Sv. vladika Nikolaj Velimirović

[duga12]

Gospode, premila tajno duše moje, kako je lak ovaj svet, kada ga merim na kantaru s Tobom!

Gospode, premila tajno duše moje, kako je lak ovaj svet, kada ga merim na kantaru s Tobom!

Na jednoj strani kantara jezero rastopljenog zlata a na drugoj oblak dima.

Sve brige moje, sa telom mojim i njegovim ludim grčevima od slasti i gorčine, šta su nego dim, ispod koga duša moja pliva po zlatnom jezeru?

Kako da ispovedim ljudima tajnu, koju gledam kroz krugove arhangela Tvojih? Kako delovima da govorim o celini? Kako će nokti na prstima razumeti krvotok tela? Zaista onemelom od čuda mučno je govoriti ogluvelim od larme.

Prvo je bilo rađanje pa onda stvaranje. Kao što se čudesna misao u čoveku nečujno i tajanstveno rađa, pa rođena misao potom stvara, tako se nečujno i tajanstveno u tebi rodio Svečovek, Jedinorodni, koji je lotom stvorio sve što Bog može stvoriti.

U Tvom neuznemirenom devičanstvu, dejstvom Duha Svesvetog, rodio se Sin. To je rađanje Boga odozgo.

Kako gore, tako dole, - govoriše stari. Ono što se desilo na nebu, desilo se i na zemlji. Ono što se desilo u večnosti, desilo se i u vremenu.

Mio si mi, ljubavi moja, zato što si mi tajna. I svaka ljubav gori i ne sagoreva dok tajna traje. Otkrivena tajna sagorena ljubav. Kunem Ti se večnom ljubavlju kao što se Ti meni kuneš večnom tajnom.

Obukao si se u sedmora nebesa; skrio si se preduboko od svih očiju. Da se sva sunca sliju ujedno oko, ne bi progoreli sve zavese tvoje. Nisi se skrio namerno, Veliki Gospode, no nesavršenstvom našim. Razloženo i isitnjeno stvorenje ne vidi Te. Samo za onoga nisi skriven, ko je postao jedno s Tobom. Za onoga nisi skriven, za koga je porušen zid između Ja i Ti.

Gospode, premila tajno duše moje, kako je lak ovaj svet, kad ga merim na kantaru s Tobom.

Na jednoj strani kantara jezero rastopljena zlata, a na drugoj oblak dima.

Molitve na jezeru sv.vladika Nikolaj

[duga12]

Sine Božji Jedini, primi me u mudrost Tvoju.

Sine Božji Jedini, primi me u mudrost Tvoju. Ti si glava svih sinova ljudskih, Ti njihov nebesni razum, obasjanje i radovanje.

Ti si Onaj što isto dobro misli u svima ljudima: ista misao i svetlost ista. Tobom čovek čoveka poznaje, Tobom čovek čoveku prorokuje. Tvojim glasom ljudi se čuju. Tvojim jezikom razumeju. Vaistinu, Ti si Svečovek, Jer svi ljudi su po suštastvu u Tebi i Ti u svima i u svemu.

Ti zidaš um ljudski, a Tvoja senka raziđuje.

Ti si uobličio sve oblike, i na sve njih udario pečat Svoje mudrosti. Ti si sazdao sve sudove od zemlje i sve ih nalio pesmom i radošću Svetog Jediničnog Trojstva, a senka Tvoja kanula je u svaki sud kap žalosti, kojom žalosni pišu žalbe na Tebe.

Gospode Veličanstveni, što igraš u krilu Matere Svoje, oživotvorenom Duhom Svesvetim, ispravi um moj umom Tvojim, i očisti ga sjajem Tvojim od žalosnih misli, od žalosnih slutnji, od žalosnih planova. Gospode Veličanstveni moj.

Ti ispunjavaš svu dušu Matere Svoje, sva devičanska nedra Njena; i ništa nema u duši Matere osim Tebe. Ti si Njen sjaj i njen glas, zaista - oko Njeno i pesma Njena.

Ti si ponos Gospoda Duha Svetog, dejstvo Njegovo i plod Njegov,- Njegovo zanimanje i Njegovo divljenje! Gospode Veličanstveni, što igraš u krilu Matere Svoje, oživotvorenom Duhom Svetim!

Ti si hrabrost Svete Trojice, Njen heroizam i Njena istorija. Jedan trojičan zrak Ti si se usudio pustiti u haos i mrak, i svet je postao, - čudo, koga se oko ne može nagledati ni uho naslušati, Tvorče i oka i uha.

I sve ovo čudo samo je bleda slika Tvoja, samo umnožen i povređen lik Tvoj u komadima poluzračnog ogledala.

Srce moje žudi za celim obrazom Tvojim, Sine Božji. Jer gorčina je biti deo obraza Tvoga, što se nesigurno leluja na okeanu tame.

Raširi teskobu duše moje, širino trosunčanog Božanstva.

Osvetli um moj, svetlosti angela i stvari. Oslovesi život moj, Premudro Slovo Božje. Učini dušu moju devojkom, i budi njeno oko, i pesma njena.

Molitve na jezeru sv.vladika Nikolaj

[duga12]

Blagoslov otmičaru

Kad je, jednom prilikom, vladika Nikolaj boravio
u Londonu, sazna od svojih engleskih prijatelja, da je jedan Srbin otvorio restoran sa srpskom kuhinjom.
- Ja sam se uželeo srpskih jela - piše vladika Nikolaj u svojim sećanjima - uzmem štap i polako, uveče, nađem na broju tom i tom, suteren gde piše ''Srpska kujna''. Siđem niz basamake i sednem za sto. Dođe domaćin i pita šta želim za večeru. Pitam šta ima, kaže ''podvarak''. A ja se naročito uželeo tog podvarka. Sedim i jedem podvarak, u tom silazi čovek srednjih godina niz basamke, vrlo interligentnog lica, lepo obučen. Ide od stola do stola i prodaje knjigu ''Život hajduka (toga i toga)''. Dođe do moga stola. Uzmem knjigu, vidim na prvoj strani fotografiju toga hajduka i zamolim ga da sedne da ga častim. On pristade. Ja mu tada napomenem da sam svešteno lice iz Srbije i da može slobodo da se ispovedi. Priznao je da je on taj hajduk, čiji je život opisan u knjizi.
Posle večere, zamoli vladika hajduka da mu bude gost. Tada je vladika imao čitav jedan sprat, dobijen od Engleza, da
piše o Srbima i da skuplja dobrovoljce za solunski front. Odvede hajduka kod sebe u goste, da mu spavaću sobu, pa ga pozove da malo posede i porazgovaraju:
- Kažite mi kako je bilo u selu Leliću kod Valjeva, kada ste od one mlade tražili da donese sto dukata. Ja sam o tome slušao i čitao u novinama, pa me interesuje šta je istina.
Znaš kako je, narod uvek malo doda i novinari pomalo nakite.
Hajduk, stekavši poverenje u vladiku, počne redom da priča svoju ispovest.
- Sve mi je ispričao kako mi je moja majka pričala.
Upitao sam ga na kraju, šta misli, ko je bio to muško dete u kolevci. Odgovorio je da zna da je iz sela Lelića.
Vladika mu tada otkrije:
- To dete u kolevci, bio sam ja.
Na kraju, hajduk je uzeo od vladike blagoslov, otišao na solunski front i tamo poginuo.

[duga12]

Učini dobro i zakopaj pod kamen, ono će od kamena načiniti sebi jezik i objaviti se.

***

Istina ne zavisi od vremena i nije ni nova ni stara, nego upravo Istina, juče, danas, sutra.

***

Kad čovek misli da je na vrhuncu svog uspeha, tada, u stvari, stoji na granici svoje propasti.

***

Kakvu ljubav prema prijateljima nudi takve će i prijatelje naći.

***

Ne prljaj onoga koji se počeo prati nego mu pomozi da se opere.

***

Ako sam pozvan da se branim ja ću ćutati, ako sam pozvan da branim istinu ja ću govoriti.

[ser_gogsy]

БОРБА ЗА ВЕРУ

С р б и н е б р а т е, теби се обраћам, да те нешто упитам. Не устављај волове твоје, и не задржавај плуг твој. На питање моје можеш одговорити и орући. Не питам те за пут, да би морао дићи руку са плуга и показати ми пут. Не иштем ти воде, да би морао престати с орањем и повести ме на извор. Гле, ти цео дан ореш и цео дан мислиш, и мисли твоје остају затворене унутра у теби. Хоћу да те упитам о нечем што је унутра у теби, на што ми можеш одговорити држећи руке на плугу и корачајући лагано браздом за воловима.

- Да ли још гори кандило вере унутра у души твојој? Да ли имаш довољно уља у кандилу твоме, и да ли ти је светло унутра у души твојој? Србине брате, гори ли у теби кандило вере?

То је моје питање, и то сам хтео да те питам, али не у име моје. Не питам те у име моје него у име родитеља твојих који те вером Христовом крстише и крвљу Христовом причестише;

и питам те у име ђедова и прађедова твојих, који их препуног и пламеног кандила вере своје налише и зажегоше кандило вере у души твојој;

и питам те у име оних даљих предака твојих, који у ропству од пет стотина година под Турцима не дадоше да се кандило вере у њима угаси; када се за пола хиљаде година беше угасила српска слобода и држава, једино што они одржаше неугашено то је кандило вере у душама њиховим;

и питам те у име оних твојих предака који јуначки примише смрт за веру своју на коцу и конопцу, као бесправни робови, у мраку робовања;

и питам те у име оних још даљих предака твојих који с честитим кнезом Лазаром на Косову битку бише и за Крст часни живот свој положише;

и питам те у име оних твојих славних и честитих кнежева, благоверних царева и благочестивих царица, опет предака твојих, који окитише ову земљу твоју славним задужбинама, белим црквама и манастирима, одакле су сви нараштаји српски после њих доливали уља у кандила своја и зажегали треперави пламен вере свете;

и питам те у име светих Патријараха српских, часних свештеника и монаха, који кроз векове борбе, и муке, и искушења и тиме чуваше онај свети огањ вере у Србину да се не угаси, као прави светлоносци и духоносци;

и питам те, најзад, у име оног најсветијег духовног праоца твога, у име оног моћног и милог Саве, оног неустрашивог мужа и плачљивог молитвеника, који је исплакао срце своје пред живим небесима, да би се у народу српском до конца векова очувао свети пламен вере.

У име те велике и племените војске твојих благородних предака, чију си крв и дух и веру и ти наследио као законити наследник, у име њихово а не у име моје ја те питам, племенити Србине брате: да ли још гори кандило вере унутра у души твојој?

2

З л и в е т р о в и у д а р и л и су са свих страна на тебе, Србине брате, осећаш ли? Видиш ли? Чујеш ли?

Хоће да угасе кандило вере унутра у души твојој.

Хоће да прекину везу твоју са родитељима твојим, са прецима твојим, са славом твојом.

Хоће да искидају основу живота твога, на који си ти поткан и уткан.

Хоће да те одвоје од струје светлости и силе, која ти се спуштала у душу с неба и која те уздизала к небу.

Хоће да те оставе у тами крајњој, без кандила и без пламена божанског што ти Створитељ твој дарова кроз претке твоје и кроз цркву твоју.

Хоће да те осиромаше и оголе, да ти душу испразне и учине је пустињом, да те направе празном и пустом сенком без обадве славе, без славе твоје земаљске отаџбине и небеске.
Са три стране ударили су зли ветрови на тебе са севера и запада и југа. Остао ти је само исток, одакле је мир души твојој.

Од Истока је дошао мир души твојој. Од Истока ти је Христос јављен. Твој свети Сава окренуо те је лицем ка Истоку; кадгод ти је мука, да би се окренуо Истоку и поклонио Богу Спаситељу своме.

Окрени се и сада Истоку. Сада ти је мука. Ударили су зли ветрови на те, и мука је духу твоме. Три су најгора ветра: безверство, кривоверство и маловерство.

Безверци хоће да подсеку корен душе твоје. Може ли се одржати дрво кад му се корен подсече? Шта има осетљивије од корена једне биљке? Можеш јој лишће стрести; можеш јој гране одсећи; можеш јој чак и стабло насећи - остаће жива. Али ако јој корен подсечеш, зар ће остати жива? Зар се неће исушити сви сокови њени, и зар ће се моћи икад више покрити зеленилом и цветом и плодом?

Кривоверци хоће да ти наметну своју криву веру, која је њима искривила срце и душу и карактер. Хоће, да и тебе виде искривљена слично оној лисици са одсеченим репом која је предложила свима лисицама да одсеку реп. Тако су једни кривоверци одсекли празновање недеље па узели јеврејску суботу; други су одсекли постове; трећи су одсекли светитеље, и кандила и иконе и крст; четврти су одсекли причешће крвљу Христовом, и тако редом.

Маловерци хоће да се зову хришћанима, само да се зову али не и да буду. Плаше се мрака безверства, гаде се лажи кривоверства, али ни своју веру не држе друкчије него на језику. Језиком су живи а срцем мртви. Стоје међу синовима Православља и не држе закон православни. Броје себе у синове светосавске, а не ходе путем оца свога светога Саве. Као јалова су дрвета међу дрвећем родним истог имена и у истом воћњаку. Као изостали и знемогла трупа, која се лено вуче у позадини за ревносном и сјајном војском Христовом.

Безверци хоће да разбију кандило душе твоје. Кривоверци хоће да ти у кандило наспу воду место уља. Маловерци дају ти слободу да држиш кандило своје како ти хоћеш, само не желе да га виде запаљено.

То су три зла ветра која су ударила на душу твоју у ове дане. Нека те Свевишњи благослови да будеш благословен и снажан. Јер само благословени и снажни могу се спасти од она три зла ветра. Буди благословен и снажан. Србине брате мој!

3

В е р а т в о ј а б р а н и т е од сваког зла, Србине брате.

Кадгод те снађе невоља, вера ти твоја помаже.

Када ти се овај свет учини као тамница, без капије и вратница, вера ти твоја говори: Не бој се! Створитељ твој држи све у својој власти. Он тебе назива сином, и воли да ти Њега зовеш оцем.

Када те оставе и презру суседи твоји, вера те твоја брани и сведочи ти: Отац твој небесни није те оставио и није те презрео.

Када згрешиш, па људи виде твој грех и осуде, и одбаце те као сувишну дроњу у овоме свету, вера твоја брани цену твоју и говори ти: Христос за грешнике умре на крсту. Он је платио твој грех пред Богом, и ти си Богу врло скупоцен и драгоцен.

Када ти се догоде губици и штете, и нема никога на кога би наслонио своју брижну главу, вера те твоја брани од мрачних мисли и брига и казује ти, како све оно што је испало из твоје руке пало је у руке Оца твог, чија су сва богатства и сва имања и сва блага свих светова.

Вера те твоја брани у болести и од болести, у муци и од муке, у тами и од таме, у очајању и од очајања, у самоћи и од самоће, у смрти и од смрти. И од смрти брани те и одбраниће те вера твоја. Ваистину, чак и од смрти, од које безверци чак и не знају, да има одбране.

Од безверства брани те вера твоја, од те губе над сваком губом, од тога мрака гушћег од сваког мрака и хладнијег од сваког мраза. О Србине брате, безверство је жива смрт људи и народа. Свака смрт је мртва, а безверство је жива смрт. Од те живе смрти тебе брани и чува вера твоја.

Какав је распаднути леш у шареном ковчегу, таква је душа у живом телу безверника. Он је гроб, окречен и нашаран и ограђен, а унутра је сама смрт, све смрт, свака помисао смрт, свака жеља смрт, свака намера смрт, сваки план смрт.

Шта те може сачувати од ове живе смрти; од ове смрти која носи маску живота, шта те може сачувати, Србине брате? Само вера твоја у живога Бога Створитеља, и у Христа Спаситеља. Вера у Христово сведочанство које си ти чуо и примио. Вера у Христово знање, свезнање, које ти је предато под скромним именом вере, премда је ова вера поузданија од сваког другог знања што је од човека и кроз човека, а не од Бога и кроз Бога.

Ова света и животворна вера твоја одбранила је претке твоје у дуговременом ропству од очајања, а у време устанка од клонулости и колебљивости.

Ова света и животворна вера твоја одбранила је претке твоје у дуговременом ропству од очајања, а у време устанака од клонулости и колебљивости.

Ова света и животворна вера твоја брани те од непоштења, од неморала, од нечистих послова, од прљавих дела, од злочина, од зверства и дивљаштва.

Тешко ћеш рећи, и ваистину не можеш се сетити, да си у животу имао силнијег и милијег браниоца од вере твоје, која и јесте онај пламен у кандилу твојем унутарњем, што осветљава и греје душу твоју, Србине брате мој!

4

Б р а н и и т и в е р у т в о ј у, Србине брате. Кад вера твоја брани тебе од свих зала овога века, брани и ти њу, веру твоју. Брани њу која тебе брани.

Плуг брани тебе од глади, земљорадниче; мораш и ти бранити њега од рђе. Иначе ћеш остати гладан.

Огањ брани тебе од глади, ковачу; брани и ти њега од влаге и пепела. Иначе ћеш остати гладан.

Као што земљорадник брани плуг од рђе, да би га плуг одбранио од глади; и као што ковач брани огањ од влаге, да би га огањ одбранио од глади, тако и ти мораш бранити веру своју од злих ветрова, да би вера твоја одбранила живот твој и снагу и радост.

Ткаља добро чува брдо у разбоју, да би брдо било у реду. Јер само на добром брду може ткаља изаткати одећу себи и деци својој.

Домаћица добро чува брашно од плесни, да би брашно било здраво. И пажљиво га сеје и просејава, да би умесила здрав хлеб за себе и децу своју. Да би јој деца са њом здрава била.

Као што ткаља чува брдо у разбоју, да би била одевена она и деца њена, тако и ти мораш чувати веру твоју православну. Српкињо сестро. Јер из вере и помоћу вере ткају се све остале врлине, које одевају душу човекову, Српкињо сестро.

И као што мудра домаћица чува и просејава брашно, да би имала здрав хлеб за себе и чеда своја, тако и ти мораш чувати веру своју православну, и чистити је и просејавати од сваког труња, Српкињо сестро. Јер само здрава и чиста вера храни душу и даје здравље души, Српкињо сестро, души твојој и душама милих ти чеда твојих, Српкињо сестро.

Славуј чува грло своје, веома га строго чува, да би грло његово могло извијати песму што весели срце његово и срца свију оних који слушају песму славујеву. Од свега што је шкодлјиво и штетно по грло чува славуј грло своје, веома га строго чувам.

Паун чува перје своје, ревниво пази и чува златоткану одећу своју, која је њему дика а радост људима који га гледају. Да му неко не ишчупа перје; да му нешто не упрља перје; веома ревниво чува се и брани паун, и уздиже главу своју на високом врату као стражар на кули и обзире се тамо и овамо пазећи, да му неко не ишчупа перје или да му нешто не упрља перје.

Као што славуј чува грло своје, извор радости своје и туђе, тако и ти чувај веру своју. Српче моје златно. Јер је вера твоја извор радости твоје, дубоки и непресушни извор радости твоје и свију оних који те љубе око тебе.

И као што паун чува дивно перје своје, понос свој и вредност своју, тако и ти чувај веру своју, Српче моје златно. Јер је вера твоја свети украс душе твоје, понос и вредност душе твоје.

Јеси ли видео славуја, замукла грла? Вреди ли што? Чује ли га ко? Тражи ли га ко? Плаћа ли ко замуклог славуја више него врапца? Глас чини вредност славују. Глас му даје високу цену. Глас му прибавља дивљење и љубав.

И јеси ли видео пауна очупана? Одлучена од све његове славе и лепоте? Зар га не сматрају за ругобу и чудовиште, без златотканог плашта његовог, којим га је Творац огрнуо и уздигао за цара међу пернатицама?

О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јевтинији од замуклог славуја, и чудовишнији од очупаног пауна.

Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера-храна, вера-одело душе твоје, вера-здравље твоје, вера-песма твоја и радост и весеље, вера-вредност твоја, вера-цена бића твога, вера-пламен Божанства у теби, Србине брате мој.

5

Ј е д н о д у ш н о б о р и т е с е з а в ј е р у Ј е в а н ђ е љ а, заповеда апостол вере (Филип, 1,27).

Кад се један брат твој бори за веру Јеванђеља, било унутра у себи или око себе, било са својим страстима или са демонима или са људима безверним, кривоверним и маловерним, ти не смеш мировати него мораш му притећи у помоћ. Уз тебе и све остале хиљаде и милиони православних. Борбу једнога примају сви, и од борбе свију не сме ниједан изостати. Апостол вере наређује свима а не једноме: Ј е д н о д у ш н о б о р и т е с е - сви.

У старија времена кад су групе хришћанских мученика страдали за веру јеванђелску, сви остали хришћани притицали су им у помоћ. Једни су их обилазили по тамницама, други су им слали дарове, трећи су бринули о деци њиховој или о старим родитељима, четврти су се молили Богу за њих.

И ти тако чини. Кад се неки брат твој бори за веру јеванђелску, веру свету православну, притеци му у помоћ и пружи му помоћ, да му лакше буде. Помози му или руком, или језиком, или молитвом и добром жељом пред Богом. И сви тако нека чине. Јер његова борба твоја је борба, и његова победа биће твоја победа.


Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба је за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: ш т а к о р и с т и ч о в ј е к у д а ц е о с в е т з а д о б и ј е а д у ш у с в о ј у и з г у б и? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста.

Шта ће користити цео свет рецимо завојевачу целога света кад легне на самртни одар? Хоће ли мислити у том часу растанка о ономе што оставља или о ономе што носи собом у вечност? О како ће му луда и смешна изгледати сва борба његова за оно што мора оставити а не за оно што мора понети! Цела борба промашена; цео век промашен! Јер се борио за туђе а не за своје. Добитак оставља у туђим рукама, а губитак узима собом и носи из овог света. Туђе отимао, своје изгубио. Удаљује се од гнева људског, а иде у сусрет гневу Божјем.

Зато ти и говорим, Србине брате: борба за веру то је борба за душу, а борба за душу то је борба за главну имовину своју и за вечни живот. Не говорим ти у име моје него у име свих предака својих, светих и витешких, који се Бога бојаше, за душу бринуше, и за веру борбу и борбу и борбу водише. Па чак и кад битке на светском попришту изгубише, душе своје спасоше и у царство Христово се уселише.

6

"О в а ј е з е м љ а б е д е м Х р и ш ћ а н с т в а". Тако писаше прађедови твоји из Милошевог Устанка православном цару руском када искаше од њега помоћ.

Тако Срби, прађедови твоји, схватише и назваше ову Божју земљу, ову твоју очевину и дедовину, Србине брате.

Преко хиљаду година ова земља је била бедем Хришћанства. Преко хиљаду година на њој је крст Христов час уздизан час обаран. Но и кад је обаран од кривовераца, крст Христов скриван је у срце народно и тамо се сијао и блистао. У љутим временима робовања Срби су га скривали тамо где лопов не краде нити разбојник отима, скривали су га често али никада издали.

Оно што је од Бога намењено, не може се слабом руком људском обрнути. Јачи је Бог од човека, јачи од свега света. А Он, Свемоћни и Свезнајући наменио је овој земљи да буде бедем Хришћанства. Како велика и величанствена предодредба Божја за твоју земљу, Србине брате! Бог је одредио твоју земљу да буде бедем не чега маленог и малозначајног, или уског и пролазног него да буде бедем вечног Хришћанства.

На Суду Страшноме питаће Господ народ српски, како се борио на овом бедему? И како су дубоке ране његове за веру праву? И колико су дубока и широка гробља мученика српских за истину Христову? У Дан Свеопште Расплате јавиће се све сузе народа твога, избројати све ране, измерити сва крв, срачунати све жртве. И све ће се стоструко и хиљадоструко платити онима који се нађу достојни и дариваће им се живот вечни. И срце ће се твоје радовати кад види и чује небесну славу твога народа.

Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. И на сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено.

П а з и, ш т а м р з и ш а ш т а в о л и ш. Када се бориш за веру своју љуби веру своју свим срцем својим, јер ти је она дарована од Онога који тебе љуби. Вера је дар љубави, та твоја вера, права вера православна. Србине брате. Кад љубиш веру своју, љубиш Дародавца вере своје.

Страсти помрачавају ум, и гасе кандило вере. Кад се бориш са страстима својим, мрзи страсти своје свим срцем својим.

Безверство пустоши душу чупајући све божанско семе из душе. Безверство је жива смрт, гора од сваке смрти. Кад се бориш с безверницима, мрзи безверство свом душом својом, а и не мрзи човека на кога је пала губа безверства. Кад не мрзиш вола свога, на коме је куга; и кад не мрзиш овцу своју, на којој је метиљ - како би мрзео човека брата свога, на коме је губа безверства? Претешко је бреме безверства и само собом: немој товарити на брата твога још бреме мржње твоје.

Кривоверство је вера искривљена, скршена и смањена, као дрво буром искривљено и градом скршено. Кад се бориш с кривоверцима, мрзи кривоверство, у виду јереси и секата, свом душом својом, али не мрзи човека са вером искривљеном и осакаћеном. Кад не мрзиш дрво градом изломљено и осакаћено, како би мрзео човека брата свога, у кога је вера искривљена и душа осакаћена?

Маловерство је вера без плодова. Кад се бориш с маловерцима, мрзи маловерство свом душом својом, али не мрзи човека брата свога, јер на њему је та облест и он је страдалник.

Кад не мрзиш пшеницу израслу и изђикалу, али без влата и зрна, него бринеш како да јој помогнеш да би влатала, - како да мрзиш човека брата свога, кога је снашла невоља, да има веру али бесплодну, и да му кандило вере буде не без уља али без пламена?

Бог ће ти помоћи, и ти ћеш победити.

Бог ће те благословити, и ти ћеш одржати веру своју, највеће благо своје, Србине брате мој.

Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Својим.

****

Еп. Николај Велимировић, рођен у селу Лелићу, а упокојио се у Либертвилу (САД). Његово тело пренето је у домовину тек 11. маја 1990. год. Многи сматрају да је после Св. Саве највећи српски духовник. Био је једанод највећих светских беседника, па га многи називају Св. Николај Златоусти. Из његовог огромног стварлачког опуса треба издвојити: "Српски Теодул", "Православље изнад Истока и Запада", "Беседе под Гором", "Мисионарска Писма". Бриљантан историчар и књижевник, ушао је у ред највећих светских мислилаца.

[duga12]

Ima li dana iza tvojih leđa, čoveče, koje bi želeo da ti se povrate? Svi su te privlačili kao svila, i ostajali iza tebe kao paučina. Kao med dočekivali su te, kao smrad ispraćao si ih. Svi su prepuni obmane i greha.

Gle, sve bare pod mesečinom liče na ogledala. I svi dani, obasjani tvojim lakoumom, liče na ogledala. No kad si koračao s jednog dana na drugi, lažna ogledala su se razbijala kao tanak led, i ti si gacao po vlazi i blatu.

Može li dan, kome su jutro i veče kapije, biti dan?

Gospode svetlonosni, za jednim danom čezne moja duša, rastrzana obmanama: za danom bez kapija, iz koga je potonula u smenu seni. Za danom Tvojim, što nazivah danom svojim, kad bejah jedno s Tobom.

Ima li sreće, čoveče, iza tvojih leđa, koju bi želeo da se povrati? Od dva zalogaja iste slasti drugi je otužniji. Od jučošnje sreće, iznete na današnju trpezu, ti okrećeš glavu s dosadom.

Dati su ti samo trenuci sreće, da te ožaloste sećanjem na pravu sreću, u nedrima neizmenljivo Srećnoga, i vekovi nesreće, da te probude iz bunovne samsare obmana.

Gospode, Gospode, jedina srećo moja, spremaš li konak za ugruvanog palomnika Tvoga?

Gospode, mladosti moja nestariva, u Tebi će se okupati oči moje i zasjati sjajem nad sunčanim.

Suze pravednika Ti brižljivo zbiraš, i njima svetove podmlađuješ.

Molitve na jezeru

[duga12]

SIN SVOGA NARODA

Pojava misterioznog pravoslavnog kaluđera, po svemu ekscentričnog za engleska shvatanja, njegova crna brada i kosa poput lavlje grive, proročki pogled krupnih crnih očiju, glas koji je podsećao na potmulu grmljavinu daleke artiljerije, čist i briljantan jezik najvišeg sloja engleske aristokratije, a iznad svega zlatousta rečitost, brzo su osvojili srca i duše Engleza. NJegova plemenitost i iskrenost, njegov duh i neposrednost, univerzalno obrazovanje i otmeni smisao za lepotu i pesmu, otvorili su mu sva vrata.
Nikolaj je, kao pravi Šumadinac, bio čisti predstavnik svoje rase. Širokogrud i impulsivan, nije voleo cepidlačenja profesionalnih političara. Mrzeo je licemerje i laž. Bio je, doduše, ćudljiv. Pritisnut mnogobrojnim poslovima i obavezama, ponekad, nedovoljno organizovan, i nesređen. Pravi sin svoje zemlje i svoga naroda.
U njegovom karakteru bile su oličene sjajne i tmurne crte srpskog čoveka. U njegovoj duši bilo je odjeka one srpske, vekovne, titanske borbe za opstanak, koju je krasio zanosni optimizam, koji ne poznaje prepreke. Zato je njegov doprinos u radu srpske misije u Engleskoj neizmeran. On je bio motor i duša te misije.
Po šest-sedam puta na dan je propovedao u različitim krajevima Londona. Sa podjednakim žarom i zanosom govorio sa aristokratijom i sa plebsom. U govorima o svome narodu, glavna vodilja mu je bila naša narodna pravda, gledana vazda sa religioznog, odnosno, hrišćanskog pravoslavnog aspekta. Međutim, nije bio fanatik i ekstremista.
Priznavao je mnoge pogreške i mane svoga naroda, koje su nemačka i austrijska propaganda uveličavale, ali u isto vreme isticao vanredne lepe i člemenite njegove osobine, koje su neprijatelji tendenciozno i vešto prikrivali.
Najuzvišenija ideja, koja ga je zagrevala i oduševljavala, koju je zastupao i preko nje se najbrže i najviše približio vodećim krugovima engleskog društva i crkve, bila je ideja o ujedinjenju svih hrišćanskih crkava. Ona mu je dala autoritet i silan ugled, te je mogao mnogo raditi i uraditi za svoj narod.

BESEDA U KATEDRALI

JEDAN od najznačajnijih događaja u radu naše misije i dr Nikolaja u Engleskoj, bio je proslava Vidovdana 1916. godine. Duša ove proslave bio je Nikolaj. To je bio prelomni trenutak kada je celo englesko javno mnjenje stalo na stranu Srbije. "Dan Kosova", kako su ga Englezi nazivali, imao je za cilj da ime Srbije raznese po celoj Engleskoj i da pokrene narod na darežljivost u korist napaćenih i izmučenih naših vojnika i naroda.
Predsednik Odbora za proslavu bio je lord arhiepiskop kenterberijski Randal, lični prijatelj Nikolajev. Po svim većim gradovima prodavan je "Vidovdanski cvetak", a u svim engleskim crkvama prikupljan je prilog za Srbiju. Prikupljena je ogromna suma novca.

U Londonu proslava je bila najsvečanija. U najvećoj londonskoj crkvi, znamenitoj katedrali Svetog Pavla, održana je svečana liturgija. Nikolaj je održao besedu na temu "Duša Srbije". Bilo je to prvi put da jedan stranac druge konfesije govori u ovom hramu. Beseda je impresionirala sve prisutne. Priloge su davali i bogati i siromašni. Mesecima posle vidovdanske proslave stizali su obilati prilozi, a celom akcijom rukovodila je plemenita grofica Karington Vajld.
Kada je poglavar Anglikanske crkve lord Randal, arhiepiskop kenterberijski, pozvao Nikolaja da, na Vidovdan, govori u katedrali svetog Pavla, pružena mu je prilika da ceo dan uoči Vidovdana razgleda katedralu i da se upozna sa njenom istorijom i znamenitostima. Ovaj hram spada u red svetskih arhitektonskih čuda. Ceo dan, zahvaljujući ljubaznim domaćinima, Nikolaj je razgledao raskošnu crkvu i divio se njenoj lepoti.

Sutradan, na Vidovdan, ogromna crkva bila je puna do poslednjeg mesta. Bio je prisutan kraljevski dom sa kraljem Đorđem Petim, na čelu, i sva ugledna engleska aristokratija. U hram se moglo ući samo sa specijalnim pozivnicama i propusnicama. Sa nestrpljenjem se čekao Nikolajev govor.
Nikolaj je izašao na predikaonicu (mesto za propoved) u najprostijoj monaškoj rizi. Ceo jedan minut fiksirao je svojim crnim očima okupljeni narod u hramu. Kada su se sve oči, srca i misli slile u jedno, počeo je svoju znamenitu besedu "Duša Srbije".
"Gospodo i prijatelji! Ceo dan juče proveo sam razgledajući ovaj veličanstveni hram, ponos Engleske i hrišćanstva. Građen je od najskupocenijih materijala donošenih iz raznih krajeva imperije u kojoj sunce ne zalazi. Granit i mermer od koga je građena ispirali su talasi stotine mora i okeana. Zlato i drago kamenje kojim je ukrašena doneti su iz najskupocenijih rudnika Evrope i drevne Azije. Sa pravom se ovaj hram ubraja u arhitektonska čuda sveta.
No, gospodo i prijatelji! Ja dolazim iz jedne male zemlje sa Balkana, u kojoj ima jedan hram, i veći, i lepši, i vredniji, i svetiji od ovoga!"
Nastao je tajac. Gordi Englezi, gledali su zbunjeno u njega. Nastao je žamor u vidu podsmeha. Šta ima lepše od ovog hrama? Šta ovaj čovek priča? Koja je to zemlja? - lebdela su pitanja u vazduhu.

Pauza je trajala nekoliko minuta. Nikolaj je široko mahnuo rukom. Nastao je ponovo tajac. Onda je iz džepa svoje monaške mantije izvadio fotografiju i okrenuo je narodu. To je bila fotografija Ćele-kule na Čegru.

"Evropo!", nastavio je glasom strašnijim od grmljavine, "ovo je hram sazidan od lobanja i kostiju moga naroda, koji pet vekova stoji kao stamena brana azijatskom moru na južnoj kapiji Evrope. Kada bi sve lobanje i kosti bile uzidane, mogao bi se podići hram trista metara visok, toliko širok i dugačak. I svaki Srbin danas mogao bi dići ruku i pokazati: Ovo je glava moga dede, moga oca, moga brata, moga komšije, moga prijatelja. Pet vekova Srbija lobanjama i kostima svojim brani Evropu da bi ona živela srećno.
Mi smo tupili našim kostima turske sablje i našim leševima sputavali i obarali horde, koje su srljale kao planinski vihor na Evropu, i to ne za jednu deceniju, niti za jedno stoleće, nego za sva ona stoleća koja leže između Rafaela i Šilera, za sva ona bela i crvena stoleća, kada je Evropa vršila reformaciju vere, reformaciju nauke, reformaciju politike, reformaciju rada, reformaciju celokupnog života. Rečju, kada je Evropa vršila smelo koregiranje i bogova i ljudi iz prošlosti, i kada je prolazila kroz jedno čistilište, telesno i duhovno, mi, strpljivi robovi, klali smo se sa neprijateljima njenim na kapijama braneći ulaz u čistilište. I drugom rečju, dok je Evropa postajala Evropom, mi smo bili ograda njena, živa i neprobojna ograda njena, divlje trnje oko pitome ruže.
Na današnji dan srpski knez Lazar je 1389. godine, sa svojom hrabrom vojskom stao na Kosovu polju na branik hrišćanske Evrope, i dao život za odbranu evropske kulture. U to vreme Srba je bilo koliko i vas Engleza. Danas ih je deset puta manje. Gde su? Izginuli braneći Evropu. Danas Srbija od Evrope očekuje da joj pomogne!"

PRIZNANJE LOJDA DŽORDŽA
Hramom su se prolamali uzdasi i glasni jecaji. Kada je završio govor, svi su ustali i iz sveg grla pevali srpsku himnu "Bože pravde". Onda je kralj Đorđe stao pred narod i uzvinuo:
"Engleska neće vratiti mač u korice, dok Srbija ne bude slobodna!"
Tom prilikom skupljeno je dosta pomoći za Srbiju. Prisutni su davali novac. Oni koji nisu imali dovoljno novca kod sebe, skidali su skupoceni nakit i davali za Srbiju.
U znak priznanja za celokupni svoj rad, dr Nikolaj od arhiepiskopa kenterberijskog i veće grupe najuglednijih Engleza, dobio je visoko odlikovanje, Naprsni krst sa Poveljom i albumom. Povelja glasi:
"Poklon Naprsnog krsta prečasnom ocu Nikolaju Velimiroviću, od najuvažnijeg lorda arhiepiskopa od Kenterberija i od nekoliko njegovih prijatelja u engleskoj crkvi; na praznik Sv. Grigorija 1919. godine u Lambet palati, posle njegovog boravka u Engleskoj za vreme velikog rata.
Prečasnom Nikolaju Velimiroviću
Dragi moj brate, prijatelji koje ste stekli za vreme vašeg boravka u Engleskoj, ne mogu da vas puste bez vidljivog znaka svog poštovanja i ljubavi. Vi ste bili s nama tri godine u najtragičnije vreme koje je poznato u ljudskoj istoriji. Pozdravljamo vas srdačno, kao i vašu mučeničku otadžbinu. Mi smo srećni što smo vas upoznali. Pozdravljamo vas kao izaslanika srpske crkve našoj crkvi. Mi smo sa velikom radošću slušali vašu propoved - jednog istog jevanđelja, koje je upućeno celom čovečanstvu od jedinog Iskupitelja, Gospoda našeg Isusa Hrista.
Naprsni krst koji Vam dajemo, jeste znak opšte ljubavi koja nas veže u jedno i koja će, kao što se mi nadamo i verujemo, u toku nastupajućih godina, ujedinjavati crkve i narode celoga sveta.
Molimo Vas da Krst primite kao skroman znak uspomene na prošle dane, koje ste proveli među nama, u nadi da ga nosite na dobro Srbije, hrišćanstva i celog sveta, i kao znak da spasenje i jedinstvo može da pruži jedini Isus Hristos.
Ja sam Vaš pokorni brat i sluga u Gospodu Isusu Hristu - Randal..."
Ugledni engleski državnik Lojd DŽordž, ministar rata i docnije predsednik vlade, koji se zalagao za odlučnije vojno angažovanje Engleske na kontinentu, uključujući i otvaranje solunskog fronta, ocenjujući rad dr Nikolaja tokom njegove misije u Engleskoj i Americi, u svojim memoarskim sećanjima piše: "Svojim predanim i požrtvovanim radom, na pridobijanju dobrovoljaca za solunski front, objašnjavanjem pravedne borbe Srbije za slobodu i ujedinjenje, dr Nikolaj je doprineo koliko jedna armija na frontu".

EVROPSKA POMOĆ
Krajem 1915. godine, kada je Nikolaj iz Amerike stigao u Englesku, situacija je izgledala beznadežna. Austrijska i nemačka propaganda, do te mere uspele su da satanizuju Srbe i Srbiju, da se nije znalo kako i odakle početi sa popravljanjem tog stanja. Na frontu u Srbiji, situacija je bila još teža. Srbija je kretala na albansku golgotu.
Čestitajući Božić svom prijatelju jeromonahu Nikolaju u Pitsburgu, Nikolaj iz Londona piše:
"Javljam Vam se iz evropske Ponoći. Nigde ni zračka svetlosti. Sva je svetlost pobegla sa zemlje na nebo, i jedino nam još odozgo sija.
Naš narod je na krst raspet potpuno.
Jedino je još slobodna ova krvava gruda zemlje koja se nikad nije bila savila pod jaram osvajački - Crna Gora. No, dok Vi dobijete ovo pismo - ko zna kako će izgledati promenljiva karta Balkana.
Pa, ipak mi, nejaki u svemu sada ovako, jaki smo u nadi i veri u skoro svanuće Dana. Ovo je zlo namenjeno samo ovom pokolenju, no ovo će biti dobro za sva buduća. Kad smo u tome jaki, budite i Vi, i hrabrite narod svoj oko sebe."

MRAK PET VEKOVA
Jednom prilikom Srpski informacioni biro, uz pomoć britanske vlade, organizovao je dobrotvorno veče u jednoj ogromnoj pozorišnoj dvorani u Londonu. Posle nekoliko govornika, na binu je izašao Nikolaj.
- Ugasite svetlo! - uzviknuo je zapovednički.
Dvorana je utonula u mrak. Mrtva tišina trajala je nekoliko sekundi, a onda poče žagor, koji se, kako minuti odmicahu, poče pretvarati u proteste i nezadovoljstvo. On je stajao na bini nepomičan kao spomenik.
- Upalite sijalice! - začu se njegov prodorni bas-bariton, kao rika lava kroz noć.
Sijalice planuše, publika se smiri i on nastavi:
- Evropo! Ne možeš u mraku da izdržiš pet minuta. Moj narod živi u mraku ropstva i turskog zuluma pet vekova! Došlo je vreme da roblje raskiva okove. Došlo je vreme da Evropa vrati deo duga Srbiji.
I ovoga puta prikupljeno je dosta pomoći našoj vojsci na frontu i narodu u Srbiji.
net

[duga12]

Savršena je ljubav u tome da neko služi svome bližnjem i da život svoj položi za druge. Ko nema s nama strpljenja kad grešimo, ne voli nas. Ne voli nas ni onaj ko nam ne prašta kad se kajemo za grehe. A najmanje nas voli onaj ko se ne raduje našoj popravci. Strpljenje, praštanje i radost tri su glavne osobine Božanske ljubavi. To su osobine i svake prave ljubavi. Kad ljubav sustane, dužnost je zamenjuje. Kada dužnost sustane zakon je zamenjuje. Ljubav je slobodna od svih zakona ljudskih i prirodnih i uzvišenija od svih dužnosti.

[duga12]

Uzbudljiva životna priča osporavanog i voljenog Srpskog svetitelja

[duga12]

Ti ne tražiš mnogo od mene, ljubavi moja. Gle, ljudi traže više.

Obmotan sam u debeli obmotač nebića, što zaklapa oči duše moje. Ti samo tražiš, da duša moja skine sa sebe magloviti obmotač i otvori oči prema Tebi, silo moja i istino moja. Ljudi traže, da se duša moja obmotava sve gušćim i sve težim obmotačima.

O pomozi mi, pomozi mi! Pomozi duši mojoj da dođe do slobode i lakoće; da dođe do lakoće i vazdušnih krila; da dođe do vazdušnih krila i ognjenih kola.

Duge su priče, preduge; kratak je moral - jedno slovo. Priče se prelivaju u priče, kao glatko lice moga jezera iz boje u boju. Gde je kraj bojanom prelivanju vode pod suncem, gde li kraj prelivanju priča u priče?

Duge su priče, preduge; kratak je moral - jedno slovo. Ti si to slovo, slovesni Bože. Ti si taj moral svih priča.

Što zvezde pišu po nebu, to trava šapće po zemlji. Što voda struji na moru, to oganj burla pod morem. Što angel zbori očima, to imam viče na kuli. Što prošlost reče i uteče, to Sada veli i beži.

Jedna je suštnost svih stvari; jedan je moral svih priča. Stvari su bajke o nebu. Smisao Ti si svih bajki. Priče su Tvoja dužina, širina. Kratkoća Ti si svih priča. Grumen si zlata u bregu kamena.

Kad ime Tvoje izrečem, sve sam izrekao, i više

nego sve:

Ljubavi moja, pomiluj me! Silo i Istino moja, pomiluj me!

Molitve na jezeru

[ser_gogsy]

Теодул

Шарен град

Погледај, Теодуле, како се шарени свет око нас. Како се све шарени у разним бојама и облицима и мерама и размерама. И доле на земљи и горе на своду небесном. Шта је све то до прашина, исто као и моје и твоје тело, и моје и твоје очи, и моје и твоје срце? Ваистину овај свет је Шарен град. Ко га сагради? Како га сагради? Због чега га сагради? То су три мучећа питања, и четврто не постоји. Ми знамо једино да га сагради из прашине. Висине и низине су од прашине и прашина, венци планински и равнине подпланинске, шуме и стене, траве и цвеће, градови и дворови – све је од прашине и све је прашина. И људи; да, и људи. Седећи на овој прашини, ко зна на чијем лицу седимо, или на чијим очима, или на чијем срцу. Ветар је могао дићи прашину од мртвих тела и развејати по свету. И то је свакако учинио; и непрестано чини. Ветар је једна сила, која ни живе ни мртве не оставља на миру. Ветар спољашњи и – ветар унутрашњи.
И прашина је сила. Управо све силе природне налазе се у прашини. У њој је и земља и ветар и огањ и вода. У њој је и магнетизам и електрина. У њој су и молекули и атоми и електрони и протони, и још привлачна и одбојна снага. Неприметно она прима зраке из васионских светила, и неприметно сама зрачи. Као да прима дар и даје уздарје; или прима поздрав и отпоздравља. Кажу, ко би разумео једну трун прашине разумео би васиону. До сад нико није разумео. Да ли ће ко икад разумети? Делењем и уситњавањем људи су хтели разумети прашину. Но што год су долазили до мањих делова, наилазили су на већу тајну, на веће чудо. Најситнији делови једне труни прашине исто су тако велико чудо као и највеће звезде у васиони. Оно што људи виде кроз телескоп и микроскоп подједнако запрепашћује. Раздаљина између знаног и незнаног не смањује се никако; не, него расте. На лавиринту живота и бића људи нису могли сами од себе до сад напипати ни врата ни прозор. Наилазе непрестано на нове окуке и превоје и вијуге; овде у овом лавиринту светском, али никако на врата или прозор. Да ли Шарен град има врата и прозоре? Да ли има кључеве, и ко држи кључеве Шарен града у рукама? То су прастара питања, која ни у једном поколењу нису излазила из ума нити силазила са језика људских. Једно је само било за све јасно: да се из прашине дижемо и у прашину сручујемо. Колевка никад није могла заситити гробље, нити се гробље могло одупрети ветру, да његову прашину дигне и употреби за нова тела.

Сунце показује различност; мрак уједначује све. Облачна ноћ уједначује све као гроб. И у таквој ноћи Шарен град се не шарени. Тако и будан човек види различност, док човек успаван све уједначује као ноћ, као гроб. Зар не слутиш, Теодуле, да и у човеку има нешто као сунце и као мрак? Како би иначе човек имао и особину сунца да разликује и особину ноћи да уједначује? Шта је то прво а шта друго у човеку? И ово је прастаро питање житеља Шарен града и путника у лавиринту. Питање глодано но несварено; решавано но нерешено. То питање збуњује све који, као ја и ти до сад, говоримо о човеку само као о прашини. Јер изгледа да прашина бића људског није све прашина, и да она скрива нешто у себи што није прашина. Нешто што се малко диже изнад прашине као дављеник изнад потопа; што контролише прашину, што чак и влада над прашином. Ај, Теодуле, морамо поћи у неку старију прашину. Ова на којој седимо сада изгледа да је млада, да је ветром скоро навејана, и да су људи на њој мало размишљали, те мало њених тајни докучили. Пођимо дакле у Индију, у земљу мајку свих философија, свих мисаоних напора и свих заблуда пре очекиваног Месије света.

Индија

– Аум, аум, ом, ом, ом! Сва Индија шапће ову реч, дању и ноћу, грађани и сељаци, брамини и парија, мудраци и простаци, риши и гури, јоги и факири, од Цејлона до Хималаја и преко ових, и од Бенареса до арапске Ћабе. Нема речи у људским језицима, коју људи чешће изговарају а мање разумеју. Древни тумачи Веданти свакако су знали значење те речи. Ману и Валмики морали су знати. Тако и Буда, који је дане и ноћи проводио у изговарању ове речи – аум (ом), и учио своје ученике како да регулишу дисање при изговарању речи ом. Но река времена, бујнија од сваке реке, потапа у своје вирове или односи у земљу недођију и смисао многих речи људских. Људи продужују да их изговарају, но без смисла, као мађију, као талисман; више као звук него као реч, да би тобож тим звуком привукли неку срећу себи или одбили несрећу. Тако и већина Индијана сада изговара реч ом. Но философи индијски и савремени тумачи Веданти дају нарочито објашњење речи ом. Овако:

А – означава сваку твар.
У – означава личност човека, Ја, Его.
М – означава одрицање, негацију.

Дакле: Ово – Ја – Нисам. У што год ја погледам, и све што чувствима дотакнем, то нисам ја. И за моје тело ја кажем Ово – Ја – Нисам. Јер је тело Пракрти, материја, прашина. А ја не спадам у прашину. Ја се састоји углавном из онога што се санскритски назива: Жива, Атма и Прана, тј. Душа, Дух и Ум. Ја не умире са смрћу тела. Када тело умре, душа улази у друго тело, сходно својој Карми, тј. сходно својим делима и жељама и чежњама у ранијем телу. И тако једна душа јавља се у безбројним телима и живи, може се рећи, вечно у овоме вечноме свету. Јер је овај свет бескрајан у времену и у простору. Па пошто на лавиринту овога света нема ни врата ни прозора, то душа човечја нема куда него из тела у тело до бескрајности. Сам Буда је за себе тврдио, да се душа његова јављала и живела у овоме свету 80.000 пута! Једини начин, да се душа ослободи ове Самсаре, овога процеса светског и сељења, и живљења, скопчаних с толико јада и патње, јесте, по Будиној науци, да се човек згади на живот, и да убије у себи сваку жељу за живљењем, у ма каквом телу и у ма ком облику. Ако неко успе да погаси у себи огањ страсти за животом и ишчупа из корена клицу жеље за ма чим у свету, онда душа његова прелази у Нирвану, тј. у бесвесно ништа. То је назвато Мокша, или Мукти, што ће рећи Ослобођење. Ослобођење од живота. До овог ослобођења долази се тешким аскетизмом, нечувеним и невиђеним у ма ком другом крају света и у ма ком другом систему вере или философије. Ради чега такав тешки аскетизам и ужасно факирско самомучење? Кажу ради Мокше, ради Ослобођења. А то ослобођење јесте ослобођење од живота, јесте вечно ништа, вечна смрт.

Дај, Теодуле, једну орахову љуску, да у њу сручимо сву човечју мудрост Индије кроз хиљаде година, све Веде, сав Будизам, и све Тантре и Мантре, и целу Махабхарату и тајанствену реч А – У – М. У једној ораховој љусци моћи ће стати четири основне и главне идеје све индијске мудрости, а то су:


1. Душа није прашина ни од прашине, него нарочито бесмртно биће у прашини тела;
2. Свет је овај бескрајан у времену и пространству; у њему су све душе, сва тела, сви духови и сви богови; из овога света нема се дакле куда;
3. Карма опредељује будућу судбу душе, и
4. Аскетизам је неопходни услов стварања нове карме и побољшања будућег живота душе и њеног коначног ослобођења од тела.

Сва величина индијске мисли састоји се у упорном тврђењу, да душа људска није прашина него да она као носилац живота господари над прашином. Сам санскритски назив душе Жива казује, да је живот у души а не у телесној прашини. Ово сазнање индијско, које су носили до сада милијарде људских бића у Индији, може да постиди оне хришћане европске, који душу са прашином изједначују. Но индијско учење о вечности и бескрајности овога света представља мрак достојан плача и кукања. Та основна заблуда проузроковала је све друге језиве заблуде Индијана. Јер ако је овај свет вечан и бескрајан, онда нема места за други свет. Онда ни бесмртна душа нема куда да изађе из овога света, него излазећи из једног тела улази у друго, и тако без краја. Та заблуда је Будин камен спотицања, и мајка Будизма. А ту заблуду разбија чак и модерна наука тврђењем, да је овај васионски свет ограничен и временом и пространством, тј. да је постао и да ће престати. Од тога се рађа нада, да овај светски лавиринт може да има врата и прозоре према једном другом свету, у који би душе људске одвојене од тела одлазиле из ове светске Самсаре.

Људи и богови као скотови

Не може човек, Теодуле, понизити себе а да не понизи Бога свога, нити може понизити Бога а да не понизи себе. Искривљена мотика, ковачу поруга; замућен извор, мутан и поток. У незнабожним народима понижени су и људи и богови до скотова. Људи су клани и сагоревани као стока на жртву злим боговима, а змије, бикови, мајмуни и тице обожавани су као прави богови. Од овога се ретко могао наћи изузетак ма у коме народу на кугли земаљској пре Христа. Чак ни мисаона Индија није у том чинила изузетак. Земља најдубље философије на свету, најсуптилније психологије и највећих људских напора, интелектуалних, интуитивних и моралних, Индија је кипила и пенушала се од многобожачких заблуда не мање него мрачни Египат и површна Јелада, или грозна Сирија и Халдеја.

Нигде се људи нису могли уздићи до сазнања о једном свемоћном и човекољубивом Богу. Ако се где и засветлуцала вера у таквога Бога, одмах му се стварао равномоћан противник, бог неморала и рушења, злотвор и ненавидник људи, пред ким су се бедни људи морали откупљивати великим жртвама. Тако се у Индији јавља Шива, бог рушења, као равноправан члан триплета: Вишну, Брама и Шива. У Египту су Озирис и Изис у завади због злочина над Хорусом. У Јелади Зевс је често немоћан пред читавом гангом неморалних и пакосних божанстава. Једва успева да се одржи на власти и интрига циганије олимпијске. У Персији Ормузд води љуту борбу против свог супарника Аримана. У Сирији чудовишни Молох ненасито гута људе као жртве. На америчком континенту и по острвима Тихог океана слична су божанства са сличним апетитом. Обожавање змија општа је појава код свих незнабожних народа. Онај што се кроз змију јавио праматери Еви, успео је – с Божјим попуштањем – да се наметне роду човечјем као неопходно божанство. Он је научио људе мађијама и враџбинама. Сам понижен он је чинио све да понизи Бога и људе.

Људи су примали злобна внушенија змије преисподње, и заволели су мрак више него светлост, лаж више него истину, враџбине више него добра дела; поверовали су више у жртве него у милост, и у камене и дрвене идоле више него у Бога свемогућега, и у змије и друге скотове више него у свога јединога Творца и Оца.

У неким народима људи су уздизати (ако је то уздизање) у ред богова, нарочито владари и хероји. Јер није било нигде неког многобожног пантеона, коме се нису могли додавати нови богови. Гомила ђубрета не протествује кад му се ново ђубре додаје. Само истина не трпи додавања и одузимања. Тако су неки ћесари у Риму проглашавани од Сената за богове, и унети у пантеон римски. Богдихан, цар кинески, сматран је одувек као син неба, као божанство. Микадо у Јапану и до сада се сматра божанством и божанског порекла. И многи знаменити самураји, као родољуби уврштени су у богове, са храмовима и жртвоприношењем над њиховим гробовима. Па ако обоготворење људи изгледа нешто боље него обоготворење змија, ипак је и оно као и ово све од "оца сваке лажи“ и сваког насиља. Све је срачунато и упућено на помрачење људског ума, на развраћање срца и на злочин; у крајњој линији на очајање и лудило свега човечанства.

И заиста у време појаве Месије у свету, свет је личио на тамницу и лудницу; не само личио, него био баш права тамница очајника и болница сумасшедших. Сав је "свет у злу лежао“. А за бољи се свет није знало. Јер ни индијска Нирвана ни јелински Хадес нису били очајним људима никаква утеха. Зато су и говорили неки јелински философи, сагласно са сибилама, пророчицама римским: Само неки бог може спасти свет.

Семе и семе

Сјеме је ријеч Божија

Лука 8, 11.

У тишини зимске звездане ноћи; у глухој тишини једне подземне пештере родио се Месија, Спаситељ света.

На Истоку звезде изгледају ближе земљи, и духовни свет осећа се ближе људима, него на Западу.

Од каквог се семена родио Христос? Ако од човечјег, не би могао бити Спаситељ људи ни лекар болесника. Јер је у семену крв, а у крви душа. Душа људска пак била је заражена злом, а од зле душе зла крв, тло и семе. Творац је учинио од једне крви сав род човјечији. (Дела Ап. 17, 26.) Значи, све адамско семе у крви људској било је кварно и болесно. Месија од таквог семена био би болесник, који улази у болнису да лечи болеснике, и сумасшедши који улази у лудницу да исцељује сумасшедше. Таквих лажних Месија јављало би се у свету много. Као кужним међу кужнима њима се могло довикнути: Лекару, излечи сам себе.

Месија мора бити здрав; не, него само здравље и извор здравља. Ни у његовој крви ни у души не сме бити никаквог трулог наслеђа, никаквог адамског и каинског бремена зла, злочина, братоубиства, богоборства, лажи ни насиља, никакве одговорности, за родитељске и прародитељске грехе. Од даха Његовог здравља треба да ишчезавају болести, од чистоте Његове душе треба да беже нечисти духови, од озона целог Његовог бића да се освежава цела кужна атмосфера, у коју се Он спустио савивши небеса к земљи.

Од каквог се дакле семена родио Христос, Теодуле? Несумњиво од нечовечјег и неземног. Ко би то од болесника земаљских могао знати и слутити, по олењеној памети људској, да небесни весник Гаврил није објавио и објаснио?

Када се уплаши света Девојка од појаве сјајног архистратига небесне војске у Назарету, у кући старца Јосифа, рече јој Гаврил: Не бој се Марија. Јер си нашла милост од Бога. И ево затрудњећеш и родићеш сина, и надјени му име Исус. Он ће бити велики, и назваће се Син Свевишњега, назваће се Син Божји... Цароваће, и царству његовом не ће бити краја.

А када невина и наивна Марија детињски упита: Како ће то бити кад ја не знам за мужа, одговори јој весник небесни: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Свевишњега осјениће те...У Бога све је могуће што рече.

Нису ли сва семена, Теодуле, и биљна и животињска постала по речи Творчевој? Управо, праисконо семе и јесте реч Творчева. По сили Његове речи постало је и човечје семе у првом човеку, праоцу рода људског, Адаму. И рече Бог, и би тако, стоји написано на првој страни Књиге Живота, која једина светли у хрпама мрачне ишаране хартије.

Тако рече Бог, да света девица Марија роди Христа, и би тако. Шта се може одупрети речи Божјој? Њој се није могао одупрети мрак када бог рече: Нека буде светлост; него би светлост. Нити јој се могла одупрети земља, када јој Бог заповеди, да пусти из себе траву и биље са семеном. Нити јој се могао одупрети васионски мрачни простор када Бог рече да у том простору засија сунце и месец и звезде. Нити се вода и ваздух усудише рећи: Не може, када их Бог испуни рибама и тицама. Нити се прашина земаљска узбуни када забруја наредба Божја, да из ње постану животиње, и сва стока, и све звери земаљске по врстама њиховим. Нити прах земаљски узмаче када га Уметник над уметницима узе за материјал човека, најузвишенијег створења Свога на земљи.

Ваистину, тако се ништа на небу и на земљи није могло одупрети речи Божјој: Нека се од пречисте девице Марије роди Исус Христос, Спаситељ света. Него чим Бог рече, тако и би. И заче Марија по речи Божјој, и роди сина и надену му име Исус. Без похоти телесне и без воље мужа, него од Бога.

О Теодуле, шта помаже и семе без силе и воље Божје? Помисли, колико је у свету нероткиња, не због оскудице семена него због оскудице Божјег благослова, Божје силе. Зар би се икад родила дева Марија од старих родитеља Јоакима и Ане без силе речи Божје? И зар би се икад јавио у свет велики Јован Крститељ из престарелог и исушеног тела Јелисаветиног без силе Божје речи? Никада. И колико семена на њивама остане бесплодно без речи Божје, без Божје заповести. Кад Бог рече, онда свако семе, и биљно и животињско и људско, доноси плода. А када Бог не рече, онда узалуд свако семе, и постиђен сваки сејач. И семе дакле без Божје речи не даје плода. А реч Божја и без семена доноси жељени плод. Моћнија је реч Божја од сваког семена. Јер она једина може неодољиво да дејствује и кроз семе и без семена. Реч Божја је право семе, које никад не остаје бесплодно.

И тако дакле, у тишини једне зимске звездане ноћи; у глухој тишини једне подземне пештере родио се Месија, Спаситељ света, по свемоћној речи Божјој, од Духа Божјега и пречисте деве Марије.

А то би у време римског ћесара Августа, једнога од "богова“ незнабожног Рима, када Сиријом владаше Кирин а Јерусалимом Ирод крвави, Идумејац......

[sasko]

I�ve a question. Can someone answer it? Please
I were reading � Мисли о добру и злу� in Russian.
РАЗНИ ЉУДИ

Питам чулног човека: Ко си ти? А он одговара: Ја сам ја. - И мисли на своје тело.
Питам мисаоног човека: Ко си ти? А он одговара: Два странца видим у себи, и ја се пробијам између њих, гостујући час у једном час у другом. - И мисли на инстинктивну и свесну душу своју.
Питам духовног човека: Ко си ти? А он одговара: Има неко у дну душе моје, пружам руке да га дохватим, но видим, да би ми зато требале руке дуже од васионе. Питај њега ко сам ја?. (http://www.svetosavlje.org/bibliotek...ikolaj0606.htm)

Разные люди

Спроси плотского человека: "Кто ты?" Он ответит: "Я это я", имея в виду свое тело.
Спроси душевного человека: "Кто ты?" Он ответит: "Два антипода живут во мне, и я скитаюсь от одного к другому", - говоря о своей инстинктивной и сознательной природе.
Спроси духовного человека: "Кто ты?" Он ответит: "Есть Некто в моей душе, я протягиваю руки, чтобы коснуться Его, но понимаю, что руки мои должны быть пространнее небес". Спроси у Него, кто я? ( http://svetisrbi.ru/nikserb4.htm#Разные%20люди )



In Russian translation is written that last words belong to author (Питај њега ко сам ја?/ Спроси у Него, кто я?), but aren�t they the line of 3 man?
And why is it written in Serbian (А он одговара: Има неко) неко with lower case letter, isn�t it about The Lord?

[bellissima]

* Ne veruj sreci

U bogatstvu misli,kako ces sa dostojanstvom
snositi siromastinu.

U sreci misli kako ces sa dostojanstvom
snositi nesrecu.

Kada te ljudi hvale,misli kako ces
sa dostojanstvom snositi njihove poruge.

A celoga zivota misli kako ces sa
dostojanstvom umreti.

[ser_gogsy]

Бог од Бога

Е да ли ја који отварам материцу
не могу родити? вели Господ.
Е да ли ћу ја који дајем да се рађа
бити без порода? говори Бог твој.

Исаија 60, 9.

Само неки бог може спасти свет! То је последњи крик философа и пророка старога времена. То је крик човечанства у оковима "књаза овога света“, у лавиринту без врата и прозора, у животу који увире у Нирвану или у Хадес.

Да се тај крик раније чуо, раније би се и Бог јавио свету. Али људи су се уздали у себе, у своју памет и своју снагу. Нису ни слутили да њиховом памећу управља сатана, и да он употребљава њихову снаге на службу себи. Сва памет и сва наука и вештина и сва снага људска употребљена је била на зидање храмова демонима, на величање демона као богова. Човек се мора дивити величанственим пагодама у Индији, пирамидама и храмовима у Мемфису и Карнаку, светилиштима по Асирији и Јелади, и по острвима Индијског и Тихог океана, као и онима по Америци; мора се дивити као изванредним и монументалним делима уметности људске. Али човек мора да се заплаче од јада и стида кад чује, коме су та светилишта посвећена. Змијама и крокодилима, мајмунима и биковима, фантазијама и баснама.

Сва уметност и сва култура могу бити у служби лажи онако исто као и истине, и у служби сатане исто као и у служби бога. Сва уметност и култура пре Христа стајала је у служби сатане. И данас стоји она тако као и некад у народима незнабожним. Зато, знај, Теодуле, да уметност и сва култура ма ког времена, нема вредности сама по себи него по божанству коме служи. И гле, ни у једном од тих величанствених светилишта незнабожних, тако богато украшених и окићених, није се јавио Спаситељ света, проречени Месија, него у једној пештери. Али та пештера, подземна и мрачна, скромна и проста, ипак у многоме је импозантнија од свих пагода и храмова незнабожних. Јер њу је створио у почетку стварања света Онај који се и родио у њој. Она је непроменљива и трајна као свет, док су пагоде и светилишта незнабожна, ма колико велика и чудна, нагрижена зубом времена, и уколико се стално не подупиру нахерена и дремљиво склона паду и смрти. Витлејемска пештера пак стоји данас иста и истоветна каква је била и пре 2000 година; онако исто као што стоје Хималаји и Арарат. Јер је дело руку Божјих а не човечјих.

У том праисконском храму Божјем, старијем од свих осталих рукотворених храмова и трајнијем од свих, у том тору овчијем и јагњећем, јавио се Онај који је јачи од људи, јачи од света, и јачи од Хадеса и свих адских сила и свих зала.

Теодуле мој, јавио се Бог. Син Божји, или Бог од Бога.

Нека умукне свако сведочанство људско, и нека се замрзне реч на уснама мојим, Теодуле. Чуј Његово сведочанство, Његову реч:

Ја сиђох с неба.
Ја дођох у име Оца својега.
Да сви поштују Сина као што поштују Оца.
Нијесам сам, него ја и Oтац који ме посла.
За мене свједочи Отац који ме посла.
Ја не примам свједочанства од човјека.
Отац који ме посла свједочи за мене.
Сам од себе не дођох него има Истинити који ме посла, којега ви не знате; ја га знам, јер сам од Hjега и Он ме посла.
Ја не тражим воље своје него вољу Оца који ме посла.
Прегледајте Писма, и она свједоче за мене.
Син не може чинити ништа сам од себе него што види да отац чини; јер што отац чини оно и син чини онако.
Ја од себе не говорим.
Као што мене зна Отац, и ја знам Оца.
Онај који ме посла са мном је.
Ја свагда чиним што је Њему угодно.
Ви сте од нижијех, ја сам од вишијех; ви сте од овога свијета, ја нијесам од овога свијета.
Који мрзи на мене, мрзи на Оца мојега.
Отац који стоји у мени, Он твори дјела.
Нико не ће доћи Оцу до кроза ме.
Ти си Оче у мени и ја у теби.
Који вјерује мени, видје Оца.
Ја сам у Оцу и Отац у мени.
Ја сам врата.
Ја сам пастир добри.
Ја сам свјетлост свијета.
Ја сам пут, истина и живот.
Ко види мене, види Онога који ме је послао.

Још је рекао, да је он пут. А људи су се ломили по беспућима и раскршћима из поколења у поколење.

Још је рекао, да је Он истина. А род људски је сав затрован био пилулама лажи од онога који jе назват "отац сваке лажи“.

Још је рекао, да је он живот, не несвесан и ништаван живот у индијској Нирвани, нити језиво неумирање у грчком Хадесу, нити утопљење личног живота у етарни живот неког свеопштег етарног стојичког божанства, него баш прави живот, какав жели свако срце људско, у крилу Оца свог небесног, у Рају слаткоме, где се праведници сијају као сунца

Још је рекао, да је Он пастир. Вукови са демонским духом а у човечјем облику наметали су се за пастире народима земаљским, не да би их сачували него да би их застрашили, збунили и растргнули. А Он, као пастир добри, дошао је да ни стотој овци не да да се изгуби, него је тражи и спасава.

Још је рекао, да је Он лекар, и да је дошао болесним а не здравим. У самој ствари здравих није ни било у свету, али је било многих који су као тешки болесници у врућици уображења мислили да су здрави.

Још је рекао, да је Он Син Божји, да је старији од праоца Аврама, и да му је име Почетак.
Дошао је к људима као посланик Оца свог небесног, јединог живог Бога, који има очинску љубав према људима и жели кроз Њега, свог превечног и јединородног Сина, да усини све људе по њиховој вери и слободној вољи и да их уведе у Своје бесмртно царство небесно.

Још је рекао, да ко Њега верује, има живот вечни; ко Њега прима, прима и Оца који га је послао, и ко за Њим иде тај спасава душу своју. А ко Њега не поштује, не поштује ни Оца Његовог, јер вели: Ја и Отац једно смо.

Ја и Отац једно смо.

Док видјело имате, вјерујте видјело да будете синови видјела.

Без мене не можете ништа чинити.

Ја идем к теби Оче.

Дао си ми власт над сваким тијелом.

Даде ми се свака власт на небу и на земљи.

Ово је сведочанство Месије о самоме себи; сведочанство речима, које се у пуној и превршеној мери потврдило делима Његовим.
Никад ниједан човек у историји света није говорио с таквом силом и влашћу као Он. И никад ниједан човек од памтивека није показао таква моћна дела као Он. Ни ангел ни човек него Син Божји и Бог од Бога. Јер да је ангел, зар би велики архангел
Гаврил, војвода ангела, спуштао се да објави Његово рођење? А да је човек, зар би Јован Крститељ, највећи од људи "од жена рођених“, био Његов претеча и слуга?

[duga12]

NEBESNA LITURGIJA

1.
Haj,šta se ono čuje iz daljine:
Da l' su vjetri,da l' su vihorovi,
il' šumore gore javorove,
il' sa zemljom trava razgovara,
il' pjevaju na nebesi zvjezde?
2.
Nit' su vjetri , nit' su vihorovi,
Nit' šumore gore javorove,
Nit' sa zemljom trava razgovara,
Nit' pjevaju na nebesi zvjezde,
No služi se Sveta Liturgija
U nebesnom carstvu Hristovome.
3.
Službu služi Jovan Zlatouste
I sa njime tri stotin' vladika
Sve vladika zemnih mučenika
I tri hiljad' časnih sveštenika,
Sveštenika Božjih ugodnika.
Đakonuje đakone Stevane
I sa njime Sveti Lavrentije.
Sveti Pavle čita Poslanije
Sveti Luka sveto Evangelije,
Krste drži care Konstantine
A ripide Sveti stratilati
Dimitrije i sa njim Prokopije,


Georgije i sa njim Jevstatije
I ostali mnogi stratilati.
Oganj nosi Ognjena Marija,
Tamjan pali Gromovnik Ilija,
Sveti Vrači pomazuju mirom
A Krstitelj vodom pokropljava.
Heruvimi poje Heruviku
A Car slave sjedi na prestolu
Licem svojim nebo osvetljava.
S desna mu je sveta Bogomajka
Ogrnuta zvjezdanom porfirom,
Sveti Sava žezal pridržava,
A naroda ni broja se ne zna,
Više ga je no na nebu zvjezda.
Izmiješani sveci s andjelima
Pa se ne zna ko je od kog ljepsi.

4.
Kad se Sveta Liturgija svrši
Svetitelji Hristu prilazili
I pred njime poklon učinili,
Najposlednji Svetitelju Savo
I sa Savom Srbi svetitelji.
Sveti Savo metanije pravi,
Al se ne hte svetac da uspravi
Vec ostade na zemlji ležeći.
Tad prilazi sveta Bogomajka
Da podigne svetitelja Savu,
Jer joj Savo Hilendar posvjeti,
Al se Savo diže na koljena
I dalje se dići ne hoćaše
Vec ostade pred Hristom klečeći.
5.
Blagi Hristos Savu milovaše
Od milošte 'vako mu zboraše:
"Čedo moje Nemanjiću Savo,
Što si mi se tako rastužio,
Što si mi se tako rasplakao,
Nikad tako ti plakao nisi,
Nisi tako plako za Kosovom
Kad je srpsko potamnjelo carstvo,
Potamnjelo carstvo i gospodstvo.
Kazuj meni , moje čedo drago,
Kako stoji sada Srbadija:
Kako stoji vjera u Srbalja,
Jesu l Srbi kano sto su bili
Ili su se Savo izmijenili,
Poju li mi mnoge liturgije,
I dižu li mi mnoge zadužbine
Kano nekad u vreme Nemanje
I sina mu svetitelja Save,
I slavnoga Milutina kralja,
I Stevana milog mi Decanca,
I Lazara moga mučenika
I Milice slavne Ljubostinjke,
Angeline majke Krušedolke,
I ostalih cara i kneginja,
Da l' se i sad tako Bog poštuje,
Da l' Srbijom svete pjesme bruje,
Jevandjelje da l' se moje širi,
Srpska zemlja da l' tamjanom miri,
Svetli li se obraz u Srbina
Pred ljudima i pred andjelima,
Velikaši da l' pravedno sude ,
Bogataši da li milost djele
Da l' susjeda susjed opravdava,
Da l nejakog jaki podržava,
Poštuje li mlađi starijega,
Da l' djevojke drže djevojaštvo,
Da l' popovi po svetinji žive ,
Kaluđeri da l' za narod kleče,
I da l' greju peštere suzama
I za narod toplim molitvama .
Da li narod nedjelju svjetkuje,
Da l' praznikom crkvu ispunjuje?
Kazuj meni,dični svetitelju,
Srpskog roda drugi spasitelju,
Kakva ti je golema nevolja
Te ti roniš suze niz obraze,
Pjesmu neba plačem završavaš?"
6.
Tad govori Svetitelju Savo:
"O Gospode veliki i silni,
Pred kime se tresu heruvimi,
Ima l' išta tebi nepoznato?
Ta ti vidiš srce u čovjeku
I poznaješ najtananije misli.
Vidiš crva pod korom grmovom,
Pod kamenom guju otrovnicu,
Na dnu mora svako zrno pjeska.
Ne mogu se od tebe sakriti
Tamnih ljudi tamna bezakonja,
Zbog kojih si na krstu visio;
Ali tvoja ljubav sve pokriva,
Iz ljubavi neznanije javljaš,
Iz ljubavi ti o znanom pitaš,
Da ti kazem sto ti bolje znadeš.
7.
Nisu Srbi kano što su bili.
Lošiji su nego pred Kosovom,
Na zlo su se svako izmijenili.
Ti im dade zemlju i slobodu,
Ti im dade slavu i slavu,
I državu veću od Dušanove,
Al darom se tvojim pogordiše,
Od tebe se licem okrenuše.
Gospoda se srpska izmetnula,
Na tri vjere okom namiguju,
Al ni jednu pravo ne vjeruju,
Pravoslavlje ljuto potiskuju.
Odrekli se srpskoga imena,
Odrekli se svojih krsnih slava,
Svece svoje ljuto uvredili.
A ko diže crkvu zadužbinu ,
Ne diže je tebi nego sebi.
Crkve dižu da ih vide ljudi,
Crkve dižu, Bogu se ne mole,
Nit Božiji zakon ispunjuju.
Velikaši pravdu pogazili,
Bogataši milost ostavili,
Ne poštuje mladji starijega,
No se mladji pametniji gradi,
Nit nejakoga jaki podržava,
Već ga lomi dok ga ne salomi,
Nit susjeda susjed opravdava,
Već se kune krivo za nepravdu
Zbog blatnjave zemlje od aršina.
sveštenici vjerom oslabili,
Kaluđeri poste ostavili,
Nit djevojke drže djevojaštvo,
Svilu nose , grehom se ponose,
Mladi momci poštenju se smiju,
A svoj razvrat ni od kog ne kriju,
Niti narod za nedelju mari,
Ni za praznik ni običaj stari,
Nit praznikom crkve ispunjuje,
Prazne crkve ka pećine puste,
Prazne duše ,pa prazne i crkve;
Svud se crni crno bezakonje,
Stid me jede i stid me izjede,
Zbog grijeha naroda mojega,
Što i mene držiš blizu sebe,
Zato plačem moj predragi Spase,
Vječnost mi je kratka za plakanje,
Volio bih i u paklu biti,
Samo Srbi Bogu da se vrate."
8.
Mirno Gospod saslušao Savu,
Pa podiže svoju svetu glavu;
I mislima nebesa potrese .
Zablistaše munje i gromovi,
Naduše se garavi oblaci,
Led se prosu o Petrovu danu,
Sva pobjele zemlja Srbinova,
Ka' od gube gubava grješnica.
Zakukaše Srbi u nevolji,
Al se živog Boga ne sjetiše,
Niti Boga ni svojih grijeha.
A sve Savo na koljena kleči ,
Blijedo mu lice od užasa.
9.
Tada Gospod usteže oblake,
Da ne padne kiša ni rosica,
blago sunce u žar se obrati,
Sva sagore zemlja Srbinova,
Presušiše rjeke i potoci,
Prekapiše duboki kladenci.
Zakukaše Srbi u nevolji,
Al se živog Boga ne sjetiše,
Niti Boga ni svojih grijeha.
A sve Savo na koljena kleči,
Blijedo mu lice od užasa.
10.
Tada Gospod vaši popustio,
Po vocu se vaši uhvatiše
Obrstiše šljive i jabuke,
Sasušiše pitome voćnjake
Po pitomoj zemlji Srbinovoj.
Zakukaše Srbi u nevolji,
Al se živog Boga ne sjetiše,
Niti Boga ni svojih grijeha.
A sve Savo na koljena kleči,
Blijedo mu lice od uzasa.
11.

Tada Gospod pomor popustio,
Da pomori i staro i mlado.
Udariše ljute boljezanje,
Tesna groblja a malo grobara,
Grobarima otežaše ruke.
Zakukaše Srbi u nevolji,
Al se živog Boga ne sjetiše,
Niti Boga ni svojih grijeha.
A sve Savo na koljena kleči ,
Blijedo mu lice od užasa.
12.
Tada Gospod krizu popustio.
Puna zemlja svakoga obilja,
A svi vicu:nigdje ništa nema.
Zakukaše Srbi u nevolji,
Al se živog Boga ne sjetiše,
Niti Boga ni svojih grijeha.
A sve Savo na koljena kleči,
Blijedo mu lice od užasa.
13.
Tad satanu Gospod odrješio,
Iz pakla ga na Srbe pustio,
Da do roka svoju volju vrši,
I da čini što je njemu drago,
Sa državom i sa srpskim tjelom,
Samo da se ne dotiče duše.
A satana vojske podigao,
Od zvjerinja svoga i ljudskoga,
Sve od samih Božjih protivnika,
I svojijeh jednomišljenika,
Kojih bi se marva zastidjela,
I veprovi divlji posramili.
Paklenim ih ognjem naoružo,
Poveo ih na zemlju Srbiju.
14.
Bljunu oganj iz adovih žvala,
Pa zapali kucu Srbinovu,
Sve razgradi što je sagrađeno,
Sve proždera što je umješeno,
Sve odnese što je izatkano,
Sve razgrabi što je uštedjeno,
Sve raskući što je zakućeno,
Sve popljuva što je osvećeno,
A gospodu u okove veza,
Starješine vrze na vješala,
Il' umori glađu u tamnici,
Pobi momke,zacrni djevojke,
Zgrči majke nad kolijevke prazne,
Nad kolijevke prazne i krvave.
Još zaveza jezik u Srbina,
Da ne smije pjevat ni kukati,
Niti Božje ime spominjati,
Niti brata bratom osloviti;
Jos zaveza noge u Srbina,
Da ne smije slobodno hoditi,
Osim tamo kud ga konop vodi,
Konop vodi ili kundak goni;
Jos zaveza ruke u Srbina,
Da ne smije radit van kuluka,
Niti sjesti , niti hljeba jesti
Bez satanske gorde zapovjesti,
Niti djecu svoju svojom zvati,
Nit slobodno mislit ni disati.
15.
Tako išlo zadugo zemana
Dok nabuja zemlja Srbinova
Od mrtvijeh srpskijeh tjelesa,
I od krvi srpskih mučenika,
Ka' tijesto od jakog kvasca.
Tad anđeli Božji zaplakali,
A Srbi se Bogu obratili,
Jedinome svome prijatelju,
Jedinome svome spasitelju,
Višnjem Bogu i Svetome Savi.
Tad se Savo strese od užasa,
Skoči, viknu iza svega glasa:
"Dosta , Bože , poštedi ostatak!"
Tad je Gospod poslušao Savu,
Na srpsko se roblje ražalio,
Te Srbima grjehe oprostio.
16.
Zasija se lice Srbinovo,
Zazvoniše zvona na veselje,
Zamirisa zemlja od tamjana,
Zablista se Hristova istina,
Zacari se milost i poštenje,
Anđeli se sa neba spustiše,
Pa Srbiju zemlju zagrliše.
17.
Haj , šta se ono šuje iz daljine?
To se opet služi liturgija,
U nebesnom carstvu Hristovome.
Službu služi Svetitelju Savo,
I sa njime tri stotin' vladika,
I tri hiljad' srpskih sveštenika.
Đakonuje arhiđakon Stevo,
A sa njime đakon Avakume
Što na kocu za Hrista postrada,
Na bairu usred Beograda.
A car slave sjedi na prestolu ,
Dok sa zemlje grmi ka oluja,
To Srbija kliče - Aliluja!

Blago majci koja Savu rodi
I Srbima dok ih Savo vodi.