Sv. vladika Nikolaj Velimirović

[duga12]

Usred graje i poruge ljudske uzdiže se molitva moja k Tebi, Care moj i Carevino moja. Molitva je tamjan, što bez prestanka kadi dušu moju i uzdiže je k Tebi, i prigiba Tebe k njoj.

Sagni se, Care moj, da ti šapnem najmiliju tajnu, najtajniju molitvu, najmolitveniju želju. Ti si predmet svih molitava mojih, svega iskanja moga. Ništa od Tebe ne ištem, vaistinu, samo Tebe.

Šta da tražim od Tebe, što me ne bi odvojilo od Tebe? Da budem gospodar nad nekoliko zvezda? Neću li s Tobom gospodariti nad svima zvezdama?

Da budem prvi među ljudima? Kakav stid za mene, kad me Ti za trpezom Svojom budeš stavio na poslednje mesto!

Da me slave milioni ljudskih usta? Kakav užas za mene, kad se sva ta usta napune zemljom!

Da se okružim najdragocenijim stvarima iz celoga sveta? Kako poniženje za mene, da me te stvari nadžive, i da sijaju i onda kad zemljana tama ispuni oči moje!

Da me ne rastavljaš od prijatelja mojih? Ah, rastavi me, Gospode, rastavi me što pre od prijatelja mojih, jer oni su najdeblji zid između Tebe i mene.

Zašto da se molimo, govore susedi moji, kad nam Bog ne uslišava molitve? A ja im velim: vaša molitva nije molitva no torbarenje. Vi se ne molite Bogu da vam da Boga no đavola. Zato Mudrost nebesna ne prima molitve sa jezika vašeg.

Zašto da se molimo, ropću susedi moji, kad Bog zna unapred šta nama treba? A ja sa žalošću odgovaram: zaista, Bog zna, da vama ništa ne treba do Njega jedinoga. Na vratima duše vaše On čeka da uđe. Molitvom se otvaraju vrata za ulazak veličanstvenoga Cara. Ne govorite li i jedan drugome na vratima: molimo, uđite?

Ne traži Bog slavu Sebi no vama. Njegovoj slavi svi svetovi ne mogu dodati ništa, kamo li ćete vi. Molitva vaša proslavlja vas a ne Boga. U Njega je punoća i milost. Sve dobre reči, koje u molitvi uputite Njemu, vraćaju se dvogubo na vas.

Svetlosni Care moj i Bože moj, Tebi se jedinom molim i poklonim. Izli se u mene kao bujan potok u žedan pesak. Samo se Ti izli, životvorna vodo, lako će onda trava rasti po pesku i beli jaganjci pasti po travi.

Samo se Ti izli u suhotnu dušu moju, Živote moj i Spasenje moje.

Molitve na jezeru

[ser_gogsy]

Глас с неба

Радуј се, о Теодуле! Радуј се и весели се, јер се јавио Емануил, Бог од Бога, истински Месија и Спаситељ људи. Ни ангел ни човек, нити од трулог семена човечјег, него безсемено рођен од Бога и пречисте девојке Марије у подземној пештери Витлејемској. Једино семе при Његовом рођењу јесте чиста и света реч Божја, и једина сила у зачећу Његовом јесте сила Духа Светога.

Рекао је, да је дошао с неба. А људи су једино још од неба очекивали помоћ и спасење.

Рекао је, да је Он светлост света. А људи су грцали у тами и робовали кнезу таме.

Рекао је још, да је Он врата. А људи су вековима пипали по лавиринту живота да би нашли врата за неки бољи живот.

Још је рекао, да је Он васкрсење; да ће себе васкрснути кад га неверници убију, и да ће васкрснути и све оне који Њега верују и љубе.

Још је рекао, да је Он победио свет, да је видео сатану где као муња спада с неба у понор. А свету је неопходан био Победилац зла, лажи и насиља, што је од сатане долазило и кроз људе дејствовало.

Још је рекао, да ће на крају времена, на концу драме људске историје, Он опет доћи, у сили и слави, да сабере живе и мртве, да их разлучи на десно и на лево, и да изрекне последњи праведни Суд над свима. Сходно томе праведници ће ући у вечно блаженство а непокајани грешници биће бачени у вечну муку.

Још је рекао, да му се од Оца даде сва власт на небу и на земљи. Према томе нико не може без Њега и мимо Њега а најмање против Њега учинити неко добро ни себи ни другима. И да је само једно име под сунцем дато људима за спасење, а то је име Господа Исуса Христа Сина Божјег, Месије, Спаситеља.

О Теодуле, ево снажног Крманоша, који је хватио крму на лутајућој лађи људског живота! Ево Капетана, који добро познаје сву пучину времена и простора, и зна куда броди и куда уморне путнике води. Радуј се дакле и весели се!

Питају се неверници: Ко га је посведочио? Тако се питају они који иду путем пропасти и на том путу очекују своје спасење.

Заиста, дела Његова сведоче за Њега. И сами крвници јерусалимски нису могли прећутати него су говорили: Шта ћемо чинити? Човјек овај чини многа чудеса. И потврдили су Његову реч: Творио сам дјела међу њима каква нико други не твори.

Но осим Својих страшних и невиђених чудеса, Он се позвао и на сведочанство Оца свог небесног. И Отац га није оставио сама. Он га је посведочио гласом Својим с неба.

Три пута се чуо глас Оца небесног. Први пут при крштењу Исуса у Јордану: Ово је Син мој возљубљени који је по мојој вољи. Тако на почетку Христове мисије у свету.

Други пут на Тавору, кад се Господ преобразио, и кад се лице Његово засија као сунце а хаљине му посташе беле као снег. Тада је опет Отац посведочио гласом својим Сина свога: Ово је Син мој возљубљени, који је по мојој вољи; њега послушајте.

И трећи пут, пред само страдање, када Исус узвикну: Оче, прослави име своје, тада дође глас Очев с неба: И прославио сам и опет ћу прославити. То је морао бити звучан и страшан глас, пошто народ који бијаше ту око Исуса говораше: Гром загрми.

Но зар и ангелски гласови нису гласови Божји и од Бога? Несумњиво, јесу. Архангел Гаврил, од Бога послат у Назарет Деви Марији, посведочио је о Њему, као што стоји написано: Он ће бити велики и назваће се Син Свевишњега... Син Божји... и цароваће и царству Његовом неће бити краја.

А када се Он родио у Витлејему, рече ангел Божји пастирима и посведочи: Јављам вам велику радост, која ће бити (радост) свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ у граду Давидову. И ево вам знака: наћи ћете дијете повито гдје лежи у јаслима. После ове испоруке и сведочанства једног ангела јави се: мноштво војника небеснијех који хваљаху Бога говорећи: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.

Тако су небесни весници, од Оца послати, посведочили гласом својим најпре Његово зачеће у Назарету, потом Његово рођење у Витлејему, и најзад Његово славно васкрсење у Јерусалиму.

[duga12]

Bezbožnik se boji skoropostižne smrti, lopov se boji obijača, ubica se
boji mača, gordljivac se boji sramote, klevetnik se boji suda istine.

***

Često jednog dana kad učiniš jedan greh, učinićeš i drugi, i kad
pokažeš jednu vrlinu pokazaćeš i drugu.

***

Neprolazne vrednosti su dragocenije od prolaznih kao što je večnost
dragocenija od vremena. A neprolazne vrednosti ulaze u okvir zdravlja
duševnog.

***

Istina ne zavisi od vremena i nije ni nova ni stara, nego upravo
Istina, juče, danas, sutra.

***

Kakvu ljubav prema prijateljima nudi takve će i prijatelje naći.

[duga12]

Žrtva i ljubav nerazdvojni su i stoje u pravoj srazmeri,
to jest što je veća ljubav to veća i žrtva.Žrtva je izraz ljubavi.
I žrtva je veoma laka kad iza nje stoji stoji ljubav,
kao što je reč laka kad iza nje stoji gotova misao.

[duga12]

Eho svoje duše
Cela priroda liči na jedan veliki klavir,
na kome su stvorenja u stvari dirke
koje se god dirke čovek dotakne
čuje eho svoje duše!


Čime se hvališ?
Čime se hvališ?
Zlatom?To isto zlato držala je planina u sebi i nije se hvalila!
Odelom?
Tu istu svilu nosila je gusenica u sebi i nije se hvalila!
Apetitom?
Mravojed s'apetitom jede mrave do smrti a potom mravi njega jedu!
Srećom?
Gle,lisica je nepoverljivija prema sreći.I kad stoti put uspe da uhvati kokoš,ona
u strahu osluškuje,sa koje će strane pući puska!
Konjima?
Kako možes visoko misliti o svojim konjima,kad oni ne misle
visoko ni o sebi niti o tebi!!!


Čudo
Dobro delo je čudo,koje dva srca čini srećnim.
zlo delo je odsustvo čuda,koja dva srca suši.
Gle,niko ne govori o čudu,kada se trava suši a svi govore o čudu,kada trava raste!

[duga12]

Pokajte se od svojih puteva, stanovnici zemlje. Gle, oko Domaćina sveta bdi duboko u vama. Ne verujte zavodljivim očima svojim, pustite Oko da vam osvetli put. Vaše oči su zavesa na Oku Božijem.

Pokajanje je priznanje pogrešnog puta. Pokajanje proseca nov put. Pokajniku se otvaraju oči za dva puta: za onaj, kojim ide, i za onaj, kojim treba da ide.

Više je onih, koji se kaju, no onih, koji skreću svoje kolesnice na nov put. Kažem vam: dve hrabrosti potrebne su pokajniku - jednom hrabrošću da se zaplače nad starim putem, i drugom da se obraduje novom.

Šta vam vredi kajati se a stalno tapkati po starom putu? Kako nazivate čoveka, koji se davi i viče za pomoć, a kad mu se pomoć ukaže ne hvata se za konop spasenja? Tako i ja nazivam vas.

Pokajte se od želje za ovim svetom i svim što je u ovom svetu. Jer svet je ovaj groblje vaših predaka, koje stoji otvoreno i čeka vas. Još malo malo i vi ćete biti preci i želećete čuti reč pokajanje, no nećete je čuti.

Kao što vetar duhne i odnese maglu ispred sunca, tako će smrt odneti vas ispred lica Božja.

Pokajanje podmlađuje srce i produžuje vek. Suze pokajnika peru tamu sa očiju i daju detinji sjaj očima. U moga jezera oko je kao u srne, vazda vlažno i dijamantski sjajno. Zaista, vlaga u očima isušuje gnev u srcu.

Kao nov mesec takva je duša u pokajnika. Pun mesec mora da opada, nov mesec mora da raste.

Pokajnik krči njivu svoje duše od korova, i seme dobra počinje da raste.

Zaista, nije pokajnik onaj ko tuguje zbog jednog učinjenog zla no onaj, ko tuguje zbog svih zala, koje je u stanju učiniti. Mudar domaćin ne seče samo onaj trn što ga je ubo no i svaki trn na njivi što čeka da ubode.

Gospode moj, pohitaj i pokaži nov put pokajniku, kada prezre svoj stari put.

Majko nebesna, Nevesto Svesvetog Duha, prigni se k srcu našem, kad se kajemo. Otvori istočnik suza u nama, da se operemo od teške ilovače, što nam oči pomuti.

Duše Svesveti, duhni i razagnaj nečisti zadah iz duše pokajnika, što ga je gušio i pokajanju priveo.

Molimo Ti se i poklonimo, Životvorni i Moćni Duše!

Molitve na jezeru

[ser_gogsy]

Ћутање

У гласу је сила, Теодуле. Али је сила и у ћутању.

Није подједнака сила ни у гласу ни у ћутању. Зависи ко говори и о чем говори, и ко ћути и зашто ћути. Глас злотвора и глас свеца Божјега немају једнаку силу. И ћутање разбојника који зло смишља није равно ћутању добротвора који о добру мисли.

Кад је Бог Отац одговорио Исусу: и прославио сам и опет ћу прославити, уплашени народ повика: гром загрми. А кад је пророку Илији говорио Бог на Хориву, говорио је тихим и танким гласом.

Какав ли је био глас Исусов? Понекад тих, понекад јак, понекад страшан н увек проницљив до сржи у костима и чаробан. Од таквог гласа суше се бесплодне смокве; од таквог гласа расте цвеће усред ђубрета и трња. Глас Сина Божјега као и глас Оца.

Ћутање Исусово најдуже је поглавље Његовог живота на земљи. Тридесет пуних година испунио је Он ћутањем.

Он је хтео испунити сваку законску правду, као што је рекао Јовану на Јордану: Остави сад, јер треба нам испунити СВАКУ правду. На Истоку је закон био, да се нико не јавља као учитељ народа пре навршетка тридесет година. И ову "правду“ хтео је Исус испунити и зато је ћутао до своје тридесете године.

Ево говорљивом Западу поуке, као хлеб потребне. Јер на Западу нема тога ограничења, него и дечаци и пре навршених 20 година намећу се за учитеље, судије и књижевнике. А када ненаучени и неискусни почну учити народ, тешко се може очекивати добро. На Истоку људи брже се развијају него на Западу, и скорије достижу зрелост, телесну и духовну. Познато је, да се у Арабији и Индији брак склапа у 12 години старости. И место да се и на Западу задржала у сили ова источњачка норма, да нико не може учити народ пре своје тридесете године, или чак да се сразмерно повисила, она је сасвим укинута. И тако се остварила на Западу реч библијска: И дјеца ће вам бити судије.

Само једном у току својих 30 година Господ Исус прекинуо је ћутање. Кад му је било дванаест година, о празнику пасхе у Јерусалиму, Он се нашао у храму међу учитељима и старцима, слушајући ове и стављајући им питања. И сви који га слушаху дивљаху се Његовом разуму и одговорима. Три дана тражила га је мајка Његова пресвета Дева Марија са Јосифом, док га најзад нису нашли у храму. Зашто сте ме тражили, рече им Он? Зар не знате да мени треба у оном бити што је Оца мојега? А они то не разумеше. И сиђе с њима и дође у Назарет, и бијаше им послушан, и напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи.

На што овај прекид ћутања Исусова у 12 години, Теодуле? И на што ова блистава сцена у храму, пред учитељима закона и старцима јеврејским, кад она није имала никакве видне везе са Његовом доцнијом учитељском мисијом? И зашто је то евангелист Лука записао?

Тако је хтео Бог Отац, који је промишљао о Сину Свом Исусу и гледао далеко у будућност. Провидео је Отац небесни, да ће вечни гонитељи и клеветници Сина Његовог раширити лажи о Исусу, да је провео у Индији и да се тамо од јога и факира научио мудрости као и вештини да чини чудеса. Или зар ниси, Теодуле, видео у огромној клеветничкој литератури против Исуса књиге са насловом: "Исус у Индији“, или "Исус међу јогама индијским“, или "Исус у Тибету“ и тако редом? Циљ неверника и клеветника, Јудинога кова, сасвим је јасан: доказати да Исус Христос нити је што ново рекао нити је што оригинално учинио, што пре Њега није речено и учињено у Индији. Према томе Он није ни Месија, ни Спаситељ света, ни ваплоћени Бог, но ученик Индије и један од безбројних индијских философа и јога.

Да би се то унапред обеснажило, и да се хришћани не би збунили пред оваквим измишљотинама и клеветама, по Божјем Промислу, јавио се дванаестогодишњи Исус у храму јерусалимском пред јеврејским учитељима и старцима да их све задиви својом мудрошћу. И, опет по Божјем Промислу, ту сцену записао је свети Лука, у свом евангелију. Значи, да је Исус у својој дванаестој години био у Назарету, у роду своме и код куће своје, и да је још тада био мудар премудар, не потребујући никакву Индију да га учи мудрости. Да ли није био у Индији пре тога? То је немисливо. Јер шта би дете испод 12 година чинило у Индији где се у манастире нису примала деца? Уз то још је јасно из описа Лукиног, да је Исус и пре своје 12 године ишао у Јерусалим сваке године са родитељима о празнику пасхе.

А да Исус није ни доцније, између 12 и 30 године, нигде путовао у туђе земље, види се опет из евангелских речи. Види се прво, да су Марија и Јосиф много бринули о Њему, и да нису могли лако поднети растанак са Њим ни за два или три дана. И рече му мати: Сине, шта учини нама тако? То јест, што се одвоји од нас за неколико дана. Ево отац твој и ја са страхом тражисмо те.

Брижна и нежна Мајка!

Зар би тако брижни родитељи дозволили, да Исус оде у Индију а да и они са Њим не пођу – ако се већ морало ићи? Они су са Њим и у Египат бегали испред крвавог Ирода, и са Њим у Египту живели.

И друго, богонадахнути евангелист пише, да после оне појаве Исусове у Јерусалиму, Он сиђе с њима и пође у Назарет, и бијаше им послушан, и напредоваше у мудрости и у расту и у милости код Бога и код људи.

Остао је дакле у Назарету до 30 године своје, послушан матери својој и старцу Јосифу, трудећи се као занатлија на послу дрводељском и – ћутећи.

Заиста, није Он имао шта учити у Индији, ни у Египту, ни у Јелади, нити у ма којој земљи, па чак ни у Палестини, својој земној домовини. Него се учио у земљи Ћутања, у души својој, у којој је стално вејао Дух Божји. Онај исти Дух Божји, помоћу кога је Он зачет телесно у телу свете Матере своје, није остављао ни за тренут душу Његову. Тако је Он растао у премудрости од Духа Светога и не требаше нико да га учи. Научен од Духа Светога Он знађаше шта је у сваком човеку, и заиста не требаше нико од људи да га учи.

И шта би се Он могао научити у Индији? Гле многи од нас знају данас оно што зна Индија, и с тугом осећају да је то недовољно.

Индијани говоре: ваплоћење Бога и јављање као човека нама није непознато. Бог Кришна много се пута ваплоћивао и ходио међу људима и учио људе. Авај, чему их је научио? И од чега их је спасао, кад и дан данас Индија, земља Кришнина грца у јаду и у очајању, уздишући на овај живот и чезнући за Нирваном, за неживотом и небићем? Какав је то Бог, који се тако често ваплотио и по земљи ходио, кад није могао судбу човечанства на боље изменити?

Па, кажу, и бог Шива се много пута ваплотио и међу људима живео, и људе учио! Чему их је учио? Ничему, сем очајном уверењу, да овај свет, бесконачан у времену и у пространству, јесте и остаје лавиринт без врата и без прозора. И да су сви богови онако исто беспомоћна и очајна бића као и људи. То је потврдио и Гаутама Буда, кад је рекао, да је он дошао да спасава и људе и богове и демоне (са Маром архидемоном) од Самсаре битисања и живљења.

Ај, Теодуле, наша мајка Индија нема нас чему научити. Она мора одбацити све басне о боговима, који не могу да спасу ни себе ни људе. Сви богови њени јесу демони, који држе људе у мрежи својих обмана и у оковима своје немилосрдне власти.

Наша мајка Индија мора прихватити онога Бога, који је толико моћан, свемоћан, да му је довољно да се само једном јави у телу као човек међу људима па да изврши спасење рода људског. Јер није прави Бог као човек гувернер једне области који мора много пута посетити један град да би поправио ћуприју у том граду, па да ћуприја ипак остане непоправљена. Него Бог је Бог, један и јединствен, свемоћан, свемудар, свеправедан, свемилостив, вечан, неодољив, страшан, пречист, човекољубив.

Ваплоћење таквога Бога у свету јесте датум који се не понавља у историји човечанства, не, ни у историји васионе.

Такав Бог, коме је све могуће што намисли и што рече, јавио се у свету пре близу 2000 година. Као Син Бога Свевишњега, и као Бог од Бога, Oн се ваплотио од Духа Светог и Деве Марије, и родио у пештери Витлејемској. Тридесет година провео је у ћутању, убезпрекидном унутарњем општењу са Својим Оцем и Духом Светим док се у одређено време није јавио на своју мисију у свету.

То је једини и прави Месија и Спаситељ света. Нити је други дошао нити се бољи може очекивати.

[duga12]

Anđeli Pevaju

Noć prekrasna i noć tija, nad pećinom zvezda sija,
u pećini mati spi, nad Isusom anđel bdi.
Anđeli pevaju, pastiri sviraju,anđeli pevaju mudraci javljaju:
Što narodi čekaše, što proroci rekoše, evo sad se u svet javi, u svet javi i objavi:
Rodi nam se Hristos Spas za spasenje sviju nas. Aliluja, aliluja, Gospodi pomiluj

[ser_gogsy]

Крштење

Како красно име носиш, о Теодуле, слуго Божији! Могу ти позавидети хиљаде људи са бесмисленим и глупим именима. А твоје је име сјајно. Код нас Срба прво се даје на знамењу, кад се дете роди. Но то име мења кум при крштењу и даје детету ново и трајно име. Благословен нека је твој кум, који ти даде име Теодул, што значи слуга Божји.

Гле, по суштини то је име и самога Месије, Господа Исуса Христа. Јер Он је сам рекао за себе: Син човјечији није дошао да му служе него да служи. Дошао је Христос не као индијски Кришна да само наређује и прети и диктује; и не као демонски Шива да сплеткари и руши, него је дошао да служи. Да служи Оцу свом који је на небесима и народу Божјем на земљи. Истински Теодулос!

И ваистину Он је служио без даха и предаха. Служио је ћутањем и речима. Служио је молитвом и делима. Служио је знојем и сузама. Служио је страдањем и патњама. Највише је служио својим личним примером.

И Његово крштење на Јордану јесте служба људима примером без речи.

Зашто се Христос крстио? Заиста, то је тајна велика. Крштење значи очишћење. Од чега се чистио Најчистији? Ни од чега што се Њега тиче; од планина ђубрета што се човечанства тиче.

И сам се Јован зачудио што Он долази да се крсти. Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени? Ако ко треба некога да купа, то треба чист нечистога а не нечист чистога. Ја сам смртан човек, у греху зачет, од семена грешнога, и ја треба да се крстим од тебе а не ти од мене. Ја нисам достојан одрешити ремена на обући твојој. Ја сам само глас пустиње људске, а Ти си Син Божји, Весник с неба, Јагње Божије, које узе на себе гријехе свијета.

Ту је објашњење. Јован је погодио. Дух Божји јавио му је то, – то што је најважније и што објашњава крштење Христа. Он узе, драговољно пред Оцем својим, грехе света. Ај, какво бреме и колики терет! Ај, какав гад и колика нечистоћа! Ту је и Евина богоиздаја и њена вера у речи змијине, кад се змија обави око њеног паса и шапну јој на уво да Бог лаже; ту братоубиство Каиново, ту и милиони других братоубистава. Ту отпад од Бога и све хуле на Бога, мржња, крађа, немилост, насиља и опет насиља, лажи и опет лажи, идолопоклонства и опет идолопоклонства, освете и детоуморства; ту тровања и мучења брата и суседа, родитеља и добротвора; ту отмице и грабежи, и паљења и рушења, оскврњења и обесвећења, суровости и немилости, злурадост и пакости; ту прогањања праведника правде ради, и крвожедна клања и затирања породица и племена; ту кривоклетства и мучке подвале и сплетке; ту међусобне клевете и парнице до истребљења; ту бацање људских бића пред зверове, пред бикове, на пободена копља, у растопљену смолу, у дубине морске; ту погребавање живих људи у гробове, вешања и распињања на крст; онакажења, ослепљења, обогаљења човека од стране човека због власти или због имања; ту среброљубље, погруженост у земаљску прашину и у пролазна блага, па служење демонима кроз гатарије и врачарије и чини и уроке; и призивање духова, спиритизам и магизам; ту брачно неверство и лукавство и блуд, блуд освештан чак и по идолским светилиштима, и неприродна употреба свога тела, содомија и малакија; па ту тиранија једнога над многима, отимање једнога од другога и многих, отимање хлеба, отимање жене, отимање земље, отимање злата, отимање деце; па бунтови једних против других, деце против родитеља, рођака против рођака, слугу против господара; ту охолост суседа пред суседом, па лудачка сујета пред зјапећим гробом,
па самољубље, пијанство, прождрљивост, истицање својих врлина и туђих грехова, правдањ себе у свему и непраштање никоме ништа; речју, ту рат човека против човека, рат човека против Бога и рат човека против душе своје. Ај, Теодуле мој, ту рат и рат и рат, и само пламен рата у коме сагоревају градови и села, породице, племена и народи; пламен који смањујући се на једном месту распаљује се већма на другом али се никад не гаси. У том ратном пламену свију против свакога злобно су се радовали само духови злобе паклене, док су људи у очајању и немоћи својој дизали песнице попут неба и хулили на Онога који их је
створио.

У такав свет спустио се из своје вечне славе Син Божји, кога два велика Јована назваше Јагњетом Божјим, Јован Крститељ и Јован Богослов, апокалиптични визионар. И због таквих и толиких греха дошао је Он на реку Јордан да се крсти. Сваки од тих грехова доноси смрт. Колико милиона милиона смртних казни узео је Он на леђа, узевши грехе света на себе, и то не само Адамових потомака пре тога времена него и после до скончања времена! Са тим неизмеривим и неизрачунљивим бременом погрузио се Он у воду, и Јован Крститељ ставио је своју десницу на главу Његову.

Ангели Његови спуштали су се с неба и тискали око Њега, са трепетом и дивљењем. Зашто се чисти водом Онај који даје чистоту води, и зашто се освећује крштењем Он који сам собом освећује сваку твар, па и ангеле?

И врхови небесни савише се према Јордану, и јавише се Отац и Дух Свети над Сином. Дух Свети залепрша се у облику белог и светлог голуба изнад главе Исусове, а глас љубави одјекну: Ово је Син мој возљубљени који је по мојој вољи.

Тако се Исус крстио ћутке, не објашњавајући речима крштење, но дајући пример свима следбеницима Својим да се и они крсте и уђу у заслуге Његовог крштења. Ћутао је Господ тада, али је на крају дао заповест Својим ученицима: Идите дакле и научите све народе крстећи их ва име Оца и Сина и Светога Духа... Ко узверује и крсти се, биће спасен.

Крсти се, Индијо, шта чекаш? Не помаже бог који само грми и заповеда а не даје лични пример. Не спасава ни Кришна ни Шива, него спасава Христос, који са очишћењем почиње, и сам даје пример очишћења. Створитељ, који као родитељ, иако чист, улази у воду и даје пример упрљаној деци да се пре свега очисте од прошле прљавштине, да би могли отпочети нов живот у чистоти. Не може човек, ма и највећи мудрац и филозоф, спасти свет. Јер свет не спасава док се греси света не приме на себе. А сувише је мален и највећи човек да узме грехе
свега света на себе. То може учинити само небесни таоц и јемац. Само Син Божји, Бог од Бога, величанствен и бесмртни, може примити на Своја леђа милионе милиона смрти заслужених гресима људским, сву ужасну и тешку Карму човечанства.

[duga12]

Ćutljivom jeziku i zamišljenom umu Ti se približuješ, ženiče duše moje, Duše Svesveti. Od govorljivog jezika se kriješ kao labud od burna jezera. Kao labud plivaš po tišini srca moga, i činiš ga plodnim.

Susedi moji, prestanite s vašom zemaljskom mudrošću. Mudrost se rađa a ne stvara. Kao što se Mudrost rađa u Bogu, tako se ona rađa i u zemlji. Rođena mudrost stvara, no ne stvara se.

Pameću li se hvalite, hvalisavci! Šta je vaša pamet do mnogopamćenje? Pa kad mnogo pamtite, kako ne zapamtiste trenutke čudesnog rađanja mudrosti u vama? Ponekad vas čujem gde govorite o velikim mislima, što se kod vas iznenadno i bez vašeg truda rode. Ko ih rodi, mnogopametni? Kako se rodiše bez oca, kad priznajete, da im vi niste roditelj?

Zaista vam kažem: otac im je Duh Svesveti, a majka preostali devičanski kutić duše vaše, u koji Duh Svesveti još sme da uđe.

Tako se rađa svaka mudrost i na nebu i na zemlji: od Devojke i Duha Svesvetog. Nad devičanstvom prve ispostasi zalebdeo je Duh Svesveti, te se rodio Svečovek, Mudrost Božja.

Što je devičanstvo Oca na nebu, to je devičanstvo Majke na zemlji. Što je dejstvo Duha Svetog u nebu, to je dejstvo Njegovo i u zemlji. Što je rađanje mudrosti u nebu, to je rađanje mudrosti i u zemlji.

O dušo moja, večito iznenađenje moje! Gle, ono što se zbilo jednom na nebu i jednom na zemlji, ima da se zbude i u tebi. Moraš postati devojkom, da bi mogla začeti Mudrost Božju. Devojkom biti moraš, da bi te Duh Božji zamilovao. Sva čuda na nebu i na zemlji proizašla su od Devojke i Duha.

Devojka rađa stvaralačku mudrost. Raspusna žena stvara jalovo znanje. Samo Devojka može da vidi istinu, a raspusna žena može samo da pozna stvari.

Gospode triipostasni, očisti ogledalo duše moje, i nadnesi lice Tvoje nada nj. Da bi duša moja zasjala slavom Gospodara svoga. Da bi se prečudna istorija neba i zemlje otpečatila u njoj. Da bi se ispunila bleskom kao jezero moje, kada sunce visi nad njim u podne.

Molitve na jezeru

[duga12]

Beli galebovi lete nad mojim plavim jezerom, kao beli angeli nad plavim nebom. Niti bi galebovi bili beli ni jezero plavo, da veliko sunce nije otvorilo svoje oko nad njima.

Majko moja nebesna, otvori Tvoje oko u duši mojoj, da vidim šta je šta. Da vidim, ko obitava u duši mojoj, i kakvi plodovi rastu u njoj.

Bez Tvoga oka ja tumaram beznadeždno po duši svojoj kao putnik po ponoći, po ponoćnoj bezrazličnosti. I pada, i diže se ponoćni putnik, i ono što sreta na putu naziva događajima.

Ti si jedini događaj života moga, svetilo duše moje. Kada dete juri majci svojoj u naručja, za njega ne postoje događaji. Kada nevesta trči svome ženiku u sretanje, ona ne vidi cveće u livadi, niti čuje brujanje oluje, niti oseća miris kiparisa ni volju zverova, -ona vidi samo lice ženika; čuje samo muziku sa usana njegovih; miriše samo dušu njegovu. Kad ljubav ljubavi hodi u susret, ništa joj se ne događa. Vreme i prostor izmiču se s puta ljubavi.

Besciljni putnici i Bezljubavni imaju događaje, i imaju istoriju. Ljubav nema istorije, niti istorija ljubavi.

Kad se neko kotrlja niz goru ili puže uz goru ne znajući kuda ide, događaji mu se nameću kao cilj njegovog puta. Zaista, događaji su cilj besciljnome i istorija besputnome.

Zato se besciljni i besputni zaustavljaju kod događaja, i prepiru s događajima. Aja se molčaljivo žurim k Tebi, i uz goru i niz goru, i prezreni događaji srdito se uklanjaju ispred mojih stopa.

Kad bih ja bio kamen i kotrljao se niz goru, ja ne bih mislio o kamenju, o koje se lupam no o ponoru na dnu strmeni.

Kad bih ja bio potok planinski, ne bih mislio o svom neravnom putu no o jezeru, koje me čeka.

Strašan je u istini ponor onih, koji su zaljubljeni u događaje, što ih vuku naniže.

Majko nebesna, ljubavi moja jedina, oslobodi me robovanja događajima, i učini me svojim robom.

Najbelji Dane, svani u duši mojoj, da vidim cilj zamršenog puta svoga.

Sunce nad suncima, jedini događaj u vasioni, što privlači srce moje, obasjaj unutrašnjost moju, da vidim, ko se usudio obitavati u njoj osim Tebe. Da iskorenim iz nje sve plodove, što slade spolja, a srce im miriše gnilinom.

Molitve na jezeru

[duga12]

72. pismo

JEDNOJ OBRAZOVANOJ ŽENI KOJA SE ŽALI ŠTO NIJE ODLIKOVANA ZA DOBROČINSTVO

Žalite se, što niste primili dostojnu pohvalu ni odlikovanje za svoj veliki trud oko skupljanja priloga za neki dom sirotinjski. Drugi, koji nemaju ni polovinu Vaših zasluga, dobili su i jedno i drugo, a Vi ništa.

Bože moj, na što se Vi žalite! na ono što po Jevanđelju treba da Vas raduje. Još govorite, da ste Vi sve činili kao hrišćanka u ime Hristovo. No zar ne znate, da u čije ime čovek vrši neki posao od toga i očekuje nagradu? Tako je po Jevanđelju. Naime: nagrada se očekuje ne od onoga kome se nešto tvori nego od onoga u čije se ime tvori. Sluga čuva ovce u ime domaćina svoga, i očekuje nagradu od domaćina a ne od ovaca. Vojnik vojuje u ime svoga cara, i od ovoga očekuje pohvalu i odlikovanje a ne od onih sa kojima ni protiv kojih vojuje. Tako i Vi: ako ste kao hrišćanka u ime Hristovo činili neka dobra dela, treba od Hrista da očekujete nagradu a ne od ma kog drugog. Nije li Gospod obećao večnu nagradu svima onima koji dobro čine u Njegovo ime ili nepravdu snose zbog Njegovog imena? Nije li rekao On: Radujte se i veselite se, jer je mnoga plata vaša na nebesima? I još uz to: kad svršite sve što vam je zapoveđeno recite: mi smo nepotrebne sluge, jer učinismo sve što smo bili dužni činiti? Neko Nevidljivi poslao nas je u ovaj svet. Neko Nevidljivi odredio nam je službu u ovome svetu. Neko Nevidljivi izvodi nas iz ovoga sveta. Tome Nevidljivome mi imamo da se molimo, u Njega da gledamo, od Njega da iščekujemo. Šta nam mogu dati argati ravni nama i siromašni kao mi? I šta imamo mi da tražimo od onih koji posveminutno silaze u pučinu smrti, slično skakavcima što skaču sa obale u ponor?

Uostalom, jeste li baš sigurni, da Vi možete podneti slavu i pohvalu od ljudi? Sveti Jovan Lestvičnik mora da je poznavao čovečju prirodu bolje nego i Vi i ja kad je rekao, da "niko osim svetitelja ne može čuti o sebi pohvale od ljudi bez štete". Jer samo sveti ljudi proziru čoveka i vide, od kuda izviru pohvalne reči. Ponekad se i najmutnija voda zasija prema suncu isto kao i bistra. Ponekad se ispod tankog sloja vode skriva duboki mulj. Vrlo često takve su duše onih koji nas hvale. Zbog toga sveti ljudi i svete žene čujući o sebi pohvale cene ih ili kao neznanje ili kao namernu laž.

Više je ljudi izgubilo dušu od svetske slave i pohvale nego li od prezrenja i poruge. Znate li, kako Hristos računa one koji traže slavu i pohvalu od ljudi? U neverne. Čitajte Njegovu raspru s Čivutima, pa onda mislite, kojoj strani Vi pripadate. On je rekao: Ja ne primam slave od ljudi. To veli za Sebe. A za njih govori ovo: Kako vi možete vjerovati kad primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite (Jn. 5,44)? S kim ste Vi, dakle: sa Hristom ili sa Čivutima? Ako ste na Hristovoj strani - što Vam ja od srca želim - onda ne smete iskati slave od ljudi nego samo slave koja je od jedinoga Boga. Ne zavidite ni malo onima koji se otimaju o ljudsku slavu i pohvalu. Naprotiv, žalite ih. Kao što će oni sami sebe žaliti kad se razočaraju. I opet Vam kažem: žalite ih: jer po zaslepljenosti svojoj dadoše večno za prolazno, božansko za zemaljsko, istinito za lažno.

Gospod neka Vas prosveti i blagoslovi.

Misionarska pisma

[duga12]

109. pismo

KOMANDIRU ŠĆEPANU Đ. KOJI PITA: ŠTA DA RADIMO DA NAM BUDE BOLJE

Kako sam kažeš, ti si služio pod jednim vladarem mnogo godina. Nijedan dan nije prošao, a da ti nisi pomislio na svoga gospodara, na njegovu volju, na njegove zapovesti, na njegove namere. A taj vladar bio je smrtan čovek i - umro je. No postoji jedan Vladar, koji nije smrtan, i ne umire; koji je bio Vladar i nad tvojim vladarem kao što je i nad svima carevima i kneževima ovoga sveta. To je Gospod Bog, Stvoritelj i Svedržitelj neba i zemlje. Nije li sasvim slovesno i prirodno, da ljudi, podanici toga Vladara nad vladarima, svaki dan pomišljaju na Nj, doznaju Njegovu volju, ispituju Njegove zapovesti, proniču u Njegove namere? Ali baš to što je sasvim slovesno i prirodno mnogi su ljudi odbacili, pa pošli isključivo za svojom voljom, svojim mislima, svojim pravilima i zakonima. A plod toga očigledan je u ovo vreme: zabuna, zbrka, očaj, ambis oko ljudi i u ljudima.
Gledajući i sam sve ovo ti u čudu pitaš: šta da radimo, da nam bolje bude? Neću ti ja odgovoriti, nego puštam jednog svetog čoveka, da ti odgovori.
Priča se, kako je u staro vreme u Misiru bilo nastalo zlo stanje među ljudima, slično današnjem stanju u svetu. Onda se dva očajna druga iz Aleksandrije reše, da idu po svetu i traže da ako nađu bar jednog čoveka mudra i srećna. Posle dugog i uzaludnog traženja naiđu na svetog čoveka u nekoj usamljenoj dubravi. Ovaj im se pokloni do zemlje i radosno ih primi u svoju kolibu. Posle dugog razgovora i ispitivanja uvere se ona dva putnika, da su zaista našli čoveka, u kome su se susrele mudrost i sreća. Pa mu reknu:
- Ali, čoveče Božiji, mi ne možemo živeti kao ti! Kako, dakle da budemo srećni?
Zaplaka se čovek Božiji, pa uzdiže pogled k nebu i kroz plač reče:
- Nije ni nužno da vi živite kao ja. No da bi bili srećniji nego što ste, držite se ovih pravila:

- mislite o Bogu bar koliko mislite o ljudima,
- bojte se Boga bar koliko se bojite ljudi,
- poštujte Boga bar koliko poštujete ljude,
- molite se Bogu bar koliko se molite ljudima,
- nadajte se u Boga bar koliko se nadate u ljude,
- ištite pomoć od Boga bar koliko ištete od ljudi,
- vršite zakon Božiji bar koliko vršite zakon ljudski,
- blagodarite Bogu bar koliko blagodarite ljudima,
- slavite Boga bar koliko slavite ljude!

Saslušavši ovaj bukvar življenja i vladanja ona dva druga vrate se zadovoljni doma. To je i tebi odgovor, slavni komandire, pa ti vikni u uši i drugima. A ja samo mogu dodati: preko ovog bukvara niko i nikada ne može preći na težu knjigu.
Gospod neka te obraduje.

Misionarska pisma

[duga12]

Beseda svetog vladike Nikolaja

[DrinChe]

Taci Yuksel - Bosphorus

"Na lepom Bosforu, vizantijski narod je gnjilio, kao što gnili prezrelo voće. Sva veličina prošlosti služila mu je samo kao dekoracija njegove pigmejske sadašnjosti. Sve velike tvorevine prošlosti nisu mogle oživeti, niti nadahnuti jedan porocan dekadentni naraštaj. Na severu od Vizantije živeli su narodi slovenski, mladi, neistrošeni u kulturnom stvaranju, nerazočarani u veri i moralu. Zbog svog dodira sa Vizantijom bili su i sami zaraženi moralnom gnilošcu, kao što se obično jedan mlad i zdrav organizam da zaraziti od jednog starog i bolesnog organizma. Svoj kodeks vere i morala zamenili su oni indiferentnošcu prema pravdi i nepravdi."

Nikolaj Velimirović "Iznad greha i smrti"