepota je uskočila u kristalno čisto jezero, a Sramežljivost je provirivala kroz pukotinu drveta. Krasota je našla svoje mesto u letu leptira, a Sloboda u dahu vetra. Sebičnost je pronašla skrovište, ali samo za sebe!
Laž se sakrila na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a Požuda i Strast u krateru vulkana. Zaborav je zaboravio da se sakrije,ali to nije važno�

Kada je Ludost izbrojala 999.999,
Ljubav još nije pronašla skrovište, jer je sve bilo zauzeto. Ugledavši ružičnjak,uskočila je,prekrivši se prekrasnim pupoljcima.

�Milion!�-zavikala je Ludost i započela svoju potragu.

Prvu je pronašla Lenjost, iza najbližeg kamena. Ubrzo je začula Veru kako raspravlja o teologiji s Bogom, a Strast i Požuda su iskočile iz kratera od straha. Slučajno se tu našla Zavist, i naravno, i Uspeh, a Sebičnost nije trebala ni da se traži, sama je izletela iz svog savršenog skrovišta koje se pokazalo pčelinjom košnicom.
Od tolikog traženja Ludost je ožednila, i tako u kristalnom jezeru pronašla Lepotu. Sa Sumnjom joj je bilo još lakše, jer ona nije mogla da se odluči za skrovište, pa je ostala da sedi na obližnjem kamenu.

Tako je Ludost, malo po malo, pronašla gotovo sve.
Talenat u zlatnom klasju žita, Teskobu u izgoreloj travi, Laž na kraju duge (laže,bila je na dnu okeana), a Zaborav je zaboravio da su se uopšte igrali.

Samo Ljubav nije mogla nigde da pronađe. Pretrazila je svaki grm i svaki vrh planine i kad se već razbesnila, ugledala je ružičnjak. Zaša je među ruže, uzela suvu granu, i besna i iznemogla, počela je da udara po prekrasnim ružinim pupoljcima.

Odjednom se začu bolan krik. Ružino trnje izgrebalo je Ljubavi oči.

Ludost nije znala šta da učini.

Pronašla je Pobedu, osećaj nad osećanjima, ali Ljubav je postala slepa.

Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i na kraju je odlučila da zauvek ostane uz Ljubav i pomaže joj.

Tako je Ljubav postala pobednik nad osećanjima, ali je ostala slepa, a Ludost je prati gde god da ide...

[morrib]

MUDROST ODABIRANJA
Ovaj zivot je ispit.
On je samo proba.
Da je stvarni zivot,
Dobili biste
Dalja upustva
kuda da idete i sta da radite.

Zidne novine


PS. Preuzeto iz knjige:Melem za dusu, autora DZek Kenfilda i Mark Viktora Hansena.

[Goga]

Pet lekcija koje vas teraju da razmislite o tome kako tretirate ljude


1. Čistačica

Kada sam bila na prvoj godini fakulteta, profesor nam je dao iznenadni test. Ja sam bila standardni štreber koji je letimično pročitao sva pitanja i stigla do poslednjeg koje je glasilo: “Kako se zove gospođa koja čisti naš sprat?”

Mislila sam da je u pitanju šala. Videla sam ženu nekoliko puta - tamnokosa, pedesetih godina - ali kako sam mogla da znam njeno ime. Predala sam papir, ostaviviši poslednje pitanje neodgovoreno. Jedan drugi student je pitao da li će i poslednje pitanje ulaziti u ocenu. Profesor je rekao “Naravno. Tokom vaših karijera, sretaćete mnoge ljude. Svi su važni. Oni zaslužuju vašu pažnju i brigu, čak i ako se samo nasmejete i kažete im ‘Zdravo’”.

Nikad nisam zaboravila tu lekciju. Takođe sam saznala da se ona zove Vera.


2. Pokupiti nekoga na kiši



Jedne noći tokom 60-tih godina prošlog veka, oko pola dvanaest, starija crnkinja je stajala pored autoputa u Alabami, pokušavajući izdrži udare kiše i vetra. Njen automobil se pokvario i ona je, promrzla i mokra, pokušavala da zaustavi neka kola. Stao joj je jedan beli mladić. U tim danima rasnog konflikta i segregacije, na američkom jugu je tako nešto bilo ne samo neuobičajeno, već i nečuveno. Mladić ju je odvezao u grad i pomogao joj da nađe taksi. Izgledalo je da je ona bila u velikoj žurbi, ali je uspela da zapiše njegovu adesu. Nekoliko dana je prošlo, i na mladićeva vrata je neko zakucao. Na njegovo veliko iznenađenje, ogroman TV u boji, bio je dopremljen njemu na kuću. Uz televizor je stajala poruka:

“Hvala Vam veliko što ste mi pomogli na autoputu pre nekoliko večeri. Kiša me nije samo iskvasila, već je ubila i moj duh. Onda ste Vi naišli. Zahvaljujući Vama uspela sam da stignem do muža koji je bio na samrtničkoj postelji, samo kratko vreme pre nego što je preminuo. Bog Vas blagoslovio zato što ste mi pomogli i što ste nesebični u pružanju pomoći bilo kome.
Iskreno, gospođa Net King Kola.”

3. Uvek se setite onih koji vas uslužuju

U danima kada je sladoled koštao mnogo manje, desetogodišnji dečak je ušao u hotelski restoran i seo za sto. Kelnerica je stavila čašu vode ispred njega. “Koliko košta sladoledni kup?”, pitao je. “Pedeset centi”, odgovorila je ona. Dečak je izvukao novčiće iz džepa i prebrojao ih.”Koliko onda košta obična porcija sladoleda?”. “Trideset pet centi”, odgovorila je nestrpljivo jer su je čekale ostale mušterije. “Uzeću običan sladoled, hvala.”

Kelnerica je donela sladoled, stavila račun na sto i otišla. Dečak je pojeo sladoled, platio na kasi i otišao. Kada se kelnerica vratila, počela je da plače dok je brisala sto. Tamo, uredno poslagano pored prazne činije od sladoleda, stajalo je dvadeset pet centi. On nije uzeo sladoledni kup, jer nije imao dovoljno da bi joj ostavio napojnicu.

[Goga]

4. Prepreke na putu



U stara vremena jedan kralj je na sred puta postavio ogroman kamen. Potom se sakrio da vidi ko će ga pomeriti. Neki od najbogatijih trgovaca u kraljevstvu kao i mnogi dvorjani su prolazili tim putem i ignorisali kamen. Neki od njih su čak krivili kralja što tako loše održava puteve. Ali nijedan nije uradio ništa da bi sklonio stenu sa puta.

Potom je naišao seljak noseći ogroman teret sa povrćem. Kada se približio steni, spustio je svoj teret i pokušao da je skloni sa puta. Posle mnogo guranja i napora, napokon je uspeo. Kada je ponovo uzeo svoj džak povrća, primetio je da vrećica sa zlatnicima leži tamo gde je bila stena. Uz nju je bila i cedulja od kralja na kojoj je stajalo da je zlato za onoga ko pomeri stenu sa puta. Seljak je naučio ono što mnogi od nas nikad ne razumeju: da je prepreka zapravo prilika da poboljšamo svoje stanje.


5. Davati onda kada je to bitno



Jedan moj prijatelj je radio u bolnici kao volonter i tamo upoznao devojčicu po imenu Liz koja je patila od retke i ozbiljne bolesti. Njena jedina šansa za oporavak je bila transfuzija krvi od njenog petogodišnjeg brata koji je preživeo istu bolest i razvio antitela na nju. Doktor je objasnio situaciju dečaku, i pitao ga da li želi da da krv svojoj sestri. Dečak je oklevao za trenutak, uzdahnuo i rekao: “Hoću ako će to nju spasiti”. Kako je transfuzija napredovala, on je ležao na krevetu do nje i gledao kao i svi ostali okolo kako se boja postepeno vraća u njeno lice. Onda je on prebledeo i njegov osmeh je nestao. Pogledao je doktora i pitao ga drhtavim glasom: “Hoću li ja umreti odmah?”.



Posto je bio jako mali, nije razumeo doktora i mislio je da treba da da svu svoju krv sestri da bi je spasio.



Možda sve ove priče zvuče kao bapske, ali razmislite i o sledećem: ne treba prosuđivati čoveka prema tome kako se odnosi prema pretpostavljenima ili sebi jednakima, već kako se postavlja prema ljudima ispod sebe. A ako Donald Tramp može da preporuči knjigu “Moć ljubaznosti - The Power of Nice”, onda i mi možemo da učinimo da se zapitate o načinu na koji tretirate ljude.

[Goga]

Posmatraš li život kao dar,shvaticeš kako je vreme dragoceno i koliko
nam prilika daje svaki novi dan.

Nađi jednostavno vremena za to i budi strpljiv,i u tvom ce životu rasti i
dozrevati mnogo toga.

Život je velik i raznolik,nalik igri jer u sebi
sjedinjuje sve suprotnosti.

Svako je od nas jedinstven i neponovljiv.


Zašto se ne radovati samom sebi i svima ostalima oko sebe?


Nadi vremena da budeš sretan.Danas je dan da budeš sretan!


Juče : vec je prošlo.
Sutra : tek ce doći.
Danas: jedini dan koji imaš da učiniš
od njega svoj najbolji dan.

Ljubav čini tvoj život vrednijim.

[TVO.JA_]

Na pitanje ''Šta radiš '' odgovaram sa ''Živim''.
Šta je to živeti?
Tumarati zemljom kroz nekoliko godina sa saputnicima
koji su se slucajno našli na istom vozu vremena i prostora.
Živeti-znaci rasti iznutra.
Rasti iz sebe.
Rasti citav,u razumevanju,u osecanju,u stvaralaštvu..
Covek raste stvarajuci sebe.
Život je stalno samostvaranje.
Postoje razni životi,ubitacni i dosadni,poletni,snažni.
Život koji se odrekao rasta nije život.
To je tobožnji život,paraživot ili životarenje.
Ko je postavio granice svom duševnom rastu i nece ici dalje od njih
reskira da životari.
Ko misli da je dosta narastao da se više ne treba razvijati
taj se udaljuje od života.
Tako i onaj koji napušta kreativnost i ogranicava se na
reproduktivnost ide u smeru protivnom od života.
Ko raste nezna za dosadu i tko stvara ne pozna monotoniju.
Dok je u telesnom smislu rast zakljucen s godinama,
duhovni rast nije njome omeden...
covek može rasti dok živi i obrnuto:
živi dok raste,stvaralacki rast!!!
Neživot je postavljati na život takve zahteve da smo
uvek nezadovoljni životom.
Neživot je kada necemo sadašnju deonicu života primiti
kao život,kad ne ubrajamo svoje dane,
teskobu i radosti u životni staž,
vec se stalno spremamo za život;
kad smo stalno pripravnici za život.
Neživot je ako ne umemo voleti sebe i druge...
Uživati život znaci koristiti se životom,
upotrebljavajuci život,uživati u sebi
(ne uživati zatvoren u sebe),radovati se svom i tudem životu.
Ljubav je davanje života.
Davati svoj život tako da se time promice rast i život drugoga
to znaci davati život iz dana u dan.
Kao što se i živi iz dana u dan.

Stoga, umreti sutra isto je tako dobro kao i umreti
bilo kojeg drugog dana.
Svaki je dan bio za život ili za napuštanje sveta.

[TVO.JA_]

Knez sa tuznim ocima - Ivo Andrić

Bio je jedan knez (ali uistinu bio, ne da ja to tek tako pricam) koji je ima tuzne oci i malu knezevinu. Njegova zemlja bila je zaista malena, tako malena da bi on, kad bi se zamislio na popodnevnoj setnji, uvijek presao granice svoje zemlje i usao u susjedsku. Tolika je eto bila njegova knezevina, manja nego jedna dobra setnja. A oci je imao zaista tuzne. Lepe, tamne, osencane dugim trebavkama, a beloocnica s lakim modrim tonom kao u mlade teladi ili jekticavih devojaka iz provincije. Zene su govorile da te oci "govore", a muskarci su cutali. ("Tebi sve govori!" rekao je rastresito i mrzovoljno jedan novcar svojoj zeni.)

Ali knez nije mnogo mario za zene ni za druge razonode. On je brinuo brigu o svojoj zemlji i danju i nocu mislio kako da je usreci. Kako je knezevina bila odvec malena za takva veca preduzeca i planove, on je gradio mostice od trske i male mlinove, koji ne mogu mljeti, ali je bilo milina pogledati kako se na potocima okrecu bezbrojni vitlovi razbijajuci vodu s lopatice na lopaticu. On je podrezivao svaki grm da ne raste preko mere i da bi zadrzao neobicnu formu cuna ili mnogokutnika koji mu je on odredio.

Nasred knezevine bilo je jedno stablo, inace kruska divljaka, to je bilo najvece stablo u zemlji u s njega je knez zabranio da se jede. Podanici su strogo obdrzavali tu zabranu i to stablo je bilo poznato u cijeloj knezevini pod imenom "Najsladje Voce".

Cesto su cak iz najdaljih zemalja dolazili putnici da se poklone knezu tuznih ociju; on bi ih primao, gledao, trepcuci i u zabuni sta da im rece, a oni odlazili ocarani dubinom njegova pogleda i dubokim znacenjem njegove sutnje.

I dogodi se jednom da je knezev pogled pao na jednu zenu kao sjena u kojoj se ona razbolje.

To je bila plava i mlada zena jednog slikara, koji je zivio od svojih slavnih slika i lepih verskih napisa, koji su visili po hramovima. Slikar je bio covjek onizak i snazan, a veseo i pun neke nutarnje vatre u zivotu i radu. Nenavikla na laz i pretvaranje, ona podje sva blijeda do slikara i rece mu s onim bolnim mirom koji razoruzava i kojim govore zene kad istinski ljube:

-- "Vidila sam kneza. Ne mogu ti dulje biti zena. Ja moram da idem njemu, da mu sluzim svojim tijelom i svojom dusom, koliko to jedna zena moze. Dosla sam da ti to kazem. Cini s mene sto hoces."

Stajala je pred njim opustenih ruku, sva obasjana nesrecom kojoj se ne moze umaci. A niski slikar, covjek velike duse, okrenu lice od nje i cekase tako sve dok nije otisla.

Od kad su zapisane prve price ne pamti se da je bilo dvoje dostojnijih ljubavnika koji su se ljepse rastali pred zlom, koje moze svakog da zadesi.

Ona podje knezu. Kad je stala pred njega, premiruci od njegova pogleda, nije vidjela nista do njegovih ociju. Ponudi mu se s izrazom krivca, i ostade da mu sluzi. Prodje dosta vremena.

Ali ima dana u godini kad se zena ne moze zadovoljiti pogledom. U nasim knjigama nije zapisan broj tih dana, jer on nije kod svih zena jednak. Ali svaka ih ima.

Takvi dani dodjose, nakon mnogo cekanja, slikarevoj zeni i knezevoj ljubovci. Najednom se sva zena promijeni. Zaigrase joj misici, rasirise se oci u nabrekose usne. Ona pritiste rukom ljubicast atlas na grudima. A pogled joj strasan, strasan za citav pedalj iznad knezeve glave. Govorila je knezu vise vrelim dahom nego nejasnim recima. On je gledao u nju svojim pogledom od rodjenja, a ona zastade pred dubokom sutnjom toga pogleda kao pred vodom preko koje se ne moze, i tada po prvi put vidje njegovu malu lubanju, uska pleca i nikakve noge. Zena pade pred saznanjem nove i poslednje nesrece, lijevi joj obraz zadrhta i sve joj tijelo savi u plac. Knez ode, sutljiv i sav u pogledu.

Dani idu a bol nece da predje. To je strasnije od prebijene zivotinje i posjecena stabla. Snovi i pomama svih misica, a krv staje cas u glavi, cas u srcu. Jedna ruka je kod slikara, druga kod kneza, pa je razapinju da urla od bola i umire od sramote.

A jedno jutro se dize sa svog loga zena, prevarena i ocajna, pomisli jos jednom na slikara, koji radi kraj prozora u ostrom i finom mirisu boja i na njegove ruke jake i svjeze oprane poslije rada, pomisli na svoju srecu od nekad i na nesrecu od sada pa do vijeka -- i izidje na trg, gdje je u sjeni "Najsladje Vocke" sjedio knez, okruzen svojim podanicima i udivljenim posjetnicima iz daleka. Oni su, uvijek u sjeni njegova pogleda, slavili kneza, uredjenje njegove drzave i sve darove koje mu je Bog dao.

Svi se zacudise da u to doba i na neprilicnu mjestu pristupa zena knezu. Bila je blijeda iako je sva gorila. Knez je gledao u nju ocima koje ocaravaju i zaustavljaju, ali ona, zena nesrecna i mucena najvecim bolovima koje priroda poznaje, ne poniknu pred njim, nego raskinu zeljnom rukom car njegova pogleda kao paucinu, i prije nego je tko mogao spijeciti -- strasno je reci! -- pljunu mu glasno i zestoko u oci.

-- Pfu!

Zatim se kao olaksana okrenu. Jedan cas zaprepastenje sutnje, a onda je raznesose na maceve.

Ali knez je oslijepio.
Poslednje sto je vidio bile su njene usne vlazne i crvene.
Bez ociju on je bio ubrzo svrgnut. I nevjerojatno je kolika je bila mrznja i odvratnost sto je sirio oko sebe. Ona je bila jednaka njegovoj nekadanjoj moci. U cijeloj zemlji nije se moglo naci ni jedno pseto koje bi ga vodilo, nego je kuckao stapom po svijetu, gladan i bos.

I zacudo; ni knjige, u kojima je najpre zapisan ovaj dogadjaj, ne nalaze samilosne rijeci za bijednog kneza; poslije jedne pouke mladicima, zavrsavaju rijecima:

"... jer je pljuvacka ovakve zene dovoljna da se otruje cijelu vojsku najveceg cara, a kamoli ne jednog covjeka".