Manastiri Srbije - Strana 8
Strana 8 od 11 PrvaPrva ... 678910 ... PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 106 do 120 od ukupno 162
  1. #106

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Манастир Каона - Manastir Kaona

    Манастир Каона - Manastir Kaona
    Manastir Kaona

    Манастир Каона - Manastir Kaona

    Манастир Каона - Manastir Kaona
    Manastir je posvećen svetim arhanđelima Mihailu i Gavrilu, a kapela Presvetoj Bogorodici. Nalazi se u selu Kaona u Posavotamnavi.

    Manastirska crkva je najstarija crkva u okolini podignuta još u vreme Nemanjića. O nastanku manastira Kaona postoji više predanja, po jednom, crkva potiče iz vremena Nemanjića. Drugo predanje postanak vezuje za za Ikoniju, sestru Miloša Obilića. Kaže se da je Ikonija sagradila ovu crkvu, a druga sestra Miloševa, Vida, neki manastir u Vidojevici.
    Манастир Каона - Manastir Kaona

    Манастир Каона - Manastir Kaona

    Манастир Каона - Manastir Kaona
    U pisanim dokumentima crkva se pominje prvi put 1548. godine. Da je nastavila a živi i po dolasku Turaka na ovo područje svedoče i kasniji popisi u kojima se pominje ova crkva i sveštenoslužitelji u njoj. U periodu Drugog austro-turskog rata 1717-1719. godine u Kaonu je donet i jedan osmoglasnik, koji govori o teškom stanju naših naroda i naših crkava pod Turcima. Osmoglasnik je iz 1693. godine, štampao ga je u Lvovu Simeon tipograf. Poklonio ga je srpskom manastiru Ravanica, odakle je donet u Kaonu.

    Iguman Grigorije obnovio je 1756. godine crkvu, obnova je bila većih razmera i trajala je nekoliko godina tako da je crkva živopisana tek 1766. godine. Živopis je radio srbijanski slikar Teodor Stefanov Gologlavac. Crkva je tokom Prvog srpskog ustanka bila opljačkana i zapaljena, tako da su 1830. godine urađene nove dveri. Tokom Prvog srpskog ustanka u manastiru Kaona se nalazila ustanička bolnica, a u samoj crkvi magacin i barutana. Po završetku ustanka, krajem 1815. godine, po naređenju Marka Štitarca u ovom manastiru je otrovan učesnik oba ustanka, prota Nikola Smiljanić. Stanje manastira je u ovom periodu bilo dosta loše, u jednom aktu iz 1836. godine kaže se da je manastirska crkva sagrađena od kamena, da ima jedno zvono, da je u lošem stanju. Manastirskom crkvom se služilo nekoliko okolnih sela i parohija, pa su istovremeno služili i sveštenici i kaluđeri. Ali vremenom se monaški život ugasio, pa je manastir pretvoren u parohijsku crkvu. Međutim crkva se nije održavala tako da se 1885. godine u njoj prestalo služiti a tri godine kasnije 1888. crkva se srušila. Privremeno je napravljena kapela u kojoj se služilo do podizanja nove crkve.
    Манастир Каона - Manastir Kaona

    Манастир Каона - Manastir Kaona
    Sadašnja srkva je sagrađena 1892. godine, a osvećena 1911. kada je podignuta i zvonara. Tokom I Svetskog rata srkva je dosta oštećena a arhiva zapaljena. Crkva je ponovo pretvorena u manastir tokom 1936. godine. Manastir je tavorio sve do šezdesedih godina XX veka kada su sagrađena dva konaka i ostale zgrade. Novi procvat doživeo je dogradnjom krstionice i još dve crkve tokom 1984. i 1985. godine kada je manastir obogaćen i novim sadržajima. (Sa sajta TO Šabac)

    Манастир Каона - Manastir Kaona

    Манастир Каона - Manastir Kaona

    Манастир Каона - Manastir Kaona
    Današnje ikone u manastiru Kaona uradili su ikonopisci Dragan Marunić i Nikola Lubardić. Sav duborez u crkvi uradili su protosindjel Dorotej i Ljuban Marić iz Lelića. U manastiru se čuva delić mosti Sv.Petke. Manastir je poznat po izradi fresaka i sveća od čistog voska. Posebno su poznate ukrasne slavske sveće.
    Манастир Каона - Manastir Kaona

    Манастир Каона - Manastir Kaona

    Манастир Каона - Manastir Kaona
    Manastir Kaona se nalazi stotinak kilometara zapadno od Beograda, na putu Šabac - Valjevo. Od Šapca je udaljen trideset kilometara i do ovog mesta stiže se posle skretanja desno kod sela Draginje. Veliki manastirski kompleks je prelepa oaza u kraju koji se zove Ravne livade, a poribljeno jezero i vodoskok nikoga neće ostaviti ravnodušnim.
    Манастир Каона - Manastir Kaona

    Манастир Каона - Manastir Kaona

    Манастир Каона - Manastir Kaona

    Kapela - krstionica
    Манастир Каона - Manastir Kaona

    Манастир Каона - Manastir Kaona

    Istočnik vode kaonske. Zatekli smo pored izvora, a vidi se i na slici, stočić sa kockama šećera i ratluka, čašama.
    Манастир Каона - Manastir Kaona

    Манастир Каона - Manastir Kaona
    Podno crkve, u prirodnom amfiteatru, smešten je Istočnik vode kaonske, koja potom prolazi kroz krstionicu, urađenu u ranohrišćanskom stilu, po uzoru na krstionicu iz tesalijske Tebe. Voda uvek ima 11 stepeni i po oceni stručnjaka među najkvalitetnijim je lekovitim vodama u Srbiji, posebno za očne tegobe.
    Манастир Каона - Manastir Kaona

    Манастир Каона - Manastir Kaona

    Манастир Каона - Manastir Kaona
    Pored crkve, na desnoj strani, podignuta je neobična građevina sa nadstrešnicom i velikim osmouglim stolom, a bratstvo je naziva "sobrašnica". Gosti se na ovom mestu rado odmaraju, razgovaraju i uživaju u hladu visokog drveća, a sto bez čela simbolizuje jednakost svih ljudi pred Bogom.
    Манастир Каона - Manastir Kaona

    'Lepo i slikoviti mesto' - Kaona se po izgledu razlikuje od većine manastira po veoma prostranom i preglednom, neomeđenom prostoru u kome je smeštena.

    Prema narodnom predanju, manastir Kaona je zadužbina Ikonije, sestre Miloša Obilića, a podigla ga je posle njegove pogibije u Kosovskom boju. Sestre Ikonija i Vida, naime, prateći Miloša na Kosovo, stigle su do Ravnih livada. Vraćajući se sa obližnjeg izvora, Ikonija je tada rekla: "Eh, što dobra konja videh, još da je sedlo prema njemu". Na to joj je Miloš odgovorio: "Imamo blaga, načini mu sedlo, a kada se vratim sa Kosova, pomoćiću ti da bude još lepše". Pod pojmom "dobra konja" tada se mislilo na lepo i slikovito mesto, na kome se mogla da sagradi crkva. Miloš se nije vratio sa Kosova, a sestre su sagradile dva manastira da bi ovekovečile uspomenu na svoga brata. Vida je podigla manastir Vidojevicu, a Ikonija - Kaonu.

    Prva crkva sagrađena na ovom mestu datira iz druge polovine 11. veka i više puta je rušena i paljena, obnavljana i dograđivana, a manastir napuštan i ponovo nastanjivan. Mnogi putopisci su ga pominjali kao zaboravljen posavsko-tamnavski manastir, ali se uvek ponovo uzdizao i nastavljao svoju duhovnu misiju. Sadašnja manastirska crkva, posvećena svetom Arhangelu Mihailu, podignuta je 1892. godine na temeljima stare, u vizantijskom stilu. Manastirski zvonik je udaljen desetak metara od crkve...
    Манастир Каона - Manastir Kaona

    Ispod krsta koji se vidi u dnu slike sagradjena je Kapela roždestva Hristovog, čija unutrašnjost se vidi na slici ispod.
    Манастир Каона - Manastir Kaona

    Манастир Каона - Manastir Kaona
    ... a nešto dalje je veoma lepa kapela Roždestva Hristovog i u njoj je potpuni mrak. Ceo kompleks odiše pitominom, jednostavnošću, ljubavlju i dobrodošlicom, tako da je poseta ovom manastiru zaista nezaboravan doživljaj. (E. BILALEVIĆ GLAS JAVNOSTI 2007.)

    Манастир Каона - Manastir Kaona

    Манастир Каона - Manastir Kaona

    Манастир Каона - Manastir Kaona
    Od 1977. god. u manastiru je osnovana nastava veronauke. Po mnogim detaljima je uočljivo da je manastir pripremljen da primi istovremeno veće grupe učenika.
    Манастир Каона - Manastir Kaona

    Kapela na groblju
    Манастир Каона - Manastir Kaona
    Na severozapad od manastirske crkve, na supronom brežuljku iznad kapije manastirskog kompleksa je manastirsko grobljle sa novopodignutom kapelom slikovitog izgleda, posvećenoj Presvetoj Bogorodici.
    Манастир Каона - Manastir Kaona

    Манастир Каона - Manastir Kaona
    Kaona je muški manastir.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 16.09.2009 u 00:58

  2. #107

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Манастир Св. Архангела Гаврила
    у Земуну

    Manastir Zemun - Beograd



    Манастир Светог архангела Гаврила налази се у доњем делу Земуна у Градском парку, најстаријем земунском шеталишту, који је у једном периоду имао посебну улогу у земунској историји.
    Manastir Zemun - Beograd


    Земунски Контумац

    На овом простору је почетком 18. века, за време владавине цара Карла XI (1711-1740) захваљујући специфичним историјским околностима, био формиран Земунски Контумац поводом велике епидемије куге, која је представљала опасност не само за ове просторе, већ и за читаву Средњу Европу. Наиме, страх од куге или било које друге заразне болести са Оријента, ширио се због одржавања трговинских веза између Аустрије и Турске, а преко ње и са даљим Истоком. Због тога су формирани контумаци, санитарно-привредне установе, које су биле намењене, увозу, извозу и продаји робе и постављени су на пет места дуж Аустријске границе према Турској. Главни контумац је био у Земуну као најпогоднијој тачки за трговину.
    Устројство ових установа је било подређено строгом поштовању санитарних прописа. Примљена роба се чистила и зрачила по посебној процедури, па тек онда пуштала у промет, а сви путници са територије ондашње Турске су на лицу места били подвргавани лекарским прегледима. Они код којих би се манифестовали симптоми заразних болести, враћани су или су бивали измештени у једну изоловану бараку на Дунаву. Остали здрави путници су задржавани извесно време у Контумацу који је зидом био ограђен од осталог дела вароши. С обзиром на то да је њихов боравак овде могао да траје и дуже од седам недеља, јавила се потреба за подизањем богомоље у склопу овог карантина. Подигнуте су прва и на њеном месту и друга, данашња, црква посвећене Светом Архангелу Гаврилу, као и Римокатоличка црква недалеко од ње.

    Изградња цркве

    О првој цркви не знамо много. Извесно је то да је подигнута одмах након формирања Контуманца (1730) и да је постојала свега 55, највише 57 година. Ова првобитна црква није представљала адекватно грађевинско решење и није била у стању да одговори на специфичне захтеве овог места. С тога је цар Јосиф ИИ (1780-1790), син царице Марије Терезије, издавањем дозволе одобрио земунском сапунџији Теодору Апостоловићу да о сопственом трошку изгради нову цркву. Услови које је том приликом поставио су да се испоштује план градње који изискује три хвата земљишта и да то не буде Контуманцу на штету, да се богослужења не врше свакодневно, већ само о великим празницима, и да се у сврху градње не сме скупљати новац. Иначе, ктитор цркве, пореклом Грк, познат је земунски добротвор. Осим ове светиње, Богородичиној цркви је даровао низ уметничких дела, а граду је поклонио „Тошин бунар“ (остало је забележено занимљиво предање у вези са настанком овог бунара по коме се Теодору у сну јавило да се попне на свој виноград и да са висине пусти буре у долину. На месту где се оно заустави, требало би да ископа бунар и да тим водом испира своје болесне очи и оздравиће, што се и догодило).

    Архитектура храма

    Храм је грађен у барокном стилу, а архитектонско решење храма је било прилагођено његовој намени. Контумацисти не само да су били одељени од града, већ су били изоловани од овде запослених радника и службеника, тако да је то био фактор који је одредио карактеристично уређење унутрашњости цркве, што се одразило и на њену спољашњост. Простор је подељен тако да је формирано пет карантинских одељења од којих је свако имало свој посебан улаз. Била су издвојена зидом висине од једног метра од централног дела цркве, а простор према плафону је био застакљен, чиме је била искључена могућност мешања људи у карантину са остатком народа присутног у цркви. Северна врата која данас једина служе за улазак у цркву и јужна која су сада изнутра зазидана, са оних пет намењених карантинским одељењима, укупно чине седморо врата. Могуће је да разлог управо овог броја лежи у његовој символици у хришћанству, или је намера ктитора била да у томе подражава манастир Жичу у ондашњој Аустрији, а можда је то само ствар практичне природе. У олтарској апсиди уграђено је пет ниша изнад којих су постављени прозори. Таквих прозора у осталом делу цркве има још једанаест. Са додатим певничким просторима добијена је једнобродна грађевина основе двогубог слободног крста с двоспратним звоником који је дозидан на западном делу цркве 1825. године.

    Иконостас


    Manastir Zemun - Beograd

    Манастир Београд - Земун
    Иконостас је рађен у дрвету, праволинијским, равним површинама, са плитким олучним жљебом по дужини главних стубова - носача иконостаса. Око престоних икона (св. Никола, Богородица, Христос Спаситељ, св. Јован Крститељ) и икона на врху иконостаса (Спаситељ на Крсту, Богородица, св. Јован Богослов) израђена је лепа орнаментика са флоралним мотивима - позлаћена резбарија у дрвету барокног стила. У вези са уметником који је израдио иконе на иконостасу, јављају нам се две претпоставке. Један извор помиње само познатог земунског сликара Димитрија Братоглића, док већи број писаца поред њега помиње и његовог помоћника Константина Лекића. Вероватно је да су обојица били ангажовани у периоду од 1830-1831. године, с обзиром на то да се уочава разлика у колориту између горе поменутих икона и икона у соклу (св. Никола, Сусрет Пресвете Деве Марије и Јелисавете, Христос у храму и Усековање главе св. Јована Крститеља), у односу на иконе изнад северних двери (Св. Симеона, Св. Саве и Св. Арсенија), царских (Тајне вечере) и изнад јужних двери (Св. Василија Великог, Св. Јована Златоустог и Св. Григорија Богослова).


    Манастир Београд - Земун

    Манастир Београд - Земун



    Иконе у соклу


    Треба рећи и то да услови у којима се верски живот војвођанских Срба у новоизграђеном храму одвијао, нису били повољни. Током 18. века се осећао притисак да се српски народ покатоличи, што ће се продужити и током 19. и 20. века. Упоредо са овим тежњама, Мађарска је спроводила политику денационализације и мађаризације, а са треће стране су били под притиском аустријског двора, судова и власти. Марија Терезија јасно истиче својим рескриптом из 1741. године да „се осим римске вере неће трпети ниједна друга вера“. Њен син Јосиф II је као један од представника просвећеног апсолутизма издао 1781. године „Патент о толеранцији“, којим се и некатолицима даје слобода вероисповести. Ипак својом наредбом ограничава богослужења и укида извесне православне празнике. Временом је под притиском народног отпора попустио и повукао раније одредбе.

    Променом историјских околности у Србији, престаје улога ове цркве као специфичног молитвеног места. Са повлачењем турске војске из Србије, Контумац је укинут 1872. године. Одласком јединих „парохијана“ ове цркве, она је све више добијала обележје само једног сакралног историјског споменика.


    Manastir Zemun - Beograd
    У наредном периоду, са доласком руских избеглица у Земун 1920. године, Патријарх Димитрије ју је уступио словенској браћи за њихове богослужбене потребе. Нажалост, не постоји архивска грађа која би јасније осветлила овај период. Временом је руска колонија у Земуну због исељавања и умирања становништва нестајала, тако да се број присутних на богослужењима нагло смањивао. Са смрћу протојереја Михаила Котљаревског 1972. године угасио се ред духовника руске народности при овом храму.

    Црква ће се још једном прилагодити посебној намени, поставши манастир 1990. године у периоду када ја старешина храма био тадашњи јеромонах Филарет (сада Епископ милешевски) који је посебно био ангажован на мисионарској делатности храма, коју и садашњи старешина о. Радован Биговић са свештенством обавља са великим успехом. Њиховим залагањем је 2001. године по благослову Његове Светости Патријарха Павла формиран „Хришћански културни центар“ при храму у циљу афирмације хришћанске културе. Активности центра усмерене су ка издавачкој делатности, организовању разних семинара и верске наставе за одрасле.
    (Текст је преузет са интернет издања часописа Патријаршије ПРАВОСЛАВЉЕ, број 963, аутор: Јована Лазић)

    Контумацка капела Св. Арханђела Михаила и Гаврила
    ''Погигао ју је 1786. године земунски трговац Теодор –Тоша Апостоловић. Данас представља један од само два сачувана објекта некадашњег Контумаца, важне привредне и санитарне установе Старог језгра Земуна, основане још 1730. године. Капела је барокна грађевина са основом дуплог крста, полукружном апсидом и двоспратним звоником. У диспозицији просторија, диригованој контумацким режимом, издвајају се нише, резервисане за путнике који су издржавали карантин. Но и поред тога, карактеристична је њена сличност са црквама Рашке школе, што указује на неговање традиција српске средњовековне архитектуре у областима преко Саве и Дунава. Главни брод засведен је плитким полубачвастим сводом, док је у апсиди свод полуобличасти и сегментаст. Звоник по основном типу одговара звоницима војвођанских цркава XVIII века. Иконостас у радили познати земунски сликари Димитрије Братоглић и Константин Лекић. Фонд покрертних предмета садржи вредна сликарска дела из XVIII и прве половине XIX века.'' (Извор: Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе Републике Србије)


    Манастир Београд - Земун

    Римокатоличка црква Св. Рока

    Поред православне цркве Св. Архангела Гаврила налази се римокатоличка црква св. Рока која је саграђена 1836. Подигнута је око 1836. године за време контумацког директора Франца Минаса, по плановима Јозефа Фалбера, а на месту старије католичке контумацке капеле.
    Манастир Београд - Земун
    Poruku je izmenio nenad.bds, 30.08.2010 u 00:56

  3. #108

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР СУКОВО







    Постојећа велика црква подигнута је на темељима мање и веома старе богомоље. За проналажење ових темеља, који датирају из касноримских времена, везују се многа чуда. Ктитори данашњег храма, који је изграђен 1857. г. били су поп Јован Мадић и монах Винијамин. Протомајстор био је Матија Нешић из Изатовца са дружином. О овим подацима сазнајемо из записа изнад прозора са западне стране.

    Бугари су манастир харали 1885, 1913. и 1941. г. Пљачкали су га и Черкези 1886. г. Припрата је реновирана 1947. г. настојањем монахиње Херувиме.






    Храм је осликан 1869. г. По сачуваном запису сазнајемо да је ово дело, осредње вредности, рад Василија поп-Христова из Самокова. Нешто касније, али само делимично, осликана је и припрата. Источни зид испред улаза у наос осликан је великом композицијом "Борба добра и зла".

    Храм је грађен као једноброда грађевина у облику триконхоса, помало асиметричне основе. Зидан је у сивом тесаном камену, наизменично са негашеним кречом. Кровна конструкција је покривена ћерамидом. Изнад крова се уздиже високо осмострано кубе, кога крунише пирамида на врху. Иако скромно, ово све асоцира на моравски градитељски стил. Како олтарска апсида, тако и северна и јужна певница, покривене су ћерамидом.

    Велики иконостас је постављен 1859. г. То потврђује ктиторски запис на икони Богородице. Иконе сликане у барокном стилу, украшене су изванредним дуборезом.


    На средњој слици, лик на десној трани је свети Христофор. Лобању светог Бењамина видели смо у малом кивоту уз северни зид наоса. (Слике са сајта Епархије нишке.)

    На улазу у припрату, са леве стране је заједничка гробница оснивача обновљеног манастира, монаха Винијамина и попа Јована Мадића, потоњег монаха. Поп Јован је првобитно био сахрањен у порти и то место је данас обележено мермерним крстом.
    У манастиру се данас чува неколико вредних икона већих димензија и значајних старих књига. По сачуваном инвентару из 1912. г. види се да је ризница била веома богата. (Сајт Епархије нишке)

    Manastir Sukovo se nalazi 18 km istočno od Pirota kod Zvonačke Banje, na desnoj obali reke Jerme kod istoimenog sela. Vek gradnje i ktitor manastira su nepoznati, dok je manastirska crkva posvećena Uspenju Presvete Bogorodice. Na osnovu malo sačuvanih podataka, zna se da je više puta rušen, kao i to da je živopisan 1606. godine. Današnju manastirsku crkvu podigao je 1857. godine, po predanju, Sali-beg iz Pirota. On je na temeljima veoma stare crkve podigao novu, u znak zahvalnosti za ozdravljenje njegovog sina Emina, a živopis u njoj je urađen 1869. godine. Tokom I svetskog rata, manastir su 1915. godine opljačkali Bugari.


    Надгробни споменици поред јужног зида цркве.

    Sama manastirska crkva ima osnovu trikonhosa (trolista) i kube se krstom. Narteks joj je obnovljen 1947. godine, a cela crkva je rekonstruisana 1974. godine i tom prilikom je otkriven veći broj predmeta, koji se danas nalaze u muzeju Ponišavlja u Pirotu.
    Manastir Sukovo se od 1968. godine nalazi pod zaštitom države, a njemu se nalaze i dve freske koje privlače posebnu pažnju - prikaz svetog Hristifora sa oreolom i životinjskom glavom i prikaz Bogorodice sa krilima. (Vikipedija)


    Из манастирског проспекта који је потписала Оливера Рађеновић коришћен је, по свему судећи, већи део података који сам нашао у чланку у 'Трећем оку'. Да бих себи приштедео преписивање, користим се текстом из 'Трећег ока':

    Суково обавијено тајнама

    ''Смештен поред реке Јерме, испод брега Царев камен, на осамнаест километара од Пирота, на путу за Звоначку бању, манастир Свете Богородице у народу је познат као Суково, према имену села на чијем се атару налази. Тајне и легенде о његовој предисторији сежу у далеки четврти век. Говори се о постојању светиње на овом месту још у доба Римљана, а помињу се и грчка документа о седишту Суковске епископије. Ако се овоме додају турски пописи о пореским задужењима, који поред износа глобе говоре и о изгледу манастира, чија је црква живописана 1606. године, јасно је да је данашњи храм подигнут на темљима старијег.


    Нема података како је могао да изгледа стари манастир. О томе се ништа не сазнаје ни преко народног предања, које говори како је настала данашња црква. А прича тече овако.

    Имање на коме се налази данашњи манастир Свете Богородице, припадало је Турчину Сали-бегу, који је имао сина Емина. Бег је са породицом живео у Пироту, а овде је често долазио у лов и обилазио своје воденице и ваљарице. На његовом имању често је чувао овце дечак Веља, сироче из Великог села, кога је поп Јован Мадић из Крупца прихватио као своје дете. А Веља је био необично дете. Често је сањао снове у које скоро нико није веровао, а јављала му се и Богородица, говорећи да је на месту Црквиште затрпана црква и да би је требало откопати и у њој сакупљати народ на молитву. Поп Јован, са Вељом и мештанима, почео је откопавање и, после извесног времена, наишли су на икону и кандило, који су припадали старом храму. На све ово, бегов син Емин гледао је са презиром и кад је хтео да обешчасти свето место и растера копаче, одузело му се цело тело и почео је да бунца. Уплашени бег позвао је свештеника, који је молитвом Богородици и беговим покајањем повратио Емина, који је убрзо оздравио. Бег се обавезао да ће помоћи изградњу новог храма на овом месту. Тако је и било. Ускоро је стигао ферман од цара, којим се дозвољавало да се на месту старе цркве сагради нова: ... како је моја царска непрекидна жеља да у царевини сви разреди поданика уживају све благодети мира и спокојства... да им се знање и части множе... ја сам уважио молбу патријарха и становника Сукова и дозволио да се предречена црква поправи...




    Конак са трпезаријом јужно од цркве.

    Озидана је и осликана црква, висока и пространа, лепо украшена'', јер је, кажу, бег тако захтевао и није жалио паре. Морала је бити велика, као што је била велика и Божја великодушност и благодат, наводиле су се бегове речи.

    Поп Јован је продао своје имање и настанио се у Сукову, а Веља, проналазач Суковског манастира, постао је монах Венијамин. Обојица почивају у заједничкој гробници, у припрати цркве, лево од улаза.

    Узимајући у обзир околности под којим је црква зидана, не треба замерити што се уочавају одређене асиметричности и неправилности у изградњи. Подигли су је мајстори из околних села, користећи сиви тесани камен и врућ креч, а покрили обичном ћерамидом. Прва припрата срушила се у време Другог светског рата (кажу, због лошег материјала), а нова је подигнута 1947. године. Ускоро ће и ова бити замењена новом, сигурнијом и примеренијом овом храму.

    Често се истиче посебна вредност иконостаса у позлаћеном дуборезу, чији је трећи ред икона пао у време Другог светског рата. Посебно су значајне престоне иконе Пресвете Богородице (поклон манастира Свете Богородице из Височке Ржане) и светог Јована Рилског, балканског пустиножитеља, који је посебно поштован у овим крајевима.

    У манастиру су, двадесетих година прошлог века, боравили монаси руског светогорског братства и много учинили за напредак манастира, а од прилога руских емиграната подигли су нову капелу, звонару и конаке. Остала је успомена на јеромонаха Лукијана, који је водио манастир током окупације.


    ''Са северне стране цркве је конак иза кога је капела коју су подигли 1925. монаси Руског светогорског братства од прилога руских емиграната.'' (Из манастирског проспекта.)

    Данашњи храм Свете Богородице манастира Суково сазидан је за две године. Тако је записано изнад прозора са западне стране: Поче се лето 1857. Заврши се лето 1859. Зна се и кад је живописан, јер и о томе постоји натпис: Образописец Васил поп Христов од Самоков од 1869. лето.

    Велики простор подељен стубовима, дао је могућност да се ослика велики број сцена из живота Богородице и Исуса Христа, као и новозаветних и српских светитеља. Иако се још у 19. веку говорило да је живопис Суковског манастира пун дречећих и немешаних боја фреске које одражавају ... неистанчаност и известан конзервативизам у ликовном изразу... веома често су предмет исцрпних анализа и проучавања, а понајвише својеврсна реткост у српском фрескосликарству, фреска у ниши десне певнице. Она приказује Светог Христофора са псећом главом што задире у далеку прошлост овог мученика, време коначне победе хришћанства над паганством. (Пише: Томислав Поповић 'Треће око'.)


    Veoma je interesantna i freska Presvete Bogorodice sa krilima, takođe pravi raritet u pravoslavnom freskoslikarstvu.


    Богородица са крилима (Лева слика.)

    - Postoje crkveni kanoni kako se koji svetac slika. Sa krilima se obično prikazuju arhangeli, kao angelske sile, sveti Jovan Krstitelj, kao onaj koji je najavljivao dolazak gospoda Isusa Hrista, tako da je čudno što Bogorodica ima krila. Međutim, postoji bledi natpis iznad freske koji pojašnjava da nas Bogorodica svojim krilima čuva i štiti od svih napada zloga koji pokušava da nas pokoleba u našoj veri. Uostalom, i u molitvama stoji presvjataja Bogorodice, zakrili nas omoforom svojim", što objašnjava zašto ima krila - kaže monah Teofil.

    - Na jednoj mapi iz 1020. godine stoji da je selo Sukovo tada bilo grad, a da je ovde bio episkopat. Kasniji period u istoriji manastira je veoma malo poznat, a novija istorija manastira potiče tek od sredine 19. veka. (Odlomci teksta iz Press online, 31.08. 2009. autor A. ĆIRIĆ )




    Из манастирског проспекта ауторке Оливере Рађеновић преносим и део онога о чему досада није било речи:
    ''Јужно од цркве је је конак са новом трпезаријом која је почела да се гради 1974. а довршена је као и цео конак 2003. године великим залагањем и трудом протојереја Љубодрага Петковића, тадашњег старешине. Тада је подигнут и нови мост на Јерми.''










    Манастир сликан са пута ка Сукову.


    Река Јерма који километар узводно од манастира.

    Село и Манастир Суково је на половини пута од Пирота ка Димитровграду, јужно од пута.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 06.07.2010 u 01:22

  4. #109

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Mанастир св. Богородице
    Село Мртвица (Џеп Владичин Хан)



    Manastir selo Mrtvica



    Manastir selo Mrtvica

    Manastir selo Mrtvica

    Трем са западне стране.

    ''У клисури Јужне Мораве недалеко од Владичиног Хана, на тешко приступачном гребену, смештена је црква која је свој данашњи облик добила у обнови средином XIX века. Ипак, у њеном корпусу јасно се разликују: триконхални наос, који би најпре припадао рановизантијском градитељству VI века, припрата, дограђена почетком XVII века, северни параклис, призидан 18371843, и трем с краја XIX века. Црква, чије се три конхе непосредно ослањају једна на другу, засведена је полуобличастим сводом. Пространа припрата је паром пиластара подељена на два травеја у подужном правцу и засведена полуобличастим сводовима различите висине темена.


    Manastir selo Mrtvica

    Manastir selo Mrtvica

    На десној слици је део живописа из припрате.

    Живопис у припрати, програмски сведен на стојеће фигуре, опширан циклус Богородичиног акатиста допуњен сценама Гостољубља Аврамовог и Рођења Богородице, као и илустрацијом химне Поророци су те наговестили, узорно је дело путујућих сликара Грка из друге деценије XVII века. У цркви су сачуване зидне слике настале 1866.


    Припрата
    Manastir selo Mrtvica

    Припрата


    Припрата

    Упркос недостатку извора и археолошкој неистражености, претпоставку да је у време турске владавине овде постојао жив манастирски центар оснажују остаци полупећинске спратне градње подно цркве. Донедавно парохијална црква данас функционише као католикон женског манастира.'' (Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе РС)
    Manastir selo Mrtvica

    Црква је категорисана као споменик културе великог значаја.


    (Naredna dva odeljkа su sa sajta Turistički portal Vladičin Han.)

    ''Ispred nevelikog konaka dočekuje nas mati Makrina. Sama brine o manastiru.
    - Do 1992. godine bilo je sve zapušteno. Sa dolaskom vladike vranjskog Pahomija, obnovljena je crkva posvećena uspeniju Presvete Bogorodice, sagrađen konak i pomoćne prostorije. Mrtvica je, po volji Božoj, postala ženski manastir kazuje mati Makrina.
    Manastir selo Mrtvica

    Prilaz je sa zapadne strane. Svuda okolo je ambis, 150 metara dubok. Sa severne strane, u dubodolini, huči planinska reka Ćelija, koja se uliva u Moravu. Penjemo se stepenicama.


    - Crkva je, prema našim saznanjima, sagrađena krajem četvrtog ili početkom petog veka od dolaska Hrista, u doba cara Konstantina i carice Jelene. Svoj procvat doživela je u doba Nemanjića, od 12. do 14. veka. U to vreme brojni srpski vitezovi su se ovde pričešćivali. Ovaj kraj bio je svetionik pravoslavlja. U tri manastira, u Mrtvici, u Repištu i ispod Kukavice, pored izvora reke Kaluđerke, bilo je više od 1.000 monaha. Sa propašću srpskog carstva i pada pod tursko ropstvo nastali su zulumi, a prvi na udaru bili su monasi i manastiri priča mati Makrina.
    Manastir selo Mrtvica

    Manastir Mrtvica obnovljen je 1866. godine. Crkveno zvono počelo je da udara ponovo 1892. godine. Kupio ga je, i manastiru poklonio, tadašnji šef železničke stanice u Džepu, Jovan Đ. Petrović.
    Manastir selo Mrtvica

    Danas u Mrtvici ima malo mladog sveta. U školi nastavu pohađa pet učenika. U prvom razredu je jedan. Mati Makrina se žali na lokalni put. Čim padne kiša kolima se ne može do manastira.

    - Nekako smo skrajnuti, dolazi malo naroda. Šteta, da je put dobar mnogima bi bio dostupan, pre svega omladini, jer Mrtvica je živi izvor božji kaže mati Makrina.'' ( Autor teksta D.Đorđević, 'Kurir' 5. Maj 2005. , prenet na na sajt Turistički portal Vladičin Han. Ovde sam tekst preneo u skraćenom obliku.)
    Manastir selo Mrtvica
    Stena na kojoj je crkva vidjena od konaka.


    Pogled na konak sa stene ispered crkve.

    Selo Mrtvica
    Na samom izlazu iz Grdeličke klisure, nedaleko od železničke stanice Džep, na levoj obali Južne Morave nalazi se selo Mrtvica, smešteno na istočnim padinama Kukavice. Selo se nalazi na oko 350-400m nadmorske visine. Mrtvicu okružuju: sa istoka su sela Garinje i Kopitarce, na jugu su Ružiće i Tegovište, sa severa Repište, a na zapadu su Jastrebac i planina Kukavica.

    Pored sela, tj. pored mahale Dolače protiče reka Južna Morava. Preko Morave danas postoji most koji povezuje selo Mrtvicu sa starim putem. Nekada je postojao drveni most, koji nije odoleo čuvenoj poplavi 1948.godine, koju i dan danas pamte stariji meštani sela. Kasnije je ponovo izgrađen drveni most, ali ni on nije odoleo zubu vremena. Pre više od 15 godina(negde 90 ili 91), selo je dobilo betonski most koji je od neprocenjivog značaja za stanovnike sela Mrtvice i sela Repišta.

    O nastanku sela Mrtvice ima više priča: pouzdanih (istinitih) i narodna predanja.
    Ogromna većina sela u Grdeličkoj klisuri nastala su krajem XVIII i početkom XIX veka. Mrtvica je nastala pred kraj XVIII veka. .. Međutim, u Mrtvici i oko nje postoje različite starine, i karakteristični tipografski nazivi što nesumnivo ukazuje da je ovde bilo stanovnika još u ranije doba.

    O postanku sela i nazivu postoje mnogobrojna predanja i legende. Po predanju najstarijih stanovnika sela, Mrtvica je jako davno bila naseljeno mesto, ali pod drugim imenom. Međutim, nastala je kuga ili kako je stariji seljani zovu morija i izumreli su svi, sem majke Anđe i njene ćerke Jele. Nastao je pustosel, pravo mrtvilo. Jednog dana selom je prošao neki čovek, po poreklu Vlah. Anđa je pronašla domazeta za ćerku Jelu. Od tog braka poticala su 4 sina. Oni predstavljaju pretke današnjeg stanovništva. Koliko se ovde legenda i istina prožimaju teško je znati. Ostaje nam da nagađamo.
    Manastir selo Mrtvica

    Konak


    Manastir selo Mrtvica

    Seljani veruju da je selo dobilo naziv Mrtvica možda zbog nekadašnje tragedije, kada je Vlah zatekao mrtvilo u selu. Mada ima i drugih verovanja.

    Naime, postoji još par mogućnosti. U manastiru Bogorodičnog Uspenja na severnom zidu priprate, zapadni travej, a u prvoj zoni stojećih figura, saradnici Republičkog zavoda za zaštitu spomenika Srbije, istoričar umetnosti Svetlana Pejić i arhitekta Blagota Pešić, pronašli su grčki zapis na haljini sv. Grigorija Velikog, za koji tvrde da je naknadno pisan, na velikom suvom malteru, tankom četkicom. Zapis je kalkovala S. Pejić i iz kalke se vidi da zapis ima naslov, tekst i potpis. Pisan je neveštim, nepismenim rukopisom i verovatno da piscu rukopisa grčki nije bio maternji jezik. Naime, bitna je grčka reč Θυματα Žrtvice. Grčko Θυματα koje po mestu gde se nalazi na zapisu, predstavlja ime mesta. S.Pejić i B.Pešić su taj izraz zamenili današnjim toponimom Mrtvica. Može se pretpostaviti da je toponim Mrtvica u vezi sa Θυματα Žrtvice. Logički, mnogo je lakše izgovoriti Mrtvica nego Žrtvica. (Pejić, S. (1989) Crkva Bogorodičinog Uspenja u Mrtvici slikarstvo. Saopštenja, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, XX-XXI, 109-134; Pešić, B. (1989) Crkva Bogorodičinog Uspenja u Mrtvici. Saopštenja, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, XX-XXI, 93-107, o konstrukcii priprate 96)

    Još jedna mogućnost postoji kada je u pitanju ime sela. Postoji jedan deo sela koji obiluje jednom vrstom zemlje mrtvicom. Na takvom zemljištu slabo uspeva bilo koja biljka. Lično, verujem da je selo dobilo naziv iz ovog razloga. Ljudi često kažu da je zemljište mrtvičavo, pa me ne bi čudilo da se izraz vremenom odomaćio i selo dobilo naziv Mrtvica.


    Manastir selo Mrtvica

    - Nekako smo skrajnuti, dolazi malo naroda. Šteta, da je put dobar mnogima bi bio dostupan, pre svega omladini, jer Mrtvica je živi izvor božji kaže mati Makrina.
    Selo Mrtvica grupisano je po zaseocima, odnosno mahalama. Ima ukupno 13 mahala. Dužina sela je oko 8 km, a širina oko 4 km.Na osam kilometara od varošice Predejane, u Grdeličkoj klisuri prema Vladičnom Hanu, uz samu obalu Južne Morave, nalazi se selo Džep. Kada se pređe most na Moravi, zemljani razlokani put vodi uzbrdo ka selu Mrtvica i istoimenom manastiru.

    Gravitacioni centar sela Mrtvice je Vladičin Han, udaljen svega 12 km. To je autoput E-75. Mrtvica je sa Vladičinim Hanom povezana i starim putem. Pouzdanih podataka o izgradnji ovog puta nema. Smatra se da je on izgrađen na ostacima Vizantijskog puta VIA IGNACIA, i njime su se koristili Turci, a kako kažu meštani, popravljali su ga Nemci u toku Drugog svetskog rata.

    Manastir Bogorodičnog Uspenja slavi slavu 28 avgusta Veliku Gospojinu. Svake godine se bira domaćin i kolačar, organizuje se zakuska, proslava, dolaze ljudi sa svih strana( iz Vranja, Leskovca, Hana, i okolnih sela).''
    -------

    Do manastira se dolazi kroz Džep. Kada se sidje sa autoputa treba ići paralelno s njim prema severu, tj. prema Nišu. Posle manje od kilometra prelazi se pruga, pa most na Moravi. Posle mosta treba ići na desnu stranu još oko kilometar, do seoske prodavnice u selu Mrtvica. Pored prodavnice (sa njene leve strane) počinje put posut šlljunkom ide oko 4-5 stotina metara uzbrdo do jednog domaćinstva.


    Početak puta uzbrdo kojim mogu i lakši automobili kad je dobro vreme.

    Tim putem se može i automobilom (iako su nas meštani odgovorili od toga). Kad se stigne do grupe zgrada domaćinstva, na desno, pored izvora česme se nastavlja samo pešice prema manastiru još koju stotinu metara.
    Manastir selo Mrtvica

    Crkva je na levoj strani slike.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 19.07.2010 u 00:47

  5. #110

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Манастир - црква св. Петке
    у селу Рударе (Лесковац)



    Manastir Rudare Leskovac
    ''Запустели манастир у селу Рудару недалеко од Лесковца чине црква, посвећена светој Параскеви, и моћни спратни конак, западно од ње. Црква је подигнута на остацима знатно старијег култног објекта, а око ње је током времена образовано сеоско гробље са особеним надгробним обележјима.


    Црква Рударе Манастир

    Manastir Rudare Leskovac

    Северна страна унутрашњости са Богородичиним троном.

    Данашњи изглед цркве је последица велике обнове из 1799, о којој сведочи натпис уклесан над улазом. Једнобродне је основе, са припратом на западној и полукружном апсидом на источној страни. Полуобличасти свод распона од пуних девет метара указује на веште неимаре који су га извели. Мирних и малтерисаних фасада, црква је зидни украс у ентеријеру добила на размеђу XVIII и XIX столећа.
    Црква Рударе Манастир

    Manastir Rudare Leskovac
    Традиционална иконографија и сигуран цртеж уз изразито волуминозне форме одликују рад анонимног зографа. Испитивачким радовима установљено је да испод ових зидних слика у олтару постоје остаци старијег фреско-слоја. Конак, подигнут од ломљеног камена у приземљу и у бондручној конструкцији спрата, импозантних димензија, складним компоновањем елемената један је од најлепших у овом делу Србије. Премда је конзервиран и рестаурисан 1951, данашње стање захтева санацију. Извршена су скромна, углавном сондажна истраживања живописа. '' (Извор: Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе РС.)

    Комплекс манастира Рударе је споменик културе великог значаја.


    Црква Рударе Манастир

    Архијерејски трон


    Са сајта Епархије нишке:
    ''Рударе - Црква је посвећена Светој Петки
    Manastir Rudare Leskovac

    По запису изнад улазних врата сазнајемо да је данашња црква подигнута 1799. г. на темељима много старије богомоље, јер је у време ропства под Турцима то био једини начин зидања православних храмова. Задужбинари су били мештани и свештенство из Лесковца. Црква је делимично страдала 1814. г., али већ следеће године обновљена и патосана мермерним плочама.


    Црква Рударе Манастир



    Manastir Rudare Leskovac

    Црква Рударе Манастир

    Живопис је израђен 1815. г. Представља скроман рад неког локалног зографа, али има историјску вредност. На невеликим фрагментима овог живописа провладавају ликови. Да би се зауставило пропадање фресака у два наврата, 1926. и 1973. оне су конзервиране.

    Првобитни иконостас је страдао у пламену 1814. г. Тек при крају 19. века постављена је интересантна олтарска преграда која и данас краси храм. Иконе је сликао од 1906. до 1909. Ђорђе Јака - Зографски из Велеса. Дародавци ових икона били су појединци из околине, а међу њима и сам аутор и иконописац: "за спомен рано преминулог сина Милана прилаже икону Светог Стефана Архиђакона Ђ. Ј. Зографски". Престоне иконе оковане су сребром.


    Црква Рударе Манастир
    Око саме цркве налази се десетак веома интересантних камених крстова већих димензија. Потичу са почетка 19. века, али су натписи на њима доста оштећени, па се не зна коме тачно коме припадају.
    Manastir Rudare Leskovac



    Данас се у цркви чува Четворојеванђеље оковано сребром, кујунџијски рад из 1850. г. Постоји и нешто књига са почетка 19. века, као и три књиге "Стихотворенија Лукијана Мушицког" из 1840. г. Током Првог светског рата одавде је нестало неколико средњевековних књига на пергаменту у зечјој кожи. У Нишу се чува престони, филигрански крст и икона Богородице Тројеручице, на којој је у сребрном окову забележена 1862.''
    Црква Рударе Манастир

    Западна врата у припрати.
    Црква Рударе Манастир

    Крстионица у припрати (лева слика).
    Manastir Rudare Leskovac

    Црква Рударе Манастир
    ''Црква Света Петке је најстарији храм у лесковачком крају. То је Византијска базилика из V века. Страдала је у налету Словена средином VII века. У време Немањића, а можда и пре она је обновљена.
    Црква Рударе Манастир

    Западна врата са мермерним прагом.


    Праг на јужним вратима цркве. Сличан праг је и на уласку у конак.

    Страдала је такође и у налету Османлија, те је поново обновљена. У том периоду око ње је заснован и манастир. У Аустријско-турском рату, почетком XVIII века поново је страдала. Обновљена је 1799. године.Одликује се раскошним фрескама.Постоје два слоја.Први слој је из средњег века, а други је осликан након обнове храма 1815. године.

    Поред храма постоји и конак.То је двоспратна грађевина, изграђена почетком XIXвека.То је право архитектонско ремек дело свога доба.'' (Сајт Услужни центар Лесковац)


    Конак је тренутно импровизовано покривен.

    Crkveni konak u selu Rudaru
    ''Konak rudarske crkve, u porti same crkve a nedaleko od nje, vrlo je lepa i impozantna građevina naše profane, građanske arhitekture tzv. balkanskog stila. Ne može da se utvrdi kada je zidan, ali svakako da ima više od 150 godina od kada je podignut, sudeći po obliku, načinu izgradnje i detaljima.

    Sam konak gradili su seljaci iz Rudara i okoline, dobrovoljnim radom. Do 1894 godine crkvom u Rudaru služilisu se Leskovčani, nastanjeni u južnoj polovini varoši, i tu pored nje sahranjivali su svoje mrtve, što se i iz natpisa na nadgrobnim spomenicima potvrđuje. Od tada ona služi samo selu.
    Црква Рударе Лесковац

    Manastir Rudare Leskovac

    Црква Рударе Лесковац
    Zgrada je dvospratna sa jako izbačenim jednim krakom-doksatom, i u prizemlju i na spratu, prema dvorištu, tj. prema crkvi i groblju oko nje. Otuda ima osnovu u obliku slova „T", mada glavne prostorije leže u osnovi oblika pravougla, a samo doksat leži u kraku koji čini slovo „T“.

    U prizemlje se ulazi ispod doksata, u veliki i prostran hol, iz koga, pri dnu, vode široke, jednokrake drvene stepenice za sprat, ispod kojih druge stepenice iste širine vode u podrum, koji se nalazi samo ispod jednog malog dela zgrade, onog okrenutog ka severu, upravo podrum se nalazi na severozapadnom uglu zgrade.
    Црква Рударе Лесковац

    Западна капија. Сада се користи обична капија на јужној страни ограде.

    Iz hola u prizemlju vode desno dvoja vrata u dve veće sobe, a levo samo jedna vrata u jednu veliku sobu, koja je svakako služila kao trpezarija. Tu u holu vidi se desno od ulaza otvor za veliku peć - odžakliju, koja je zagrevala obe sobe desno od ulaza.
    Na spratu se, tačno iznad hola u prizemlju, nalazi takođe veliki hol, koji je sa zapadne strane otvoren a sa istočne ima jedna vrata i dva prozora. Kroz ta vrata se izlazi na doksat, koji je za dva stepena izdignut nad nivoom sprata. Na doksatu se oko svih njegovih triju strana nalaze klupe za odmor. Iz hola na spratu vode, kao i u prizemnom holu, levo dvoja vrata u dve sobe i desno dvoja vrata takođe u dve sobe. U njemu se takođe nalazi otvor za peć - odžakliju, koji se vidi u zidu desno kada se izađe na sprat stepenicama, između vrata koja na toj strani vode u sobe na tom krilu zgrade.
    Spolja zgrada ima vrlo živopisan izgled zbog jako izbačenog doksata i široke streje, koja baca duboku senku i time ga čini lepšim i interesantnijim. Skladnih je razmera i ima sačuvan veliki dimnjak svakako iz istog doba kada je i cela zgrada zidana, sudeći bar po obliku njegovog završetka, a takođe su sačuvani i drveni kapci na prozorima sprata, koji su nesumnjivo originalni, iz prvobitnog vremena, jer su načinjeni iz dva dela od kojih se gornji diže na gore a donji spušta na dole, kao ćepenci na starim dućanima.
    Crkveni konak u Rudaru je nesumnjivo jedan od najlepših objekata ove vrste koji se sačuvao na teritoriji Republike Srbije, te stoga predstavlja izvanredan dokumenat za proučavanje naše narodne, profane arhitekture ne samo u Srbiji, već uopšte. Svojim izgledom, oblikom svoje osnove i detaljima zaslužuje što je stavljen pod zaštitu države i što će biti sačuvan od daljeg propadanja usled nevremena i dotrajalosti. Budućim generacijama poslužiće kao vidan dokaz građevinarstva toga doba, koje je bilo na zavidnoj visini.'' (Sajt Gradleskovac.net)
    Manastir Rudare Leskovac

    Црква Рударе Лесковац
    Налазим на сајту Министарства културе да је одобрен износ од 2.158.200 динара за суфинансирање ''Манастир Рударе код Лесковца –конзерваторко рестаураторски радова на конаку манастира'' за 2010. годину. У Цркви у Лесковцу сам чуо да се свештеник подухватио да се комплекс некадашњег манастира уреди, а и видели смо да црква уређена а и да се околина уређује.


    Црква Рударе Лесковац
    Као што се и из текстова види, у селу Рударе је био манастир па се се комплекс и сада негде тако третира, а сада је то парохијска црква па би се ова стара светиња могла наћи и на теми о средњевековним црквама.
    Manastir Rudare Leskovac
    Poruku je izmenio nenad.bds, 28.07.2010 u 18:07

  6. #111

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Манастир
    ПРОХОР ПЧИЊСКИ



    Manastir Prohor Pčinjski
    ''Недалеко од села Кленике код Врања смештен је поред реке Пчиње импресивни манастирски комплекс Св. Прохора Пчињског. Према предању, византијски цар Роман Диоген засновао је у XI веку манастир у знак захвалности св. Прохору, једном од чувених словенских мисионара и просветитеља. Краљ Милутин је обновио старо светилиште и позвао из Солуна познате сликаре Михаила и Евтихија који су 1316. или 1317. осликали нови храм. Део фресака, са потписом Михаила, откривен је на северном зиду. После турских разарања храм је заслугом ктитора Марина из Кратова обновљен и осликан фрескама 1489, које се по стилским одликама сврставају у најзначајнија сликарска дела с краја XV века у Србији. Капела са јужне стране цркве осликана је у XVI веку фрескама високих уметничких квалитета. Садашња монументална вишекуполна црква, сазидана 1898, обухватила је добрим делом старија здања. У манастирском комплексу су два стара конака. Доминира врањски конак монументалних размера и лепоте, изграђен између 18541862. понајвише заслугом Хаџи-Михаила Погачаревића, трговца из Врања. Истраживачки и конзерваторски радови на цркви и манастирским здањима одвијају се перманентно. '' (Споменичко наслеђе Србије Завод за заштиту споменика културе РС)


    'Врањска капија'

    Манастир је категорисан као споменик културе од изузетног значаја.


    Manastir Prohor Pčinjski

    Oltarski prostor

    Manastir Sveti Prohor Pčinjski se nalazi na šumovitim obroncima planine Kozjak, na levoj obali reke Pčinje, u blizini sela Klenike, 30 km južno od Vranja. Prema predanju, podigao ga je u 11. veku vizantijski car Roman Diogen u znak zahvalnosti Svetom Prohoru Pčinjskom, koji mu je prorekao da će postati car. Manastir radi kao kulturno-prosvetni centar ovog kraja i u njemu radi bogoslovska škola, prepisivačko-iluminatorska radionica, a organizovano se uči ikonopisački zanat.

    Politički događaji koji su se odigrali krajem X početkom XI veka, morali su ostaviti traga u graditeljstvu ove oblasti. Pobedom Vasilija II (976-1025) nad Samuilom, Vizantija je vratila ranije izgubljene teritorije Balkanskog poluostrva, što je zahtevalo reorganizovanje političke i crkvene uprave i stavljenje stanovništva pod njegov uticaj. Carskom poveljom iz 1020. godine, Vasilije II reorganizovao je Ohridsku patrijaršiju, sada arhiepiskopiju, u kojoj se spominje episkopija Morzoviška, u čijem sastavu je pored ostalih mesta i Kozjak - danas ime planine u čijem podnožju se nalazi manastir sv. Prohora Pčinjskog. Njega je izgradio vizantijski car Roman IV Diogen (1067-1071), na molbu potonjeg sveca i patrona hrama Prohora Pčinjskog. Sistematska arheološka iskopavanja uz svestraniju analizu dosadašnjih saznanja, potvrdila bi tvrdnju da je prvobitna skromna jednobrodna crkva sagrađena u XI veku ili početkom XII stoleća.
    Manastir Prohor Pčinjski

    U desnom (južnom) delu naosa do oltarskog prostora je kapela sa moštima sv. Prohora Pčinjskog (bele spoljašnosti).
    Manastir Prohor Pčinjski

    Unutrašnjost kapele i kivot sa moštima sv. prohora Pčinjskog.


    Freske na bočnim zidovima kapele sa moštima sv. Prohora Pčinjskog.
    Manastir Prohor Pčinjski

    I na levoj slici je pogled u unutrašnjost kapele.

    Prema rečima Stefana Prvovenčanog, Nemanja je u ratovima sa Vizantijom između 1180-1190. godine osvojio oblast Vranja. Pripajanjem novoosvojenih teritorija Srbiji otvorila se potreba za organizacijom crkve koju je sproveo Sv. Sava 1220. godine. Manastir je ostao u sastavu srpske države sve do njenog definitivnog pada, ali je i tada neko mislio o njemu.

    Jedna od najopsežnijih obnova zasluga je kralja Milutina, koji je angažovao 1316. ili 1317. godine solunske slikare Mihaila i Evtihija da oslikaju novi hram. Posle kosovske bitke manastir su razorili Osmanlije, a 1489. godine obnovio ga je Marin iz Kratova. Tada je oslikan freskama koje se ubrajaju u najznačajnije umetničke tvorevine svog vremena. U 16. veku u manastiru je postojala slikarska radionica, čiji su majstori slikali freske velikih likovnih vrednosti u kapeli na južnoj strani crkve.


    Manastir Prohor Pčinjski

    Opeka sa imenom SAVA.

    Kralj Milutin je, uz svoje 40 manastir-zadužbine, obnovio i ovu, i iz karlovačkog rodoslova znajemo da SAGRADI I MANASTIR PŠINSKOMU PROHORU, što potvrđuje i uzidana opeka na severnoj fasadi stare crkve, sa, u plitkom reljefu izvedenim imenom SAVA, otkrivajući njegovu neposrednu brigu o obnovi hrama, arhiepiskop Sava III (1309-1316).

    Manastir se našao ponovo u okvirima srpske države 1912. godine.


    Manastir Prohor Pčinjski

    Značaj za Republiku Makedoniju
    Dana 2. avgusta 1944., u manastiru Sveti Prohor Pčinjski održano je zasedanje Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Makedonije (ASNOM) koje je odlučilo da se osnuje makedonska država kao članica federalne Jugoslavije. Ovaj događaj se u Makedoniji slavi kao Dan državnosti.
    Poslednjih decenija obeležavanje ovog događaja bio je jedan od povoda za sukob Srpske pravoslavne crkve i vlasti Republike Makedonije.

    Manastir
    Manastirska ograda od tesanog kamena pokrivena je kamenim pločama i ćeramidom. Sa severne, zapadne i južne strane su impozantne zgrade konaka. Glavna, Vranjska, kapija sa zapada vodi pravo ka ulazu u crkvu, dok je ona na jugu ispod konaka okrenuta Kumanovu, po čemu je dobila ime.

    Istočno, crkvu od zgrade Mitropolije odvajaju delimično otkriveni temelji, po svoj prilici crkve sv. Jovana, dela srednjevekovne manastirske celine, kojoj pripada središnji deo porte oko groba Sv. Prohora Pčinjskog.


    Temelji, verovatno crkve sv. Jovana.

    Drevno svetilište sagrađeno je na starom kultnom mestu, gde je živeo prepodobni Prohor Pčinjski. I pored nedostataka pouzdanih materijalnih dokaza ima razloga za tvrdnju da je sadašnji grob Sv. Prohora deo prvobitnog hrama. Od najstarije svetinje do danas je očuvana kapela gde počivaju mošti Sv. Prohora. U pitanju je mala, poklonička niska pravougaona prostorija. U sferno oblikovanoj istočnoj strani smeštene su mošti svetitelja, gde je, u desnom gornjem uglu mali otvor iz koga već ceo milenijum izvire čudotvorno miro. Sv. Prohor je trenutno jedini srpski svetitelj-mirotočac u Srbiji.


    Na istočnoj strani sadašnje crkve je uočljiva starija crkva koju je sadašnja crkva obuhvatila.

    Skladno složene opeke, kamenje i malterne fuge iz vremena kralja Milutina, čine iznenađujuće kolorističke efekte koji se menjaju u zavisnosti od ugla pod kojim sunce osvetljava fasadne površine. Sudeći po sačuvanoj borduri na severnom zidu, crkva je nekada imala zidani ikonostas. Crkva se značajno obnovila krajem XVI veka, kada je dograđen paraklis u slavu Bogorodice, kojom prilikom je korišćen isti materijal za gradnju, ali na manje dekorativan način. U paraklis se iz naosa ulazi hodnikom uz grobnicu Sv. Prohora i kroz vrata na južnoj strani nove crkve. Nova crkva započeta je 1898. a dovršena 1904. godine.
    Manastir Prohor Pčinjski

    Ulaz od zapada.

    U crkvu se ulazi sa zapada preko dvanaest polukružnih stepenika.
    U manastirskom kompleksu dominiraju dva konaka, od kojih vranjski konak, monumentalnih razmera, predstavlja jednu od najlepših građevina ovog tipa u Srbiji. Građen je između 1854. i 1862. godine, zaslugom Hadži-Mihaila Pogačarevića, trgovca iz Vranja.


    'Vranjski konak' (desno, veliki) i Kumanovska kapija kroz njega.


    Konak severno od crkve (zgrada Mitropolije?).


    Zapadni konak (levo)


    Zapadni konak sa spoljne strane.




    Ikone
    Najstarije zidne slike nalaze se na spoljnim površinama grobnice Sv. Prohora Pčinjskog. Ne vidimo ih, ali sa sigurnošću možemo tvrditi da postoje. Za razliku od ostalih zidnih površina, tri sloja fresko maltera konstatovana su jedino sa spoljne strane severnog zida kapele, ili južnog zida crkve, kao najstarijeg dela svetilišta. Drugi put crkva je živopisana posle obnove iz vremena arhiepiskopa Save III (1309-1316). Jedan od najznačajnijih slikara vizantijskog sveta angažovan na dvoru kralja Milutina, Mihailo Astrapa, živopisao je crkvu Sv. Prohora 1316. ili 1317. godine. Svoj rad on je obeležio potpisom na okruglom štitu Sv. Dimitrija (Х МИ ХА НЛ), zaštnitika grada iz koga je umetnik došao. Dosta fresaka je neprepoznatljivo iz tog doba, ali razlikuju se Arhijereji iz poklonjenja Hristu Agnecu, Sv. Danilo Stolpnik i Sv. Arhiđakon Stefan, Sv. Kirilo Aleksandrijski i Sv. Kliment Ohridski, sv. Nikola i Sv. Silvester... Zbog skoro potpunog uništenja ostalih fresaka, 1488/9. godine islikane su nove, na mestu starih, rukom mladog, ali iskusnog freskopisca, koji je poštovao stare, te je napravio prvo skice starih i na njih docrtao nove freske, koje i dan danas tamo, uz sve ostale, i stoje. Mnogo freskopisaca je docrtalo nove freske, koje se veoma lako daju prepoznati, a čine ovu crkvu jednu od najvećeg umetničkog poduhvata iz svih doba freskoslikarstva.


    Jedna od možda najprepoznatljivijih i značajnijih je ikona Sv. Prohora Pčinjskog (118 cm h 85 cm) sa scenama iz njegovog žitija, nastala 1871. godine, koju je izradio samouki ikonopisac Zaharije Desperski Samokovac.


    Prepodobni Prohor i vizantijski vojskovođa Diogen (kome je Prohor prorekao da će postati car). Na desnoj slici je prikazan kralj Milutin kao ktitor manastira.


    Na fresci na zapadnom zidu priprate je prikazan iguman Vladimir kako razgleda plan konaka (a to i piše na listu papira sa planom konaka).


    Prvobitna crkva, podignuta nad grobom ovog čuvenog svetitelja i misionara, više puta je obnavljana. Sadašnja monumentalna višekupolna crkva, sagrađena 1898. godine, obuhvatila je starija zdanja. U oltarskom prostoru nalazi se grobnica Sv. Prohora Pčinjskog i monaška kosturnica. (Vikipedija)


    'Vranjska kapija'


    Ispod manastira otkrili građevinu iz srednjeg veka
    Kompleks jednog od najstarijih srpskih manastira Sveti Prohor Pčinjski uskoro će postati značajno arheološko radilište jer su u porti drevnog svetilišta sasvim slučajno otkriveni ostaci građevine koja verovatno potiče iz ranog srednjeg veka.
    Sekretar Eparhije vranjske Vladan Milutinović izjavio je da je do velikog arheološkog otkrića došlo 10. aprila kada je jedan manastirski radnik pokušao da iz dvorišta izvuče i ukloni staru osušenu lipu. Kopajući oko sasušenog stabla, radnik je iznenada upao u rupu duboku dva metra.
    ... Reč je verovatno o ostacima građevine iz ranog srednjeg veka. Prema do sada poznatim pisanim tragovima, zna se da u porti postoje dve kapele. Jedna je posvećena Svetom Jovanu Krstitelju, a druga Svetom arhangelu Mihailu. Ove kapele do danas nisu pronađene. Građevina iz ranog srednjeg veka mogla bi da bude srednjovekovna krstionica ili izuzetno velika srednjovekovna peć za keramiku... (Blic - VESELIN PEŠIĆ 17. 04. 2010.)



    Preko reke Pčinje je stena nalik na monaha.




    Na gornjem kraju vidljivog dela puta je granični pelaz.
    Manastir Prohor Pčinjski

    Brana na reci Pčinji je na severoistočnoj strani od manastirskog kompleksa.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 19.08.2010 u 23:24

  7. #112

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР ЛИПОВАЦ - МАНАСТИР СВ. СТЕФАНА
    село Липовац код Алексинца



    Манастир Липовац
    ''Североисточно од Алексинца, на платоу код извора Светостефанске реке смештен је манастир са црквом Светог Стефана, која је данас посвећена Преображењу. Истраживања су показала да је целина много шира, старија и значајнија но што се о њој судило на основу цркве. Изграђена је у другој половини XIV века и обухвата утврђени Липовачки град замак непознатог локалног велможе на стеновитом вису Лесковик, и његову придворну, триконхалну цркву с куполом. Читава породица (ктитор, његова супруга преминула на порођају и троје деце) сахрањена је уз богате гробне прилоге у југозападном углу цркве. Потом је смерни монах Герман, доградивши и осликавши припрату 1399, претворио придворицу у манастирску цркву, којој је гравитирало и анахоретско станиште под каменом литицом Лесковика. Познато је да су кнежеви Стефан и Вук Лазаревић приложили манастиру винограде. На измаку XV века црква је поново живописана, од чега су се сачувале фреске у табуру куполе и на пандантифима, док се касније манастир помиње у дефтерима. Конак северозападно од храма изграђен је у XIX веку. Велику обнову црква је доживела 1938, када је уз западну фасаду дограђен тежак звоник, а молдавски Рус Иван Дикиј поново осликао читаву унутрашњост. Мањи заштитни радови на архитектури изведени су 1953; у наредним деценијама, после археолошких истраживања, опсежним интервенцијама рестаурисани су црква, стари конак и обимни зид, а недавно је обележена 600. годишњица постојања манастира.'' (Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе РС)


    Манастир Липовац

    Манастир је споменик културе од великог значаја.



    Са сајта Епархије Нишке:

    ''Липовац (Катун)
    Црква је посвећена Преображењу Господњем.
    Према натпису изнад улазних врата сазнајемо да је храм подигнут 1399. г. и да је његов ктитор био "Герман, смерни и последњни међу иноцима". Припрата је дозидана век касније. Манастир су обилато даривали синови кнеза Лазара, Стефан и Вук. Неколико пута је манастир пострадао од Турака. Знатније је обновљен у 17. в. Амбијентом доминира звоник изграђен 1885. г. који се није баш најлепше уклопио уз цркву. Конаци представљају диван пример српског неимарства 19. века.


    Манастир Липовац
    Црква Преображења Гопсподњег у Липовцу је малих размера као грађевина, али делује складно и укусно. По својствима архитектуре припада групи манастирских цркава које су подигнуте у последњој четвртини XIV века у Србији. Карактеристично је за овај период да се манастирске грађевине битно разликују од оних из времена Немањића. Нису нити велике нити раскошне. Одликују се богатом и укусном орнаментиком и споља и изнутра.
    Манастир Липовац

    Купола

    Црква има осном триконхалног изгледа са кубетом, главну олтарску и две певничке полукружне апсиде са по једним прозором. У њој се живопис из првобитног периода није сачувао у целини. Остао је једино, и он недовољно очуван, лик Пантократора у кубету, као и делови неких фресака у пандантифима из XVI века. Остатак живописа је доста млад из прве половине 20. века, и без неке нарочите уметничке вредности, али доста складно укомпонован у целокупно црквено здање.


    Манастир Липовац
    Најстарији живопис је из 15. в. и може се видети само у кубету и пандатифима. Доста успешно осликане ниже зоне потичу из 1938. г. Осликао их је руски сликар Иван Дикиј.


    Постојећи иконостас изграђен је 1937. г. Иконе је сликао Иван Дикиј, а резбарске радове извео је извесни Костић из Београда.

    Некада богата ризница је често харана и обнављана. Сада се у њој налази нешто вредних књига и сасуда.

    Мала манастирска економија је узорно вођена али је сама недовољна да подмири скромне свакодневне потребе манастирског живота. Зато монахиње шију мантије и свештеничке одежде и тако поред молитвеног изграђивања запошљавају себе овим радом, будо пазећи на своје мисли и понашање. Ово све под надзором и духовним бдењем архимандрита Дионисија.''



    Старија економска зграда је на север од цркве и новог конака.

    Са сајта lipovac.org:

    ''Манастир свети Стефан се налази један километар северно од села Липовац, односно 23 км североисточно од Алексинца и 32 северно од Ниша. Саграђен је испод крајњих обронака планине Лесковик (огранци планине Ртањ). Манастирски храм је посвећен Преображењу Гоподњем.

    У јужну Србију средином XIV века стигло је бројно монаштво, које је нашој земљи, угроженој исламом, донело духовну снагу и духовно окрепљење. Монаштво у Србији у току XIV века је било под утицајем синаитских монаха. Један од придошлих синаита, монах Герман је основао општежиће у манастиру у Липовцу 1399. лета Господњег.

    Манастир у Липовцу је типична властелинска задужбина саграђена између 1370. и 1375. године, тврди археолог професор Марко Поповић из Београда, на темељима старије некрополе ( из X века). Црква је саграђена у моравском стилу, правоугаоних је основа и има три архитектонска дела.

    Први део наос је саграђен 70-тих година XIV века, изнад њега се уздиже осмоугаона купола малих димензија. Наос цркве има олтарску и две певничке апсиде.
    Манастир Липовац

    Певничке апсиде - на левој слици је јужна.

    Властелинска породица је изумрла од неке тешке болести. На то указују осам гробница у крипти. Међу њима у једном гробу су посмртни остаци петнаестогодишњег дечкића са властелинским појасом, који се у то време наслеђивао. Будући да је појас сахрањен са овим дечкићем, то значи да је он био последњи потомак те лозе, која се његовом смрћу угасила. Не зна се тачно име властелина, који је с Божијом помоћу саградио први, најмањи део цркве.
    Западна врата воде у пространу припрату, која је дозидана 1399. године.На надвратнику, испод деизиса стоји натпис из 1399. године који сведочи да је монах Герман установио манастир по општежитељном уставу Светих Отаца Православене Цркве и доградио припрату, уз помоћ светог Деспота Стефана Лазаревића и његовог брата Вука. Од тада се у народу одомаћио назив Свети Стефан за овај манастир у Липовцу, иако је он посвећен Св.Преображењу.

    У близини манастира се налази испосница која је била обухваћена портом када је успостављен манастир (1399.).

    Трећи део манастирске цркве кула звонара је дозидана 1883./?/ године (после ослобођења од Турака), у време игумана Јосифа Живановића. И стари конак је саграђен у време истог игумана, али нешто раније 1869. лета Господњег.

    Уз ограду ван порте, манастирска управа је 1978.године на месту светостефанске свете воде подигла народну чесму са иконом Пресвете Богородице у мозаику.

    Да би манастир повратио упечатљивији средњевековни изглед, управа манастира, на челу са оцем игуманом Дионисијем је 1982. године изградила камени оградни зид, који у дужини од 380 м. опасује порту.


    Нови конак.

    1985. Године довршена је изнад улазних врата манастирске цркве фреска светог Преображења Господњег, у техници мозаика. То је дело академског сликара Ђорђа Радловића, а 1996. Господњег је отпочела градња новог конака, који је 2002. године довршен и освећен.
    Манастир Липовац

    УМЕТНОСТ

    Први зограф који је 1399. године фрескописао манастир био је монах Макарије. Првобитни живопис је сачуван у олтару у делу жртвеника (где се врши проскомидија), затим у куполи и пандантифима и на надвратнику када се улази из припрате у наос, у композицији деизиса, где се налази и аутентичан натпис монаха Германа из 1399. године (а испод се назире старији натпис, вероватно из периода када је сазидан сам наос цркве, као најстарији део храма).




    Надвратник са натписом монаха Германа о коме је реч у тексту изнад ове слике. На слици доле је препис и 'превод' на данашњи језик који је на зиду испод оригиналног натписа.


    До 1936.године били су видљиви само фрагменти првобитног живописа. Поново осликавање је 1936. и 1937. године урадио молдавијски Рус, академски сликар Иван Петрович Дикиј. Исти сликар је живописао и садашњи иконостас у цркви. Са десне стране улаза у наос налази се ктиторска фреска св.Деспота Стефана Лазаревића.''



    Полоча на старом конаку из 19. века.
    Manastir Lipovac

    Нови конак довршен 2002. године.


    У исцрпном тексту о манастиру и приликама у Србије који је на овој адреси NAJLEPSI MANASTIR | Facebook видимо и да је ''...Pored sve svoje duhovne delatnosti, Manstir je imao humanu ulogu.Tu se do drugog svetsko rata nalazio i dom slepih devojaka. U Manastiru su, takođe, bila smeštena i retardirana deca sve do 1963...''
    Manastir Lipovac

    ''Manastiri u Bovanskoj nahiji u 16. veku
    19. Manastir Lipovac u Bovanskoj nahiji. U turskim popisima manastir Lipovac se prvi put spominje u krusevackom defteru broj 55 iz 1516. godine. Upisan je kao manastir Preobrazenje. U ovom defteru dalje pise da manastir ima tri kaludjera, a godisnje obaveze su mu iznosile 448 akci. Isti broj kaludjera je zabelezen i u defterima broj 167 iz 1530./31. i broj 161 iz 1530., dok su feudalne obaveze smanjene na 336 akci.

    U defteru broj 179 iz 1536. navodi se njegovo drugo ime Lipovac i pod imenom Lipovac manastir je popisivan u svim popisima od 1536. do kraja XVI veka. Te 1636. godine u manastiru zivi samo jedan kaludjer, a obaveze manastira iznose 300 akci. U defteru se dalje iznosi da manastir ima znacajan prihod od vinograda i da manastiru pripada i jedna vodenica. Dva poslednja popisa data krusevackim defterima broj 567 iz 1575./76. i broj 95 iz vremena Murata III pokazuju upadljivo opadanje manastira. Obaveze manastira iznose 100 akci , a ne spominju se kaludjeri u njemu.


    Manastir Lipovac
    Manastiri u nahiji Bovan stradali su za vreme Austro-turskih ratova. Njih je rusila u ovim ratovima i austrijska i turska vojska. Za vreme Velikog ili Beckog rata vodjenog od 1683. do 1699. godine, u kome je izvrsena velika seoba Srba pod Arsenijem III Carnojevicem 1690. godine, Jegen Osman pasa spalio je 1688. vise od 120, a po nekila 150 naselja izmedju Raznja i Nisa kao osvetu Srbima toga kraja zbog pomaganja austrijske vojske.
    Za vreme Austro-turskog rata vodjenog 1717-1718. godine, veliki vezir Arnaut Halil pasa posto je 1717. pretrpeo poraz u bitci za Beograd, pri povlacenju spalio je sva naselja na putu do Nisa.

    I u sledecem Austro-turskom ratu vodjenom od 1737. do 1739. godine, Aleksinac sa okolinom je tesko stradao jer su Turci palili i stavljali pod noz sve sto im padne saka goneci austrijsku vojsku ka Beogradu
    .
    Posle Austro-turskih ratova od 19 manastira u bovanskoj nahiji ostao je neporusen samo manastir Lipovac .
    (Izvor: Sajt Žitkovac)

    Manastir Lipovac

    Испод куле - звонаре налази се плоча у спомен погинулима 1912-18. г.


    ''Manastir Lipovac se nalazi nedaleko od Aleksinca kod istoimenog sela i pripada eparhiji Niškoj Srpske pravoslavne crkve.Podignut je u drugoj polovini XIV veka na izvoru Sanstefanske reke, kod stene Leskovik na kojoj se nalazio utvrđeni grad.Prvobitno je crkva podignuta kao pridvorna crkva lokalnog velikaša,a kasnije (1399) biva pretvorena u manastir. Sama crkva ima osnovu trikonhosa sa kupolom,a kasnije su joj na zapadnoj strani dograđeni narteks (1399) i veliki zvonik (1938 /?/).Ranije je njen hramovni svetac bio sveti Stefan,a danas je posvećena Preobraženju Gospodnjem.

    Zaštitni radovi na crkvenoj arhitekturi su obavljeni u manjoj meri 1953.godine.Kasnije su usledili radovi na arheološkom istraživanju kompleksa,nakon čega su restaurirani crkva, stari konak i veliki bedem. Danas se nalazi pod zaštitom republike Srbije,kao spomenik kulture od izuzetnog značaja.

    Prošlost
    Današnja manastirska crkva je podignuta u drugoj polovini XIV veka, kod stene Leskovik, na čijem se vrhu nalazio utvrđeni Lipovački Grad. Crkva je tada podignuta kao pridvorna crkva nepoznatog velmože koji je držao tvrđavu. On je sa porodicom sahranjen u njenom jugozapadnom delu, u bogato obdarenim grobnicama.

    Krajem veka,monah Gerasim je 1399. godine crkvi dogradio narteks i živopisao ga. Crkva je tada pretvorena u manastir,čijem vlastelinstvu su srpski knezovi Stefana i Vuk Lazarević dodali i neke svoje vinograde.

    Tokom otomanskog doba,manastir Lipovac se pominje u njihovim defterima. Njegova unutrašnjost je ponovo živopisana krajem XV veka i delovi tog slikarstva se danas mogu videti na pandatifima i kupolnom tamburu.
    Manastir Lipovac

    U XIX veku,manastirski kompleks je dobio nov konak, koji je podignut severozapadno od same crkve, kojoj je 1938. godine na zapadnoj strani dozidana kula zvonara velikih dimenzija.Tom prilikom je ruski slikar iz Moldavije Ivan Dikin oslikao celokupnu unutrašnjost manastirske crkve.'' (Vikipedija)

    Manastir Svetog Stevana - Lipovac

    Smrcu cara Dusana 1355. godine pocela je slabiti centralna vlast u Srbiji. nastao je proces raspadanja srpskog carstva koji je okoncan bitkom na Kosovu 1389. godine. posle Kosovske pogibije ostala je kao legitimni upravitelj Srbije kneginja Milica, zena kneza Lazara sa pet kceri i dva maloletna sina Stevanom i Vukom, koja je i upravljala preostalom srpskom drzavom. Pod vrlo teskim uslovima dobila je od novog turskog sultana Bajazita (1389.-1403.) garancije da hriscanska Crkva u Srbiji nece biti gonjena od novih zavojevaca i na tim osnovama je, koliko je to bilo moguce, odrzavala srpsko duhovno i nacionalno bice.

    Posto je njen sin Stevan, prilikom pogibije svoga oca Lazara, imao tek 12 godina, ona mu je predala vlast kada je uzrastao do punoletstva i povukla se u manastir. I posle monasenja, kao monahinja Evgenija, Milica nije prestala da i dalje pomaze svojoj deci oko vodjenja drzavnih poslova. Osobito je bila od pomoci Stevanu koji je Srbiju, iako vazalnu u odnosu na Turskog Sultana, organizovao i drzao na zavidnom nivou drzavnosti. Buduci da je, kako o tome svedoce savremenici despota Stevana, bio jedan od najblagodarnijih i najprosvecenijih vladara ondasnje Evrope, duhovni zivot u Despotovini ne samo da je odrzavan, vec je i bitno unapredjen. Uz pomoc svoje majke i brata Vuka, despot Stevan je podigao mnoge manastire i pomogao mnoge monaske zajednica. I dok su slavni Nemanjici gradili manastire i crkve u oblastima oko Raske i Toplice, u prekosovsko vreme kao i za vreme vladavine kneza mucenika Lazara crkveni zivot prenosi svoje teziste na severozapad u tokove Morave. Tamo se grade novi manastiri i osnivaju monaske zajednice i to prvenstveno zalaganjem i brigom Lazarevica. Veliki broj monaha iz oblasti koje su osvojili Turci, nasli su utociste upravo u ovim manastirima. Bilo ih je iz raznih oblasti: Svete Gore, Grcke kao i Bugarske posle pada Trnovskog 1393. i Vidinskog carstva 1396. godine.


    Испосница изнад извора Светостефанске реке.

    Za monastvo posle Maricke bitke u ovim predelima Konstantin Jirecek pise:"Za vlade knjeginje Milice, supruge kneza Lazara Hrebeljanovica i njihovog sina Stevana Lazarevica (1389.-1427.), osecala se jaka popularnost monastva u istocnim krajevima Stevanove drzave, na desnoj strani Morave. To je monastvo pustinjackog tipa. Ono mnostvo osnivanja manastira doslo je zbog priliva monastva iz istocnih predela Balkana, a potom kao posledica srecnih prilika u kojima se nalazila Srbija za vlade despota Stevana Lazarevica. To je krajem XIV i pocetkom XV veka renesansa u jacanju srpskog monastva."

    Bez ovih, napred iznetih podataka i okolnosti, ne bismo mogli razjasniti nastanak manastira Svetog Stevana u Lipovcu. Tim pre sto je jedan od pridoslih monaha u ove krajeve, inok German, najverovatnije i osnivac ovog manastira posvecena Preobrazenju Gospodnjem. Ovome u prilog ide i tvrdnja Vasilija Markovica koji kaze: "Izgleda da kaludjerima imigrantima pripada osnivanje mnogobrojnih nasih manastira rasutih po planini Mojsinju i padinama Polonjske planine, s jedne i s druge strane Bince, juzno od Stalaca. Tu se na jednom relativnom malom prostoru nalazi oko 25 crkava i crkvista. Najpoznatiji monasi koji su i osnivaci pojedinih manastira u ovim krajevima su Sv. Roman, osnivac manastira kod Djunisa, Sv. Romilo Ravanicki i dr. Ako se ovome doda i cinjenica da se u predelu izmedju Prilepa i Bitolja u planini vise sela Zrze u istoimenom manastiru nalazi hram podignut za vreme cara Dusana posvecen Preobrazenju, a podigao ga je inok German sa svojim inocima, onda je verovatno da se ovde radi o istoj licnosti koja se spominje kao osnivac manastira Sv. Stevana, tj. da je inok German, pridoslica iz juznih krajeva Srbije, osnovao i manstir Sv. Stevana kod Lipovca.

    Despot Stevan Lazarevic - ktitor manastira Sveti Stevan
    Po misljenju nekih nasih istoriografa, a na osnovu natpisa koji se nalazi iznad portala zapadnih vrata u crkvi manastira Sv. Stevana, inok German je ne samo osnivac nego i ktitor manastira. Medjutim, ovo nije tacno, inok German je svakako osnivac manastira, ali ne i ktitor, buduci da su ktitori bili oni koji su obezbedjiva materijalna sredstva, kako za gradnju, tako i za izdrzavanje manastira. U ovom slucaju ktitor crkve Preobrazenja bio je nesumnjivo despot Stevan sa svojim bratom Vukom Lazarevicem.
    Manastir Lipovac

    Severno od hrama manastira, na vrhu planine Leskovik, ogranak Ozrena, postoje razvaline antickog grada Lipovca po kome je i manastir dobio ime , a sa njim i selo u podnozju planine. Njegova proslost jos nije ispitana. Neki su geografi i istoricari uzgred i dosta povrsno pisali o ovom gradu bez dovoljno argumenata. Poznato je da su se jos Vizantinci a kasnije i svi drugi osvajaci ovih predela koristili ovim utvrdjenjem. Despot Stevan Lazarevic je grad Lipovac obnovio i u njemu boravio neko vreme sa vojskom. U vreme turskih osvajanja grad Lipovac je mnogo puta napadan te je zbog toga i sam manastir cesto stradao. Turci su manastir cesto pljackali a monahe ubijali i razgonili ih iz manastira. Severno od manastira u mestu zvanom "Kolibe" nalazila se jedna dosta velika zajednicka grobnica nazvana od naroda "Svete kosti".

    Crkva Preobrazenja Gospodnjeg u Lipovcu je malih razmera kako gradjevina, ali deluje skladno i ukusno. Po svojstvima arhitekture pripada grupi manastirskih crkava koje su podignute u poslednjoj cetvrtini XIV veka u Srbiji. Karakteristicno je za ovaj period da se manastirske gradjevine bitno razlikuju od onih iz vremena Nemanjica. Nisu niti velike, niti raskosne. Odlikuje se bogatom i ukusnom ornemantikom spolja i iznutra.

    Crkva Svetog Preobrazenja ima kube, glavnu oltarsku i dve pevnicke apside sa po jednim prozorom. U njoj se zivopis iz prvobitnog perioda nije sacuvao u celini. Ostao je jedino, i on nedovoljno ocuvan, lik Pandokratora u kubetu, kao i delovi nekih fresaka u pandantifima iz XVI veka. Ostatak zivopisa je dosta mlad, iz prve polovine XX veka, i bez neke narocite umetnicke vrednosti, ali istini za volju dosta skladno ukomponovan u celokupno crkveno zdanje.


    Manastir Lipovac

    Главна капија је на западној страни порте.

    Prilicno prostrana manastirska porta sredjena je za vreme igumana Dionisija, kao sto su sredjene i popravljene manastirske zgrade i konak, i ogradjene divnim zidom duzine 360 metara sa petoro vrata. Izvan manastira je napravljena cesma i izvedena voda za potrebe posetilaca manastira i za putnika namernika...


    Извор Светостефанске реке. Вода а извире из стене двадесетак метара од југоисточног угла ограде (на левој слици) а део се одводи до чесме која је на југозападном углу манастирске ограде.

    Pisanih dokumenata o tome skoro da i nema. .. Tek od razgranicenja izmedju knjizevne Srbije i Turske 1833. godine, nalazimo podatke o pojedinim monasima ovoga manastira. U to vreme manastir je bio u sastavu manastira Svetog Romana kod Djunisa kao njegov metoh i najverovatnije nije igrao neku znacajniju ulogu ...
    Manastir Lipovac

    Као што се види о години градње куле - звонаре наведено је више датума. Истоветне куле видео сам и на рудничким манастирима а служиле су као унутрашње утврђење. Грађене су на преласку из 18. у 19. век и у првој половини 19. века. Стога ми је највероватнија, од наведених година градње, година 1885.

    Od 1866. manastir Svetog Stevana prestaje da bude metoh manastira Svetog Romana. Za njegovog igumana postavljen je jeremonah Josif (Zivanovic), koji se s pravom moze nazvati obnoviteljem manastira, kako njegovog duhovnog zivita, tako i ekonomski. Za njegovo vreme (1881. - 1883.) podignut je uz zapadni zid priprate novi zvonik. On je vrlo visok i glomazanih je dimenzija tako da ne prilici skladnom i malom crkvenom zdanju. Nesumnjivo on svedoci o bogatstvu manastira iz ovog perioda. .. (Veći delovi teksta iz "Traganja", zavičajnog sajta aleksinačke gimnazije "Drakče Milovanović ".Sajt nije u funkciji.)
    Poruku je izmenio nenad.bds, 19.08.2010 u 23:16

  8. #113

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Манастир Светог Николе
    Врање



    Манастир Врање
    ''Црква Св. Николе (XIV век) - Метох манастира Хиландара, седиште епископа врањских, помиње се у Хиландарској повељи краља Душана, писаној између 1343. и 1345, којим краљ манастиру Хиландару поклања неколико села и ову цркву, обновљена почетком двехиљадитих, данас манастир.''
    Манастир Врање

    Manastir Vranje

    Манастир Врање
    Као што и горњи текст говори, црква Св, Николе доведена је у садашње стање пре десетак година. Прама изгледу иконостаса претпостављам да је из цркве каква је била почетком XX века када је изграђен нови храм на месту на коме је постојала црква од пре 600 година.
    Манастир Врање

    Плоча која говори о градњи храма и освећењу 1906. године.


    Da potsetim, jer se na ploči pominje: ''Antimins (plaštanica ili tkanina sa slikom polaganja Hrista u grob, i ušivenom česticom nekog svetitelja - obavezna prilikom liturgije) osvećana 1770. od Jovana, prvog arhiepiskopa Karlovačkog.'' Ovaj antamins je izložen u riznici - muzeju manastira Rača i u mom predstavljanju tog manastira je prikazana.
    Манастир Врање

    Манастир Врање

    Царске двери и ковчежићи са, по свему судећи, деловима моштију.
    Manastir Vranje

    ЦРКВА СВЕТОГ НИКОЛЕ У ВРАЊУ

    Црква Светог Николе налази се на северној периферији Врања где се првобитно формирало градско насеље.

    Цркву као и гробне плоче које су у њој нађене обрадио је у свом раду о остацима старина у врањском округу Јован Хаџи Васиљевић 1900. године. Гробне плоче којима је Ј. Хаџи-Васиљевић посветио пажњу пронађене су при обнови храма 1894. године. Натписе са тих плоча Ј. Хаџи-Васиљевић је објавио још 1896. године у свом раду Ка историји града Врања.

    Запажања и грађа Хаџи-Васиљевића су данас практично једино што нам је остало од првобитног изгледа цркве, пошто је она 1894. године обновљена, а потом је на њеном месту почетком 20. столећа саграђена нова, данашња црква.

    Прву обимну монографију објавио је Ђ. Радојчић у којој наводи да је црква Светог Николе подигнута у непознато доба и од непознатог оснивача, и да је њу Стефан Дечански (1321-1331) заједно са свим њеним поседима и привилегијама даровао кнезу Балдавину. Даље наводи да је жупан Маљушт сродник кнезу Балдовину који прилаже цркву Светог Николе манастиру Хиландару о чему говори Душанова повеља из 1343-1345. године. На самом почетку ове повеље стоји да краљ Душан издаје повељу пошто видех записано родитељем краљевства ми Урошем Трећим хрисовуљу записану кнезу Балдовину и његовој деце за правоверно поработаније њиово. Краљ Стефан Уриш Дечански је кнезу Балдовину уз цркву Светог Николе дао и села: Доње Врање, Горње Врање и Собину. Село Горње Врање имало је 30 кућа, Доње Врање 32 куће, а Собина је имала 10 кућа. Приликом набрајања области које су уз цркву приложене манастиру Хиландару спомињу се и имена људи који су у њима живели. Људи Горњег Врања наводе се поименично, а било их је 33. Њихова имена показују етничко шаренило становништва. Највише је било Срба, затим Грка, Влаха, спомиње се један Турчин. У Доњем Врању спомиње се 34 људи од којих је највише Срба, спомиње се и поп Храна, што значи да је у селу била сеоска црква.
    Manastir Vranje

    На левој страни слике су два звона која још нису подигнута у звонару. Звонара је по изгледу у завршној фази градње.

    О цркви Светог Николе постојала је и повеља краља Стефана Дечанског. Затим се у Општој хиландарској повељи цара Душана из 1348. године (где су набројана хиландарска имања) изгледа грешком писара међу поседима у земљи грчкој наводи и црква Светог Николе у Врању са селима и правима. Четврти документ је хиландарска повеља загонетног ћесара Угљеше са почетка 15. столећа. Ћесар Угљеша даје цркву Свети Никола у Врању, село Врања, са правима села тога манастиру Хиландару.

    Од три поменуте гробне плоче нађене у цркви 1894. године, пренешене у Народни музеј у Београду 1895. године сачувала се само једна, она на којој је исклесан дан смрти кнеза Балдовина 1. септембар. Друге две су данас познате само из преписа Ј. Хаџи-Васиљевића. На једној је забележен дан смрти неке госпође Ане, а на другој да је 28. Марта умро раб Божији Никола...унук Балдовина. Постоји могућност да је унук Балдовина исти Никола који је 1385. године напустио област Водвена којом је управљао. По сведочењу Хаџи-Васиљевића плоче су биле у наосу цркве испред олтарске преграде.


    Manastir Vranje
    Ђ. Радојчић сматра да Балдовин није оснивач цркве зато што се као такав не спомиње у Душановој повељи. Док Иван Ђорђевић сматра да је цркву Светог Николе подигао између 1322. и 1331. године кнез Балдовин на баштини која је њему потврђена од стране Стефана Дечанског. Не постоје писани извори који би могли да потврде тачност једног од ових мишљења. Није сачуван први акт о цркви Светог Николе у Врању који је издао краљ Стефан Дечански, остале су само белешке цара Душана који је видео ту хрисовуљу.

    Иван Ђорђевић сматра да је кнез Балдовин један од ретких српских великаша који током друге и треће деценије 14. столећа граде своје задужбине. Ђорђевић на основу имена сматра да је овај кнез Балдовин пореклом из западних крајева српске државе
    .
    Пре прве обнове 1894. године црква Светог Николе је била мања једнобродна грађевина са припратом која је била зидана од камена. Не зна се да ли је имала куполу и какав јој је био свод.

    Поновно прилагање цркве манастиру Хиландару од стране кесара Угљеше указује на могућност да је до тог периода пострадала и да се Хиландарци у измењеним околностима после доласка Турака, нарочито после 1389. године нису могли њоме бавити. (Preneto sa Faceobook - Staro Vranje postavila Svetlana)

    Manastir Vranje

    Кула-звонара сликана са спољне стране (лева слика) и из манастирске порте.

    Манастир - црква СВЕТОГ НИКОЛЕ задужбина браће Балшића, је у улици Јосифа Панчића, недалеко од Белог моста на Врањској реци
    Poruku je izmenio nenad.bds, 29.08.2010 u 20:31

  9. #114

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Јашуњски манастири

    ''У околини Лесковца 13 км на североисток, изнад села Јашуње, налазе се два манастира: мушки св. Јована Крститеља који је дигао 1517. године "господин Андроник Кантакузен са браћом", а више њега женски манастир св. Богородице, Ваведења, који је дигла монахиња Ксенија са монахињама Теофом (Теофаном), Мартом и Маријом 1499. године.

    О ктиторицама Ксенији, Теофи, Марти и Марији не зна се ништа. Оне су све четири насликане у цркви као монахиње и жене у годинама.Натписи око њихових ликова су сасвим кратки, само помени њихових имена, осим што се уз Ксенијино име додаје "ктиторица светаго сего храма".

    Манастири се налазе удаљени један од другог око километар и по. Памти се да је некад између два манастира била заједничка трпезарија која је повремено служила.''



    Манастир Богородичиног Ваведења
    Село Јашуња

    Manastir Jašunja Leskovac

    На први поглед тешко се препознаје да је ово црква.

    '' Једнобродну, полуобличасто засведену манастирску цркву с припратом саградила је 1499. за женску монашку заједницу монахиња Ксенија са трима сестрама, Теофом, Мартом и Маријом. О томе сведоче сачувани ктиторски фреско-натпис као и њихови портрети на вотивној слици, сликани са неуобичајено високим степеном индивидуализације ликова. Живопис тога доба, премда постоји само на источном зиду припрате, изведен је сигурним цртежом, складном композицијом и богатим колоритом којима доминира засићени цинобер. Знатне измене првобитна црква је доживела у XIX веку: 1834. добила је нови иконостас, у седмој деценији су дозидани параклис уз јужни зид и пространи егзонартекс пред припратом и параклисом, који су живописани 1868. Вредна збирка старих икона обухвата и једну Богородичину, која би могла бити престона икона са првобитног иконостаса. Радови на заштити сведени су на препокривање цркве. Недавно је монашко сестринство удахнуло живот овом старом манастиру.'' Манастир је споменик културе великог значаја. (Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе РС)


    Manastir Jašunja Leskovac

    Са сајта Епархије нишке:
    ''Црква је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице
    Данашњи храм подигнут је 1499. г. на темељима византијске базилике из 6. века. Ктиторка је била монахиња Ксенија са сестрама Теофом, Мартом и Маријом. Претпоставља се да су оне биле удовице изгинулих Кантакузина. Остао је сачуван ктиторски запис са овим подацима. Манастир је паљен и харан више пута: 1787. г. после буне под Петром Прчићем из Накривањског Чифлука, 1809. г. после буне под Илијом Стрељом и 1841. г. за време устанка ширих размера под вођством Станка Бојаџије. Обнављан 1863, 1866. и 1932. г. када су га населиле монахиње избегле из Русије после Октобарске револуције.

    Црква је живописана одмах по изградњи. У наосу су сачувани само мали фрагменти док су фреске у припрати у добром стању, нарочито ктиторска композиција. Унутрашњост је поново пресликавана и дорађивана 1868. г. о чему постоји сачуван запис на улазу у припрату. То је дело живописца - зографа Јована Илијовића из Галичника.

    Стари иконостас је био веома вредан, али је нестао (осим једне иконе) 1815. г. Постојећи иконостас је лепо барокно дело из 1834. г. Престоне иконе су оковане сребром.


    Manastir Jašunja Leskovac

    На напуклом звону је година 1882.

    Иза олтарског дела цркве цркве налази се лепо уређено монашко гробље. Ту су гробови руских монахиња које обновише манастир: игуманија Мелентина, игуманија Вера, сестре Ангелина, Александра, Нина и др. Поред њих су и гробови великих духовника који су служили у овом манастиру: Анатолије, Саватије, Арсеније, Серафим и Иларион. Отац Арсеније био је духовни отац Ава Јустину (Поповићу) из Ћелија.

    До 1963. г. у цркви се чувала Чудотворна икона Богородице са првобитног иконостаса. Данас се налази у Музеју црквених старина у Нишу. У списима се помиње и чувени Јашуњски реликвијар из средине 19. века који је представљао изванредан кујунџијско - филигрански рад.
    Manastir Jašunja Leskovac

    Фреска о којој говори текст испод.

    За фреску са спољне, јужне стране храма, на којој су заједно приказани Св. Ђорђе и Св. Димитрије везана је легенда о хајдуцима. Они су се наиме састајали на Ђурђевдан, а растајали на Митровдан, те су манастиру даровали ову фреску. ''

    Manastir Jašunja Leskovac

    Новији конак

    ''Manastir sv. Bogorodice Vavedenja je podignut 1499. godine kao zadužbina monahinja Ksenije, Teofe, Marije i Marte. Građen je od pritesanog kamena nepravilnog oblika, a arhitektura je jednostavna. To je jednobrodna građevina sa prvobitnim narteksom, zasvedena poluobličastim svodom, sa apsidom na istočnoj strani, polukružnom spolja i iznutra. Na istočnom zidu priprate sačuvana je scena Vavedenja Bogorodičinog, u luneti iznad ulaza u naos, jedna od najlepših kompozicija u fresko-slikarstvu s kraja XV veka i donatorska kompozicija monahinje Ksenije, koja u rukama drži model crkve, sa monahinjama Teofom, Marijom i Martom''. (Sajt domaći de)
    Manastir Jašunja Leskovac


    Манастир Св. Јована
    Јашуња


    ''На месту старијег манастира је 1517. Андроник Кантакузин са браћом подигао цркву посвећену светом Јовану Претечи. Једнобродна, полуобличасто засведена богомоља састоји се од трема, припрате као посебне просторне јединице, наоса који је паровима пиластара организован у травеје и олтарског простора завршеног споља полукружном апсидом. Фасаде показују ћелијасто и зидање у алтернацији ломљеног камена и опеке, што цркву сврстава у невелику групу оних познијих храмова који начином коришћења градива следе средњовековна декоративна искуства. Значајнија обнова изведена је 1693. надзиђивањем и променом кровне конструкције. Недовољно проучен, сачувани живопис потиче из различитих периода. Најстарији слој, у наосу, настао је 1524. заслугом некога Петра из Софије. У средњим зонама зидова припрате виде се остаци живописа који није поуздано датован, па се претпоставља да је осликан после фресака наоса а пре фасадних слика из 1583. Богат тематски репертоар обухвата циклусе Великих празника, Христових страдања, Богородичиног акатиста и опширан житијни циклус патрона. У разнородним сликарским рукописима уочавају се и квалитети знатно изнад просечних, које најбоље илуструје композиција Страшног суда, приказана на прочељу. У последњој обнови, држећи се старог програмског распореда, зограф Јаков из Велеса са сином Ђорђем поново је живописао цркву 1902. Археолошки, архитектонски и сликарски конзерваторски радови изведени су 1986–1987.''(Споменичло наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе Републике Србије)

    Црква је споменик културе од великог значаја.


    Слика је са сајта Епархије нишке.

    Са сајта Епархије нишке:
    ''Црква је посвећена Рођењу Св. Јована Претече
    Само километар-два јужније налази се црква бившег мушког манастира, посвећена Св. Јовану Претечи. Саграђена је 1517. г. По једном предању ктитор је био сам цар Селим ?, али је много вероватније то био Андроник Кантакузин. Прва обнова манастира забележена је 1693. г. Постоји сачуван запис да је велику поправку храма извршио Мита Јанчић са Ранђелом Лазићем из Јањуша. Црква је живописана у неколико наврата. Прве фреске рађене су 1524. г. руком Петра из Софије. Живопис је дорађен и освежен 1693. г., а дародавци су били Роман и поп Живко. Обнављање тог живописа урадили су Јаков и његов син Ђорђе из Велеса. Споља, на западном зиду храма сачувана је представа Страшног суда, насликана 1583. г. ''

    Manastir Jašunja Leskovac

    ''Crkvu sv. Jovana Krstitelja sagradio je 1517. godine Andronik Kantakuzen. Ona je veća i arhitektonski daleko lepša od crkve Vavedenja Bogorodičinog. Fasada je spolja ukrašena naizmeničnim redanjem obrađenog kamena i opeke i predstavlja po lepoti pravi biser među spomenicima u XVI veku. To je jednobrodna građevina sa narteksom, zasvedena poluobličastim svodom i sa oltarskom apsidom polukružnom spolja i iznutra. Fresko-ansambl je veoma kvalitetan, pogotovo onaj iz 1524. godine. Preko prvobitnog sloja 1693. godine je naslikan drugi, a 1902. godine živopis je obnavljan krečnom bojom. Na spoljašnjem plafonu pokrivenog trema crkve nalazi se velika kompozicija Strašnoga suda, koja je zanimljiva prevashodno sa aspekta etnologije.'' (Sajt domaći de)

    Нешто више од стотину метара северно од манастира св. Јована, према манастиру Ваведења св. Богородице налази се храст са крстом.


    Да ли овај храст са крстом означава место на коме је некада била заједничка трпезарија ова два манастира о којој се говори у уводном делу текста, или је то 'запис' - храст са урезаним крстом, место за молитву, који представља својеврсну замену за храм - не знам. На слици се виде новчанице заденуте за крс.
    -----

    Јашуња се налази источно од аутопта. Но, да би стигли до овог села морате ући у Лесковац који је на запад од аутопута, па потом према североисточном делу града. Тешко да ће те без распитивања наћи пут. Кад изиђете из Лесковца прелази се преко прилазног пута Лесковцу од правца Ниша, па после преко аутопута и Јужне Мораве. На десној обали Мораве пут се рачва и ту смо наишли на импровизовани путоказ ка манастирима до којих има још око 6-7 километара.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 10.09.2010 u 23:23

  10. #115

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР АЈДАНОВАЦ
    Манастир Св. Великомученика Георгија



    Manastir Ajdanovac
    ''На јужним обронцима Великог Јастрепца, у области Топлице, у селу Ајдановцу смештен је манастир са црквом посвећеном светом Ђорђу. По скромној и једноставној архитектури црква припада оним малобројним грађевинама које су подигнуте непосредно после турског освајања Балкана, вероватно око 1485. Образују је отворени трем, правоугаона и засведена припрата, једнобродни, полуобличасто засведени наос и ниска, споља и изнутра полукружна олтарска апсида. У функцији проскомидије и ђаконикона постоје нише у источном зиду. И спољни изглед цркве је једноставан, малтерисаних фасада без архитектонског украса, и са двосливним кровом.


    Manastir Ajdanovac



    Манастир Ајдановац

    Живопис, настао 1492, фрагментарно је сачуван. Програм обухвата стојеће фигуре, зону медаљона, циклусе Великих празника и патрона као и опширни приказ Страшног суда. Стилске особине усмерене ка декоративном изразу, грешке у натписима и одређена иконографска решења, као св. Марина у борби са ђаволом или додавање дечака коњаничкој представи св. Ђорђа, указују на сликаре из северногрчких области. Конаци и спомен-чесма зидани су током обнова 1887, 1907. и 1949. Конзерваторски радови на архитектури и сликарству завршени су 19961997.'' (Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе РС)

    Манастир је споменик културе од великог значаја.

    Са сајта Епархије нишке:

    ''Не зна се поуздано чија је ово задужбина, али судећи по плочи на западном зиду која говори о историјату манастира, ктитор би могао бити неко од Немањића. Настанак манастира је временски најближи владавини краља Милутина.Манастир је дуго био пуст, а обновљен је 1887. г. Бугари су га похарали и запалили 1916. г. а већ 1919. г. обновљен је и подигнути су нови конаци. До 1936.г. био је парохијска црква.
    Манастир Ајдановац

    Manastir Ajdanovac

    Најстарије сачуване фреске потичу из 1492.г. Одликују се добрим цртежом и богатим колоритом. Већи део живописа, пре свега у наосу, је из 17. века. Иконостас је из доба обнове, за време краља Милана. Оцењује се као скромно дело у неокласицистичком стилу.


    Манастир Ајдановац

    Manastir Ajdanovac

    Западни зид припрате.


    Спољашни западни зид у трему.


    Крупно сликан је споменик ратнику погинулом 1916.

    Око цркве има више гробних места угледних људи овог краја из прошлог и почетка овог века.

    Од вреднијих предмета у самој цркви сачувано је неколико богослужбених књига из 18. и 19. века , једно филигранско кандило на иконостасу из 18. века и неколико икона на платну из 19. века које висе на зидовима.''
    ''


    Манастир Ајдановац

    Старији (садашњи) конак изграђен је педесетих година прошлог века. Претходни су спалили Бугари 1916-17.

    Јеромонах Лукијан, старешина манастира понудио нас је кафом у пријатном хладу скромне али пријатене трпезарије уз коју је и кухиња у приземљу конака. Ту су се затекли и сликари из Прокупља који припремају већ традиционалну сликарску колонију у организацији 'Кола Српских сестара'. Ословљавали су га из милоште 'отац Лука'. Предусретљиво нас је повео у обилазак манастирске цркве.


    Манастир Ајдановац
    Из књижице о манастиру Богољуба м. Ђинђића, коју смо понели из манастира, преносим неколико делова:

    Настанак манастира
    На јужним обронцима Великог Јастрепца, опкољен густом планинском шумом, на веома живописном месту, на надморској висини од око 750 м, налази се једини сачуван средњовековни манастир у Топлици - Ајдановац. Удаљен је од Прокупља 27 км, а од Блаца је удаљен око 15 км.

    Овај манастир се у ствари налази у близини старих топличких села Јошаница, Сварча, Претрешње, Придворице и Међухане. Села се помињу још 1395. године у Повељи кнегиње Милице и синова јој Стефана и Вука, а намењена су манастиру Светог Пантелејмона на Светој гори. Писаних докумената о самом манастиру нема, па је врло тешко утврдити време његовог постанка.
    Но и поред тога, судећи по архитектури и фрескама које су доста добро очуване, може се поуздано тврдити да потиче из средњовековне епохе. На основу записа који се налази на улазним вратима у припрати, види се да је храм посвећен св. Георгију, затим да је био манастир, а не обична сеоска црква, као и да је живописан 1492. године.
    Манастир Ајдановац

    По новом летопису манастира каже се да је зидан за време краља Милутина"1(1282-1321) и његове мајке Јелене Анжујске (12 ..-1314). Колико је овај податак тачан и на основу чега је унет у летопис, није могуће утврдити, али се због извесних околности може веровати да овакво датирање није без основа.
    Основ веровања је што стари извори краља Милутина представљају као најревноснијег приложника манастира. Он је тако обновио и подигао укупно 42 храма, а његови прилози црквама и манастирима, како каже архиепископ Данило,"не могу се избројати као ни песак морски".

    Поуздано се зна да је за Милутиново време подигнут и један манастир Св. Ђорђа, који цар Душан, попут свог оца Стефана Дечанског и деде краља Милутина одобрава Повељом (1344-1347) властелинки Радованки, жени Милшиној, с тим да манастир са имањем после њене смрти припадне манастиру Хиландару. Где је овај манастир, до сада није утврђено, али се према именима у манастирским међама верује да је његов локалитет једино могућ у старим српским крајевима.

    Манастир Св. Ђорђа после овог помиње се једино у генералној Душановој потврди Хиландарских добара 1348. године.

    Повељом кнегиње Милице (монахиње Евгеније) и синова Стефана и Вука из 1395. године, којом се већ поменута села Јошаница, Сварча, Претрешња, Међухана, као и непознато село Гакинце, дарована манастиру Св. Пантелејмона на Светој гори, па их третира као манастирска јер се помињу као црквена имања, те би ова села према томе све до 1395. године припадала или манастиру Св. Ђорђа или пак манастиру Хиландару, уколико се Душанова повеља односи на њих.

    Сва тешкоћа за решење основних питања из прошлости манастира без сумње лежи у томе што је средњовековно српско име места где је манастир сазидан, услед бурне прошлости читавог овог краја, потпуно прешло у заборав.
    Manastir Ajdanovac

    Манастир Ајдановац
    Како је добио име?
    Доласком Арнаута у опустелу Топлицу после 1690. године и манастир је био изложен пустошењу и пропадању. Манастирско имање разграбили су Арнаути, а један од њих је, по имену Ајдин, како каже народно предање, и живео у близини овог манастира. Једном приликом, када је чопор вукова напао његово стадо, преплашена стока побегла је у цркву. Вуци су дошли до врата, али у цркву нису улазили, те је тако Ајдиново стадо спашено. У знак захвалности Ајдин је направио колибу поред манастира и чувао га је од даљег рушења, остављајући у аманет и својим потомцима да га бране од Арнаута.

    По другој, сличној верзији у манастир се склонио турски бег Ајдин, исто од напада вукова на планини Јастребац. Муслиман је био захвалан православном Богу што му је спасао живот па се пресрећан покрстио, постао монах и бранио манастир од Турака и Албанаца.
    Манастир Ајдановац

    Оваква верзија народног предања није сасвим без основе ни у историји, јер се зна да је још код Стевана Лазаревића био у служби неки Турчин Ајдин, који је као поверљива личност после битке код Ангоре (1402) ишао као изасланик Стефанов Тимуру, па није искључено да се ради о једној личности, која је у приликама након Косовске битке, користећи привилегије двора, имала можда и извесне поседе у овом делу планине Јастрепца. Тако је овај манастир вероватно и добио своје име, па је на тај начин и прилично сачуван, те га је ослобођење Топлице од Турака 1878. године затекло са доста добро очуваним зидовима и сводом. Унутрашњост храма такође је доста добро сачувана, али је његова спољашност, поред свега, одавала жалосну слику. По своду цркве, која је, посматрано у целини, по свему личила на неку повећу бачву, била је велика гомила земље из које су расла два самоникла дрвета. Овај жалостан призор српска ослободилачка војска је 1878. године одмах уклонила. Оба дрвета (трешња и јасен) пресађена су испред цркве, где и данас јасен стоји као сведок тешких дана робовања под Турцима. Тако је, по народном предању које има основа у историји, уместо заборављеног српског имена, манастир примио турско име Ајдановац, по турском спахији или овчару Ајдину, које се као такво и данданас сачувало.


    Манастир Ајдановац
    По народном предању, неки игуман Стефан је за време Турака на први дан Ускрса одслужио службу са манастирским братсвом и наредио да звоне сва звона иако је то било забрањено. Манастир је због тога био нападнут, па су вођене борбе око зидова манастирских. После ослобођења од Турака, ту су нађене многе кости и лобање, а у близини манастира, по њивама, и сада се може наћи по нека стрела или копље. Бежећи испред Турака, калуђери су све драгоцености пренели преко Јастрепца у манастир Наупару, који је удаљен од манастира Ајдановца свега десетак километара у правој линији. Предање каже да су калуђери том приликом закопали манастирска звона и сав тамјан негде у близини цркве.''

    Манастир и туризам
    Испод манастира извире веома хладна вода. Са тог извора настала је такозвана Здравињска речица, која после Здравиња тече кроза села Прекопуце, Кончић, Бресничићи и улива се у Топлицу.

    Некада је овде бујао живот: у одмаралишту је преко лета боравило на стотине деце, а о празницима се народ окупљао, дружио и веселио.

    Данас овде не постоји одмаралиште, али нема разлога да га поново не буде.

    Већ неколико година заредом Коло српских сестара из Прокупља организује сликарску колонију аматера из Прокупља и околине, и то у времену од 3. до 7. јула, јер је Ивањдан празник који манастир слави.

    С обзиром да се налази на прелепом месту, испод шумовитог Јастрепца, родитељи из околних градова користе прилику да својој деци приреде леп боравак у природи.''

    Манастир Ајдановац

    Ту је и спомен плоча која се и помиње у манастирској брошури.

    Манастир се налази на мање од 30 килиметара од Прокупља. На путу из Прокупља према Куршумлији се у селу Мала Плана скреће на север према Великој Плани. Од велике Плане до манастира има још око 3-4 километра летњег пута. Може се такође прићи и са пута Крушевац Куршумлија, од Блаца.
    Manastir Ajdanovac

    Манастир Ајдановац
    Неке слике приказују како се летња провала облака приближава. Пожурили смо да јој измакнемо и да нас не задеси потопљени земљани пут у дољи до асфалта удаљеног 3-4 километра. Провали облака нисмо измакли, али смо кроз воду ипак прошли без проблема.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 30.09.2010 u 17:36

  11. #116

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Манастир СВЕТА ПЕТКА ИВЕРИЦА
    Островица код Сићева



    Сићево Манастир Иверица
    ''Садашња црква подигнута је на темељима старијег храма који су изградили Мрњавчевићи, а на темељима још старије богомоље. Изграђена је 1898. г. у част срећног спасења врховног команданта војске и краља Србије, Александра Обреновића. О томе говори текст на мермерној табли узиданој на западном зиду цркве. Главни архитекта храма био је Светозар Ивачковић из Београда, а надзорник радова капетан Живојин Дамњановић. Црква је зидана изузетним трудом војске која је у овом крају радила на пробијању тунела кроз Сићевачку клисуру. Финансијску помоћ дао је сам краљ. Поред цркве налази се издвојени звоник из 1898. г. , са 3 звона тешка 400 килограма. Од 1898-1903. г. овде је егзистирао војни манастир, као јединствен случај у хришћанству.

    Храм није живописан, само је небо осликано звездама. Постоји и једна ал-фреско сцена "Бура на мору" која нема већих уметничких претензија, али подсећа на догађај поводом кога је подигнута црква. Споља са западне стране уочљив је лик Св. Петке насликан на лиму.
    Сићево Манастир Иверица

    Иконостас је урађен одмах по завршетку градње храма. Осликао га је Милутин Марковић, професор цртања из Ниша. Намера му је очигледно била да слика по угледу на иконостасе руских држава. Поред цркве, на гробљу, сахрањено је неколико инжињераца који су погинули у доба градње цркве на изградњи тунела. Предање казује да су Турци овде живе сахранили 12 младих девојака. Црква их је сврстала у светице.

    Приликом откопавања старих темеља пронађена су три слоја градње из различитих периода. Тада је пронађен један ритерски панцир-оклоп, копља, стреле, новчић краља Уроша И из 1242. г., минђуше и мноштво костура (неки без главе). У цркви се чува неколико икона с краја прошлог века и један петоделни крст од седефа.

    Црква и манастир добили су назив по чињеници да су у 14. веку овде неко време боравили и стари храм обновили калуђери из манастира Ивирона на Светој Гори.'' (Са сајта Епрхије нишке)
    Сићево Манастир Иверица

    На десној страни слике је остатак грађевине о којој никакве податке нисам нашао и у којој је капелица посвећена, по свему судећи, Светеој Петки.

    ''На месту где почиње живописна Сићевачка клисура, недалеко од Сићева и Островице, стотинак метара од пута за Софију налази се манастир Свете Петке.

    Како је добио и друга два имена? Монаси из светогорског, грузијског манастира Ивирона, бежећи испред турске силе по балканским земљама, у 14. веку, на остацима старог, опустелог манастира, за који нису знали како је настао, подигли су нови. Била је то једна од светиња, које се данас помињу као Колонија монаха у Сићевачкој клисури. Сећање на њих народ је сачувао тако што је манастиру Свете Петке, додао називe Иверица или Иверац. Помиње се последњи пут у турским пописима, као дужник десетка, чији износ говори да се ради о добро стојећем манастиру. Срушен је за време једног великог народног сабора, који није био Турцима по вољи, а сачувано је сведочење, преношено с колена на колено, да су том приликом пред вратима манастирског храма живе закопане дванаест девојака. Пронађени остаци накита и кости, откопани при изградњи нове цркве, потврђују да ово није ’’само обично народно предање’’. Када су откопавани стари темељи, откривена су три грађевинска слоја и пронађени предмети из различитих периода - копља, стреле, оклоп, новчић из времена краља Уроша I - што додатно говори о старости првих храмова на овом месту.

    Нову цркву Свете Петке, која и данас постоји, подигле су 1898. године инжињеријске јединице српске војске, које су припремале терен за прокопавање тунела и пролаз пута и пруге кроз Сићевачку клисуру. Овде су примили вест да је краљ Александар I Обреновић спасен сигурне смрти у мору, код Бијарица, у Француској. Захваљујући ’’Свемогућем што је сачувао драгоцени живот Узвишеног Господара Србије’’, под надзором капетана Дамјановића, војници и официри подигоше овај храм.
    Сићево Манастир Иверица

    Све је то записано на спомен-плочи постављеној на зиду поред улаза у храм. Пројекат је дало Министарство грађевина, а црква је сазидана, као једнобродна грађевина у српско-византијском стилу, наизменичном употребом двобојне декорације, која потсећа на камен и опеку.


    Остаци неке старе сакралене грађевине и унутрашњост капелица смештене у њој.

    Манастир Свете Петке Иверице познат је као први и једини војни манастир, о чему има више сведочења. Сачуван је указ краља Александра I Обреновића, којим се за ’’старешину манастира војног Света Петка поставља војни свештеник г. Жунић’’. Овај документ носи датум, 19. фебруар, 1901. година. Телеграм од 29. маја 1903. године, који садржи обавештење о погибији краља Александра и краљице Драге, оверен је печатом на коме се налази прави, тадашњи назив манастира - Краљевски српски војни манастир Св. Петка Иверица.'' (Са сајта Боготражитељ)



    Сићево Манастир Иверица
    Sićevačka klisura je uzak deo doline Nišave između sela Prosek i Ravni Do, 14 km uzvodno od Niša. Duga je oko 15,9 km i sastavlja Nišku dolinu sa dolinom Bele Palanke. Klisura je podeljena na dva dela, gornju i donju klisuru, ili Crnčansko-gradištansku i Ostrovičku klisuru. Gornji deo je uži i sličniji kanjonu, dok je donji sa širokim blagim padinama. Klisura je oivičena Svrljiškim planinama sa severa i obroncima Suve planine s juga.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 30.09.2010 u 17:34

  12. #117

    Odgovor: Manastiri Srbije


    Манастир Моравци
    Манастир Архангела Гаврила у Моравцима



    Manastir Moravci

    Manastir Moravci
    ''Историјски подаци и сведочанства о настанку Моравичког манастира, с храмом посвећеним архангелу Гаврилу, веома су оскудни. Не зна се тачно ни када је настао, ни ко је оснивач прве светиње на овом месту. Али, "записи" у народном сећању веома су богати и разнолики.

    Предање каже да је у давна времена овуда ходио извесни војвода Репа (или Рапа). Био је веома мудар и храбар и боловао од непознате болести, која је оставила видљиве трагове на његовом лицу. Једнога дана заспао је поред извора који се ту налазио и у сну му би речено да се том водом умије и окупа, па ће тако бити излечен. Тако је и било. Из захвалности Богу и целителној води, војвода даде да се сазидају црква и конаци, а манастиру поклони села и имања. И тако настаде манастир Моравци, назван према имену села у коме се налази. Предања су се касније проширивала, па је војвода Репа поистовећен с краљем Урошем Првим Храпавим, који је владао у тринаестом веку и који је свој надимак добио по ожиљцима на лицу.


    Manastir Moravci
    Дуго је Моравички манастир био један од богатијих у овим крајевима. Све до 18. века, када су га Турци до темеља срушили. Запустео је манастир, а велики земљишни поседи поред реке Љиг зарасли у коров. Године 1798. јеромонах Герасим Георгијевић, кога је народ од милоште звао Хаџи-Ђера, почео је, уз помоћ сеоског кнеза Николе и народа овог и околних села, да обнавља манастир. Подигнута је нова црква брвнара, а од преосталог материјала манастирских рушевина сазидани су конаци за монахе. Тако је почео нови живот старе светиње. У њему су се окупљали духовници и ратници, угледни људи и народне вође. Радила је у њему и школа, све док је није разрушила залутала граната током Колубарске битке.


    Manastir Moravci
    Даља судбина и историја овог манастира везана је за име духовника, народног вође и трибуна Герасима хаџи-Ђере Георгијевића, родом из Горње Црнуће. Мудар и вешт, способан да води народ и народне послове, да пише књиге и растапа злато, да сјетује рају и бори се речима као сабљом - сметао је Турцима, који су знали да је он један од српских вођа које припремају устанак. Када је почела сеча кнезова и када су Турци његовог сабрата хаџи-Рувима на превару довели у Београд и погубили, знао је да ће доћи и по њега. Чекао их је у свом манастиру. Посекли су га за време јутарње службе, пред олтаром, док се молио Богу и благосиљао народ.

    Говори се да је његова погибија највише погодила Карађорђа, који је .... "увраћао у кечерски крај, да се посаветује са хаџи-Ђером и од њега прими благослов за своје науме". Веле да је током устаничких битака говорио да је хаџи-Ђера увек с њима и да се радује њиховим победама.


    Manastir Moravci
    И други српски поглавари долазили су у Моравички манастир, тражећи савет, молитву, договор, скровиште, реч охрабрења. Кнез Милош је у Моравцима одржао скупштину српских кнезова, после које су кренули на Чачак и до ногу потукли Турке. Поред браће, Јеврема и Јована, био је са њим и Лазар Мутап, који је сахрањен у манастиру Вујан, код Горњег Милановца.


    Manastir Moravci

    Неуобичајен трон - направљен од камена или бетона.


    Око 1835. манастир Моравци претворен је у парохијску цркву, а на месту старе цркве брвнаре, подигнута је нова, од камена. После само тридесетак година, због лоше изведених радова и ова црква је срушена и уместо ње подигнута нова (1858.), која и данас постоји. То је једнобродна грађевина, с барокним звоником, зидана од цигле и камена. Нови иконостас постављен је 1939. На њему је осликано 27 икона, које је урадио протосинђел Никодим Бркић. Предање говори да су се овде налазиле и мошти апостола Томе које је хаџи-Ђера донео с поклоничког путовања у Свету земљу.


    Садашња школа је поред цркве.
    Manastir Moravci

    Manastir Moravci
    Данас поред цркве Моравичког манастира пролази асфалтни пут од Београда према Чачку, а као симбол некадашње ризнице учености и писмености овог краја, стоји Основна школа села Моравци.'' (Лист Danas 15/11/2007)

    Dogodilo se na današnji dan: 1804. 9. januara (po novom kalendaru) - ispred manastira Moravica Turci ubili srpskog arhimandrita Georgija Đorđevića Hadži-Đeru, narodnog prvaka u rudničkom kraju. Šest dana potom počela seča knezova, što je ubrzalo izbijanje Prvog srpskog ustanka.


    На плочи са ликом Хаџи-Ђере на западном прочељу цркве су и стихови из песме Почетак буне против дахија:
    Моравцима цркви допадоше
    и ту Хаџи-Ђеру погубише'




    У цркви се налази неколико спомен-плоча изгинулима у ратовима 1912-1918.


    У једном обичном орману са стаклима на вратима изложен део старих црквених књига и предмета који се у службама користе. На орману је као мото написано: '' Ко не зна да цени своју прошлост не може имати светлу будућност''.


    Manastir Moravci

    Манастир се налази 4 5 км. од Љига ка Београду, тик уз Ибарску Магистралу.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 30.09.2010 u 17:29

  13. #118

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР ТЕМСКА
    Манастир Св. Георгија у селу Темска



    Manastir Temska

    Манастир Темска
    ''Двадесетак километара од Пирота на путу ка Књажевцу, у истоименом селу, налази се манастир са црквом посвећеном светом Ђорђу. Храм чине три сукцесивно настале просторне јединице – трем, припрата и црква. Најстарија је црква триконхалне основе, са куполом, зидана у локалном маниру. Према фреско-натписима зна се да је живописана 1576. заслугом игумана Захарија. Зографи просечних способности извели су програмски опсежну и иконографски занимљиву фреско целину. Једноставна правоугаона припрата дозидана је и живописана у време игумана Симеона 1654. Даровити сликари, које одликује топао колорит и склоност ка декоративном, украсили су унутрашњост припрате и западну фасаду.




    Manastir Temska

    У трему

    Штитећи фасадни украс, пред припратом је озидан и трем. Континуирани монашки живот може се пратити не само кроз обнове храма (од којих је најобимнија била 1699–1703) и изградњу трију импозантних конака у порти, већ и дугогодишњим радом школе у конаку средином XIX века. Као духовни центар, Темска је у том периоду имала и истакнут просветитељски значај. Опсежним конзерваторским радовима на архитектури цркве и њеном живопису као и на конацима у порти, извођеним од седамдесетих година, манастирски комплекс је потпуно уређен.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)


    Манастир Темска је споменик културе великог значаја.
    Манастир Темска

    Manastir Temska

    ''Манастир Темска
    Темска
    Црква је посвећена Св. Георгију
    Овај манастир добио је име по рушевинама старог града Темца, који се налазио у његовој непосредној близини. На овом месту постојао је храм већ у 11.веку. Подигао га је вероватно неки испосник, којих је у то време било мноштво у овим крајевима. На темељима те цркве у 14. веку браћа Дејановићи, сестрићи цара Душана, граде нови објекат. Данашња црква настала је половином 16.века, али се не зна поуздано ко је био њен ктитор.


    Манастир Темска

    На чесми је уклесна година 1877. - могуће да је то година обнове чесме.

    Године 1699, игуман Партеније обнавља цркву и конаке и гради манастирску чесму која и данас постоји. Обновљени манастир освећен је 1703. године. Владика нишки Јоаникије посетио је манастир Темску 1716, а 1735, у време игумана Висариона осликан је иконостас. Тих година манастир су опет опустошили Турци. Био је пуст и рушеван све до 1836. године, када у њега долази из Хиландара јеромонах Кесарије и остаје у њему као настојатељ пуних 40 година. У време игумана Кесарија, манастир Темска био је главно жариште у борбама за ослобођење од Турака. Игумана Кесарија посекли су 1876. године Арнаути.


    Посебну вредност у овом манастиру представљају конаци из 18. века, изузетно архитектонско здање.


    Манастир Темска

    Основа храма је у облику триконохоса са нижим осмостраним кубетом које носе лукови. На западној страни доцније је призидана припрата. Црква је зидана белутком и ломљеним каменом, а прекривена је каменим плочама. Манастирска црква је због влаге често обнављана. Године 1928. је направљен дрвени трем испред припрате.


    Слике унутрашњости су са сјта Епархије Нишке.

    Унутрашњост цркве осликавана је у два наврата. Први живопис урађен је 1576. г. трудом игумана Захарија, о чему сведочи запис на једној фресци. Други, мање оригиналан живопис потиче из 1654. г. када је осликана и припрата залагањем игумана Симеона. У наосу је старије сликарство где су и главне композиције из циклуса Великих празника и Страдања Христиовог. У доњим зонама су појединачне представе пустињака и ратника, а изнад њих у медаљонима, приказани су светитељи. У припрати се истиче илустровано житије Св. Ђорђа. Оба дела су израдили српски зографи, мада на фрескама има и натписа на грчком.

    Ухраму се данас налази предивни иконостас, украшен дуборезом, а израђен 1735. г. у време игумана Висариона. Поседује велику историјску и уметничку вредност.
    Поред цркве, на лепо уређеном монашком гробљу, налази се и гроб капетана Карановића, познатог из боја на Нишору 1877. г. На његовом споменику остао је сачуван веома леп епиграф.

    Почетком 20. века у Темску је дошло четрдесетак руских монахиња које су собом донеле изобиље књига и икона. Сачуван је само мањи број покретних драгоцености.'' (Са сајта Епархије нишке)



    Manastir Temska

    ''Na osamnaest kilometara od Pirota, na levoj obali Temštice, dva kilometara iznad sela Temske, put Toplog dola, smešten je Manastir Sveti Đorđe, još jedna zadužbina porodice Dejanović iz 16. veka.

    Crkva je trikonhosne osnove uprošćenog moravskog tipa. Prostorno rešenje - sažeti upisani krst sa nadvišenom kupolom spolja osmostrane a unutra kružne osnove. Crkva je relativno malih dimenzija. Njena dužina je 19,5 a širina 6 metara, visine sa kubetom zajedno 9 metara. Građevina i kupola prekriveni su kamenim pločama od škriljaca. Gradnja manastira u Temskoj završena je pre 1576. godine što se može videti iz natpisa iznad zapadnih crkvenih vrata u naosu. Na istč~nom zidu priprate iznad carskih vrata je natpis o zidanju priprate 1654. godine.

    Naos je živopisan odmah nakon završetka gradnje 1576. godine za 72 dana, u vreme igumana Zaharija. I priprata je dekorisana odmah nakon gradnje 1654. godine za samo 40 dana, u vreme Igumana Simeona. Posebno se ističu scene Uspenja Bogorodice, polaganje Hrista, zatim Strašni sud i legende iz života Svetog Đorđa. U oltaru su liturgični ciklusi; u naosu - zemaljski život Hrista, u gornjim delovima naosa - Hristovo mučenje i ličnosti iz Starog zaveta, a u donjim zonama - pojedinačne ratničke, monaške, pustinjačke i svetiteljske figure. U kubetu - medaljoni proroka; u svodovima priprata - scene iz ciklusa Starog zaveta.

    Fresko slikarstvo Temske je simboličan prikaz Neba na zemaljski način.
    U manastiru ima dvadesetak različito datovanih natpisai to: u crkvi, na nadgrobnim spomenicima, u knjigama, dosta ih je ugrebano i u živopis fasade, a ima i onih koji su crnim mastilom utisnuti u same freske (osam natpisa je na grčkom jeziku).
    Predpostavlja se da je Manastir u Temskoj podignut na mestu gde je neidentifikovani srbin na početku 15. veka stradao u borbi protiv Turaka.
    Манастир Темска



    Manastir Temska
    Manastir Svetog Đorđa ima nešto što ostali srednjevekovni manastiri nemaju - impresivne konake i crkvu. Sve to govori o kontinuitetu naše srednjevekovne umetnosti i graditeljstva i to u najtežim uslovima turske dominacije.

    U dvorištu manastira, više crkvenog oltara, sahranjeni su posmtrni ostaci kapetana Milutina Karanovića, poginulog 13. decembra 1877. godine u blizini Nišora, u srpsko turskom ratu, pri oslobađanju Pirota. Natpis na njegovom nadgrobnom spomeniku glasi:

    Kapetanu Milutinu Karanoviću
    i ostalim junacima koji život položiše za veru, knjaza,
    slobodu i nezavisnost domovine u bojevima na Nišoru i
    Budindelu, 12, 13. i 15 decembra 1877. godine podigoše
    ovaj spomenik Komandant LJ. Ivanović i svi
    oficiri II klase I art. II konjičkog puka od Šumadijske divizije

    Manastir Temska

    Nadgrobne spomenike i ploče uobičajeno zagledam u obilascima manastira i crkava. No, onaj kapetanu Karanoviću o kome tekst govori nisam zapazio, a o njemu sam pročitao tek u prepremi za predstavljanje ovog manastira.

    Na vest o pogibiji svog pobratima, pesnik Đura Jakšić je napisao pesmu Kapetanov grob. Karanovićeva supruga Marija insistrala je da se ovi stihovi urežu u nadgrobni ploču Karanovićevog spomenika. Jakšićev epitaf glasi:

    Za srpskoga roda, dom, slobodu,
    do si život svoj,
    zto će dugo u srpskom rodu
    živeti spomen tvoj
    Ti beše čestit među braćom svojom,
    divan junače, vrli Srbine!
    Pa to dokaza i smrću svojom,
    junačke Gruže junački sine.

    Манастир Темска

    Temački manstir sagrađen je u vremenu kada se pirotski kraj nalazio pod crkvenom juridikcijom srpskog patrijaha u Peći.
    Manastir Temska

    Zgrada sa odžaklijom - ognjištem je uz veliki konak.

    Godine 1924. manastir je postao ženski i u prvo vreme sestrinstvo su činile uglavnom Ruskinje.
    Temački manastir tipičan je primer čvrste veze sveštenstva, crkve i školstva i svakako još jedna potvrda da su manastiri, posebno u vreme okupacije, bili i lučonoe pismenosti.
    Naime, kada je 1836. godine u manastir došao jeromonah Ćesarije, i to iz Hilandara, započeo je organizovaniji rad na elementarnom opismenjavanju omladine i rad sa onima koji su se spremali sa sveštenički ili učiteljski poziv. U svemu tome nesumljiv doprinos imao je jermonah Ćesarije, kasnije iguman. Ubrzo, Ćesarije je dobio pomoćnika - učitelja, a nešto kasnije sa učenicima počine da radi školovani ušitelj. Sve do izgradnje školske zgrade u selu 1892. godine škola je radila u manastiru.


    Grob igumana Ćesarija (Кесарија).


    Manastirska slava je Đurđic, 16. novembra.
    Manastir Sveti Šorđe u Temskoj je pod zaštitom države od 1948. godine.
    Početkom 1994. godine Skupština opštine Pirot donela je odluku o privremenoj zaštiti okoline manastira Sveti Đorđe. Time je vlasnicima ograničeno pravo korišćenja zemljišta i objekata u zaštićenom području. Namera je da se trajnije zaštite kompleks manastira, srednjevekobno utvrđenje i građevine hidroelektrane kao prostorne kulturno-istorijske celine, da se ograniči i zabrani bilo kakva promena oblika terena.'' (Sa sajta TO Pirot)



    I ovaj objekt u privrednom dvorištu, severno od crkve, je u obnovi.
    Манастир Темска

    Manastir Temska

    Manastir Temska



    ‘’Temštica je retko lepa reka koja se s visova Stare planine spušta u Nišavu blizu sela Temska, pa se na pojedinim mapama pojavljuje i pod tim imenom. Zanimljivo je da se deo njenih voda prečicom spušta u Nišavu kod Pirota, tako da je to reka s dva ušća. Jedna od sastavnica Temske, Toplodolska reka, izvire ispod Midžora, najvišeg vrha Stare planine.

    Nešto pre manastira Temska reka napušta kanjon (koga zovu u poluzbilji Kolorado) i razliva se po širokoj kotlini.
    Naredna „stanica” na putu do ušća jeste selo Temska, poznato po kamenorescima. Selo leži na putu Pirot – Knjaževac. Sačuvano je dosta starih kuća, ali one polako nestaju pred novim zdanjima. I kamenorezački zanat je dosta modernizovan mada moćne testere za sečenje kamena i dalje pokreće voda.’’



    Манастир Темска

    Temska reka između sela i manastira. Vidi se deo sela bliži manastiru.


    Selo Temska 'sa zadnje strane', domaćinstva okrenuta dvorišnim zgradama prema reci.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 08.10.2010 u 10:19

  14. #119

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР БЛАГОВЕШТЕЊE (КАБЛАРСКО)
    ОВЧАР БАЊА

    Manastir Blagoveštenje kablarsko - Ovčar Banja

    Манастир Благовештење Овчар Бања

    ''Манастир са црквом Благовештења налази се у Овчар Бањи. По својој архитектури једнобродне основе са истуреним правоугаоним певницама и полукружном апсидом, по елевацији простора који се преко трема и, првобитно спратне, лаком дрвеном преградом од наоса одвојене припрате уздиже ка куполи, по сачуваном фреско сликарству, иконама и елементима каменог и дрвеног намештаја, овај храм представља репрезентативни пример материјалних могућности и монашког укуса у првој половини XVII века. Из темеља сазидана 1601/2, црква је тада добила само иконе престоног низа на иконостасу. Њен ентеријер и западна фасада украшени су фрескама три деценије касније, иконостас је надвишен Чином и крстом са Распећем, а убрзо су репрезентативне иконе постављене и на преграду између припрате и наоса. Током времена – о томе сведоче записи – у манастиру су преписиване књиге, мењана је кровна шиндра и обнављан дрвени трем, президана апсида, око 1900. промењен иконостас, док се континуитет монашког живота делом прати и сукцесивним настанком трију конака у порти. Опсежни санациони и конзерваторско рестаураторски радови на архитектури и живопису изведени су у периоду 1966–76, радови мањег обима на објектима унутар порте током деведесетих година, а реконструисани стари иконостас враћен је у цркву 1994. Препокривање цркве клисом изведено је 2005.'' (Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе РС)
    Манастир Благовештење Овчар Бања

    Обратите пажњу на амвон (кружни камен у поду на коме стоји свештеник) - претпостављам да је то камена розета која се помиње ина једном месту у описима.
    Манастир је споменик културе великог значаја.
    Manastir Blagoveštenje kablarsko - Ovčar Banja

    Манастир Благовештење Овчар Бања



    ''Nalazi se na blagoj uzvišici iznada sadašnjeg naselja Ovčar Banje. Ovo je jedan od retkih manastira u Ovčarsko-kablarskoj klisuri za koji se tačno zna kada je podignut i ko su bili ktitori. Natpis iznad ulaza u crkvu govori da je hram podignut 1601/02. Hram je izgrađen u raškom graditeljskom stilu i svojom arhitekturom je posle manastira Sv.Trojica, najlepši manastir u Ovčarskoj-Kablarskoj klisuri.

    Manastir Blagoveštenje poseduje jedan od najznačajnijih ikonostasa iz prve polovine XVII veka u srpskoj umetnosti toga doba. Crkva ovog tipa bila je jedan od retkih hramova koji su dobili tako reprezentativno ukrašen enterijer u kome impresivni ikonostas zauzima dominantno mesto svojom izuzetno bogatom duboreznom obradom i slikanom dekoracijom.

    Manastir poseduje jednu od najstarijih knjiga, Blagoveštenjsko jevanđelje, nastalo 1372. godine. Pored ove knjige ima i štampano Četvorojevanđelje iz 1552. godine, iz štamparije Trajana Gundulića.'' (Informativni web portal grada Čačka)

    Манастир Благовештење Овчар Бања



    ''Manastir Blagoveštenje se nalazi pod Kablarom uzvodno uz Moravu, s leve strane reke, iznad same hidrocentrale Ovčar Banja.

    U manstirskokm krugu, sem crkve, postoji nekoliko zgrada i konaka podignutih u raznim vremenima.

    Crkva ima osnovu u obliku krsta sa apsidom na istoku. Na zapadu uz nju je u novije vreme prislonjen jedan trem s drvenim stubovima. Kube nose luci poduhvaćeni pandafitima. Svod je obličast. Osmostrani tambur kubeta izrađen je od tesane sige. Sudeći po kubetu, moglo bi se pretpostaviti da je i ostali deo crkve od istog materujala. Izuzetak bi verovatno činio oltar za koji je Vuk zabeležio „da je nađivat“ pošto se „nekad bio odvalio i srušio donju stranu ćelija“.


    Manastir Blagoveštenje kablarsko - Ovčar Banja

    Izvesni arhitektonski elementi ukazuju da je Blagoveštenje moglo biti sazidano u vreme procvata tzv. „raške škole“, tj u XII-XIII veku. Međutim natpis iznad ulaznih vrata na zapadnom zidu crkve, u tremu, kaže da je hram podignut 1602. godine. On glasi: „Izvolenijem oca i pospešenijem sina i svršenijem Svetog duha sazda se sij sveti i božestveni hram Blagoveštenije presvjatija vladičice naše i Bogorodice i prisno djevi Marije v vremena teška i nužna, trudom i userdijem igumana kir Nikifora s bratijami i svrši se v leto 7110“ tj 1602. godine. Drugi zapis u crkvi na severnom zidu koji odvaja naos od priprate, obaveštva da je unutrašnjost hrama žiopisana 1632. godine.
    Od starog ikonostasa je ostala sačuvana prestolna ikona sa Hristom iz vremena osnivanja. Manastir je poznat po prepisivačkoj školi.'' (Vikipedija)

    Манастири Овчарско Кабларске клисуре

    Manastir Blagoveštenje kablarsko - Ovčar Banja

    Манастири Овчарско Кабларске клисуре
    ''Манастир са црквом Благовештења налази се у Овчар Бањи. Основан је вероватно у средњем веку, али данашња црква потиче из 1602. године. Црква је једнобродна грађевина рашког типа, са полукружном олтарском апсидом на источној и припратом на западној страни, уз коју је касније дозидан дрвени трем. Над средишњим делом цркве је осмострано кубе, изведено тесаним сигом, а остали део цркве је од притесаног кречњака и пешчара. Црква је живописана од 1602. до 1632. године. Од старог иконостаса сачувана је престона икона Богородице са Христом из 1602. године.
    Манастир Благовештење Овчар Бања

    Трем наткрива западни зид живописане фасаде.
    Manastir Blagoveštenje kablarsko - Ovčar Banja

    Изнад врата је исписан текст о градњи манастира.


    Испод трема.
    Manastir Blagoveštenje kablarsko - Ovčar Banja

    Током времена у манастиру је мењана кровна шиндра, обнављан је дрвени трем, а око 1900. године промењен је иконостас. Манастир Благовештење познат је по преписивачкој школи. По архитектури, сачуваним фрескама, иконама и елементима дрвеног и каменог намештаја, овај манастир представља репрезентативни пример у првој половини 17. века.

    Од старијих вредности у цркви истичу се мермерна плоча са розетом из 17. века и фрагменти фресака, наоса, олтарског простора и зидане олтарске преграде из истог периода, рад Живка Павловића из Пожаревца. Манастирски комплекс је 1845. године опасан зидом.'' (Са сајта СПЦ Луцерн)

    Манастири Овчарско Кабларске клисуре

    Манастир Благовештење Овчар Бања

    Manastir Blagoveštenje kablarsko

    Врата конака. Доња плоче је са старог конака на чијим темељима је изграђен садашњи конак.
    Manastir Blagoveštenje kablarsko

    Манастири Овчарско Кабларске клисуре
    ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКИ МАНАСТИРИ
    ''На уском географском простору, у клисури Западне Мораве, смештена је велика група манастира, у народу названа "Српска Света гора". Већина манастира је подигнута у време турске власти, када су имали велики историјски и културно-уметнички значај. Најстарији писани подаци о њима говоре о интензивној преписивачкој школи у 16. веку у манастирима, а Вук Караџић говори да су два манастира (Благовештење и Јовање) имала "куле за писање књига". Овчарско-кабларски манастири су били значајно средиште уметничке делатности, о чему говори чињеница да су све цркве имале осликане фреске и олтарске преграде у виду иконостаса, који су делимично сачувани.

    Није познато колико је некада било манастира, а данас их има десет. На левој страни западне Мораве, под Кабларом, су Благовештење, Илиње, Јовање, Никоље и Успење, а под Овчаром су Ваведење, Вазнесење, Преображење, Св. Тројица и Сретење. Многи од манастира временом су преправљани и обнављани. Услед градње пруге, Преображење је измештено на нову локацију, Јовање је изнова зидано због изградње хидроцентрале Међувршје, Вазнесење је знатно обновљено, а Илиње и Успење су између два светска рата поново подигнути на старим местима.

    Најзначајнији манастири (Благовештење, Никоље, Сретење и Св. Тројица) су стручно конзервирани и заштићени као споменици културе од великог значаја за историју и културу Србије.'' (Са сајта СПЦ Луцерн)

    Manastir Blagoveštenje kablarsko

    Манастир Благовештење Овчар Бања

    Манастири Овчарско Кабларске клисуре
    Poruku je izmenio nenad.bds, 25.10.2010 u 09:29

  15. #120

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР ГОДОВИК

    Manastir Godovik

    Манастир Годовик
    ''Предање каже, а у народу још увек тајанствено кружи прича о древној светињи манастира Годовик чији се настанак несигурно смешта у време благочестивог краља Драгутина и градње цркве - манастира светог Ахилија у Ариљу. ((Драгутин – Стефан Драгутин Немањић син Стефана Уроша I и Јелене Анжујске. Краљ Србије (1276-1282.); краљ Срема, 'Сремски краљ' (1282-1316.) – моја напомена.))
    Манастир Годовик

    По речима неких историчара и писаних трагова време постојања светиње посвећене Св. великомученику Георгију - Ђурђиц указује на средњи век, па и на то да је на остатцима неке средњевековне црквице монах Јосип Мандопара подигао новији храм. Но, време изградње оставићемо стручнијим лисцима да утврде.Оно што је сасвим сигурно је да манастир Годовик заузима значајно место у мисији очувања вере и традиције и првих корака описмењивања у овом крају крај ужичке Пожеге, чак преузимајући ту улогу од манастира св Ахилија. Због свог прикривеног положаја, воде и шуме ,која је погодна за скривање у турско доба духовни живот цвета под вођством тада чувеног игумана Јосипа Мандопаре све до 1833. године када манастир нагло губи значај по смрти игумана (1829. год.) и постаје парохијска црква за време ужичког епископа Никифора.
    Manastir Godovik

    Манастир Годовик
    Да је манастир постојао у 17 веку сведочи и сачувани антиминс који је осветио патријарх Арсеније трећи 1692 године, који је затражен у сеоби. Данас се он налази у Црквеном суду у Краљеву.
    Манастир Годовик

    Западна - главна врата.


    Северна (бочна) врата

    Куполна црква са основом у облику уписаног крста, грађена од две врсте камена сиге - бигра и камена вулканског порекла који су везивани кречним малтером одаје својом скромношћу и изгледом, без фресака, тешке дане њеног грађења односно обнове а то је турско време, када скромне црквице преузимају мисију владарских лаври. Припрата је касније дозидана.


    Манастир Годовик
    ... По летопису свештеника Миломира Цековића 1780.г. јеромонах Јосип обновио је цркву и дозидао паперту, препокрио је шиндром и озидао камени зид око цркве.Спољни трем - паперта имао је само стубове и штитио је вернике од невремена. Опет и зидови откривају знамења и трагове тако са записа над западним порталом наоса који каже "1808 године обновљен при верном Георгију Петровићу "Ператору" и митрополиту Леонтију и трудом свештенојереја Исаије Поповића"1833.год Кнез Милош Обреновић поклања звоно које се данас налази на цркви св Илије. Манастир Годовик је по предању имао звонару покривену шиндром.
    За време аустро - турског рата 1914 - 1918 год. звоно је било сакривено - закопао га прота Спиро Остојић преко пута цркве Св.Илије да не би било претопљено.
    Године 1837.године Годовик има парохију од 8 села са 244 куће и 1758.душа. По приходима годовичка црква је одмах иза ужичке.

    Постоје и сведочанства Јоакима Вујића 1826.год. и Ото Пирха.

    Ото Пирх (1799-1832) образован и радознао човек по природи, капетан у пруској војсци при генералштабу, 1829. године у својој књизи Путовање по Србији пише: ''Кроз котлину ариљску тече Рзава, која долази са југозапада и близу Ариља,нешто ниже, утиче у Мораву. Пошто смо јахали још један сат кроз планину, дођосмо у једну отворену долину ка манастиру, селу и потоку Годовику, који утиче у блиску Ђетињу, на којој је Ужице. Предео око Годовика је врло леп. Чим смо се попели уз леву страну потока, добисмо простран изглед на Моравску долину, која се пружала ка истоку и на високо уздигнут Каблар. Време је опет било врло топло и само на највишим врховима видео се још снег. После непуног сата стигосмо на Ђетињу....'' У пожешки крај Ото Пирх стигао је 5. новембра и задржао се у Годовику који му је запао за око због своје лепоте.


    Манастир Годовик

    Јоаким Вујић (1772-1847.) био је писар,учитељ, професор, позоришни радник, директор и оснивач позоришта у Крагујевцу и Београду. У свом делу Путешествије по Србији 1 оставља сведочанство : ''...Годовик. Недалеко од овог села јесте и један општежитељни манастир, који се равним именом Годовик зове. Овај манастир лежи от восточне, јужне и западне стране измежду страшни камени стена, а от северне указује се један простор с прекрасним ливадама. Недалеко от овог манастира проистиче један источник, који се такожде Годовик зове. Овај после чини један поток, на којим воденице намештене стоју. Церква има горе једно труло, а храм је свјати великомученик Георгиј, 23.априла. У церкви све по начину благочестиве церкве у расположенију стоји, како што је олтар с чесним трапезом, на којој лежи свјато евангелије са сребром оковано, а на проскомидији јест један позлаћени путир и један у кутијици разложени златни крст са животворјашчим древом, а код овога креста стоји јоште и једна кутица за свете мошти. Равним начином у овој церкви јест и једно лепо, ново темпло, горе с распјатијем Христовим а доле с царским дверми, с престолним иконами и с пет лепих нови кандили украшено. Певнице содерже скоро све књиге измежду којих минеји месеца априлија и ноемврија јесу рукописни, и јоште к тому друге неке рукописне књиге находе се. Овај манастир возобновљен био лета 18о8., под владенијем серпског вожда, Г. Петровича. Обаче попаденију његовом јест исти манастир од Турака много страдао, обаче опет зато није био попаљен и порушен. Основатељ и ктитор ове обитељи купно с народом био је преп. от. Јосиф Мандопара, садашњи игуман. Овај манастир держи грунтове, обаче Турчину спахији неплаћа ни паре, јербо лежи на земљи еминској.''


    Манастир Годовик
    Цркву је поново опремио и покрио ћерамидом Мићо Стојић из Пожеге 1834.год.
    1956.године по сведочанству свештеника миломира Цековића срушило се кубе цркве св. Георгија.

    1976. год за време свештеника Добросава Лазовића започета је обнова цркве св Георгија који изводи Завод за заштиту споменика, а 1996. год. за време свештеника Ивана Марјановића је освештана од стране еп. Никанора по благослову еп. жичког Стефана и у богослужбеној употреби.

    2006. год. је на ново препокривена због дотрајалости "старе" покривке маћанском каменом плочом, и осветљене су и повезане уличном расветом обадве цркве.
    На подручју Црне Горе, Херцеговине, Босне и Србије а посебно на територији западне Србије иконописачка делатност уметничке породице Лазовића оставила је дубок траг. Једно од дела родоначелника ове породице Симеона Лазовића сачувано је и на светлост дана изашло обновом манастира Годовика, а то је иконостас који је дуго био чуван у новој цркви... Био је свештеник и најчешће се потписивао уз ознаку Зограф са поп и свешченојереј. По свему судећи сликарство је учио самостално, мада није искључено да је био једно време ученик неког од угледнијих сликара Боке Котоске. Веровало се да је сликарску делатност почео осамдесетих година 18- тог века док најновија истраживања указују на још раније време . Несумњиво талентован остао је ипак на нивоу просечног сликара немајући услове да достигне виши ниво али Симеон је један од ретких зографа 18. и почетком 19. века који је у оквиру скромних могућности учинио велики допринос уметничком наслеђу нашег краја.

    Иконостас у Годовику још једно је дело Симеона Лазовића које је солидно очувано и чека стручну обраду. По Милеуснићу потиче из 1813. год.

    Школа Плетара
    При манастиру је радила кратко и школа Плетара у 18. веку. прво на "Бездан пољу "на Жиравама 2 км изнад а затим и код саме цркве на западној страни где постоји оправдано мишљење да је постојала а затим и била упаљена.

    Спомен чесма
    1865.године саграђена је чесма тада на извору годовичке реке испод цркве .Као градитељи поменути су Мијајло Поповић, Милан Недељковић,и свештеник Димитрије Смиљанић, међутим 1962 извор се померио крај манастира и чесма је већим делом године сува.'' (Са сајта манастира Годовик )


    У подножју стене (5-6 метара иза мене) је врело. У корито потока положено је више пластичних водоводних цеви којима се вода разводи до домаћинстава испод манастира.
    Манастир Годовик

    Манастир Годовик


    Комплекс Годовик – код Пожеге

    ''Недалеко од Пожеге, јужно према Ариљу, налази се село Годовик ванредно лепих амбијенталних вредности са природним феноменом - јаким извором испод окомите стене који се претвара у поток са неколико водопада и слапова. На потоку су постојале воденице, грађене у другој половини и крајем XIX века, од којих је сачувана једна у неаутентичном стању. У њеној близини је кућа Василија Поповића из угледне годовичке свештеничке породице, саграђена око 1875. као и чесма на локалитету „Пијаца“, зидана каменом са две луле подигнута као задужбина двадесетих година овог века.
    Манастир Годовик

    Црква Св. Илије је око 300 метара од манастирске црве.

    Из прошлог века је и црква Св. Илије, на чијој се западној фасади налазе спомен плоче са уклесаним именима ратника палим у ослободилачким ратовима 1912–1918. Саграђена је у барокном стилу са карактеристичним звоником 1855. означивши привлачну тачку за формирање центра села. Најзначајнија у оквиру целине је црква Св. Ђорђа. Њена архитектонска вредност изражена просторном концепцијом и појединим детаљима одликују се обележјима традиционалног градитељства. На основу антиминса који је цркви даровао патријарх Арсеније Чарнојевић њен настанак је датован најкасније у другу половину XVII века. Иконостас су сликали припадници познате сликарске породице Лазовић, почетком XIX века. Темељни санациони радови и радови на реконструкцији цркве Св. Ђорђа обављени су од 1976–82. На другим објектима конзерваторски радови нису извођени и они су у лошем стању, посебно црква Св. Илије са распукнутим зидним платнима која прете да се сруше.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)

    Комплекс је споменик културе од великог значаја
    Манастир Годовик

    Manastir Godovik
    Poruku je izmenio nenad.bds, 20.10.2010 u 22:19

Strana 8 od 11 PrvaPrva ... 678910 ... PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Stari srpski manastiri van Srbije
    Autor Crazy Angel u forumu Kulturna baština
    Odgovora: 19
    Poslednja poruka: 26.10.2013, 10:12
  2. Fudbalski kup Srbije
    Autor DarkRed u forumu Spomenar
    Odgovora: 54
    Poslednja poruka: 03.12.2010, 00:30
  3. Decentralizacija Srbije?
    Autor Shumadinac u forumu Politika
    Odgovora: 44
    Poslednja poruka: 13.10.2010, 21:05
  4. Odgovora: 70
    Poslednja poruka: 12.06.2009, 16:27
  5. Požari širom Srbije
    Autor Lady S u forumu Spomenar
    Odgovora: 11
    Poslednja poruka: 30.07.2007, 00:51

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •