(Надаље иду шири изводи из књижице Слободана Живојиновића ''МАНАСТИР БОГОВАЂА'' Друго, допуњено издање.)
''... Уговором у Сегедину 1444. Ђурђу (Бранковићу) је враћена Деспотовина уз погодбу да Турцима плаћа данак. Тада су му враћени синови које је султан ослепео. Кад их је водич увео у Ђурђев двор у Смедереву, несрећни отац се онесвешћен срушио на камени под. У непрестаном болу и дубокој жалости, живео је до 1456. године, када је, на Бадњи дан, испустио своју напаћену душу.
После смрти свога оца, а затим и мајке Јерине, слепи Гргур је са својом сестром Маром, удовицом султанијом, отишао у Цариград, а затим се закалуђерио и добио име Герман. Потом се вратио у Србију и као калуђер живео у манастиру Боговађа. Ту је и умро 16. октобра 1458, годину дана пре потпуне пропасти српске Деспотовине.
Из напред изложеног, јасно се види да се манастир Боговађа помиње као активан манастир још у првој половини XV века, пре пропасти Деспотовине, а то значи да је и тада постојао, мада му се не зна ктитор и време подизања. Такође се може закључити даје овај манастир био један од већих, познатијих и имућнијих, кад га је један од Деспотових синова изабрао за своје боравиште, у њему умро и у њему био сахрањен. Дакле, могло би се претпоставити да је овај манастир био задужбина некога члана породице Бранковића, али се ова помисао не може одржати кад се зна да Бранковићи (вероватно аутор мисли: до тог времена) нису подизали верске задужбине. Исто тако, пошто је област око реке Колубаре често мењала власнике, тешко се може утврдити ко су били ктитори овога старог манастира, којем се не може порицати постојање и значај у XV веку. Када се зна да је Стеван Лазаревић добио ову област од угарског краља Сигисмунда 1402. године, могла би постојати вероватноћа да је он једини могао бити ктитор првобитног манастира Боговађе. Ово тим пре, што син његовог наследника Ђурђа узима баш овај манастир за своје монашко уточиште и вечно боравиште поред толиких немањићких задужбина. Значи да је полагао извесно право баш на стару Боговађу.
Манастир Боговађа
Историја није забележила где су сахрањени земни остаци деспота Ђурђа и супруге му Јерине, а такође нема ни поузданих писаних доказа где се налази Гргуров гроб. Али, што не казује историја, казује народно предање које тврди да је Гргур сахрањен у првобитном манастиру Боговађи, поред реке Љига. То изричито тврди и јеромонах Јосиф у Троношком родослову, а то му се може веровати, јер је он црпео податке из народног предања. Затим, сви аутори, пишући о Боговађи, тврде да је јеромонах Мардарије године 1545. подигао нову цркву Боговађу на старим темељима, што значи да је на томе месту раније постојо манастир, који је у току честих ратова могао бити порушен до темеља, али није могао бити избрисан из народног предања. Он је могао бити порушен само око 1459, после Гргурове смрти, када су Турци потпуно овладали Деспотовином, или пак у каснијим војним походима који су пролазили кроз ову област.
Од Гругове смрти до 1545. године, када су се још распознавали темељи порушене старе Боговађе, на којима је калуђер Мардарије, са братијом коју је овде нашао, подигао нову цркву, протекло је само 87 година, а то је исувише кратко време да би се утрли трагови постојања једне значајне верске грађевине. Од Гргурове смрти до писања Троношког летописа протекле су 333 године, а то је такође недовољно времена да би избледело усмено предање у једном народу који је, оскудан у писменим људима, усменим предањем, са колена на колено, стварао и одржавао историју. Остаци старог, првобитног манастира Боговађе били су на падини брега, изнад данашње цркве која се, услед четири обнављања, спустила ниже од раније локације некадашњег манастира.
ПОВЕСТ О ПОДИЗАЊУ МАРДАРИЈЕВЕ ЦРКВЕ
На једној страници такозваног Дабиног јеванђеља, које се чува у манастиру Боговађи, записао је Хаџи-Рувим следећи запис:
''Повест о првој бившој цркви овде је записана: Изволенијем Оца и поспешенијем Сина и совершенијем свјатого Духа,ја, смерни Мардарије, јеромонах схимник, отечеством од Вранеши, дођох и примих ово име и почех се трудити помоћу Христа те у име Његово и пречисте Матере Његове, са мојом братијом у Христу, подигосмо цркву у славу и похвалу светом и славном великомученику Георгију; овоме светом месту био је ктитор кнез Павле и Јован Велимировићи са осталим православним христијанима 1545. године; тада беше круг сунца 9, а месеца 11. (9. новембра 1545).''
Испод овог записа, Хаџи-Рувим је насликао и ликове кнеза Петра и Павла Велимировића, спахија из села Јабучја. Када се зна да су ови ктитори живели у XVI веку и да је њихове ликове Рувим нацртао после пуних 250 година, онда се може веровати да је њихове слике нашао или у некој старој црквеној књизи, својини првобитне цркве, или их је нацртао према фресци, уколико је она постојала. ''
...Мардаријева црква била је мала и тескобна те се у њој једва могло вршити богослужење. Али зато су конак и остале зграде били пространи и довољни за општежитије монашке братије. Према записима у црквеним књигама може се закључити да је живот у овоме манастиру текао мирно од прве половине XVI па до друге половине XVIII века, до турско-аустријског рата 1787. године, у којем је манастир Боговађа спаљен.
Црква преподобног Мардарија била је мала и тескобна, па кад је већ као таква била порушена, Хаџи-Рувим је са братијом и народом решио да се подигне нова, већа, пространија и подеснија за вршење Литургије. Дотадашња црква могла је служити у Мардаријево време, али Рувиму, образованом и светском човеку није одговарала. Затим, охрабрен реформама султана Селима, осетио је да је дошло време да се освети Агарјанима за све муке које је у избеглиштву пропатио и за порушене српске манастире. Прегао је да подигне нову цркву у славу светога Георгија и за страх Турцима, како је записао ... Изградња је почела 1791. а завршена 1794.
Хаџи-Рувим иије био само црквени човек, већ и прави народни бранилац, који је учествовао у свим народним патњама и прегнућима.... Како је и због чега дошло до сече кнезова и због чега је Хаџи-Рувим био погубљен, постоји више верзија од савременика тих догађаја. Међутим, сви се слажу у једном - да је, поред осталих важних околности, повод за сечу кнезова било писмо кнеза Алексе упућено његовом пријатељу аустријском мајору Митезеру, под којим је служио у Српском фрајкору. Добивши ово писмо, дахије су сазнале шта им се на пролеће 1804. спрема, па су одлучиле да брзом акцијом предухитре и спрече устанак.
Манастир Боговађа
Кад је устанак почео успешно да се развија и поједине војводе, а нарочито Јаков Ненадовић, видеше какве части и моћ доносе власти и првенство које су они сами дали Карађорђу изабравши га за вожда, почеше гледати да му ову власт ограниче.
Према руском упутству које је донела српска делегација која је ишла у Русију да тражи помоћ за устанике, старешине изабраше између себе неколико војвода и угледних људи у једно тело, које ће управљати ослобођеном земљом, остављајући Карађорђу само команду над војском и управљање војним операцијама. Тако је установљен Правитељствујушчи Совјет народа српског, којем је за првог председника изабран прота Матеја Ненадовић. Српској делегацији био је одређен као тумач Теодор Филиповић, Србин из Руме и доктор права, те кад је по завршеном послу делегација пошла у Србију, са њом је пошао и Филиповић. Као велики родољуб, Теодор је своје име претворио у Божидар, а презиме у Грујовић. Дошавши у Србију, постављен је за секретара Правитељствујушчег Совјета.
Пошто је Београд у то време још био под Турцима, то није било погодног места где би се Совјет сместио. И сам Карађорђе није желео да ово тело буде у тесној вези са народом, те му је одређивао место становања где је сам налазио за сходно. Председник Совјета прота Матеја о томе каже:
Карађорђе одреди да у манастир Вољавчу идемо и тамо седимо. Већ ми какви смо такви смо; дају мени првенство и одосмо у Вољавчу. То је било 15. септембра 1805, на Велику Госпојину. Божа Грујовић и секретар, и концеписта и архивар, столоначелник и сва звања на себи носи.
У Вољавчи пустиња, планина и врлет, нити имамо шта изјести нити попити, прави пустиници и посници. Замолимо господара Ђорђа он одобри: преместимо се у Боговађу, где свашта колима доћи може. Сад ако и јесмо у манастирским ћелијма, опет нисмо испосници, иако се из својих каса хранимо."
Манастир Боговађа
Конак у коме је био Правитељствујушћи совјет (влада). На дољој слици је спомен плоча на конаку.
Манастирски конак у Боговађи подинут је за време игумана Василија и архимандрита Рувима. Зграда конака је бондручара и лежи на масивном полуподруму -полуприземљу. Подрум је зидан од камена и има подземни излаз, да се у случају нужде може кроз њега повући у шуму. Подрум је зидан много раније, а касније су му додате две просторије и ходник. На спрату се налази шест мањих оделења - ћелија, у које се улази из дугог ходника. Цела је зграда покривена четвороводним кровом са ћерамидом.
Трем конака - у доњим просторијама су били мајстори, па претпостављам да ће убудуће посетиоци моћи да га разгледају.
Као што се види из казивања проте Матеје, совјетнике је глад дотера ла из Вољавче у Боговађу. Прота не каже кад су овамо дошли, но то је могло бити исте јесени. Игуман је своју собу уступио за одржавање седница, а по ћелијама су се разместили совјетници. Ручавали су заједно са калуђерима у великој трпезарији у приземљу, дајући свој допринос за набавку хране. Два писмена калуђера, игуман Мојсеј и јеромонах Неофит, из Дрена, помагали су секретару у писању концепата и преписивању совјетских одлука. Отуда прота Матеја и одаје признање старим калуђерима и манастирима.
ТРЕЋА ОБНОВА БОГОВАЂЕ
Несрећне 1813. годнне, надмоћна турска сила поново је покорила устаничку Србију. Поново су рушене и паљене цркве и манастири, а лепа Рувимова црква прва је међу њима била срушена.
...После успешно окончаног устанка, Милош Обреновић, поставши врховни књаз српски, приступио је обнови опустошене земље. Своју нарочиту наклоност и дарежљивост показао је према манастирима, првенствено према манастиру Боговађи, чија је црква била сравњена са земљом...Градњу нове цркве и обнову конака извршио је у то време познати неимар Милутин Гођевац, из Осата у Босни, са 80 радника зидара и тесара...
На зиду цркве је више надгробних полоча.
ЧЕТВРТА ОБНОВА МАНАСТИРСКЕ ЦРКВЕ
Књаз-Милошева црква, подигнута на темељима Рувимове богомоље, убрзо се показала недовољна за потребе богослужења и пријем већег броја верника, нарочито у дане великих празника. Године 1852, за време игумана Григорија Илића, подигнута је нова, проширена црква, која и данас постоји.
На слици, на десној страни, је конак јужно од цркве који се овде назива 'нови конак'.
ПОДИЗАЊЕ НОВОГ КОНАКА
Шест година након изградње нове цркве, подигнут је и нов манастирски конак. Изнад северних врата овот конака утиснута је камена плоча са записом:
''Сеј дом во обитељи св. великомученика Георгија Боговађа именујемој, воздрузисја милостију Господа Бога нашего при владенију Србскаго књаза Александра, Благословенијем епископа Шабачкаго Г. Михаила, старањем и трудом Архимандрита Григорија со братијеју сеји обитељи 1858. года.
Исти дом обнови се при владенију Његовог Величанства краља Мила- на Обреновића првог, благословом епископа шабачког Самоила, трудом и настојањем архимандрита Прокопија с братством свете обитељи 1884.''
Плоча на 'новом конаку' на којој је текст изнад ове слике.
.... У току велике Колубарске битке у околини Боговађе вођене су жестоке борбе. У манастиру је било превијалиште за рањене у борбама око реке Љига. При повлачењу аустријске су трупе опљачкале манастир, уништивши му имовину и највећу његову драгоценост: Рувимову библиотеку.
Конак на запад од цркве је новијег датума.
ПРЕТВАРАЊЕ БОГОВАЂЕ У ЖЕНСКИ МАНАСТИР
Од свога постанка па све до 1957. године манастир Боговађа био је мушки манастир, са већим или мањим бројем монаха који су опслуживали манастирску парохију, вршили богослужења у храму и обделавали манастирску земљу.
Према указаној потреби, манастир је 1957. године претворен у обитељ за монахиње.
Слика је из књижице која је наведена.
Хаџи Рувимова чесма
Предање каже да је један слепац, Богом вођен (оту да Боговађа), дошао на из вор, умио се и прогледао. Воду са овог извора народ сматра лековитом. Верује се да она лечи многе, а на рочито болести очију. Хаџи-Рувим је озидао из вор каменом и спровео воду кроз цеви, те је тако та чесма по њему прозвана Хаџи-Рувимова". Налази се испод манастира, данас у кругу оближње војне касарне. Неколико пута је обнављана.''
Citat
