Strana 1 od 17 12311 ... PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 1 do 10 od ukupno 162
  1. #1
    Starosedelac Avatar od  HLEBmaster
    Pol
    Muško
    Član od
    14.03.2006.
    Aktivnost
    02.02.2014
    Godine
    38
    Poruke
    4,168

    Manastiri Srbije

    Nenad.bds:Приказ манастира Крушедол је први постављен, вома сиромашно у односу на касније развијен вид представљања манастира, а ни извор текста није био наведен. У међувремену је 'крпљењем' додат већи број слика да би се приказ приближио већини приказа манастира. Сада постављам нови приказ (уз део већ виђених фотографија) и текстове из идентификованих извора.


    МАНАСТИР КРУШЕДОЛ



    ''Што је за средњовековну Србију био манастир Студеница, то је за Србе у Подунављу био манастир Крушедол или �друга Студеница", маузолеј сремских деспота Бранковића, чији култ за време Турака чак превазилази стари култ Срба светитеља из дома Немањића.

    За разлику од других фрушкогорских манастира чији су ктитори и време оснивања покривени велом тајне, за Крушедол се поуздано зна да су га основали деспот Ћурђе Бранковић, у монаштву назван Максим, и његова мајка, замонашена деспотица Ангелина. Настанивши се у Срему 1508/1509. године, владика Максим добија од својих рођака Јакшића место Крушедол и у њему уз материјалну подршку влашког војводе Јована Њагоја Басарабе оснива мушку обитељ у којој као београдско-сремски митрополит живи до 1516. године. Недалеко од манастира Крушедола, деспотица Ангелина између 1512. и 1516. подиже женску обитељ, данас Сретењску цркву у селу Крушедолу, новчаном помоћи руског кнеза Василија, где до 1520. проводи своје последње године као монахиња. Сахрањена у припрати своје задужбине, њено нетљено тело се после неколико година преноси у синовљеву Благовештенску цркву и похрањује у ћивот сина Јована, док се мошти њеног мужа Стефана и сина Максима полажу у други ћивот и излажу на троновима испред иконостаса главне цркве. После спаљивања манастира Крушедола и моштију светих Бранковића 1716. године, од стране Турака, сачувала се само лева рука мајке Ангелине чије су честице похрањене у посебан кивот у манастирској капели.


    Будући да се на сремске Бранковиће гледало као на легитимне наследнике некадашњих деспота, и сама породица прихвата водећу улогу међу српским живљем у Угарској.

    Династичка светородност Бранковића, заснована на неговању култа родоначелника Ђурђа Бранковића као �господара Срба", била је од пресудне важности не само за учвршћивање њиховог угледа у Срему и Угарској, него и на територији некадашње (Деспотовине) Србије. После преране смрти слепог деспота Стефана и изненадног краја деспота Јована, замонашени Максим се, уместо политичким амбицијама, предаје остварењу планова везаних за организацију верског живота православног живља и успостављању црквене самосталности на угарско-влашким територијама изван власти надируће Турске империје. Деспоти Бранковићи су последњи феудални владари које је канонизовала Српска православна црква, па непосредно после смрти добијају свој култ, службу и житија. Њихове чудотворне мошти имале су исцелитељску моћ, а после турског освајања Београда 1521. они се призивају и моле за мир као народни заштитници.


    ...Саграђен сасвим у духу времена, крушедолски храм поштује старо српско градитељско наслеђе и истиче идеју повезаности са српском културом у доба државне самосталности. Од изворног старог иконостаса сликаног око 1512. године, сачуван је Деизис са апостолима, рад влашких мајстора, који је владика Максим вероватно добио на поклон од Деспине и Јована Њагоја.


    Део новоосноване манастирске библиотеке потицао је из старе дворске библиотке деспота Ђурђа Бранковића и имао готово сва дела класичне византијске књижевности ...

    И непосредни наследници владике Максима, под чијим је руководством завршено украшавање манастирске цркве, неговали су идеју о Крушедолу као породичном маузолеју и митрополијском средишту. ...Према пандански сликаним ликовима Светог Саве и светог владике Максима у доњој зони стубаца, може се закључити да је већ средином 16. века устројена замисао о подударности њихових делатности, а београдско-сремска митрополија прихватила и наставила светосавску идеју о самосталности српске црквене организације. Како је у време живописања манастирске цркве деспот Максим већ био проглашен за светог, на сводовима крушедолске припрате били су насликани Васељенски сабори, који се уобичајено срећу на сводовима припрата и других митрополијских средишта.... Идеја о крушедолском манастиру као култном и митрополијском средишту није замрла, него је негована кроз цео 16. и 17. век и постала основа препорода до којег долази после Велике сеобе (1690).


    Кивот са сачуваним делом моштију мајке Ангелине.

    И велика фреско-композиција Страшни суд на спољњем зиду западног прочеља крушедолске благовештењске цркве потиче из средине 17. века. На овом доста оштећеном живопису вероватно домаћих мајстора.. Из 17. века потичу и 72 медаљона светих и мученика на потрбушјима прислоњених лукова на певничким апсидама.


    Архијерејски трон је ослоњен на југозападни стуб који држи куполу и окренут ка олару (десна слика).

    ...И по Великој сеоби у Хабсбуршку монархију под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем (1690), крушедолски монаси су у избеглиштву у Сент Андреји, одакле се враћају седам-осам година касније. После оснивања Крушедолске митрополије (1708.), у манастиру су одржана још два црквено-народна сабора, 1710. и 1713. године, када се митрополијска резиденција премешта у Сремске Карловце. Пошто је патријарх Чарнојевић 1706. сахрањен у манастирској цркви, у њу је 1710. пренесен и покопан митрополит Исаија Ђаковић. После спаљивања манастира 1716. године, од Турака, Крушедол обнавља београдски митрополит Викентије Поповић Хаџилавић 1721, да би 1725. у њему био и сахрањен. Манастир је нарочито обогатио његов пострижник и сабрат Никанор Мелентијевић сазидавши конаке и обновивши храм и капелу светог Максима у конаку између 1722. и 1725. године.

    Током 18. и 19. века у манастирском храму се непрекидно похрањују земни остаци знаменитих Срба и националних хероја: грофа Ћорђа Бранковића, Арсенија Четвртог Јовановића Шакабенте, Мојсија Петровића, Јована Георгијевића, Никанора Мелентијевића, оберкапетана Атанасија Рашковића, војводе Стевана Шупљикца, кнегиње Љубице, жене кнеза Милоша Обреновића, београдског митрополита Петра и краља Милана Обреновића. Између моштију светих деспота, оснивача манастира, чуваних у ћивотима испред иконостаса и посмртних остатака великана сахрањених у припраги главне манастирске цркве никада није престала да се прави разлика. Будући да су у гробници владике Максима од времена Арсенија Чарнојевића сахрањивани карловачки митрополити, а у гробници Ћорђа Бранковића представници световне власти, у крушедолској припрати била су формирана два места за сахрањивање: једно духовних, а друго световних српских поглавара. У капели на спрату посвећеној светом владици Максиму током двадесетих година 18. века учвршћује се посебно поштовање замонашеној деспотици Ангелини, и од средине века она почиње да се назива �малом црквом преподобне мајке Ангелине", када постаје и средиште посебне побожности које су неговале жене. Њен култ постаје све присутнији и у приватном и у јавном животу (оснивање пештанског интерната �Ангелијанума" за српске девојке 1898.), а деспотичино мајчинство и јавно деловање преко супруга и деце постаје углед свима мајкама и женској чељади у патријархалном српском друштву све до почетка 20. века.




    Призори изнад северне и јужне апсиде.

    Крајем 17. и у првој половини 18. века српско сликарство се постепено саображава западноевропским уметничким токовима. У Крушедолу се истовремено уочавају и остаци дуговеке традиције балканске позносредњовековне културе и најсмелији русофилски искорачаји нових барокних схватања. За свега неколико година, између 1750. и 1756. године, крушедолска припрата, олтар и наос добијају сасвим нови изглед украшен барокним сценама, како по изгледу тако и по садржају... Уљане зидне слике у припрати и олтару приписују се руским иконописцима Јову Василијевичу и Василију Романовичу уз могуће учешће новосадских сликара Василија Остојића и Јанка Халкозовића. Раскошне композиције барокног ансамбла у наосу, пак, доводе се у везу са домаћим мајстором Стефаном Тенецким, дворским сликаром арадског епископа Исаије Антоновића школованог у Кијеву. Као његови помоћници помињу се Димитрије Бачевић и Никола Нешковић, придворни сликар вршачког епископа Јована Георгијевића. Међу историчарима уметности још се ломе копља да ли је средином 18. века у српској средини било толико школованих, вештих и искусних домаћих мајстора који су могли са својим сарадницима брзо, уиграно и дорасло да изведу тако јединствен и аутохтон сликарски посао монументалних размера. Шта год показала будућа истраживања, остаје неспорно да је на овом споменику са питомих падина Фрушке горе пресудну улогу у живописању манастирског храма имало угледање на бакрорезе из западноевропских сликарских приручника, међу којима је предњачила немачка Вiblia Есtура Кристофа Вајгла из 1695. године. Истовремено, једна друга књига, Жефаровићева Стематографија из 1741. године, уочена је као основни иконографски предложак у процесу барокизације владарског портрета светих Срба у доњој зони крушедолске припрате. Врхунац ове уметничке симбиозе почивао је у саображености разиграног ритма барокног декоративног стила једном још увек монолитном унутрашњем средњовековном простору који није успело да наруши накнадно проширивање прозора и улаза ради обезбеђивања више природног светла у храму.


    Западна фасада са приказом Страшног суда (лева слика) и прозор изнад кога је сунчани сат.

    Садржај живописа из крушедолске припрате показује несвакидашњи спој традиционалних образаца са морализаторским духом барокних сцена.
    ...Тако се кроз причу о светим Бранковићима као ,,стубовима побожности" и ,,живим мученицима", њихово просветљење духовним очима после дуге трпељивости и страдалништва у туђини предочава као поучан пример за духовну обнову поробљеног српског народа.


    У наосу

    Галерији старих српских владара у првој зони крушедолске припрате од светих Симеона и Саве до светих царева Лазара и Уроша, придружују се свети Максим архиепископ српски, свети деспоти Стефан и Јован, као и преподобна мати Ангелина. Стереотипни низ фигура нарушава барокна узнемиреност којом посветовљени ликови губе свој ранији типизовани аскетизам. Идеализовани ликови светих су у свечаном ставу и посматрачу окренути трочетвртински, а имају и лепршаве костиме са плаштом као ветром завијорене. Свеприсутан је и изражени осећај за тактилне вредности материје и детаљ (лице, брада, тканина) којим се илузионистички продубљује сликани простор (пејзаж, архитектура). Привидно поштујући традицију, придворни сликар патријарха Арсенија Четвртог Јовановића Шакабенте, Јов Василијевич већ у крушедолској припрати суштински осавремењава српску позновизантијску уметност, уводећи представе светих у првој зони у ред репрезентативних барокних портрета.


    У припрати. У кивоту од црвеног мермера су мошти патријарха Арсенија IV Шакабенте (лева слика).


    У припрати. На десној слици је надгробно обележје кнегиње Љубице Обреновић.

    За разлику од припрате, у олтару, за чији се живопис сматра да са овим чини јединствену целину, ликови светих архијереја и ђакона због ограничености расположивог простора нису приказани како се у поворци причешћују, него како појединачо или у пару стоје у строго фронталном ставу. Четири сцене у полукалоти апсиде посвећене су старо-заветним жртвама: Каин убија Авеља (Каинова и Авељева жртва) и Авраамова, Нојева и Илијина жртва. Овде није реч само о композицијама нетипичним за средњовековну православну уметност, већ о сценама које је западноевропска барокна иконографија користила за илустровање црквених проповеди и антитеза Старог и Новог завета, погодних префигурација Силаска Светог Духа или ,,Присно Дјеве" која рађа Месију. Уз Распеће и сцене које су му непосрердно претходиле или уследиле, издвојена су и два анђела са знацима Христовог страдања (крст, копље, сунђер, стуб, бич, уже) као наглашено подсећање на Спаситељева страдања. Антитетичке су и композиције Првог греха и Рођења Христовог, сцене човековог пада и искупљења кроз веру, којима се кроз позив на покајање потврђује кажњавање греха и награђивање врлине. Дочаравању илузионистичке унутрашње архитектуре овде доприносе сликане нише и шкољке, коринтски капители, мраморирани стубови и тешке драперије. Следећи идеје митрополита Павла Ненадовића, Јов Василијевич је стварио јединствену илузионистичку целину која није имала правих настављача у српској барокној уметности друге половине 18. века. Ипак, потоњи наручиоци и иконописци пренеће нешто од идејног програма крушедолског олтарског простора, ако не на зидове храмова, а оно на све развијеније барокне иконостасе на којима ће се остварити нова схватања црквених реформи у тежњи да се богослужење визуелно приближи верницима.




    Врхунац моралних поука јављају се у средишњем делу храма, у илустрацијама Девет блаженстава, до сликарство манастира Крушедола сасвим непознатих целокупној српској монументалној уметности. Као слике будућег Царства небеског на који је указао Христос у својој Беседи на гори, композиције девет хришћанских врлина (нишчи духом, плачушчи, кротки, гладни и жедни, милосрдни, чистог срца, миротворци, прогнани правде ради и страдајући Божјег имена ради) у своду наоса, биле су намењене подсећању верника како ће њиховим поштовањем на земљи за њих отпочети нови и вечити живот у Христу. Осим сцена из Христовог живота, у поткуполном простору и наосу представљен је и велики број Христових парабола и поука (о трну и брвну; о добром сејачу; о удовичиној лепти; ко тебе каменом, ти њега хлебом), као и алузија о великој награди коју ће на небу добити сви који сада плачу, гладни су, сиромашни су духом и људи их мрзе или прогоне, од којих се неке простиру и у више сцена (Милосрдни Самарјанин). Северна и јужна апсида обилују и представама Христових чуда (исцељење слепог, раслабљеног, крвоточиве жене, изгнање нечистог духа из човека) којима се још једном подсећа на чудотворне мошти светих деспота Бранковића чијим су додиром или целивањем оздрављали и неизлечиви болесници.


    До недавно тронови нису били у цркви. На слици је стуб на који је био 'леђима' ослоњен један од два трона са моштима Бранковића.


    Тронови за мошти Бранковића ослоњени су на источне стубове куполе и окренути ка западу.

    За излагање ћивота са моштима, Димитрије Бачевић јс 1759. израдио два трона за манастирску цркву, а само неколико година касније, 1765, и трећи, централни, архијерејски, по наруџбини митрополита Павла Ненадовића. Тронови светих Бранковића, светог деспота Максима и мајке Ангелине, и деспота Стефана Слепог и Јована имали су, осим обостраних икона светих у владарским костимима, и по једну новозаветну (Благовести, Сусрет Марије и Јелисавете) и засебну старозаветну представу из књиге пророка Јоне: Јона под усахлом тиквом и Кит избацује Јону. Првобитно наслоњени о поткуполне ступце, тронови светих су, после откривања првобитних фресака, једно време били скло-њени у сеоску Сретењску цркву, да би после тога били пренети у манастирску трпезарију. Осим иконе Христа под балдахином, трећи архијерејски трон је иза седишта имао у српској уметности сасвим ретку представу ждрала који у једној подигнутој нози држи камен као амблем архијерејске будности и правде. И ова представа је припадала барокној иконографији западноевропског порекла.


    Стицајем околности рестауриране тронове сам, пре њиховог враћања у Крушедол, видео и сликао у Галерији Матице српске. Тамо је била и ова слика са описом рестаурације и текст који сатављам испод ове слике.

    ''Чување и поштовање светих моштију имало је у ширим оквирима православног света посебну улогу. На подручју Карловачке митрополије култ светих реликвија углавном је везан за фрушкогорске манастире и истицање њиховог значаја могуће је пратити од XVI века. У фрушкогорским манастирима равноправно су неговани култови хришћанских светитеља и историјских личности српског порекла. Из круга српских светитеља посебно је негован култ деспота Бранковића, затим светог цара Уроша, светог цара Лазара и светог Стефана Штиљановића. Статус и углед манастира је у великој мери зависио од поседовања светих моштију.

    На почетку XVIII века, порастом побожности везаних за култове светих моштију српских светитеља и истицањем њихових, не само историјских заслуга, него и заштничке улоге, уочава се потреба за подизањем репрезентативних тронова у манастирским црквама. Тронови на којима су излагане свете мошти, као део црквеног мобилијара, имају специфична појавна, обликовна и значењска својства. Појавни образац барокног трона за излагање светих моштију дефинисан је након појаве трона за мошти светог Теодора Тирона у Новом Хопову и након израде за свете мошти сремских деспота Бранковића у манастиру Крушедолу 1759. године.''
    (Текст уз рестаурине тронове у Галерији матице српске 2009.)


    Манастир Крушедол је имао највреднију ризницу међу фрушкогорским манастирима. Пошто је опљачкана од Усташа почетком Другог светског рата, њен највећи део је однет у Загреб, да би по ослобођењу био враћен и похрањен претежно у Музеј Српске православне цркве при Патријаршији у Београду. Да су предмети враћени манастиру, у данашњој обновљеној ризници и библиотеци највише би се нашло старих рукописних и штампаних књига, икона, уметничких слика и предмета примењене уметности од 16. века до 19. века везаних за династије Бранковића и Обреновића.


    У данашњем скромном манастирском Музеју налазе се пет обострано сликаних целивајућих икона рад Стефана Тенецког и више једнострано сликаних целивајућих икона...
    На јужном зиду некадашње гостинске трпезарије манастира Крушедола - данас манастирској ризници - очуване су две уљаним бојама сликане нише са сценом Благовести, односно, Светим деспотима куће Бранковића из 1829. године. Свим представљеним светима оштећене су очи из веровања у чудотворну исцелитељску моћ зидног праха на месту насликаних очију светих Бранковића...

    Многи предмети: иконе, црквене сасуди, књиге (руконисне и штампане), одежде и друге драгоцености из манастира Крушедола, чувају се данас у Музеју Српске православне цркве, пошто су враћени Цркви а били су опљачкани од Усташа у Другом светском рату из фрушкогорских манастира.
    ( Већи изводи из чланка Др Љиљане Стошић ''500 година манастира Крушедол'' од 11. август 2009. на сајту Календар СПЦ Црква 2009. Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] )


    ''Манастир Крушедол са црквом посвећеном Благовештењу, смештен на југоисточном делу Фрушке горе, изграђен је између 1509. и 1516. Задужбина владике Максима Бранковића, сина деспота Стефана, подигнут је као маузолеј породице Бранковић. Претрпео је многа разарања, од којих је најтеже било 1716. када је спаљен, а мошти Бранковића растурене. Садашњи барокни изглед добио је у обнови која је започела 1722. и трајала до средине XVIII века. Црква је триконхална, са полукружним апсидама засведеним полукалотама, издуженим простором наоса и припратом. Сводови су полуобличасти, а осмострано кубе почива на четири ступца. Изградња високог барокног звоника северозападно од цркве започета је 1726, а 1745. западном прочељу придодат је простран отворен трем. Од 1750. до 1756. осликани су припрата, наос и олтар. Претпоставља се да је аутор живописа у припрати и олтару украјински сликар Јов Василијевич, а у наосу Стефан Тенецки. Фрагменти живописа из средине XVI века сачувани су на западној фасади и ступцима. Иконостасна преграда, на којој доминира монументални крст са Распећем, већим делом припада времену пре обнове. У Крушедолу су сахрањени многи знаменити људи српске историје, као књегиња Љубица Обреновић, краљ Милан Обреновић и Арсеније III Чарнојевић. Свој највиши ранг међу фрушкогорским манастирима Крушедол потврђује и богатством ризнице.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)
    Манастир је споменик културе изузетног значаја.




    ГРОБ АРСЕНИЈА ТРЕЋЕГ - ЧАРНОЈЕВИЋА
    ''Велики део свог богатог живота је прото- синђел проф. др Стефан Чакић посветио напорима да се отклони дилема о вечном почивалишту легендарног патријарха Арсенија III Чарнојевића, вође Велике сеобе Срба 1690. Чакићева непреки дна трагања почела су да дају прве резултате када је дошао до записа Димитрија Руварца из 17. века. У њима пише да је у првој половини XVIII века тадашњи митрополит карловачки образовао црквену комисију, на челу са митрополитским секретаром Павлом Беницким, која је имала задатак да обиђе све фрушкогорске манастире и попише сав њихов инвентар. Беницки у извештају, поред осталог, износи да се са источне стране конака манастира Крушедола налази капела светог владике Максима, оснивача и ктитора тог манастира. Описујући капелу, наводи да се у њеном олтару, са десне стране, налазе гвоздена врата кроз која се спиралним степеништем стиже у склониште у које су крушедолски калуђери пренели мошти патријарха Арсенија III Чарнојевића, из бојазни да их Турци не оскрнаве или униште.


    Полазећи од питања како се могло догодити да почивалиште патријарха Чарнојевића толико дуго остане у тајности, Чакић је указао на једну околност: Беницки је цео извештај написао нашим тадашњим црквеним писмом, док је део који говори о крипти у којој су почивали патријархови посмртни остаци написао на немачком. Али, како наводе Беницког проверити? Уместо гвоздених врата, др Чакић је наишао на омалтерисан зид. Пажљивим осматрањем може се уочити да је део зида, где су се некада налазила гвоздена врата, накнадно подигнуг.

    Чакић је 1965. предложио тадашњем епископу сремском Макарију Ђорђевићу да се, уз помоћ меродавних стручњака, испитају наводи из извештаја Павла Беницког. Међутим, није наишао на разумевање ни епископа Макарија ни Патријаршије у Београду.


    Обележавањем јубилеја три века од Сеобе Срба, 1990. године, поново је анимирана јавност како би ово, без сумње велико откриће, било адекватно испитано. Формирана је комисија, састављена од званичника и стручњака, која је подржала иницијативу за отварање крипте. И тадашњи патријарх Герман је показао интересовање за то, инсистирајући на максималној стручности при подухвату.
    Међутим, патријарх Герман убрзо умире, а новоизабрани патријарх Павле потврђује да је реч о драгоценом открићу, али сматра да са радовима треба мало причекати, очекујућу смиривање прилика у којима се наша земља налазила (рат, санкције). Протосинђел проф. др Стефан Чакић преминуо је децембра 2000, тачно на 35-годишњицу овог, по много чему сензационалног, али, нажалост, још неиспитаног открића, којим би се знаменити крушедолски пантеон украсио још једним светитељским именом.




    Извор - чесма је југоисточно од конака.

    ... На првом српском Народно-црквеном сабору У Крушедолу 1708. донета је одлука да српски врховни митрополити под аустријском влашћу �имају становати у манастиру Крушедолу". Одлуком Народно-црквеног сабора одржаног у Сремским Карловцима 1713, митрополитска резиденција премештена је у Карловце. Од тог времена се назива Карловачком митрополијом.


    За Србе преко Саве и Дунава манастир Крушедол је вековима био културни, поли- тички и верски центар. Манастирска црква је маузолеј црквених и других знаменитих личности српске историје. Овде су сахрањена два патријарха - Арсеније III Чарнојевић и Арсеније IV Јовановић Шакабента, вође двеју великих сеоба, као и митрополит Јован Георгијевић. Овде такође почивају: књегиња Љубица, жена кнеза Милоша Обреновића (умрла 1843. у Новом Саду), и краљ Милан Обреновић, београдски митрополит Петар Јовановић, војвода из времена мађарске буне Стеван Шупљикац, гроф Ђорђе Бранковић, те погранични официр и командант Петроварадинске тврђаве у XVIII веку, пуковник Атанасије Рашковић.'' (Синиша Ковачевић � део текста у поседбном прилогу листа 'Дневник' Манастири Фрушке горе /прилог није означен датумом � вероватно 20078.год/)


    Горњи детаљ је са кивота патријарха Арсенија IV, затим део надгорбне плоче Атанасија Рашковића.





    .
    Poruku je izmenio nenad.bds, 29.05.2013 u 11:24 Razlog: Nakon dogovora o spajanju i ujedanačavanju postva o istom manastiru 26.II 2011. postavljen je potpuno obnovljlen prikaz
    http://www.teorijaevolucije.com/
    Ko tebe kamenom, ti njega 'lebom;
    Za 'leba i uz 'leba..;



  2. #2
    Starosedelac Avatar od  HLEBmaster
    Pol
    Muško
    Član od
    14.03.2006.
    Aktivnost
    02.02.2014
    Godine
    38
    Poruke
    4,168

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Prikaz manastira koji je prvobitno postvio Hlebmaster obnovio je Nenad.bds 5. III 2010. g. uz zadržavanje prvobitnog osnovnog teksta.

    Manastir Grgeteg

    Manastir Grgeteg
    Manastir GRGETEG



    Manastir Grgeteg
    Tvrdi se da je manastir podigao Vuk Grgurević (Zmaj Ognjeni Vuk) za svog slepog oca Grgura Brankovića (monaha Germana), ali istoričari to smatraju više legendom nego činjenicom.
    Manastir Grgeteg

    Vrata kroz istočno krilo konaka. Nedavno napravljeni mozaik je na zidu crkve.

    Grgeteg - legenda o Zmaj Ognjenom Vuku

    Kao i kod većine manastira ne zna se pouzdano ko je bio graditelj manastira Grgeteg kao što nije poznato ni vreme njegove izgradnje. Legenda tvrdi da je ovaj manastir podigao despot Vuk Grgurević (Zmaj Ognjeni Vuk) ne bi li smestio svoga slepog oca Grgura Brankovića, slepog hilandarskog monaha Germana. Navodi se čak i 1471. godina kao godina njegovog podizanja. No, kako je Grgur Branković umro 1459. godine to se ova priča oduvek smatrala samo legendom. Pretpostavlja se da je manastir sagrađen između 1459. (pad Despotovine), ali pre turskog osvajanja Srema (1521. godine). Čini se da je manastir bio dobrostojeći jer je, u vreme "otkupa" od Turaka, svoje vinograde, bašte, livade i njive otkupio za iznos od 6000 akči, dok su mu godišnja davanja na ime ušura od vina, žitarica i košnica bila povećana na 500 akči. Manastir je očigledno dobro stajao pa opat Bonini navodi da je u 1702. godini imao ukupno 4 mlina, 200 jutara oranica i livada (u njemu je tada boravilo 25 monaha), a po jednoj austrijskoj povelji iz 1706. godine vidi se da je imao ukupno deset vodenica.

    Stradanje i preporod
    Tokom 1739. godine Grgeteg je bio pribežište za kaluđere iz manastira Slanci u Srbiji koji su se bežeći pred Turcima sklonili u Grgeteg donoseći sa sobom stvari, odežde i knjige. Po prolasku opasnosti oni su se tamo vratili. Iste te godine iz pridvorne kapele beogradske mitropolije u Grgeteg su prenete i njihove prestone ikone. U vreme tursko-austrijskog rata (1683-99.) manastir je paljen 1688. godine, a onda je i napušten, ali od 1691. godine kada je od strane austrijskog cara Leopolda poklonjen Isaiji Đakoviću (episkopu Jegarskom), počela je i njegova obnova. Manastir je ponovo naseljen, a crkva i konaci su obnovljeni. Isaija Đaković je sagradio crkvu od kamena koja je imala dva kubeta (veće nad malom pripratom i manje nad pevnicom). Pod crkve je bio popločan opekama, a zidovi su samo okrečeni. Postojao je i ikonostas za koga se danas ne zna ni kako je izgledao, ali se čini da je rezbarski rad imao umetničku vrednost. Ikone već nisu bile iste vrednosti jer "Opis" za 12 ikona sv. Apostola jednostavno kaže da su "proste molerie". Možda je i to bio razlog što je 1774. godine Jakov Orfelin preuzeo izradu novih ikona. Postoji tvrdnja da je ceo ikonostas izgoreo u velikom požaru iz 1841. godine, međutim čini se da nije tako. Pronađena je fotografija sa kraja XIX veka gde se ikonostas vidi u sasvim dobrom stanju, što znači da tada nije stradao. Iz nekog razloga on je zamenjen novim koji i danas tamo stoji. Stari ikonostas na sebi ima ukupno 85 ikona, ali od njega je malo šta do danas sačuvano. To stoga što je ikonostas bio zidan tako da su i ikone slikane na zidanoj podlozi. Sačuvane su samo prestone ikone sv. Nikole i sv. Jovana (rađene na drvetu). Današnji oblik manastir Grgeteg duguje arhimandritu Ilarionu Ruvarcu , poznatom istoričaru koji je dao da se 1899. godine u potpunosti izvrši restauracija crkve i konaka. Novi ikonostas je sagrađen (kombinacija kamena i metala) i živopisan između 1902. i 1904. godine od strane akademskog slikara Uroša Predića.
    Manastir Grgeteg

    Manastir Grgeteg

    Manastir Grgeteg

    Na ikonostasu je samo 21 ikona. Na prvi pogled ih je malo, ali je zato njihov format povećan. Istovremeno, Predić je podigao prestone ikone iznad carskih dveri (u drugu zonu) nasuprot dotadašnjem običaju da budu u nivou carskih dveri. Osim toga od scena praznika izabrao je samo dva najvažnija : Rođenje i Vaskrsenje Hristovo.
    Manastir Grgeteg

    Bogorodičin i arhijerejski tron (desno).


    Na južnom krilu zapadnog zida uz nedovoljno svetla sam video da je tu neka ploča ali nisam mogao razaznati o čemu govori. Na slici se vidi da je posvećena obnovi o kojoj je reč u tekstu ispod.

    Nova crkva je obnovljena između 1898-1901. godine po projektima zagrebačkog arhitekte Hermana Bolea. Svečano osvećenje manastira je obavljeno 10. juna 1901. godine. Prisustvovali su mitropolit Georgije Branković , Antonije Hadžić, pesnik Laza Kostić, bački episkop Mitrofan (Šević, 1900-18 ), nastojatelji svih fruškogorskih manastira i mnogi drugi.


    Manastir Grgeteg
    Arhimandrit Ilarion Ruvarac nakon ovog svečanog osvećenja nije još dugo živeo i umire 1905. godine. Njegov grob (sa skromnim spomenikom) danas se nalazi na brežuljku više manastira, na jednom divnom mestu sa kojeg se pruža izvanredan pogled na celokupnu okolinu. Odmah u blizini, pod starim borovima, nalazio se otvoreni zvonik jer je tokom II svetskog rata srušen manastirski zvonik, pa je do obnove 2002. obavljao njegovu ulogu zvonare.
    Manastir Grgeteg

    Biblioteka
    Sve ovo je veoma stradalo tokom II svetskog rata tako da su osim uobičajenih oštećenja manastirski objekti doživeli i rušenje zvonika. .. Na svu sreću ikonostas nije stradao. Za ovaj manastir je vezano nekoliko interesantnih događaja. U njemu je 1730. godine umro arhimandrit Teodosije Pećanin u 108. godini. Od 17 arhimandrita Grgetega (do II svetskog rata) čak ih je 11 izabrano za episkope, a German Anđelić za patrijarha (1881-88 ). Ono što je danas najlepše u manastiru jeste ikonostas sagrađen uglavnom od mermera (gipsa i kovanog gvožđa) tako da su jedino carske i dvoje sporednih dveri od drveta.
    Manastir Grgeteg

    Unutrašnjost crkve nije živopisana, ali su zidovi, svodovi i unutrašnjost kupole ukrašeni mnogobrojnim floralnim ukrasima koji već sami po sebi privlače veliku pažnju. Možda nemaju veliku umetničku vrednost, međutim ne može im se odreći lepota i skladnost.


    Manastir Grgeteg
    U središtu ikonostasa nalazi se velika ikona na kojoj je prikazana Tajna večera sa Isusom u sredini čiji lik apsolutno dominira. Prestonih ikona ima ukupno 4 (sv. Nikola, Bogorodica, Isus, Jovan Krstitelj) i one se nalaze u drugoj zoni (u prvoj nema ikona - izuzev na carskim dverima). U gornjoj zoni nalazi se velika ikona Svetog Trojstva, a sa strane Hristovo vaskrsenje i Hristovo rođenje. Na vrhu ikonostasa je veliki krst sa raspećem, a oko njega su dve manje ikone. Dragocenosti manastir nije imao mnogo, ali su one bile veoma vredne. Pred rat u njemu se nalazio epitrahilj kojeg je radila Jelena Crnojević (1533. godine) od crvene svile. On se danas ne nalazi u Grgetegu, već u muzeju Pravoslavne crkve u Beogradu. Vez na njemu je goblenski rad rađen više svilom nego metalnom žicom (kod ostalih epitrahilja na Fruškoj gori je obratno). Na epitrahilju su izvezeni Deisis i apostoli. Čini se da je vezilja pokušala da upotrebom raznih boja imitira boje zografa na ikoni. On je danas dosta oštećen. Manastir je takođe posedovao veliku biblioteku koja najvećim delom potiče od arhimandrita Ilariona Ruvarca. U vreme kad je on preuzimao manastir biblioteka je posedovala 904 knjige (svrstane u 414 naslova) od kojih je dobar deo rukopisnih. Tu biblioteku je on nazvao "Starija biblioteka", a on sam formirao je "Noviju biblioteku" koja je brojala 819 knjiga (u 460 naslova).
    Manastir Grgeteg

    Ograda sa spoljnom i unutrašnjom kapijom napravljena je 2005-2006.

    Mesto Ilariona Ruvarca
    Ilarion Ruvarac - izuzetan istoričar i možda još i veći polemičar je i umro u Grgetegu. Njegov grob se nalazi na manastirskom groblju koje je smešteno na malom proplanku iznad manastira (u neposrednoj blizini velikog belog krsta). Na ovom groblju, okruženom hrastovom šumom, ima desetak kamenih nadgrobnih spomenika među kojima onaj posvećen Ilarionu Ruvarcu ima posebno mesto. Nalazi se na pomalo uzdignutom mestu, usamljen, sa jednostavnim granitnim spomenikom na kojem pišu samo najosnovniji podaci.
    Manastir Grgeteg

    U II svetskom ratu manastir je teško stradao, a od 1953. godine se postepeno obnavlja. 1988. godine vršeni su konzervatorsko-restauratorski radovi.

    Slava manastira Grgeteg je Prenos moštiju Svetog oca Nikolaja - 22. (9.) maj.
    Manastir Grgeteg

    Hristov grob

    Do sada nisam zapazio Hristov grob koji je i sada, kao i prilikom ranijih poseta smešten na tamnije mesto u priprati. Čini mi se da je sa umetničke i istorijske strane interesantan, ali nisam o njemu nigde našao da se pominje.
    Manastir Grgeteg

    Prizori stradanja Isusovog na središnjem delu Groba.


    Prikaz vaskrsenja na donjem delu Hristovog groba.

    ''Obnovom manastirskog hrama, započetom 1987, crkva je građevinski sanirana, a dekoracija u njoj rekonstruisana. Tokom 1994. su obnovljeni i manastirski konaci. Novcem Ministarstva kulture Srbije i Eparhije sremske, te godine je izmalterisana i obojena fasada južnog i istočnog krila konaka, uz obnovu malterskog ukrasa, dok je kasnije (na zvoniku stoji godina 2002.)obnovljen manastirski zvonik.'�
    Manastir Grgeteg


    ��Manastir Grgeteg sa crkvom posvećenom sv. Nikoli, smešten na južnoj padini Fruške gore, prema legendi sazidao je sredinom XV veka despot Zmaj Ognjeni Vuk za svoga oca Grgura Slepog. Prvi istorijski podaci o manastiru sreću se u turskim defterima sredinom XVI veka. Napušten pre Velike seobe, obnovljen je početkom XVIII veka trudom mitropolita Isaije Đakovića. Barokizacija crkve izvedena je između 1766. i 1771, za vreme mitropolita Pavla Nenadovića. Opsežnom obnovom iz vremena igumana Ilariona Ruvarca, s kraja XIX veka, rukovodio je zagrebački arhitekta Herman Bole. Na mesto starije zidane ikonostasne pregrade, koju je oslikao Jakov Orfelin, postavljena je manja, mermerna, sa ikonama Uroša Predića, izrađenim u maniru akademskog realizma. Grgeteška crkva je jednobrodna građevina sa polukružnom oltarskom apsidom i pravougaonim pevničkim prostorima. Kupola, izgrađena u XVIII veku, uklonjena je u poslednjoj obnovi, kada je insistirano na pregledanosti i simetričnosti kako u unutrašnjosti hrama tako i na fasadama. Konaci, koji okružuju crkvu sa četiri strane, potiču iz vremena mitropolita Pavla Nenadovića kao i visoki zvonik, srušen za vreme II svetskog rata. Tada je nastradao i ikonostas kapele u zvoniku, rad Pjera Križanića.�� (Izvor: Spomeničko nasleđe Srbije, Zavod za zaštitu spomenika kulture RS)

    Manastir Grgeteg je spomenik je kulture od izuzetnog značaja.
    Manastir Grgeteg

    Ikona sv. Petke je u crkva, a ovaj nadgrobni spomenik begečana Georgija Mutibarića je na ulazu kroz zvonik.
    Manastir Grgeteg

    Sasvim nova zgrada uz severni konak.


    Slikano od potoka.
    Manastir Grgeteg

    Ukrasni žalosni dudovi su zasadjeni odmah po izgradnji ograde.


    Manastir Grgeteg

    Manastir Grgeteg

    Pored manastira reče Lukin potok oko koga se formiralo seoce Grgeteg, nekadašnji manastirski prnjavor.
    Manastir Grgeteg

    Iz pravca Neradina.
    Manastir Grgeteg

    Iz pravca Krušedola (gornji deo zvonika se vidi na levoj strani slike).
    Manastir Grgeteg
    .
    Poruku je izmenio nenad.bds, 29.05.2013 u 11:25 Razlog: Obnovljen prikaz
    http://www.teorijaevolucije.com/
    Ko tebe kamenom, ti njega 'lebom;
    Za 'leba i uz 'leba..;



  3. #3
    Starosedelac Avatar od  HLEBmaster
    Pol
    Muško
    Član od
    14.03.2006.
    Aktivnost
    02.02.2014
    Godine
    38
    Poruke
    4,168

    Odgovor: Manastiri Srbije

    NOVA RAVANICA - VRDNIČKI MANASTIR



    Ravanica - duh kneza Lazara


    Godine 1811, na Vidovdan, kada je završena manastirska crkva, u nju su prenete mošti kneza Lazara. Manastir je u svakom pogledu jedan od najznačajnijih na Fruškoj gori.

    Kao i kod većine fruškogorskih manastira prošlost manastira Ravanica u Vrdniku ostaje nejasna. Prvi podatak o njemu ide iz turskih dokumenata gde se u popisu iz 1566. godine navodi njegovo imanje i odrećuje suma od 3000 akči za njegov otkup. Monasi iz manastira nisu uspeli da sakupe potrebnu svotu pa su se, plašeći se turske osvete, razbežali na sve strane. Na svu sreću pojavio se jedan meštanin Kupinika (Kupinova) po imenu Pejo koji je isplatio Turcima traženi iznos. Sasvim je otvoreno pitanje vremena izgradnje manastira. Postoje samo pojedinačni spomenici koji mogu tek nešto da nagoveste. Jedan od njih je minej iz 1589. godine koji je ostavio monah Georgije i koji govori da je manastir delovao u to vreme. Tu je i beleška iz zapisnika vođenog 1753. godine u kojem se navodi da je stara manastirska crkva bila posvećena Jovanu Krstitelju i da je sagrađena u vreme beogradsko-sremskog mitropolita Serafima. Kako se ne zna tačno kada je živeo ovaj mitropolit (neki izvori tvrde da je živeo u vremenu između 1548. i 1589. godine) taj podatak može tek okvirno da pomogne u otkrivanju približne godine kada je manastir stvarno sagrađen. Iz toga vremena potiče podatak da je u Vrdniku patrijarh Pajsije ( I Janjevac, 1614-47) 1627. godine dobio "Čatovnik s obrazi", tzv. Minhenski psaltir iz Privine Glave i dao ga uvezati.

    Nepoznati osnivači

    Zbog svega je veoma teško reći kada je manastir stvarno podignut. No, bez obzira na sve sasvim je sigurno da je osnovan u vremenu između kraja XV i početka XVI veka. Budući da se ne zna vreme njegove gradnje to se još manje zna ko ga je sagradio. Opis fruškogorskih manastira iz 1753. godine pravi dodatnu zabunu navodeći da je "Zdatelj že jego sv. knez Lazar serbski", odnosno navodi da je osnivač ovog manastira knez Lazar. No, to je netačan podatak. O manastiru Vrdniku se veoma malo zna sve do 1697. godine kada su se u njega naselili prebegli monasi iz Ravanice u Srbiji. Nakon boravka u Sent Andreji (od 1690), ravanički monasi dobijaju dozvolu da se presele u manastir u Vrdniku koji je u to doba bio napušten i po svemu sudeći razoren. Uskoro ravanički monasi na čelu sa kir Dimitrijem dolaze u Vrdnik i imaju šta da vide. Tamo gde je nekada bio manastir sada je bujala šuma čak u tolikoj meri da je nad svodovima oštećene crkvene građevine naraslo drveće. Ovakvo teško stanje nije obeshrabrilo ravaničke monahe i oni su za relativno kratko vreme osposobili manastir.

    No, ni to ne treba preuveličavati. Crkva i konaci su bili veoma primitivno građeni - od pletera i drveta koje je oblepljeno blatom. No, to je bilo dovoljno da manastir bude osposobljen za svoju svetu misiju u narednim vekovima. Kako su monasi iz Ravanice sa sobom doneli i sve one dragocenosti koje su uspeli da izvuku iz svoga manastira, posebno mošti kneza Lazara, to se i manastir u Vrdniku od toga doba počeo zvati Ravanicom. Na neki način, narod je Ravanicu iz Srbije izjednačio sa manastirom u Vrdniku i dao mu isti naziv - Ravanica. Iz toga doba verovatno ide i legenda da je Vrdnik zadužbina kneza Lazara. Po popisu iz 1753. godine vidi se da je crkva od kamena nazidana u znaku krsta, sa svodom od cigle i pokrivena šindrom od hrastovine. Bila je krečom okrečena (znači nije bila živopisana), a ni ikonostas se ne pominje. Nema sumnje da je i u to vreme manastir bio siromašan pa bi i to mogao da bude razlog što su vrdnički monasi često putovali u Rusiju tražeći materijalnu pomoć. Ipak, vremenom, najviše zahvaljujući tome što su u njemu bile smeštene mošti kneza Lazara, manastir je primao sve više posetilaca, a i novčana pomoć je bila sve veća.

    Zbog svega, polovinom XVIII veka počinje se razmišljati o potrebi izgradnje veće crkve pa su se u tom smeru počele odvijati i pripreme. Nakon dugog otezanja, 1801. godine počinje da se gradi crkva. Zidao ju je Kornelije, majstor iz Novog Sada. Međutim, i tu je rad nešto zapinjao tako da je tek 10. juna 1811. godine crkva završena i osvećena. Ono što je karakteristično jeste to da se pri izgradnji crkve strogo vodilo računa da su svi majstori koji su je zidali morali biti Srbi. Istovremeno sa crkvom nazidan je i zvonik sa četiri sprata. Iste te godine na Vidovdan prenete su mošti kneza Lazara u novu crkvu. To je bio izuzetno svečan događaj kome je prisustvovao mitropolit Stefan Stratimirović (karlovački mitropolit, 1790-1836) koji je stigao u paradnoj kočiji sa zapregom od šest belih konja. Od tada pa do danas na građevinskim objektima ima samo nekoliko izmena. Prizemno krilo jugozapadnog konaka više ne postoji. Na istočnoj strani zaštitna ograda je takođe uklonjena i zamenjena zaštitnim zidom na kome je veoma lepa dekorativno izgrađena ulazna kapija. Na južnom krilu konaka barokni zabat je takođe pretrpeo dosta izmena. Drugih izmena izgleda da nije bilo. U nekoliko navrata crkva je obnavljana (1885, 1889. itd.), ali to sve ukupno nije izmenilo njen izgled. Crkva dugo nije bila živopisana i tek 1853. godine oslikava je Dimitrije Avramović u duhu romantizma.

    Selidba moštiju

    Ikonostas je izrezbario karlovački duborezac Marko Vujatović (1809-14), a pozlatio ga je Petar Čortanović. Najlepše su izrađene carske dveri i Bogorodičin tron. Mnoštvo motiva se prepliće i možete provesti dosta vremena pokušavajući uhvatiti detalje. Sam ikonostas po svom stilu jeste prelaz od baroka ka klasicizmu. Ikonostas je između 1851-53. godine Dimitrije Avramović oslikao u tri zone sa ukupno 42 ikone. Wihovu lepotu i izražajnost je teško opisati, pa je prava šteta što zbog visine ikonostasa nećete biti u stanju detaljno pregledati ikone iz gornjih zona. Ikone na ikonostasu stare crkve slikao je (1743.) Stanoje Popović u zografskom stilu, a zidne slike u manastirskoj trpezariji radio je (1771-76.) Amvrosije Janković. U crkvi je dugo sa desne strane oltara, pod samim prestonim ikonama, ležao kivot od kiparisa (izrađen 1826. godine) u kojem su počivale mošti kneza Lazara. Mošti su morale da se u više navrata sklanjaju iz manastira. Tako su 1716. godine zbog opasnosti od Turaka boravile jedno vreme u Futogu. Ponovo 1848. godine vrdnički monasi moraju da sklanjaju mošti, ovaj put u strahu od Mađara i to u Klenak. No, tu su boravili tek tri meseca i onda su ponovo vraćene u Vrdnik. Danas, one više nisu u Vrdniku i vraćene su u Ravanicu u Srbiju . Ipak, u manastiru postoji jedan komad moštiju i izložen je u staklenoj posudi ugrađenoj u kivot. Kneževe mošti su dugo godina bile u starom kivotu koji je donet iz Ravanice. Godine 1757. sačinjen je novi kivot od drveta, pozlaćen na šest stubova, s krunom i dvoglavim orlom na vrhu i likom kneza Lazara (dar Obrada Futožanina). Od 1826. godine mošti se nalaze u kivotu izrađenom od kiparisa, poklonu mitropolita Stefana Stratimirovića (u njemu su i danas). Kivot Obrada Futožanina danas možete videti u manastiru Vrdnik ispred oltara, ali on je prazan, jedino se u malom staklenom prostoru nalazi deo kneževih moštiju. Od dragocenosti manastir je imao haljinu kneza Lazara (danas samo komad). Nekada se ona nalazila u crkvenoj priprati na tetrapodu iznad celivajuće ikone u malom ormariću sa staklenim vratima. Osim komada moštiju kneza Lazara, manastir poseduje još i mošti svete velikomučenice Anastasije (III vek), svetinje sa Hristovog groba, deo moštiju sv. Teodora Tirona (sve izloženo ispred ikonostasa). Vrdnički manastir je u svakom pogledu izuzetno vredan i predstavlja jedan od najkapitalnijih na Fruškoj gori. On je dugo bio i među najbogatijim na Fruškoj gori - 1905. godine poseduje 1696 jutara zemlje, a 1941. godine ukupno 1420 jutara. Osim komada moštiju kneza Lazara, manastir poseduje još i mošti svete velikomučenice Anastasije (III vek), svetinje sa Hristovog groba, deo moštiju sv. Teodora Tirona (sve izloženo ispred ikonostasa). Vrdnički manastir je u svakom pogledu izuzetno vredan i predstavlja jedan od najkapitalnijih na Fruškoj gori. Slava manastira Ravanica je Vidovdan - 28. (15.) juna.

    1)(1815-55), slikar i pisac, jedan od začetnika romantizma u srpskom slikarstvu; izradio ikonostase u Sabornoj crkvi u Beogradu, Topoli, manastiru Ravanici ...


    23.04.2008. Nenad.bds:

    Inače, uobičajeno se manastir naziva Nova Ravanica ili Vrdnički manastir.
    Na ulaznoj kapiji manastira je tabla na kojoj stoji ''Manastir Ravanica ' Vrdnik, 1566. godine''

    Zbog postojanja manastira po kome je i ovaj dobio ime, dobro je naziv tako koristiti da ne dolazi do moguće zabune.

    A ja prilažem nešto slika (zimske su iz posete januara 2007. a ostale iz 2003.)


    Manastir Vrdnik Манастир Врдник Нова Раваница
    Manastir je na zapadnom delu mesta Vrdnik, poznatom i po rudniku kamenog uglja koji je zatvoren pre dvedesetak godina.


    Manastir Vrdnik Манастир Врдник Нова Раваница
    Posetioci uobičajeno ne vide ovaj pogled koji se dobija sa brda na suprotnoj strani na kome je groblje.


    Manastir Vrdnik Манастир Врдник Нова Раваница
    Fotografisanje zimi ima jednu prednost - odsustvo lišća omogućuje da se više vidi objekat snimanja.


    Manastir Vrdnik Манастир Врдник Нова Раваница


    Vrdnički, uz Beočinski manastir su jedini od fruškogorskih manastira koji nijsu razarani u II Svetskom ratu, ali su opljačkani.


    Manastir Vrdnik Манастир Врдник Нова Раваница

    Manastir Vrdnik Манастир Врдник Нова Раваница
    Galerija iznad zapadnih vrata.


    Manastir Vrdnik Манастир Врдник Нова Раваница
    U manastirskom parku je bista pesnikinje Milice Stojadinovic - Srpkinje,
    Vrdničke Vile kako su je savremenici zvali, jer je najznačajnija dela stvarala dok je živela u Vrdniku.

    Živela od 1830. (ili 1828.) do 1878.
    Poznavala se sa Vukom, Njegossem i drugim značajnim ličnostima.
    Njena književna dela nisu od većeg umetničkog značaja niti su ih njeni savremenici tako tretirali.

    Njena pojava uklopila se u pokrete nacionalnih preporoda Srba i romatičarskih ideala, a njena ličnost je bila romantičarski avanturistička.

    U buni 1848. dok se u Vojvodini vodio srpsko-madjarski rat, htela je da podje na ratište sa gitarom i da junacima peva junačke pesme kao Jovanka Orleanka. Otac ju je od toga odgovorio, iako se pretpostavlja da je kasnije prerušena učestvovala u bitkama. Kasnije (1862.) bila je na barikadama za vreme bombardovanja Beograda.

    Bila je izuzetno lepa.

    Umrla je u bedi i zaboravljena u Beogradu i bila je sahranjena pored Markove Crkve. Kasnije ju je njen brat preneo u Požarevac.
    nenad.bds:

    Još slika sa početka 2009.


    Manastir Vrdnik Манастир Врдник Нова Раваница

    Manastir Vrdnik Манастир Врдник Нова Раваница

    Manastir Vrdnik Манастир Врдник Нова Раваница

    Bliži je kivot sa moštima Sv. Anastaije koja je živela u III veku, a 'svojina je Cara Lazara sa Svete Gore' (kako piše na kivotu). Desno je kivot sa delićem moštiju Cara Lazara.


    Manastir Vrdnik Манастир Врдник Нова Раваница
    Ovde (na 'Hristovom grobu') je izložena ikona Bogorodice sa Hristom naslikana na kamenu. Od monahinje smo čuli da je bila u crkvi koja se nalazila ispred sadašnjeg ulaza u manastir.


    Manastir Vrdnik Манастир Врдник Нова Раваница
    Ikonu Bogorodice naslikanu na kamenu nisam zapazio u ranijim dolascima.

    Iste te godine na Vidovdan prenete su mošti kneza Lazara u novu crkvu. To je bio izuzetno svečan događaj kome je prisustvovao mitropolit Stefan Stratimirović (karlovački mitropolit, 1790-1836) koji je stigao u paradnoj kočiji sa zapregom od šest belih konja.

    Manastir Vrdnik Манастир Врдник Нова Раваница
    Mitropolitske kočije se sada ćuvaju u Vojvođanskom muzeju u Novom Sadu.




    Manastir Vrdnik Манастир Врдник Нова Раваница
    Deo konaka sa južne strane je sredjen.


    Manastir Vrdnik Манастир Врдник Нова Раваница
    Na severnom delu konaka je ovo mesto na kome je bila česma i ploča koja govori o gradnji vodovoda u manastiru.
    Manastir Vrdnik Манастир Врдник Нова Раваница
    Poruku je izmenio nenad.bds, 13.05.2009 u 18:54 Razlog: Dogovorno spajanje postova o istom manastiru; Ispravka greke u podatku
    http://www.teorijaevolucije.com/
    Ko tebe kamenom, ti njega 'lebom;
    Za 'leba i uz 'leba..;



  4. #4
    Starosedelac Avatar od  HLEBmaster
    Pol
    Muško
    Član od
    14.03.2006.
    Aktivnost
    02.02.2014
    Godine
    38
    Poruke
    4,168

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Manastir ŠIŠATOVAC



    Manastir Šišatovac Манастир Манастир Шишатовац

    Šišatovac čeka neimare





    Nekad jedan od najznamenitijih srpskih manastira, u XIX veku stecište srpske inteligencije, još čeka na popravku i freskoslikare.

    Manastir Šišatovac je po mnogo čemu osoben. Najpre po tome što se, za razliku od drugih fruškogorskih manastira, sasvim sigurno zna kako je i kada nastao. Izvesno je da je osnovan 1520. godine, a da su osnivači monasi iz manastira Žiča. Tih godina morali su, kao i mnogi drugi, da se sklanjaju ispred Turaka u Srem. Pod vođstvom igumana Teofila, monaha Ilariona i Visariona dolaze u Srem. Tu zatiču jednu malu crkvicu koja je bila posvećena sv. Nikoli i koju oni nazivaju "Remetsko". Upravo na tom mestu oni zidaju crkvu posvećenu Rođenju Bogorodice i nazivaju je Šišatovac.

    Kult Stefana Štiljanovića

    O toj prvobitnoj crkvi postoji jedan izuzetan dokumenat. U četverojevanđelju (pisanom 1560. godine od starca Evgenija) u vreme igumana Teofila, sačuvana je iza poslednjeg lista knjige slika stare crkve Rođenja Presvete Bogorodice iz 1520. godine. Tu crkvu bez zvonika podigli su iguman Teofilo i izbegli žički monasi. Nekom igrom sudbine taj crtež su naručili monasi iz Šišatovca ne bi li sačuvali uspomenu na staru crkvu koja se trebala rušiti. Ova slika je rađena dosta kasno (1778. godine) od strane lajtnanta Pavla Dimitrijevića, a u vreme kada se već zidala nova (današnja) crkva. U to doba u manastiru je postojao kult sv. Stefana Štiljanovića (videti napomenu 4) u "Očuvan duhovni portret Evrope" (2), str. 5). U Panagiriku manastira Šišatovac iz 1545. godine postoji jedan kratak zapis koji kaže: "Ova sveta i božanstvena knjiga koja se zove Panagirik, manastira Šišatovca hrama Rođenja Presvete Bogorodice, gde netljene mošti počivaju svetog i pravednog i divnog Stafana Štiljanovića, srpskog despota". Ako se uzme u obzir da je Stefan Štiljanović umro tokom 1543. godine (možda čak i kasnije), a da ga ovaj zapis i 1545. godine već spominje kao sveca može se konstatovati da je veoma brzo posle smrti proglašen za sveca.


    Manastir Šišatovac Манастир Манастир Шишатовац
    Manastir je zbog kulta Stefana Štiljanovića imao dosta posetilaca i materijalnih priloga tako da je dobro stajao što nikako nije moglo izmaći budnom pogledu Turaka. Stoga tokom 1566. godine oni određuju manastiru iznos od 26000 akči za obavezu otkupa, a 1000 akči o tadašnjem stanju u manastiru. Mnoštvo posetilaca je obilazilo mošti Stefana Štiljanovića, a tokom 1643. godine u manastiru jedno vreme boravi patrijarh Pajsije (Janjevac, patrijarh srpski 1614-48.) i osim što se poklonio moštima sv. St. Štiljanovića, napisao mu je Povesno slovo. Nekako u to doba i opat Bonini ga je posetio (1702) i o njemu je stekao lepe utiske koje ne krije da navede: "Manastir je jedan od većih u Sremu. Ne računajući iskušenike i poslugu, u njemu živi 25 kaluđera opštežitelja*. Bogati su, jer poseduju dobro i plodno zemljište, kako među brdima tako i u rečnoj dolini, imaju i prelepe vinograde. S leve strane ispod manastira nalazi se divna česma, gde izvire veoma sveža i zdrava voda. Pravo je dosta veliki podrum. Ceo je sazidan od četvrtastog kamena, ali je poluotkriven. Manastir je okružen isključivo stablima raznovrsnog voća. U njegovoj lepoti se može uživati samo izbliza jer je zaklonjen". Nadalje opat Bonini navodi da manastir uživa ukupno 1138 jutara zemlje.

    ''Današnja velika crkva sa zvonikom, posvećena Rođenju Bogorodice, podignuta je 1778.

    Kao najveći ktitor zabeležen je šišatovački arhimandrit Vićentije Popović, kasniji vršački vladika, a znatniji priložnici bili su Jovan (junak Slakamenske bitke) i Josif Monasterlija...''

    Nenad.bds dodaje svoj komentar:

    Jovan Monasterlija je u Slankamenskoj bitci 1691. predvodio Srpsku miliciju od 3.600 konjanika i 6.400 pešaka. Prvi su upali u turski logor, zarobili 34 ratne zastave i presudno doprineli velikoj pobedi austrijske vojske.

    Mogu da zamislim da je sadašnja crkva podignuta na drugom mestu, tj. ne na istom gde je bila prethodna, koja je, kako se kaže u citatu, bila ''zaklonjena''.

    Na to navodi i činjenica da je crkva manastira Šišatovac jedina među fruškogorskim manastirima koja je na istaknutom položaju, vidljiva izdaleka sa svih strana.

    Ja to mogu da povežem (bez ikakvog oslanjanja na istorijske činjenice) sa kultom Stefana Štiljanovića, koji je bio tako veliki zbog njegovih borbi protiv Turaka; priložnikom Monasterlijom i njegovom velikom junaštu u pobedi nad Turskom koja se morala povući iz Srema nešto pre izgradnje; Izbor mesta i izgleda crkve kao osećaj oslobodjenosti od skrivanja crkava i manastira a i kao izraz ponosa i prkosa pobednika.



    Manastir Šišatovac Манастир Манастир Шишатовац
    Zvonik se vidi iz dobrog dela Ravnog srema.

    Prilog Vuka Isakoviča

    Prvobitna crkva nije sačuvana i brzo je srušena, tako da se već u vizitaciji iz 1753. godine navodi samo nova crkva sagrađena 1634. godine. Tako Opis navodi da je nova crkva sagrađena od kamena, ima dva kubeta i da je pokrivena novom hrastovom šindrom. Nedugo potom sagrađen je 1742. godine novi četvorospratni zvonik kvadratnog preseka prilogom Vuka Isakoviča (glavni junak "Seoba" M. Crnjanskog).


    Manastir Šišatovac Манастир Манастир Шишатовац
    Kako je crkva izgledala u to doba (kraj XVII veka) može se videti na maloj ikoni rađenoj na drvetu gde je crkva prikazana kao veoma skromna građevina sa dve kupole i slobodnom zapadnom fasadom. U doba vizitacije unutrašnjost crkve je bila u prilično lošem stanju jer su neke freske pootpadale. Navodi se da u crkvi postoji ikonostas (danas se o njemu ne zna skoro ništa). U manastiru boravi ukupno 13 monaha, 5 đaka, 13 slugu, 12 prnjavoraca. Tokom 1749. godine podignuta je i grobljanska kapela oblika jednobrodne crkvice sa četiri prozora i vratima, trougaonog zabata i drvenog zvonika na zapadnoj strani. Iz tog vremena je ostao prikaz crkve na graviri Hristofora Žefarovića (vidi napomenu 6) u nastavku Jazak-arhitektonski biser (3), str. 7) iz 1753. godine gde je prikazan sveti St. Štiljanović sa krunom na glavi i skiptrom u desnoj ruci. U medaljonu sa njegove desne strane prikazan je grad Morović, dok je u medaljonu sa njegove leve strane manastir Šišatovac. Lik sv. St. Štiljanovića je pomalo idealizovan i veoma podseća na Brankoviće.Crkva koju mi danas poznajemo podignuta je u vremenu od 1758. do 1778. godine. Ono što na njoj odmah privlači pažnju jeste njena veličina koja prelazi u monumentalnost, tako da i po tome odstupa od ostalih daleko manjih fruškogorskih manastirskih crkava. U njenoj arhitekturi ne samo da potpuno preovlađuje barok, već i to što su njeni prozori (njih 9) izrađeni u gotskom stilu, što je čini se jedini primer takve gradnje na Fruškoj gori. Crkva je oslikana od strane Grigorija Davidovića Obšića iz Čalme. Crkvu je majstor oslikao u potpunosti "od pjevnica do verha svoda". Godinu dana kasnije on je oslikao i ikonostas. Danas se o šišatovačkom ikonostasu zna tek onoliko koliko to dopuštaju slučajno sačuvane fotografije i svedočenja savremenika. Karakteristično za njega jeste to da je spadao u retke oltarske pregrade koje su bile zidane. Sastojao se iz tri horizontalne zone (prestone ikone, praznici i medaljoni). Skoro sve ikone su bile oslikane na gipsanoj podlozi. Nažalost, sačuvane su samo carske dveri sa predstavom Blagovesti. Inače, manastir je tokom XVIII i XIX veka imao svoj procvat. Posećuje ga pećki patrijarh Pajsije (1633/34), patrijarh Maksim (1666), Arsenije III Čarnojević (1702), episkop temišvarski Nikola i bački Sofronije (1726), mitropolit Vićentije Jovanović (1733), Arsenije IV (1745). Tokom XIX veka tu su Lukijan Mušicki, Vuk Karaxić, P. Šafarik i F. Miklošić**. U celini, današnji ostaci ovoga manastira (i pored delimične popravke) predstavljaju impozantnu sliku. Ne možete a da se ne divite veličini koju manastirska crkva ima, ali isto tako ne možete izbeći i mučni utisak nad ljudskom glupošću kada uđete u unutrašnjost crkve. U njoj osim golih zidova nema više ništa, tek tu i tamo na zidu poneki ostatak freske koju vreme ili ljudski vandalizam nisu izgrebali ili naružili. Ogromni unutrašnji crkveni prostor danas je prazan, a pod njegovim svodovima umesto da lebdi crkveno pojanje, molitva i miris tamjana, čuju se golubovi.

    Nenad.bds - naišao sam na sledeći tekst o razaranju manastira:
    ''Tokom Drugog svetskog rata u šišatovačkim konacima je bila stacionirana manja ustaška jedinica. Posle njenog povlačenja manastir su držali partizani, koji su u kripti, na zapadnoj strani crkve, imali spremište oružja i municije. Prilikom povlačenja, 16. jula 1942, partizani su zapalili krovove manastirskih konaka.

    Šišatovac je nekoliko puta bio artiljerijska meta nemačke vojske i ustaša. Prilikom paljbe srušen je i monumentalni zvonik. Ceo manastirski komlleks je miniran 16. jula 1944. Učinila je to nemačka Hipo jedinica uz pomoć ustaša. Eksploziv je stavljen ispod stubova nosača kubeta, pa je ceo gornji deo crkve obrušen. U crkvi je tom prilikom većim delom bio uništen ikonostas i zidni živopis.


    Manastir Šišatovac Манастир Манастир Шишатовац

    Manastir Šišatovac Манастир Манастир Шишатовац
    Mnogi predmeti iz fruškogorskih manastira i crkava istočnog Srema koji su se nalazili u Zagrebu, 1946. godine su, na traženje SPC i zaslugom Radoslava M. Grujića, vraćeni u Patrijaršiju, a sačuvane knjige u Patrijaršijsku biblioteku, među njima i "Šišatovački apostol". Zbog svoje delatnosti tokom Drugog svetskog rata (zbrinjavanje srpskih izbeglica i spasavanje srpskih svetinja, među kojima i moštiju kneza Lazara, cara Uroša i Stesrana Štiljanovića), komunisti će profesora Radoslava M. Grujića kazniti udaljenjem sa Univerziteta i lišavanjem srpske nacionalne časti.

    Manastir koji su tokom rata rušile ustaše, Nemci i partizani, posle rata je dokrajčila komunistička vlast. Godine 1951. dve zemljoradničke zadruge su za zidanje svojih objekata odnele preostali građevinski materijal sa porušenog manastira. Manastirski konaci su srušeni do temelja organizovanim omladinskim radnim akcijama, dok su meštani potpuno uništili freske u manastirskoj crkvi. U tome su im pomagali i meštani okolnih sela, najviše iz Ležimira.

    Neznatna obnova šišatovačke crkve preduzeta je 1970 -71, kada je izidan deo zvonika i postavljena kapa na ovom delu crkve.


    Manastir Šišatovac Манастир Манастир Шишатовац
    Vidi se da je obnova manastira daleko odmakala. Južno krilo konaka (belo) bilo je tog izgled i 2004. Istočno krilo je u gradnji. Slikano 2007.

    Od 1991 do 1995. završenaje većina radova na statičkoj sanaciji hrama. Sazidani su novi lukovi i svodovi, novo kube, krov, nove kape zvonika, novoizgrađeni krov je pokriven bakarnim limom.''



    Stecište inteligencije

    Možda je najpoznatiji period od 1812. godine kada je u Šišatovcu boravio Lukijan Mušicki (arhimandrit) koji je uspeo da od manastira napravi stecište najznačajnije srpske inteligencije toga doba: Vuka Karadžića, Jakova Gerčića, Petra Ivanovića Kepena i drugih. Mušicki je iz Šišatovca otišao 1827. godine. Manastir je svakako veoma bogat sa 1296 jutara zemlje (1905. godine), a neposredno pred II svetski rat on poseduje 1182 jutra.

    Slava manastira Šišatovac je Mala Gospojina - 21. (8.) septembra.

    * Kinovija (gr. koinos bios, zajednički život) ili opštežitije, manastir u kome se strogo provodi monaški princip: da niko ne može imati ništa svoga posebnoga već da je sve zajedničko i sva bratija živi, hrani se i odeva u manastirskoj zajednici. Suprotno: Idioritmija (gr. idios rhythmos, sopstveni, lični život) ili osopština. (R. Grujić, "Azbučnik SPC", BIGZ, BG, 1993. str.122, 91)

    **Maksim (Skopljanac), patrijarh srpski (1656-73); Nikola (Dimitrijević), episkop temišvarski (1728-44); Sofronije (Tomašević), episkop bački (1718-30); Arsenije IV (Jovanović-Šakabenta), patrijarh srpski (1725-48 ); Miklošić, Franc (1813-91), slovenački slavista, kod njega učili Đ. Daničić i Vatroslav Jagić.

    Nenad.bds kaže:
    Nažalost, napomena na koju se u tekstu upućuje i koja verovatno govori o Stefanu Štiljanoviću nije u tekstu. Dodajem zato kretku noticu koju sam ja uneo uz moje fotografije o posetama Šišatovcu.

    Stefan Štiljanović bio je knez rođen u Paštrovićima (Crnogorsko primorje oko Budve i Petrovca na moru) a od 1498. bio je istaknuti vojskoviđa protiv Turaka u Slavoniji i Sremu na strani Habsburga i Jovana Zapolje, pretendenta na Ugarski presto.

    Njegovoj hrabrosti divio se i sam sultan.

    Šišatovački monasi su doneli mošti iz Šikloša (u Mađarskoj) a bile su do 1941. u Šišatovcu.


    Slike su iz 2004. i 2007. U poslednjem prolasku nisam imao prilike da zađem u crkvu i ne znam kakvo stanje je bilo.


    Manastir Šišatovac Манастир Манастир Шишатовац
    Do Šišatovca se dolazi iz Sremske Mitrovice preko Ležimira, ili Partizanskim putem od Iriškog Venca, odnosno, od Novog Sada pored Beočina, zatim preko Suseka, Luga i Sviloša, pa preko Partizanskog puta.

    nenad.bds je fotografije i komentare iz svog posta od 25.04.2008. uneo i rasporedio nastojeći da ih poveže sa tekstom. Tekst je ispisan kurzivom i u plavoj boji.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 13.05.2009 u 18:58 Razlog: Dogovorno spajanje postova o istom manastiru
    http://www.teorijaevolucije.com/
    Ko tebe kamenom, ti njega 'lebom;
    Za 'leba i uz 'leba..;



  5. #5
    Starosedelac Avatar od  _baba_
    Pol
    Žensko
    Član od
    22.01.2007.
    Aktivnost
    juče
    Poruke
    7,636
    Blog
    3

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Манастир Ковиљ представљен је међу првима. Према договору са чланицом која је поставила првобитни пост, nenad.bds је уједначио представљање манастира. Накнадно су стављане слике и обогаћиван текст. У међувремену сам наишао на богатије текстове и начинио још слика па овом изменом у целости замењујем досадашње представљање.

    МАНАСТИР КОВИЉ



    Манастир Ковиљ
    ‘’Манастир Ковиљ са црквом посвећеном светим арханђелима Михаилу и Гаврилу, налази се у истоименом селу, источно од Новог Сада. Према легенди, основао га је свети Сава. Први писани помен о Ковиљу потиче из средине XVII века. Данашња црква, настала између 1741. и 1749, задужбина је Петра Андрејевића из Сремских Карловаца. Као главни неимари ангажовани су Федор Коста и Никола Крапић, са задатком да саграде цркву по угледу на Манасију.

    Утицај српске средњовековне архитектуре на ковиљском храму је очигледан. Конципиран је као комбинација тробродне базилике и триконхоса. Четири стуба деле унутрашњи простор на три дела. Над средњим, највишим, уздижу се два осмострана кубета. Олтарске конхе и певнички простори, споља полигонални а изнутра полукружни, истих су висина. Фасаде су обрађене фрушкогорским каменом и украшене низом слепих аркада на конзолама. Прозорски отвори су у виду бифора. Са старом црквом, у пожару 1848, изгорео је и Чешљаров иконостас.
    Manastir Kovilj

    Нови је резао Јован Кистнер, а осликао Аксентије Мародић. Опсежни конзерваторско-рестаураторски радови на архитектури храма извођени су 2005. и 2006.’’ ('Споменичко наслеђе Србије' – Завод за заштиту споменика културе РС)

    Манастир је споменик културе великог значаја.


    ''Ковиљски манастир спада у ред знаменитих српских светиња, које су као споменик културе под заштитом државе. Стављен је под заштиту 4. августа 1949. године. Манастир се назива Светоархангелским, јер је подигнут у славу и част светим Архангелима Михаилу и Гаврилу, који се славе лети 26. јуна.

    По предању, манастир је основао Свети Сава око 1220. године, када је на месту где се данас налази манастир, помирио угарског краља Андрију са својим братом Стефаном Првовенчаним. О томе говори Доментијан у свом житију о Св.Сави. Предање каже да се Андрија II, краљ мађарски, чувши да је Свети Сава крунисао Стевана за владара српског, нашао увређеним, те објавио рат Стевану Првовенчаном. Са силном војском пошао је на Србе и утаборио се код Ковиља. За време дипломатских преговора у краљевом шатору је била сама краљица са својим младим сином, наследником престола. Пошто су се преговори били одужили, напрасно се разболео млади мађарски краљевић. Свети Сава, помолио се Богу и пао је град, те су лекари њиме излечили краљевића. После закључења мира настала је велика радост и међусобно мађарско-српско братимљење. Да би се новом мађарско-српском савезу дала свечана потврда, закључили су Свети Сава и Андрија II, да се сагради храм божији на месту где је био мир закључен (Ђорђевић, 1891).


    Манастир Ковиљ
    Другу верзију о оснивању манастира Ковиља забележио је Евлија Челебија, познати турски путописац XVIII века, који каже да је манастир основао ''српски краљ власник Београда'', што одговара опису краља Драгутина. У литератури се јавља и претпоставка да је манастир настао на развалинама некадашњег фрањевачког самостана, основаног 1421. године, као и неколико других верзија од којих ниједна није историјски потврђена.


    Први поуздани подаци потичу из 1651. године, када је живописана стара манастирска црква. У периоду од 1686.-1697. године, Турци су у четири наврата рушили манастир, а 1707. је обновљен. Изградња нове цркве је трајала од 1741. до 1749. године. Градитељи цркве су били Теодор Коста и Никола Крапић из Ланге (код Солуна). Током Мађарске буне 1848-49. године пожар је захватио манастир, оштетио унутрашњост нове цркве и скоро потпуно уништио стару цркву, која је годину дана касније срушена.
    Manastir Kovilj

    Надгробни споменик је на месту старе цркве. У позадини је новоизграђена капела уз стари конак.

    После буне, са свих страна стизала је помоћ у новцу и даровима за обнову цркве и конака. Од тада нова црква представља један од најмонументалнијих културно-историјских објеката у Бачкој.


    Из овог угла више није могуће (без специјалних објектива) начинити овакву слику - сада се на месту одакле сам сликао налази нови конак.

    Садашња манастирска црква грађена је у српско-византијском стилу моравске школе по узору на Манасију и Раваницу. Црква је била замишљена као тробродна базилика. Сва три брода су сасвим једнака и нема разлике између главног брода и осталих бродова. Грађевина се ослања на дванаест стубова, од којих шест стубова стоје сасвим слободно. Од ових шест стубова четири стуба имају задатак да обележе прави центар цркве, док прва два слободна стуба припадају припрати која није ничим одељена од главне цркве, него чини са главном црквом једну јединицу. Изгледа да су главни мајстори отишли пре завршетка рада, те да је неко други завршио припрате не познавајући главна начела старе српске архитектуре.


    Услед невештог извођења припрате био је оштећен целокупни утисак цркве која је требала да буде много краћа. Да је дошло до извесног поремећаја у извођењу плана показује и то што је спољашњост источне фасаде извршена сасвим у духу првог плана док је спољашњост западне стране далеко заостала за источном. Конструктивно црква није изведена беспрекорно. Али декорацијом и сразмерама, она оставља уистину изванредан утисак.
    Манастир Ковиљ

    Најзначајнија црта ове цркве је строга једноставност. Линије спољашње архитектуре су строге без икакве пренатрпаности. Црква има три апсиде које су споља шестостране али изнутра полукружне. Исто тако су певнице изнутра полукружне, а споља петостране. Над средњим бродом дижу се два кубета која су сасвим једнака, изнутра кружна а споља осмострана, излазе право из крова.

    Ако упоредимо Ковиљ са Манасијом и Раваницом, морамо доћи до закључка да је спољашњост Ковиља монументалнија, зидови теже у висину, има у томе готске црте, док код узора ковиљске архитектуре, Манасије и Раванице, распоред зидова иде много више у ширину. Изгледа да је ту победила одлика српских неимара, која тражи да неимар не иде по старим стазама, него да подари свакој згради нешто ново, нешто индивидуално. Српски дух спаја у Ковиљу елементе готике, барока па и извесне црте ренесансе са Јадрана.


    Унутрашње површине зидова манастира нису живописане, на њима нема старих фресака, али је ту прекрасан иконостас академског сликара Аксентија Мародића, рађен у осмој деценији 19. века . Иконостас је богато украшен дуборезом и сценама из Христовог живота, као и сјајним копијама, које је Мародић копирао у славним галеријама по Италији, међу којима се истиче ''Сикстинска мадона са Светим Сикстом'', затим ''Тајна вечера'' са Леонардове зидне слике из трпезарије Свете Марије у Милану. Hовосадски мајстор Лудвиг Тауш је иконостас позлатио и мраморирао 1892. године.


    Manastir Kovilj

    У манастиру се поред прекрасног иконостаса налазе иконе, које су радили различити мајстори XVIII и XIX века. Од значајних личности које су потекле из манастира посебно треба издвојити Јована Рајића (1726-1801), који се сматра оцем српске историје. Његово дело о историји Срба, Хрвата и Бугара стварано је у ковиљском манастиру, у којем се данас налази гроб ове истакнуте личности. Овде је своју монашку каријеру започео игуман Рафаило Момчиловић, академски сликар, који је на најсвирепији начин убијен 1941. године. Српска православна црква прогласила је 2000. године, игумана Рафаила Момчиловића великомучником и свецем, обележивши у православном календару његовим именом 3. септембар.

    У комплексу данашњег манастира чувају се сликарски радови Уроша Предића и бројне уметничке слике других уметника, затим богата манастирска библиотека, као и меморијални музеј Јована Рајића. Током Другог светског рата манастир је опљачкан од стране Мађара, а неки предмети се и данас налазе у будимпештанским музејима. После Другог светског рата наступа тежак период за монахе, јер је комунистичка репресија на све могуће начине онемогућавала нормално одвијање манастирског живота. Манастиру је аграрном реформом одузета скоро сва земља и привилегије које је имао и за време турске, као и за време аустро-угарске власти.


    Manastir Kovilj

    Од 1990. године за манастир наступају бољи дани. Иринеј Буловић позива монахе да удахну живот манастиру. Отац Порфирије постаје игуман и формира се братство које данас броји око 20 монаха. Више се ради на очувању манастира, реконструишу се и граде конаци и додатни објекти у оквиру којих ће бити могућ и прихват туриста који посећују манастир. Калуђери, сем што су посвећени свом духовном животу, имају и низ свакодневних активности. Пре свега познати су по манастирској ракији, коју сами справљају од воћа из манастирских воћњака.
    У близини манастира налази се капела посвећена Светој Петки или „водица“, како је још зову. То је још једна атрактивност за потенцијалне туристе, због своје сликовитости и јединстваности, као и својеврсни симбол села. Предање каже да је нека жена уснула сан у коме јој би речено да оде на извор лековите воде у близини ковиљског светоархангелског манастира да нађе лека, јер је дуго боловала од неизлечиве болести. Тако и би. Жена задоби исцељење и у знак захвалности даде да се сагради капела Светој Петки, јер све ово се и догодило уочи празника Свете Петке 27. Октобра (Ђорђевић, 1891).


    На врху старог храста на који се ослања капела Свете Петке, а за који је процењено да има преко 600 година, налази се родино гнездо, птице која је симбол рађања новога живота, а због бројности популације која се гнезди у селу, може се сматрати и симболом Ковиља.'' (Сајт Ковиљ)

    Manastir Kovilj

    ‘’ Koviljski manastir za osam vekova triput paljen!
    Nadomak Novog Sada, iz bujne prirode Koviljskog rita izranja monumentalna građevina manastirske crkve. Kovilj je već vekovima poznat po nesputanoj stihiji flore i faune, što je posvedočeno i u zapisima iz 19. veka, po kojima su u ovim krajevima nad Dunavom kružili orlovi, dok su manastirske zidine bile skrivene u šumi gorostasnih hrastova, sa stablima toliko velikim da se od jednog moglo "osam hvati drva isklesati". Kao što je slučaj s većinom ovdašnih manastira, i Kovilj su tokom njegove istorije proslavili velikani koji su svoje živote posvetili produhovljavanju i prosvećivanju sunarodnika. U monaškoj tišini ovde je svoja dela pisao arhimandrit Jovan Rajić, slavni autor "Istorije slovenskih naroda", koji je zbog plodnog stvaralaštva odlikovan ordenom carice Katarine Velike.
    Podeljena su mišljenja o starosti koviljskog manastira. Usmena predanja njegovo osnivanje dovode u vezu sa srednjovekovnom vladarskom lozom Nemanjića. Po legendi, prihvaćenoj i od nekih inostranih istoričara, manastir je 1216. godine podigao sveti Sava, koji je u ove krajeve doputovao kako bi utvrdio mir između mađarskog kralja Andrije II i srpskog kralja Stefana Prvovenčanog.

    Legenda kaže da je najstarija koviljska crkva podignuta na mestu na kojem je svetitelj izlečio mađarskog kraljevića. Ipak, najraniji pisani trag o manastiru Kovilju nalazi se u Minhenskom psaltiru iz 14. veka, koji je kasnije dopunjavan, a istoričar Ilarion Ruvarac zapisao je kako je manastir podignut u 15. veku, na razvalinama rimokatoličkog samostana. Tokom vekova manastir je rušen i obnavljan više puta. Turci su ga palili dvaput, 1691. i 1697. godine, a dragocenosti su uništene i monasi ubijani ili odvedeni u roblje. Ponovo je razoren i opljačkan 1703. godine, za vreme Rakocijeve bune protiv habzburških vladara. Poučeni gorkim kapricima istorije, monasi su za obnovu crkve tražili i privilegiju carice Marije Terezije i ferman sultana Mahmuda Hana, iako je prošlo pola veka otkako se završila turska vladavina na ovim prostorima. Nova crkva je podignuta 1749. godine, a njena izgradnja je koštala 2.000 dukata.


    …Kako bi obnovio (1849. za vreme Mađarske bune) razoreni hram, arhimandrit Kiprijan Stanulović s poznatim umetnikom Aksentijem Marodićem sklapa ugovor 1871. godine po kojem je slikar bio dužan da, za velikodušnu naknadu od 10.000 forinti, izvede nov ikonostas. Marodić je, zahvaljujući unapred primljenoj plati, proputovao Veneciju, Rim, Milano, Beč i Budimpeštu kako bi oslikavanju koviljske crkve pristupio inspirisan besmrtnim umetničkim ostvarenjima, koja krase evropske metropole. Kad se vratio s putovanja, s kojih je doneo skicirane kopije dela vrhunskih majstora, Marodić se nastanio u manastiru, gde je jedna kelija bila preuređena u umetnički atelje. Stvarao je polako i studiozno, sve dok koviljski ikonostas nije završen 1892. godine.


    Manastir Kovilj
    Pravoslavnu crkvu u Koviljskom ritu Marodić je ukrasio ikonama po uzoru na italijansku renesansu. Na ikonostasu se pored svetitelja s upadljivom, anatomski preciznom muskulaturom, koja svedoči o pažljivom studiranju veličanstvenih Mikelanđelovih dela, može videti renesansna arhitektura ili mediteransko rastinje. U pojedinim figurama na ikonostasu verno su ponovljena slavna ostvarenja italijanske renesanse i manirizma, tako da i danas iznad carskih dveri stoji glasovita Da Vinčijeva "Tajna večera", a prestona ikona Bogorodice kopija je Rafaelove kompozicije Madone sa svetim Sikstom.
    Iako figure stoje na oblacima okružene zlatnom pozadinom išaranom ornamentima kako bi zadovoljavale pravoslavni ukus naručilaca, ikonostas koviljskog manastira ipak je upadljiva interpretacija Leonardovih, Mikelanđelovih i Rafaelovih dela.


    Манастир Ковиљ
    Posle Drugog svetskog rata narodne vlasti su od tog znamenitog manastira oduzele prostrano imanje od 1.000 katastarskih jutara obradive zemlje, kao i 20 hektara šuma. Godine 1945. državne vlasti su planirale da taj sakralni objekat oduzmu od crkve i pretvore ga u dečji dom. Ova ideja obrazlagana je time da manastir Kovilj "nema istorijsku i kulturnu vrednost", a od apsolutnog uništenja spasla ga je isključivo upornost tadašnjih monaha, koji su se u nadležnom ministarstvu izborili za državnu zaštitu.'' (GRADJANSKI LIST 06.12.2008. tekst Srđan Ercegan)
    Manastir Kovilj

    ‘’… Нема поузданих доказа о времену настанка манастира на овом месту, у јужној Бачкој, у срцу Шајкашке.

    На једном натпису о живописању цркве наводи се 1651. година, али се сматра да је црква саграђена много раније на развалинама римокатоличког манастира, за који је папа Мартин Пети 1421. дао дозволу босанским фрањевцима да га подигну, како 'би могли у католике преобраћати шизматике' тј. православне Србе, који су у све већем броју овамо долазили склањајући се од турске опасности. Привилегије које су фрњевци тада имали 'in oppido Kabol, Baciensis diocesis' (у граду Каболу, бачка дијецеза) потврдио је 1433. папа Евгеније четврти.

    Најстарија православна црква изграђена је на још старијим темељима, на неколико метара од садашње. (То је место на сликама где је црни споменик окружен са неколико дрвета.) Пошто је та црква била мања, од слабијег материјала и није могла да задовољи богослужбене потребе, саграђена је садашња, између 1741-47.године. Стару цркву су у Буни 1848. попалили Мађари и она је срушена до темеља 1850. Патријарх српски Георгије Бранковић, који је био пострижник ковиљски, подигао је 1907. споменик са текстом: 'На овом месту стојала је вековима стара светосавска црква ман. Ковиља попаљена бурен 1848. год.' С друге стране уписано је да ти леже мошти два епископа и многих других, који су били сахрањени у и поред старе цркве. (Та страна споменика читљива је на слици.)

    … Данашња црква, настала између 1741. и 1749, задужбина је Петра Андрејевића из Сремских Карловаца. Као главни неимари ангажовани су Федор Коста и Никола Крапић, са задатком да саграде цркву по угледу на Манасију…
    Manastir Kovilj

    У цркви је сахрањен архимандрит Јован Рајић, књижевник и отац новије српске историографије (светлији споменик на слици) и генерал-мајор Теодор от Станисављевић, први командант Шајкашког батаљона (на левој слици - споменик са рељефним грбом).

    У манстиру ради иконописачка радионица а од неколико година уназад, на једном салашу на Ченеју, организована је ресоцијализација лечених зависника од наркотика.

    Опсежни конзерваторско-рестаураторски радови на архитектури храма извођени су 2005. и 2006.'' (РавницаИнфо)



    Тронови

    Од 2007. започети су радови на обнови унутрашњости цркве, па су иконе и покретне ствари уклоњени (на стaријим сликаме се још виде тронови и столови - седишта уз зид). Уз стари конак је саграђена капела.

    У истом периоду започета је и изградња новог конака, а саграђен је звоник који је до тада био на онижим дрвеним стубовима, са једним звоном.
    Manastir Kovilj

    Manastir Kovilj

    Капела Свете Петке на водици (чудотворној - исцелитељској води из бунара кога више нема.

    Поред манастира је капела Св. Петке, препознатљива по старом храсту са родиним гнездом. У капели је отвор у зиду до храста на који је окачена икона св. Петке. Због опасности од рушења шупљег дебла, висина му је недавно скоро преполовљена и учвршћено је челичним ужадима изнутра да не би дошло до пада на капелу. Гнездо је поново постављено на, сада нижи, врх а роде су га прихватиле и у њему и даље изводе младе.
    Manastir Kovilj

    Ковиљски манастир је на око 25 км. од Новог Сада, а може се стићи аутопутем за Београд или путевима из правца Титела или Зрењанина.


    Manastir Kovilj

    Манастир Ковиљ

    Manastir Kovilj
    Poruku je izmenio nenad.bds, 30.08.2011 u 23:26 Razlog: Обновљено и употпуњено представ&

  6. #6
    Starosedelac Avatar od  DanijElla
    Pol
    Žensko
    Član od
    26.09.2006.
    Aktivnost
    27.12.2014
    Lokacija
    Negde u blizini....
    Godine
    36
    Poruke
    3,087

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Manastir BEŠENOVO


    Ostaci manastira se nalaze na južnim padinama Fruške Gore u neposrednoj blizini naselja bešenovski Prnjavor. Manastir je potpuno razrušen krajem Drugog svetskog rata a posle rata i ono malo što je ostalo razgrađeno je od strane vlasti i meštana. Manastirska crkva bila je posvećena sv. Arhanđelima. Manastir je prema predanju osnovao srpski kralj Dragutin, međutin najčešće pominjan datum osnivanja je 1467, kada je prema jednom izgubljenom zapisu, crkva oslikana. U turskim zapisima manastir se pominje 1545. kao i u kasnijim zapisima. Bešenovska crkva, iako prepravljana tokom 19. i početkom 20.veka zadržala je oblik sakralne građevine raškog tipa sve do svoga razaranja.I konaci izgrađeni između 1730-1771. potpuno su danas razoreni. U opisu manastira iz 1753. kaže se da su crkva, konaci, zidne slike veoma stare ali dobrog kvaliteta. U manastirskoj crkvi zabeležena su dva ikonostasa. Drugi, poslednji ikonostas slikao je Stevan Aleksić 1908. Delovi oba ikonostasa čuvaju se u muzeju Srema u Sr.Mitrovici.

    --------------

    25.04.2008. nenad.bds:



    Prema predanju, manastir Bešenovo, čiji se ostaci nalaze na južnom obronku Fruške gore, uz potok Čikoš, osnovao je srpski kralj Dragutin krajem XIII veka. Posvećen je sv. arhanđelima Mihailu i Gavrilu (8/21. novembar). Drugi podaci o osnivanju dovode se u vezu sa polovinom XV veka, kad se pominje 1467, zapisana na zidu kao godina oslikavanja manastirske crkve. No, prvi siguran podatak o postojanju manastira nalazi se u najstarijem turskom popisu Srema (1546), kao i kasnije tokom XVI veka.



    U prvom planu se vide ostaci zida - temelja od južnog krila konaka; improvizovana kapelica je u hladu desetak metara od zidina.

    Kada je manastir Vitovnica kod Požarevca - Petrovca na Mlavi stradao od Turaka, njegovi kaluđeri su sa najvrednijim liturgijskim predmetima prebegli u manastir Bešenovo. Među tim predmetima su bili i Četvorojevanđelje, koje je 1557. okovao Kondo Vuk, te srebrna čaša iz 1662, delo kujundžije Luke (ove dragocenosti čuvaju se u Muzeju SPC u Beogradu). Celo XVII stoleće karakteristično je po nemaštini, o kojoj svedoče zapisi o odlascima bešenovačkih kaluđera u Rusiju radi prikupljanja milostinje (1628, 1648, 1670, 1671). Godine 1656. obnovljene su kelije i trpezarija.

    Na osnovu vizitacijskog popisa iz 1753, u kojem je detaljno opisana manastirska crkva, zna se da je građevina zidana od opeke, ali se vreme izgradnje ne pominje. U istom popisu govori se i o trostranim manastirskim konacima, za koje je navedeno da su na južnoj strani podignuti 1730. i da su građeni opekom, dok se za konake sa severne i zapadne strane samo kaže da su stari. U popisu je naveden i stari ikonostas, koji je 1770, po svemu sudeći, delimično zamenjen ikonama Vasilija Romanoviča. On je od 1907. do 1909. zamenjen ikonostasom za koji je ikone radio Stevan Aleksić, koji je u istom periodu radio i zidne slike u unutrašnjosti crkve.

    Za manastirsku trpezariju Aleksić je sačinio monumentalnu istorijsku kompoziciju - „Spaljivanje moštiju sv. Save" (ulje na platnu, 1909). Posle Drugog svetskog rata ova slika dospela je u Gradski muzej u Vukovaru, u Bauerovu zbirku, U vreme pomenutog popisa manastir je imao 13 monaha i 12 porodica prnjavoraca. Hram je bio snabdeven ukrašenim srebrnim i pozlaćenim stvarima, odeždama od svile, kadife, brokata i atlasa. Od knjiga imao je 22 srpska rukopisa među kojima tri okovana jevanđelja, 12 mineja i četiri prologa, te 52 knjige ruske i druge štampe. Ikona je bilo 46. Manastir je imao pokućstvo, bakarne i gvozdene sudove i burad za vino. Od ekonomskih zgrada bile su kačara, dve vodenice i dve česme. Što se dokumenata tiče, manastir je u to doba posedovao šest carskih privilegija i četiri "parčeta" od sultana i vezira.


    Manastir Bešenovo Манастир Бешеново
    Letnje otografije su iz 2006.

    Drugi važan popis (1771) svedoči o postojanju visokog zvonika izgrađenog u sklopu novopodignutog zapadnog krila konaka. Prve pouzdane podatke o kapeli u zvoniku, posvećenoj sv. Kiriku i Juliti, čije su mošti čuvane u ovom manastiru (u kivotu načinjenom 1773), pružaju zapisi na unutrašnjem i spoljašnjem zidu kapele iz 1783. Oni govore o živopisanju zidova kapele koje je, kako se navodi u zapisu, izveo Kuzman Kolarić, ktitorstvom Novosađanina Trifuna Jovanovića, u vreme igumana Silvestera. Ikonu s predstavom sv. Kirika i Julite manastiruje 1766. poklonio slikar Dimitrije Bačević.

    U literaturi se često navodi da je Kuzman Kolarić (Kosma, kako piše na kapeli) naslikao 1786. ikonostas manastirske crkve. Međutim, jedan objavljeni zapis, na osnovu kojeg se ovo tvrđenje prenosi, stajao je na ikonostasu manastirske crkve, ali se ne odnosi na slikarski rad na ikonostasu, već pominje da "semu kivotu molerskago hudožestva ktitor bist blagopočteni gospodin Luka Kukić, žitelj šanca Laćarka", što bi značilo da je u pitanju slikana dekoracija kivota u kojem su čuvane mošti svetih mučenika Kirika i njegove majke Julite. Nztpisje iz 1786, a zanimljivo je i značajno da je slikar signaturu ostavio latiničnim slovima: Kosman Kollarisc moller.

    Iako prepravljana u XIX i početkom XX veka, crkva manastira Bešenova zadržala je u osnovi svoj prvobitni oblik jednobrodne građevine raškog tipa sve do rušenja manastira u bombardovanju 1944, a do tada su pozicije tornja, crkve i konaka ogradnog zida sa istoka crkve ostale iste, o čemu svedoči nekoliko fotografija snimljenih između 1885. i 1940. Ostaci Bešenova razgrađeni su neposredno posle rata. Manastir do danas nije obnovljen, ali je otkrivena osnova crkve i konaka, čime je ustanovljeno da je bešenovačka crkva bila krstoobrazne osnove, pravougaonih pevnica i spolja i iznutra, i poligonalne apside. Oltar je bio na svod. Crkva je imala samo jedan ulaz, sa zapada: „vrata jedna oraova sedefom nakićena".


    Manastir Bešenovo Манастир Бешеново

    Tokom rata manastir je najpre samo opljačkan. Zatim su se smenjivale ustaške i nemačke najezde, a i jedinice NOV. Zato je u nekoliko navrata paljen, rušen, miniran, i konačno, 1944. bombardovan. Nemačko vazduhoplovstvo ga je potpuno razorilo. Manastirske starine i dragocenosti raznesene su i delimično izgubljene zauvek. Sačuvani su delovi sa dva ikonostasa i nekoliko knjiga. Čuvaju se u Muzeju crkvene umetnosti u Sremskoj Mitrovici.

    Cigle i kamen su korišćeni za izgradnju zadružnog doma u selu.[


    Manastir Bešenovo Манастир Бешеново
    Priliku da sednete ispod ovako stare lipe retko ćete imati.

    Do Bešenova se stiže putem od Malih Radinaca (zapadno od Rume) do Crvenog Čota na Partizanskom putu; odnosno od Iriškog Venca i Crvenog Čota.

    --------

    Nenad.bds dodaje 27. novembra 2010. novije slike:


    Krst u pozadini je na mestu oltara porušene crkve.










    Pored improvizovene kapele je donet nadgrobni spomenik.

    Kod kapele smo sreli meštanina koji nas je poveo par stotina metara do svoje čarde u kojoj čuva uspomenu na manastir.







    Poruku je izmenio nenad.bds, 27.11.2010 u 20:31 Razlog: Spajanje postova o istom manastiru; XI 2010. dodate slike
    Žena nije stvar od celika, ona je cvet. Ona ne traži suvoparnu stvarnost, ona želi vedrinu ljubaznih reci. Bolje je svakog dana reci nešto milo, nego surovom ozbiljnošcu raditi za nju celog veka.

  7. #7
    Starosedelac Avatar od  ZOE
    Pol
    Žensko
    Član od
    13.12.2006.
    Aktivnost
    29.04.2014
    Godine
    52
    Poruke
    6,812
    Blog
    10
    Slike
    2

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Citat ZOE kaže: Pogledaj poruku
    Manastir Gradac

    Manastir Gradac je podigla (1270. godina) Jelena Anžujska, žena kralja Uroša I, koji je želeći da je zadivi svojom zemljom naredio da se kraj puta kojim će proći zasadi jorgovan. Manastir se nalazi na obodu šumovitih padina Golije, na zaravni iznad reke Brvenice, 12,5 km zapadno od Brvenika. Crkva je posvećena Blagovestima Presvete Bogorodice.
    Nenad.bds unosi svoj izbor i obradu podataka i fotografije u skladu sa dogovorom da svaki manastir bude predstavljen jednim postom.


    Манастир ГРАДАЦ



    Manastir Gradac Манастир Градац
    Манастир Градац је подигнут 1268. године. Задужбина је краљице Јелене Анжујске, принцезе француског порекла, а жене краља Уроша.


    Manastir Gradac Манастир Градац
    У средњовековном простору манастира сачуване су две цркве и остаци монашких зграда распоређених уз оградни зид.


    Manastir Gradac Манастир Градац
    Главна манастирска црква, посвећена Богородичином празнику Благовести, је најранија грађевина у Србији у којој је готика изражена у већој мери. Спој византијских и романичких утицаја који одликује архитектуру рашке групе цркава присутан је и овде, али обогаћен многим новим решењима облика, конструкције и украса, блиских градитељству Запада, где је готика у то време већ увелико била владајући стил. Основа плана као и романоготичке и готичке појединости украшавања фасадеБогородичине цркве имају сличности са Студеничком црквом.


    Manastir Gradac Манастир Градац
    Назив места био је познат и пре оснивања истоименог манастира у 13. веку, највероватније зато што је ту постојала тврђава или њени остаци. Архиепископ Данило II у животопису краљице Јелене напомиње да је она изградила цркву “ на месту званом Градац ”. На узвишењу изнад манастира, које мештани зову Петров крш, одакле се стеновит терен окомито спушта до западног дела средњовековне монашке насеобине, налазе се остатци грађевине са два одељеља. Могуће да се ради о византијском утврђењу из VI века, у чијем је подножију, на месту каснијег средњовековног манастира, постојала црква.


    Manastir Gradac Манастир Градац
    Богородичина црква у Градцу је једнобродна грађевина са куполом. Лађу цркве чине три одељка: припрата, наос и олтарски простор. Уз припрату су озидане две капеле, а управно на централни простор храма, краци трансепта образују простор певница.

    Припрата је шира од главног дела цркве, а над припратом конструкцију чини крстасти свод са ребрима, која имају конструктивну улогу и блиска су раноготичком стилу.


    Када сте у цркви, наос одаје утисак много веће пространости но што очекујете гледајући цркву споља. Снимак је са сајта манастира.


    Наос цркве има два дела: западни и средњи травеј над којим је конструисана купола. Ова два дела су у основи јединствен простор, раздвојен двостепеним пиластрима, на чије се најистакнутије делове наставља попречан полукружни лук.Оваква отвореност према средишњем простору, позната у једнобродним старијим храмовима, обележила је епоху рашке монументалне архитектуре.

    Уз подужне зидове травеја, испод пода, смештене су две гробнице, а над њима мермерни саркофази, са јужне стране је ктиторска гробница, а гроб и саркофаг на северној страни је припадао највероватније неком од блиских рођака краљевске породице.


    Над средишњим травејем издиже се сасвим особена кришкаста купола на осмоугаоном тамбуру, иначе веома заступљени у архитектури Запада. Наос цркве са певницама најбоље је осветљен простор у српској сакралној средњовековној архитектури, тамбур има осам прозора а на бочним зидовима налазе се бифоре.

    Олтарски простор се састоји од троделног источног травеја и три апсиде на истоку. Одвојен је од наоса са два пиластра и два ступца , између којих је смештена мермерна олтарска преграда.


    Manastir Gradac Манастир Градац
    Фасаде су биле омалтерисане белим малтером, фине стуртуре и добро углачане. Портал и сви прозори, осим оних на тамбуру имају беле мермерне оквире.Особеност фасада су четири контрафора. Подстрешја кровова су украшена слепим аркадама ослоњеним на конзолице, а на угловима на лезене. Градачке аркаде имају обележја протоготике, какве постоје на јерусалимским светилиштима.

    Црква има четири портала. Западни портал је најбогатије обрађен у стилу готике. У Италији су у XIII. веку посредством монашких редова највише грађени портали са луковима преломљеним у темену.


    Manastir Gradac Манастир Градац

    Manastir Gradac Манастир Градац
    Изнад улазног портала је најбоље очувана фреска Благовести, коме је храм и посвећен.

    Сви прозори на главном делу цркве су двојни. Најсложенији и најлепши прозори су на западној фасади цркве и на олтарској апсиди.

    Упечатљивом архитектонском украсу градачке цркве не може се поуздано утврдити ни јединствен узор ни следбеник. Њене готичке особености нису имале утицаја на развој архитектуре у Србији.


    Manastir Gradac Манастир Градац
    Стабилна ситуација у земљи краља Уроша, економски напредак, релативно добри односи са суседима и централизација власти погодовали су развоју културе и уметности. Политичке прилике у православним земљама Средоземља допринеле су да Србија XIII века буде једини прави наследник сликарства Византије. Сликари су долазили из најпознатијих уметничких радионица Цариграда и Солуна, ретко су били из домаће средине, и радећи за српске владаре и црквене великодостојнике остварили су дела врхунског уметничког домета.


    (Фотос са сајта манастира.)


    Фреске у градачкој цркви, довршене око 1275. године, само су делимично очуване: у наосу неколико сцена из еванђелског циклуса, у припрати фрагменти циклуса Богородичиног живота: на западном зиду молитва Свете Ане у врту, Сусрет Јоакима и Ане, Рођење Пресвете Богородице и Миловање Богородице, и на северном зиду Ваведење Пресвете Богородице. а испод преломљених лукова на западном зиду, изнад улаза у наос биле су велике фигуре Пресвете Богородице и Светог Архангела Гаврила.


    (Фотос са сајта манастира.)


    Сликарство наоса, на златној позадини са имитацијом мозаика, рађено је по угледу на сопоћанско, док је распоред сцена скоро исти као у Студеници; Успење Пресвете Богородице је на северном зиду. На јужном зиду је фреска Рођења Христовог, с детаљима догађаја од Рођења до Бекства у Египат. На луку јужне певнице делимично је очуван лик старозаветног пророка Гедеона. Живопис је монументалног стила, осим ових сцена на јужном зиду, које су наративног карактера. Сликарство Градца представља последњи одблесак велике сопоћанске уметности, наговештавајући продирање новог стила епохе Палеолога.


    Manastir Gradac Манастир Градац
    Темељи манастирских грађевина западно од цркве,


    Западно од ове цркве откопани су темељи кружне поросторије, која би могла бити темељ крстионице, мада нису пронађени никакви елементи- водонепропустљив малтер, уређаји за довод и одвод воде и друго- који би ову предпоставку потврђивали.


    Manastir Gradac Манастир Градац
    Градац смо посетили половином септембра по тмурном дану са облацима који су били над околним брдима. Стицајем околности поново смо били у том крају почетком октобра и дошли да направимо снимке и по лепшем времену. У том другом обиласку, поред западног уаза у цркву затекли смо археолошке радове. Види се плава цирада која штити откопано.



    Manastir Gradac Манастир Градац
    Испред Богородичине цркве пронађени су темељи старијег храма. Зид његове апсиде лежи испод прага главног портала богородичине цркве. Храм је био једнобродан, са апсидом на истоку, полукружном споља и изнутра.


    Manastir Gradac Манастир Градац
    Једна од надгробних плоча око цркве.

    О времену настанка најстарије цркве у Градцу може се размишљати само на основу њеног плана. Изградња протезиса у западном делу цркве упућује на време пре средине VI века, осим тога у V и VI столећу подигнут је и највећи број крстионица, нарочито у Јустинијаново време је сакрално градитељство имало замаха.


    Manastir Gradac Манастир Градац
    Чињеница да је краљица Јелена, образована жена, на српском двору провела животни век, имала је широког утицаја на образовање и културу. При манастиру је основала прву девојачки школу у којој су се образовале српске племкиње.


    Manastir Gradac Манастир Градац
    Црква Св. Николе је поред звoника.



    Manastir Gradac Манастир Градац
    Црква Св. Николе сликана са источне стране.


    Црква Светог Николе је једнобродна цркава са правоугаоном апсидом, што је део градитељске школе Приморја. Ђ Бошковић је истакао да је ово тип католичке монашке цркве, који су донели на наше подручје вероватно фрањевци, а у Градцу је јединствен случј његове примене у српским православним манастирима.


    Manastir Gradac Манастир Градац
    Унутрашњост цркве Св. Николе.


    (Горњи текст је су изводи са сајта манастира Градац)


    Manastir je za vreme turske vladavine uglavnom bio bez monaha a zatim i bez krovnog pokrivača na crkvi koji je odnet. Godine 1910. je postavljen zaštitni krov na manastirsku crkvu, tokom 1963—1975. izvršena je potpuna rekonstrukcija glavne crkve, unutrašnjost hrama je bila u velikoj meri sačuvana.


    Manastir Gradac Манастир Градац

    Od 1982. je počela izgradnja konaka i manastir je ponovo oživeo, tadašnji iguman bio je shijarhimandrit Julijan Knežević (1918—2001).


    Manastir Gradac Манастир Градац
    Манастир Градац је на нас оставио утисак врло стручно естетски обликоване и врло лепо одржаване целине.


    Манастир је сада женски.


    Manastir Gradac Манастир Градац
    Даље од манастирске цркве се види село Градац.



    Manastir Gradac Манастир Градац
    Последњи поглед на манастир пре но што пут зађе за окуку.


    Манастир је на уздигнутој заравни изнад Градачке реке, поред села Градац, око 12. км од Брвеника који је на Ибарској магистрали, око 60 км од Краљева и 10 од Рашке. Постоји и пут кроз Голију ка Ивањици али у време наше посете, по речима мештана, није био у најбољем стању на једном делу.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 13.05.2009 u 19:56 Razlog: Dogovoreno spajanje postova o istom manastiru
    Zivim po svome.......

  8. #8
    Snebivljiva Aždaja Avatar od  SQUAW
    Pol
    Žensko
    Član od
    13.03.2006.
    Aktivnost
    01.09.2009
    Lokacija
    Mali šator u preriji
    Poruke
    11,248
    Blog
    9
    Slike
    2

    Odgovor: Manastiri Srbije

    MANASTIR LJUBOSTINJA



    Manastir Ljubostinja se nalazi u blizini Trstenika i 17 km južno od Vrnjačke Banje. Smešten je u dolini male planinske reke (Ljubostinjska reka).




    Posvećen je Uspenju presvete Bogorodice. Manastir je građen od 1388. do 1405. godine. U Ljubostinji su sahranjene kneginja Milica, žene kneza Lazara i monahinja Jefimija, koje su se posle Kosovske bitke ovde zamonašile sa brojnim udovicama srpskih vlastelina izginulih u bojevima na Marici i Kosovu polju. Danas je Ljubostinja ženski manastir koji čuva i održava oko pedeset monahinja. Za vreme Kočine bune iz manastira ljubostinje je narod pozvan na ustanak. Posle propasti bune Turci su zapalili manastir da bi se osvetili Srbima. Tada je većina fresaka uništena. Takođe kada je manastir zapaljen otkrivena je tajna riznica koja je bila sakrivena u manastirskom zidu iza ikone u kojoj je kneginja Milica sakrila svoje blago. Među opljačkanim blagom nalazila se i kruna kneza Lazara koja se danas nalazi u Istanbulu.



    Manastir Ljubostinja je trikonhalne osnove razvijenog tipa sa kupolom i pripratom. Zidan je pritesanim kamenom, dok su fasade premalterisane i islikane tako da imitiraju zidanje kamenom i opekom. Manastir je građen u Moravskom stilu. Graditelj je protomajstor Rade Borović, čije se ime nalazi na pragu prolaza iz priprate u naos. Živopis je samo delimično sačuvan, rađen je u dva navrata. U priprati se nalaze portreti kneza Lazara i kneginje Milice koje je načinio jeromonah Makarije. Od slikarskih dela sačuvana su još: "Veliki praznici", "Stradanja", "Čuda"... U crkvi se nalazi i veoma vredan ikonostas koji je 1822. godine oslikao Nikola Marković.



    I meni najlepši deo cele priče :

    Po predanju Kneginja Milica je podigla hram na mestu gde je prvi put srela Kneza Lazara na dan Svetog Stefana.




    Nenad.bds 27. 04. 2008.:

    Dodajem moje fotografije jer za ovako lep manastir nikada ih nije previše.


    Manastir Ljubostinja Манастир Љубостиња
    Ulaz od parkinga


    Manastir Ljubostinja Манастир Љубостиња

    Manastir Ljubostinja Манастир Љубостиња

    Manastir Ljubostinja Манастир Љубостиња
    Iznad zapadnih vrata


    Manastir Ljubostinja Манастир Љубостиња
    Deo severne fasade


    Manastir Ljubostinja Манастир Љубостиња
    Bogata plastika na kojoj se motivi ne ponavljaju je odlika Moravske škole


    Manastir Ljubostinja Манастир Љубостиња

    Manastir Ljubostinja Манастир Љубостиња

    Manastir Ljubostinja Манастир Љубостиња


    Samo jedna slika iz unutrašnjosti crkve, a i ta slikana iz potaje


    Manastir Ljubostinja Манастир Љубостиња
    Fotografije su iz posete 2006.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 13.05.2009 u 20:03 Razlog: Dogovorno pripajanje postova o istom manastiru
    Gaa wiin daa-aangoshkigaazo ahaw enaabiyaan gaa-inaabid


  9. #9
    Starosedelac Avatar od  Tami80
    Pol
    Žensko
    Član od
    30.01.2008.
    Aktivnost
    29.01.2009
    Lokacija
    Ada
    Godine
    34
    Poruke
    1,243

    Odgovor: Manastiri Srbije

    ЛЕЛИЋ
    Ово је један од најновијих, али уједно и најлепши и најбоље организованих манастира у Србији. Ктитор цркве, као и манастирских објеката је владика Николај Велимировић коме је пуно помагао његов отац Драгомир. Црква је освештана на Преображење 1929. год. Владика Николај се упокојио 18.03.1956. год. и сахрањен је у Либертвилу крај Чикага. Његове мошти су пренете из Америке 12.05.1991. год. и налазе се у лепом ћивоту уз јужни зид наоса. Тога дана била је велика светковина у српском народу, и од тада, ово је место ходочашћа.
    " Ljude treba suditi samo po njihovim vrlinama , a ne po njihovim manama; medjutim,po vrlinama nas ocenjuju samo nasi prijatelji, a nasi neprijatelji nas ocenjuju samo po nasim manama."

  10. #10
    Starosedelac Avatar od  TVO.JA_
    Pol
    Žensko
    Član od
    12.02.2007.
    Aktivnost
    11.03.2010
    Lokacija
    u kući s' tri praseta.....
    Godine
    39
    Poruke
    5,875
    Blog
    3

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Manastir PRIVINA GLAVA



    Manastir Privina Glava Манастир Привина Глава


    ''Nedaleko od Šida, nalazi se aktivan ženski manastir. Prema jednom predanju on je najstariji na Fruškoj gori i sagrađen je još u XII veku, a sa više verovatnoće se smatra da je sagrađen tokom XV veka i njegova gradnja se vezuje za Brankoviće.

    Sudeći po predanjima (doduše veoma nesigurnim) manastir Privina Glava jeste najstariji od svih manastira koji su sagrađeni na Fruškoj gori. Njegovo poreklo ide u XII vek tako da se izgradnja ovog manastira pripisuje nekom lokalnom vlastelinu koji se zvao Priva ili Priba. Kako se ne zna ko bi mogao biti taj Priba, a ne postoje ni bilo koji drugi podaci koji bi sve to potkrepili, to ovakvo predanje za sada ostaje tek legenda.

    O tome kako je manastir dobio ime opat Bonini (1702) navodi jednu veoma interesantnu legendu: "Stariji ljudi iz ovog mesta pričaju da su čuli da je despot Srbije Vuk Branković dao ne malu sumu novca za gradnju ove crkve i manastira. Trebalo je da bude glavni u Sremu, kojim je tada Branković vladao, budući da je bio pravoslavni i on, i njegovi prethodnici, i naslednici. Pošto su graditelji s novcem pobegli, lopovi su ih na narečenom mestu ubili. Po tome je mesto nazvano Privina Glava, tj. prebijena glava". Danas se misli da je manastir sagrađen tokom XV veka, a (kao i većina fruškogorskih manastira) i ovaj se vezuje za porodicu Branković. Takva verzija o nastanku manastira ima daleko više verovatnoće nego ona da je njegov osnivač vlastelin Priba, tim više što je okolina gde se nalazi manastir nekada pripadala pripadnicima porodice Branković.

    Manastir Privina (Pribina) glava sa crkvom posvećenoj arhistratizima Mihailu i Gavrilu osnovao je, prema predanju, vlastelin Priba (Priva) u 12. veku. Po drugom, prihvatljivijem predanju, osnovali su ga sremski despoti Brankovići krajem 15. veka. Prvi sigurni podaci datiraju iz 1566/7 godine. Na mestu stare, između 1741. i 1760. godine podignuta je današnja crkva, po uzoru na hram Novog Hopova. Konaci su građeni između 1753. i 1771. godine, a današnji oblik dobili su u drugoj polovini 19. veka. Ikone na ikonostasu, prestolima i zidne slike u centralnom delu crkve izradio je 1786/91. Kuzman Kolarić.''

    -------------

    Nenad.bds unosi obnovljleni prikaz.






    ''Danas se misli da je manastir sagrađen tokom XV veka, a (kao i većina fruškogorskih manastira) i ovaj se vezuje za porodicu Branković. Takva verzija o nastanku manastira ima daleko više verovatnoće nego ona da je njegov osnivač vlastelin Priba, tim više što je okolina gde se nalazi manastir nekada pripadala pripadnicima porodice Branković. Tu su despoti Vuk Grgurević (Zmaj Ognjeni Vuk), a kasnije Djordje i Jovan Branković držali tvrđavu u Berkasovu (koja je tek kilometar ili dva udaljena od današnjeg manastira) i iz nje polazili u bezbrojne patrole pazeći na turske provale. Stoga postoji i verovatnoća da su Brankovići poželeli da u blizini utvrđenja imaju manastir. Na posredan način to potvrđuje i stara rukopisna knjiga "Minhenski psaltir" u kome se nalazi beleška da je ova knjiga pisana u Carigradu i u Svetoj Gori, a da je pripadala Georgiju, starom srpskom despotu. To bi trebalo da znači da je knjiga bila vlasništvo despota Djurdja Brankovića, a da ju je kasnije verovatno neko od pripadnika ove porodice kome je knjiga pripala nakon despotove smrti (Vuk Grgurević, Djordje ili Jovan Branković) poklonio manastiru.


    Luneta iznad južnih vrata. Sada je predstava svetitelja kojima je manastirska crkva posvećena u obnovljenom izdanju.

    Prvi nešto sigurniji podatak o manastiru donose turski dokumenti iz 1566. godine gde se navodi da je manastir građen pre dolaska Turaka u Srem, zatim se daje opis imanja (ne baš tako malog), a kao manastirski starešina spominje se iguman Maksim. Turci ponovo manastir navode 1588-95. godine sa istim imanjem i godišnjom obavezom od 2900 akči, što je bila velika suma. Već ta zamašna suma mogla bi da znači da je manastir raspolagao znatnim imanjem i stoga tako velike dažbine.

    Najinteresantniji pomen manastira Privina Glava je iz 1607. godine i to u zapisu jednog rukopisa iz manastira Kovilja. Na osnovu toga izneta je jedna interesantna teza da je manastir Privina Glava, kao svoj metoh, osnovao manastir u Kovilju. Ako je to tačno, onda nema nikakve sumnje u to da je manastir Privina Glava dosta dobro materijalno stajao.

    Tokom 1627. godine u manastiru je nekim svojim poslom jedno vreme boravio patrijarh Pajsije (Pajsije I Janjevac, pećki patrijarh 1614-47.), poznati ljubitelj i poznavalac dobre knjige. Ovaj učeni patrijarh, sav u tradicijama srpske srednjevekovne književnosti, kao malo ko u to doba je poznavao srpsku književnost i bavio se njome. U manastirskoj biblioteci on je pronašao "čatovnik s obrazi", bogato iluminiranu rukopisnu knjigu (tzv. "Minhenski psaltir"), tada u veoma lošem stanju. Kako je dobro znao vrednost te knjige poneo ju je sa sobom, na šta se bratstvo u manastiru uznemirilo tako da je tek tajno starešina manastira Privina Glava mogao nešto kasnije da mu knjigu donese u Vrdnik. Patrijarh Pajsije je psaltir popravio, uvezao i onda vratio manastiru. Popravljena i sređena knjiga je tako vraćena u manastir Privina Glava, ali se tu nije dugo zadržala jer je 1688. godine od jednog austrijskog oficira odneta. Po svemu sudeći tada je manastir bio u potpunosti opljačkan i opustošen, a monasi su neke od stvari izgleda sklonili u svoj metoh - manastir Kovilj. Da je krajem XVI veka manastir bio pust potvrđuje i opat Bonini (1702): "Kaluđeri su ga u vreme prošlog rata (1683-99) bili napustili, a zatim posle (Karlovačkog mira 1699.) ponovo sagradili. Sada u njemu živi sedam do osam pravoslavnih monaha. Oni su prisvojili dva mesta kod manastira. Prvo, zvano Opatovina, smešteno je iznad šumovite doline, a drugo, zvano Privina Glava, ispod nje. Po ovom drugom i manastir je dobio ime." U vreme njegove posete manastirska crkva se popravljala, tako da navodi : "Prošle godine su je počeli pokrivati pločama, ali je još u lošem stanju. U njoj se ne vidi ništa osim jedne kupole i lika Bogorodice i sv. Antioha". Dakle, kako opat Bonini navodi, početkom XVIII veka (nakon Karlovačkog mira 1699.) monasi se vraćaju i počinju popravljati manastir. U to vreme po nekim podacima manastir poseduje 200 jutara oranica i 582 jutara šume. Kako je stara crkva bila dotrajala (vizitacija iz 1753. godine kaže da je "bila zidana od cigle s blatom malena") to je 1741. godine započela izgradnja nove crkve sa visokim baroknim zvonikom. Njena je gradnja zbog otežanog prikupljanja novca (prilozima jednog graničarskog oficira i nekolicine trgovaca iz okolnih gradova Šida, Šarengrada, Vukovara i Osijeka) trajala sve do 1760. godine, kada ju je osvetio mitropolit Pavle Nenadović,tako da je vizitacija zatekla crkvu nedovršenu. Zografske ikone na starom ikonostasu crkve slikao je 1747. godine Stanoje Popović. Sama izgradnja je dovela do jednog zaista reprezentativnog objekta za to vreme. Sve u svemu spoljna dekoracija je veoma raskošna, sa raznobojnim kamenom i moguće da spada među dve-tri najlepše na Fruškoj gori. Crkva u vreme vizitacije nije imala ikonostas, a oltar je bio odeljen od crkve ogradom od čamovih dasaka na kojima su bile zakačene ikone. čini se da ikone nisu imale neku vrednost i to je u zapisniku navedeno..

    Ipak, krst sa pozlaćenim rubom na vrhu improvizovanog oltara je kod komisije izazvao divljenje. U tom momentu u manastiru živi ukupno 9 monaha, bez đaka, 5 slugu i 14 prnjavoraca. ''

    ''Manastir je materijalno dobro stajao tako da 1905. godine ima 1125 jutara poljoprivrednog zemljišta, a 1941. godine poseduje 925 jutara poljoprivrednog zemljišta, 2 vodenice, gostionicu. Manastir nikada nije imao nekih posebnih dragocenosti. Posebno je interesantna kruna, koja je po predanju kruna despota Jovana Brankovića. Sačinjena je od zelene kadife koja je vezena sa srebrnom i zlatnom žicom. Vezom je kruna razdeljena na četiri polja, a u svakom je prikazan šestokrili serafim. Na kruni je i slika Bogorodice Orans. Da li je to stvarno kruna despota Jovana ili je to arhijerejska mitra iz novijeg vremena (iz XV veka) ostalo je otvoreno pitanje.


    Slikano sa seoskog groblja.

    Manastirske konake čine dva krila, sa južne i delimično sa istočne strane crkve, dok je porta ograđena onižim zidovima. Zgrade se sastoje iz prizemlja i sprata. Prizemne prostorije su na svod i služe kao podrum i ekonomske ostave, a gornje (za stambene potrebe) su sa zasvedenim hodnikom i odeljenjima četvorougaone osnove i ravnih tavanica. Horizontalni profilisani venac omalterisanih fasada obeležava spratnu podelu, a uzani plitki pilastri pored prozora spuštaju se delimično do venca ili se produžuju do samoga sokla. Između njih su polukružni ili izlomljeni frontoni iznad prozora u nejednakom ritmu, čime je na zanimljiv način razbijena monotonija zida. U II svetskom ratu Monasi Privine glave proterani su iz manastira 1941. Manastir je opljačkan i veći broj umetnina iz riznice i biblioteke odnet je u Muzej za umjetnost i obrt u Zagrebu, ali je posle rata vraćen Patrijaršiji u Beogradu. Danas se deo tih predmeta nalazi u manastiru, a deo u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. Crkva i konaci nisu razarani.

    Posle rata je brigu o manastiru preuzeo Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu. Popravka crkve trajala je od 1954. do 1956. Posle duže pauze, Zavod je 1987, nakon istraživačkih radova, nastavio obnovu manastirskog kompleksa. Konzervacija i restauracija ikonostasa i pevnica nastavljene su 1994. na bočnim dverima i duboreznim okvirima sa pevnica. Posle preventivnog fiksiranja bojenog sloja i pozlate, ojačan je nosač i popravljena konstrukcija. Nedostajući duborez zamenjen je novorezanim delovima (40 odsto na dverima i oko pet odsto na okvirima pevnica).Sa ikona bočnih dveri uklonjeni su potamneli lakovi i prljavština. Izgrađeno je, takođe, novo krilo konaka.

    Slava manastira Privina Glava je Sabor sv. arhangela Gavrila - 26. (13.) jul.



    ''Судећи по запису из 1791. у (северној) певници, претпоставља се да је осликавање иконостаса, престола и зидне композиције извео Кузман Коларић. Ово сликарство карактерише лак цртеж маниристичко-барокне линије и колорит пастелних тонова. У цркви су се налазили портрети виђенијих личности црквене историје, радови Аксентија Мародића, Теодора Ивановића, Бутковића и др.'' (Споменичко наслеђе Србије - Завод за заштиту споменика културе РС.)


    Манастир је културно добро од изузетног значаја.


    У манастирском комплексу је уочљиво стално уређивање простора и изградња новог. То смо видели и приликом посете 2004. а и 2009. смо, поред у међувремену изграђеног, видели и даљу градњу.


    С лева на десно: зимска капела, црква Св. Георгија, 'летњиковац' и сувенирница.


    Зимска капела - поглед са јужне стране и са северне, пре изградње храма Св. Георгија.

    ''У порти манастира сазидана је, северно од старе цркве, зимска капела посвећена Покрову Богородице.Овај објекат је копија старе цркве. Изнутра је осликан фрескама и има одговарајући иконостас.''


    Црква Св. Георгија.

    ''У неовизантијском стилу, недалеко од зимске капеле, подигнута је црква посвећена Светом Георгију, чији је прави ктитор, уз помоћ верника, отац Гаврило. У цркви је постављен нови иконостас, у три зоне, и Распеће Христово са пратећим иконама. Иконографским распоредом и стилом сликања он чини синтезу неовизантијског начина сликања и има барокну висину.''


    Западно крило конака.

    У западном крилу конака су сале за светковине и друге пригоде.




    Летњиковац.

    ''Унутрашњост цркве остала је иста, барокни иконостас који је резао Аксентије Марковић, а сликао новосадски сликар Андреј Шалтист 1786. године и сада је на свом месту.Зидне слике које је 1791. године завршио мало познати сликар Кузман Коларић, пресликане су 1829. године од стране сомборског молера Јована Недељковића.


    Резбарија иконостаса је веома слична оној у Успенској новосадској цркви, коју је такође радио Аксентије Марковић, носи одлике барокно-рокајног, али и класицистичког стила.Андреј Шалтист који је радио део иконостаса у новосадској Успенској цркви са Јанком Халкозовићем, зидне слике у Алмашкој цркви и зидне слике у манастиру Грабовцу са још двојицом мастора, аутор је иконостаса у Привиној Глави.

    Помало незграпне анатомије и јарки колорит који је употребио приликом сликања икона у Привиној Глави надокнађује његово умеће да на композицијама са више фигура успешно дочара барокну атмосферу.
    Црква и већи део конака су обновљени после Другог светског рата од стране Покрајинског завода за заштиту споменика културе, док је иконостас обновљен у току последње деценије.
    (Делови текста писани ђирилицом под наводницима су са веома богатог сасјта манастира Манастир Привина Глава )


    У позадини је северни портал на огради манастирског комплекса.


    Источни портал сликан са спољне стране.


    На левој слици је детаљ са северног портала, с унутрашње стране.


    На брду на источној страни је новоподигнут храм коме је градња била на самом крају.


    На месту где је била чесма - извор на коме смо се напили и освежили у првој посети, сада се гради овећа капела удаљена од манастира педесетак метара (на левој слици).


    Невелико село Привина Глава настало је од манастирског прњавора.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 04.03.2010 u 22:08 Razlog: Dogovoreno spajanje postova o istom manastiru i osvežavanje prikaza
    Ćuti i prenesi dalje....

Strana 1 od 17 12311 ... PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Stari srpski manastiri van Srbije
    Autor Crazy Angel u forumu Kulturna baština
    Odgovora: 19
    Poslednja poruka: 26.10.2013, 11:12
  2. Fudbalski kup Srbije
    Autor DarkRed u forumu Spomenar
    Odgovora: 54
    Poslednja poruka: 03.12.2010, 01:30
  3. Decentralizacija Srbije?
    Autor Shumadinac u forumu Politika
    Odgovora: 44
    Poslednja poruka: 13.10.2010, 22:05
  4. Odgovora: 70
    Poslednja poruka: 12.06.2009, 17:27
  5. Tajkunizacija Srbije
    Autor auzun u forumu Spomenar
    Odgovora: 5
    Poslednja poruka: 23.03.2007, 16:23

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •