Manastiri Srbije
Prikaz rezultata 1 do 15 od ukupno 162

Threaded View

Prethodna poruka Prethodna poruka   Sledeća poruka Sledeća poruka
  1. #1

    Manastiri Srbije

    Nenad.bds:Приказ манастира Крушедол је први постављен, вома сиромашно у односу на касније развијен вид представљања манастира, а ни извор текста није био наведен. У међувремену је 'крпљењем' додат већи број слика да би се приказ приближио већини приказа манастира. Сада постављам нови приказ (уз део већ виђених фотографија) и текстове из идентификованих извора.

    Ime: Manastir Krušedol (21).JPG Pregleda: 3603 Veličina: 80.3 KB

    МАНАСТИР КРУШЕДОЛ

    Ime: 00DSC_4276.JPG Pregleda: 3242 Veličina: 52.9 KB

    ''Што је за средњовековну Србију био манастир Студеница, то је за Србе у Подунављу био манастир Крушедол или 'друга Студеница", маузолеј сремских деспота Бранковића, чији култ за време Турака чак превазилази стари култ Срба светитеља из дома Немањића.

    За разлику од других фрушкогорских манастира чији су ктитори и време оснивања покривени велом тајне, за Крушедол се поуздано зна да су га основали деспот Ћурђе Бранковић, у монаштву назван Максим, и његова мајка, замонашена деспотица Ангелина. Настанивши се у Срему 1508/1509. године, владика Максим добија од својих рођака Јакшића место Крушедол и у њему уз материјалну подршку влашког војводе Јована Њагоја Басарабе оснива мушку обитељ у којој као београдско-сремски митрополит живи до 1516. године. Недалеко од манастира Крушедола, деспотица Ангелина између 1512. и 1516. подиже женску обитељ, данас Сретењску цркву у селу Крушедолу, новчаном помоћи руског кнеза Василија, где до 1520. проводи своје последње године као монахиња. Сахрањена у припрати своје задужбине, њено нетљено тело се после неколико година преноси у синовљеву Благовештенску цркву и похрањује у ћивот сина Јована, док се мошти њеног мужа Стефана и сина Максима полажу у други ћивот и излажу на троновима испред иконостаса главне цркве. После спаљивања манастира Крушедола и моштију светих Бранковића 1716. године, од стране Турака, сачувала се само лева рука мајке Ангелине чије су честице похрањене у посебан кивот у манастирској капели.
    Ime: Manastir Krušedol (2).JPG Pregleda: 3237 Veličina: 62.3 KB

    Будући да се на сремске Бранковиће гледало као на легитимне наследнике некадашњих деспота, и сама породица прихвата водећу улогу међу српским живљем у Угарској.

    Династичка светородност Бранковића, заснована на неговању култа родоначелника Ђурђа Бранковића као ''господара Срба", била је од пресудне важности не само за учвршћивање њиховог угледа у Срему и Угарској, него и на територији некадашње (Деспотовине) Србије. После преране смрти слепог деспота Стефана и изненадног краја деспота Јована, замонашени Максим се, уместо политичким амбицијама, предаје остварењу планова везаних за организацију верског живота православног живља и успостављању црквене самосталности на угарско-влашким територијама изван власти надируће Турске империје. Деспоти Бранковићи су последњи феудални владари које је канонизовала Српска православна црква, па непосредно после смрти добијају свој култ, службу и житија. Њихове чудотворне мошти имале су исцелитељску моћ, а после турског освајања Београда 1521. они се призивају и моле за мир као народни заштитници.

    Ime: Manastir Krušedol (19).JPG Pregleda: 2306 Veličina: 49.1 KB

    ...Саграђен сасвим у духу времена, крушедолски храм поштује старо српско градитељско наслеђе и истиче идеју повезаности са српском културом у доба државне самосталности. Од изворног старог иконостаса сликаног око 1512. године, сачуван је Деизис са апостолима, рад влашких мајстора, који је владика Максим вероватно добио на поклон од Деспине и Јована Њагоја.

    Ime: Manastir Krušedol (3).JPG Pregleda: 2641 Veličina: 95.8 KB

    Део новоосноване манастирске библиотеке потицао је из старе дворске библиотке деспота Ђурђа Бранковића и имао готово сва дела класичне византијске књижевности ...

    И непосредни наследници владике Максима, под чијим је руководством завршено украшавање манастирске цркве, неговали су идеју о Крушедолу као породичном маузолеју и митрополијском средишту. ...Према пандански сликаним ликовима Светог Саве и светог владике Максима у доњој зони стубаца, може се закључити да је већ средином 16. века устројена замисао о подударности њихових делатности, а београдско-сремска митрополија прихватила и наставила светосавску идеју о самосталности српске црквене организације. Како је у време живописања манастирске цркве деспот Максим већ био проглашен за светог, на сводовима крушедолске припрате били су насликани Васељенски сабори, који се уобичајено срећу на сводовима припрата и других митрополијских средишта.... Идеја о крушедолском манастиру као култном и митрополијском средишту није замрла, него је негована кроз цео 16. и 17. век и постала основа препорода до којег долази после Велике сеобе (1690).

    Ime: Manastir Krušedol (5).JPG Pregleda: 3650 Veličina: 76.4 KB
    Кивот са сачуваним делом моштију мајке Ангелине.

    И велика фреско-композиција Страшни суд на спољњем зиду западног прочеља крушедолске благовештењске цркве потиче из средине 17. века. На овом доста оштећеном живопису вероватно домаћих мајстора.. Из 17. века потичу и 72 медаљона светих и мученика на потрбушјима прислоњених лукова на певничким апсидама.

    Ime: Manastir Krušedol (6).JPG Pregleda: 3370 Veličina: 85.4 KB
    Архијерејски трон је ослоњен на југозападни стуб који држи куполу и окренут ка олару (десна слика).

    ...И по Великој сеоби у Хабсбуршку монархију под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем (1690), крушедолски монаси су у избеглиштву у Сент Андреји, одакле се враћају седам-осам година касније. После оснивања Крушедолске митрополије (1708.), у манастиру су одржана још два црквено-народна сабора, 1710. и 1713. године, када се митрополијска резиденција премешта у Сремске Карловце. Пошто је патријарх Чарнојевић 1706. сахрањен у манастирској цркви, у њу је 1710. пренесен и покопан митрополит Исаија Ђаковић. После спаљивања манастира 1716. године, од Турака, Крушедол обнавља београдски митрополит Викентије Поповић Хаџилавић 1721, да би 1725. у њему био и сахрањен. Манастир је нарочито обогатио његов пострижник и сабрат Никанор Мелентијевић сазидавши конаке и обновивши храм и капелу светог Максима у конаку између 1722. и 1725. године.

    Током 18. и 19. века у манастирском храму се непрекидно похрањују земни остаци знаменитих Срба и националних хероја: грофа Ћорђа Бранковића, Арсенија Четвртог Јовановића Шакабенте, Мојсија Петровића, Јована Георгијевића, Никанора Мелентијевића, оберкапетана Атанасија Рашковића, војводе Стевана Шупљикца, кнегиње Љубице, жене кнеза Милоша Обреновића, београдског митрополита Петра и краља Милана Обреновића. Између моштију светих деспота, оснивача манастира, чуваних у ћивотима испред иконостаса и посмртних остатака великана сахрањених у припраги главне манастирске цркве никада није престала да се прави разлика. Будући да су у гробници владике Максима од времена Арсенија Чарнојевића сахрањивани карловачки митрополити, а у гробници Ћорђа Бранковића представници световне власти, у крушедолској припрати била су формирана два места за сахрањивање: једно духовних, а друго световних српских поглавара. У капели на спрату посвећеној светом владици Максиму током двадесетих година 18. века учвршћује се посебно поштовање замонашеној деспотици Ангелини, и од средине века она почиње да се назива ''малом црквом преподобне мајке Ангелине", када постаје и средиште посебне побожности које су неговале жене. Њен култ постаје све присутнији и у приватном и у јавном животу (оснивање пештанског интерната''Ангелијанума" за српске девојке 1898.), а деспотичино мајчинство и јавно деловање преко супруга и деце постаје углед свима мајкама и женској чељади у патријархалном српском друштву све до почетка 20. века.

    Ime: Manastir Krušedol (13).JPG Pregleda: 2262 Veličina: 74.2 KB

    Ime: Manastir Krušedol (14).JPG Pregleda: 2286 Veličina: 79.2 KB
    Призори изнад северне и јужне апсиде.

    Крајем 17. и у првој половини 18. века српско сликарство се постепено саображава западноевропским уметничким токовима. У Крушедолу се истовремено уочавају и остаци дуговеке традиције балканске позносредњовековне културе и најсмелији русофилски искорачаји нових барокних схватања. За свега неколико година, између 1750. и 1756. године, крушедолска припрата, олтар и наос добијају сасвим нови изглед украшен барокним сценама, како по изгледу тако и по садржају... Уљане зидне слике у припрати и олтару приписују се руским иконописцима Јову Василијевичу и Василију Романовичу уз могуће учешће новосадских сликара Василија Остојића и Јанка Халкозовића. Раскошне композиције барокног ансамбла у наосу, пак, доводе се у везу са домаћим мајстором Стефаном Тенецким, дворским сликаром арадског епископа Исаије Антоновића школованог у Кијеву. Као његови помоћници помињу се Димитрије Бачевић и Никола Нешковић, придворни сликар вршачког епископа Јована Георгијевића. Међу историчарима уметности још се ломе копља да ли је средином 18. века у српској средини било толико школованих, вештих и искусних домаћих мајстора који су могли са својим сарадницима брзо, уиграно и дорасло да изведу тако јединствен и аутохтон сликарски посао монументалних размера. Шта год показала будућа истраживања, остаје неспорно да је на овом споменику са питомих падина Фрушке горе пресудну улогу у живописању манастирског храма имало угледање на бакрорезе из западноевропских сликарских приручника, међу којима је предњачила немачка Вiblia Есtура Кристофа Вајгла из 1695. године. Истовремено, једна друга књига, Жефаровићева Стематографија из 1741. године, уочена је као основни иконографски предложак у процесу барокизације владарског портрета светих Срба у доњој зони крушедолске припрате. Врхунац ове уметничке симбиозе почивао је у саображености разиграног ритма барокног декоративног стила једном још увек монолитном унутрашњем средњовековном простору који није успело да наруши накнадно проширивање прозора и улаза ради обезбеђивања више природног светла у храму.

    Ime: Manastir Krušedol (18).JPG Pregleda: 2575 Veličina: 67.5 KB
    Западна фасада са приказом Страшног суда (лева слика) и прозор изнад кога је сунчани сат.

    Садржај живописа из крушедолске припрате показује несвакидашњи спој традиционалних образаца са морализаторским духом барокних сцена.
    ...Тако се кроз причу о светим Бранковићима као ,,стубовима побожности" и ,,живим мученицима", њихово просветљење духовним очима после дуге трпељивости и страдалништва у туђини предочава као поучан пример за духовну обнову поробљеног српског народа.

    Ime: Manastir Krušedol (12).JPG Pregleda: 2052 Veličina: 75.9 KB
    У наосу

    Галерији старих српских владара у првој зони крушедолске припрате од светих Симеона и Саве до светих царева Лазара и Уроша, придружују се свети Максим архиепископ српски, свети деспоти Стефан и Јован, као и преподобна мати Ангелина. Стереотипни низ фигура нарушава барокна узнемиреност којом посветовљени ликови губе свој ранији типизовани аскетизам. Идеализовани ликови светих су у свечаном ставу и посматрачу окренути трочетвртински, а имају и лепршаве костиме са плаштом као ветром завијорене. Свеприсутан је и изражени осећај за тактилне вредности материје и детаљ (лице, брада, тканина) којим се илузионистички продубљује сликани простор (пејзаж, архитектура). Привидно поштујући традицију, придворни сликар патријарха Арсенија Четвртог Јовановића Шакабенте, Јов Василијевич већ у крушедолској припрати суштински осавремењава српску позновизантијску уметност, уводећи представе светих у првој зони у ред репрезентативних барокних портрета.

    Ime: Manastir Krušedol (15).JPG Pregleda: 3166 Veličina: 80.7 KB
    У припрати. У кивоту од црвеног мермера су мошти патријарха Арсенија IV Шакабенте (лева слика).

    За разлику од припрате, у олтару, за чији се живопис сматра да са овим чини јединствену целину, ликови светих архијереја и ђакона због ограничености расположивог простора нису приказани како се у поворци причешћују, него како појединачо или у пару стоје у строго фронталном ставу. Четири сцене у полукалоти апсиде посвећене су старо-заветним жртвама: Каин убија Авеља (Каинова и Авељева жртва) и Авраамова, Нојева и Илијина жртва. Овде није реч само о композицијама нетипичним за средњовековну православну уметност, већ о сценама које је западноевропска барокна иконографија користила за илустровање црквених проповеди и антитеза Старог и Новог завета, погодних префигурација Силаска Светог Духа или ,,Присно Дјеве" која рађа Месију. Уз Распеће и сцене које су му непосрердно претходиле или уследиле, издвојена су и два анђела са знацима Христовог страдања (крст, копље, сунђер, стуб, бич, уже) као наглашено подсећање на Спаситељева страдања. Антитетичке су и композиције Првог греха и Рођења Христовог, сцене човековог пада и искупљења кроз веру, којима се кроз позив на покајање потврђује кажњавање греха и награђивање врлине. Дочаравању илузионистичке унутрашње архитектуре овде доприносе сликане нише и шкољке, коринтски капители, мраморирани стубови и тешке драперије. Следећи идеје митрополита Павла Ненадовића, Јов Василијевич је стварио јединствену илузионистичку целину која није имала правих настављача у српској барокној уметности друге половине 18. века. Ипак, потоњи наручиоци и иконописци пренеће нешто од идејног програма крушедолског олтарског простора, ако не на зидове храмова, а оно на све развијеније барокне иконостасе на којима ће се остварити нова схватања црквених реформи у тежњи да се богослужење визуелно приближи верницима.
    Врхунац моралних поука јављају се у средишњем делу храма, у илустрацијама Девет блаженстава, до сликарство манастира Крушедола сасвим непознатих целокупној српској монументалној уметности. Као слике будућег Царства небеског на који је указао Христос у својој Беседи на гори, композиције девет хришћанских врлина (нишчи духом, плачушчи, кротки, гладни и жедни, милосрдни, чистог срца, миротворци, прогнани правде ради и страдајући Божјег имена ради) у своду наоса, биле су намењене подсећању верника како ће њиховим поштовањем на земљи за њих отпочети нови и вечити живот у Христу. Осим сцена из Христовог живота, у поткуполном простору и наосу представљен је и велики број Христових парабола и поука (о трну и брвну; о добром сејачу; о удовичиној лепти; ко тебе каменом, ти њега хлебом), као и алузија о великој награди коју ће на небу добити сви који сада плачу, гладни су, сиромашни су духом и људи их мрзе или прогоне, од којих се неке простиру и у више сцена (Милосрдни Самарјанин). Северна и јужна апсида обилују и представама Христових чуда (исцељење слепог, раслабљеног, крвоточиве жене, изгнање нечистог духа из човека) којима се још једном подсећа на чудотворне мошти светих деспота Бранковића чијим су додиром или целивањем оздрављали и неизлечиви болесници.

    Ime: Manastir Krušedol (6).JPG Pregleda: 3370 Veličina: 85.4 KB
    До недавно тронови нису били у цркви. На слици је стуб на који је био 'леђима' ослоњен један од два трона са моштима Бранковића.

    Ime: Manastir Krušedol (8).JPG Pregleda: 2338 Veličina: 89.7 KB
    Тронови за мошти Бранковића ослоњени су на источне стубове куполе и окренути ка западу.

    За излагање ћивота са моштима, Димитрије Бачевић јс 1759. израдио два трона за манастирску цркву, а само неколико година касније, 1765, и трећи, централни, архијерејски, по наруџбини митрополита Павла Ненадовића. Тронови светих Бранковића, светог деспота Максима и мајке Ангелине, и деспота Стефана Слепог и Јована имали су, осим обостраних икона светих у владарским костимима, и по једну новозаветну (Благовести, Сусрет Марије и Јелисавете) и засебну старозаветну представу из књиге пророка Јоне: Јона под усахлом тиквом и Кит избацује Јону. Првобитно наслоњени о поткуполне ступце, тронови светих су, после откривања првобитних фресака, једно време били скло-њени у сеоску Сретењску цркву, да би после тога били пренети у манастирску трпезарију. Осим иконе Христа под балдахином, трећи архијерејски трон је иза седишта имао у српској уметности сасвим ретку представу ждрала који у једној подигнутој нози држи камен као амблем архијерејске будности и правде. И ова представа је припадала барокној иконографији западноевропског порекла.

    Ime: Manastir Krušedol (9).JPG Pregleda: 2054 Veličina: 84.7 KB
    Стицајем околности рестауриране тронове сам, пре њиховог враћања у Крушедол, видео и сликао у Галерији Матице српске. Тамо је била и ова слика са описом рестаурације и текст који сатављам испод ове слике.

    ''Чување и поштовање светих моштију имало је у ширим оквирима православног света посебну улогу. На подручју Карловачке митрополије култ светих реликвија углавном је везан за фрушкогорске манастире и истицање њиховог значаја могуће је пратити од XVI века. У фрушкогорским манастирима равноправно су неговани култови хришћанских светитеља и историјских личности српског порекла. Из круга српских светитеља посебно је негован култ деспота Бранковића, затим светог цара Уроша, светог цара Лазара и светог Стефана Штиљановића. Статус и углед манастира је у великој мери зависио од поседовања светих моштију.

    На почетку XVIII века, порастом побожности везаних за култове светих моштију српских светитеља и истицањем њихових, не само историјских заслуга, него и заштничке улоге, уочава се потреба за подизањем репрезентативних тронова у манастирским црквама. Тронови на којима су излагане свете мошти, као део црквеног мобилијара, имају специфична појавна, обликовна и значењска својства. Појавни образац барокног трона за излагање светих моштију дефинисан је након појаве трона за мошти светог Теодора Тирона у Новом Хопову и након израде за свете мошти сремских деспота Бранковића у манастиру Крушедолу 1759. године.''
    (Текст уз рестаурине тронове у Галерији матице српске 2009.)

    Ime: Manastir Krušedol (17).JPG Pregleda: 2365 Veličina: 83.8 KB

    Манастир Крушедол је имао највреднију ризницу међу фрушкогорским манастирима. Пошто је опљачкана од Усташа почетком Другог светског рата, њен највећи део је однет у Загреб, да би по ослобођењу био враћен и похрањен претежно у Музеј Српске православне цркве при Патријаршији у Београду. Да су предмети враћени манастиру, у данашњој обновљеној ризници и библиотеци највише би се нашло старих рукописних и штампаних књига, икона, уметничких слика и предмета примењене уметности од 16. века до 19. века везаних за династије Бранковића и Обреновића.

    У данашњем скромном манастирском Музеју налазе се пет обострано сликаних целивајућих икона рад Стефана Тенецког и више једнострано сликаних целивајућих икона...
    На јужном зиду некадашње гостинске трпезарије манастира Крушедола - данас манастирској ризници - очуване су две уљаним бојама сликане нише са сценом Благовести, односно, Светим деспотима куће Бранковића из 1829. године. Свим представљеним светима оштећене су очи из веровања у чудотворну исцелитељску моћ зидног праха на месту насликаних очију светих Бранковића...

    Многи предмети: иконе, црквене сасуди, књиге (руконисне и штампане), одежде и друге драгоцености из манастира Крушедола, чувају се данас у Музеју Српске православне цркве, пошто су враћени Цркви а били су опљачкани од Усташа у Другом светском рату из фрушкогорских манастира.
    ---------
    ( Већи изводи из чланка Др Љиљане Стошић ''500 година манастира Крушедол'' од 11. август 2009. на сајту Календар СПЦ Црква 2009.Српскa Православнa Црквa [Званични сајт ))

    ''Манастир Крушедол са црквом посвећеном Благовештењу, смештен на југоисточном делу Фрушке горе, изграђен је између 1509. и 1516. Задужбина владике Максима Бранковића, сина деспота Стефана, подигнут је као маузолеј породице Бранковић. Претрпео је многа разарања, од којих је најтеже било 1716. када је спаљен, а мошти Бранковића растурене. Садашњи барокни изглед добио је у обнови која је започела 1722. и трајала до средине XVIII века. Црква је триконхална, са полукружним апсидама засведеним полукалотама, издуженим простором наоса и припратом. Сводови су полуобличасти, а осмострано кубе почива на четири ступца. Изградња високог барокног звоника северозападно од цркве започета је 1726, а 1745. западном прочељу придодат је простран отворен трем. Од 1750. до 1756. осликани су припрата, наос и олтар. Претпоставља се да је аутор живописа у припрати и олтару украјински сликар Јов Василијевич, а у наосу Стефан Тенецки. Фрагменти живописа из средине XVI века сачувани су на западној фасади и ступцима. Иконостасна преграда, на којој доминира монументални крст са Распећем, већим делом припада времену пре обнове. У Крушедолу су сахрањени многи знаменити људи српске историје, као књегиња Љубица Обреновић, краљ Милан Обреновић и Арсеније III Чарнојевић. Свој највиши ранг међу фрушкогорским манастирима Крушедол потврђује и богатством ризнице.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)
    Манастир је споменик културе изузетног значаја.


    Ime: 0Krusedol_man-2004 22.JPG Pregleda: 2000 Veličina: 297.8 KB

    ГРОБ АРСЕНИЈА ТРЕЋЕГ - ЧАРНОЈЕВИЋА
    ''Велики део свог богатог живота је прото- синђел проф. др Стефан Чакић посветио напорима да се отклони дилема о вечном почивалишту легендарног патријарха Арсенија III Чарнојевића, вође Велике сеобе Срба 1690. Чакићева непреки дна трагања почела су да дају прве резултате када је дошао до записа Димитрија Руварца из 17. века. У њима пише да је у првој половини XVIII века тадашњи митрополит карловачки образовао црквену комисију, на челу са митрополитским секретаром Павлом Беницким, која је имала задатак да обиђе све фрушкогорске манастире и попише сав њихов инвентар. Беницки у извештају, поред осталог, износи да се са источне стране конака манастира Крушедола налази капела светог владике Максима, оснивача и ктитора тог манастира. Описујући капелу, наводи да се у њеном олтару, са десне стране, налазе гвоздена врата кроз која се спиралним степеништем стиже у склониште у које су крушедолски калуђери пренели мошти патријарха Арсенија III Чарнојевића, из бојазни да их Турци не оскрнаве или униште.

    Полазећи од питања како се могло догодити да почивалиште патријарха Чарнојевића толико дуго остане у тајности, Чакић је указао на једну околност: Беницки је цео извештај написао нашим тадашњим црквеним писмом, док је део који говори о крипти у којој су почивали патријархови посмртни остаци написао на немачком. Али, како наводе Беницког проверити? Уместо гвоздених врата, др Чакић је наишао на омалтерисан зид. Пажљивим осматрањем може се уочити да је део зида, где су се некада налазила гвоздена врата, накнадно подигнуг.

    Чакић је 1965. предложио тадашњем епископу сремском Макарију Ђорђевићу да се, уз помоћ меродавних стручњака, испитају наводи из извештаја Павла Беницког. Међутим, није наишао на разумевање ни епископа Макарија ни Патријаршије у Београду.

    Обележавањем јубилеја три века од Сеобе Срба, 1990. године, поново је анимирана јавност како би ово, без сумње велико откриће, било адекватно испитано. Формирана је комисија, састављена од званичника и стручњака, која је подржала иницијативу за отварање крипте. И тадашњи патријарх Герман је показао интересовање за то, инсистирајући на максималној стручности при подухвату.
    Међутим, патријарх Герман убрзо умире, а новоизабрани патријарх Павле потврђује да је реч о драгоценом открићу, али сматра да са радовима треба мало причекати, очекујућу смиривање прилика у којима се наша земља налазила (рат, санкције). Протосинђел проф. др Стефан Чакић преминуо је децембра 2000, тачно на 35-годишњицу овог, по много чему сензационалног, али, нажалост, још неиспитаног открића, којим би се знаменити крушедолски пантеон украсио још једним светитељским именом.

    ... На првом српском Народно-црквеном сабору У Крушедолу 1708. донета је одлука да српски врховни митрополити под аустријском влашћу''имају становати у манастиру Крушедолу". Одлуком Народно-црквеног сабора одржаног у Сремским Карловцима 1713, митрополитска резиденција премештена је у Карловце. Од тог времена се назива Карловачком митрополијом.

    За Србе преко Саве и Дунава манастир Крушедол је вековима био културни, политички и верски центар. Манастирска црква је маузолеј црквених и других знаменитих личности српске историје. Овде су сахрањена два патријарха - Арсеније III Чарнојевић и Арсеније IV Јовановић Шакабента, вође двеју великих сеоба, као и митрополит Јован Георгијевић. Овде такође почивају: књегиња Љубица, жена кнеза Милоша Обреновића (умрла 1843. у Новом Саду), и краљ Милан Обреновић, београдски митрополит Петар Јовановић, војвода из времена мађарске буне Стеван Шупљикац, гроф Ђорђе Бранковић, те погранични официр и командант Петроварадинске тврђаве у XVIII веку, пуковник Атанасије Рашковић.'' (Синиша Ковачевић - део текста у поседбном прилогу листа 'Дневник' Манастири Фрушке горе /прилог није означен датумом - вероватно 20078.год/)
    Poruku je izmenio nenad.bds, 29.05.2013 u 10:24 Razlog: Nakon dogovora o spajanju i ujedanačavanju postva o istom manastiru 26.II 2011. postavljen je potpuno obnovljlen prikaz

Slične teme

  1. Stari srpski manastiri van Srbije
    Autor Crazy Angel u forumu Kulturna baština
    Odgovora: 19
    Poslednja poruka: 26.10.2013, 10:12
  2. Fudbalski kup Srbije
    Autor DarkRed u forumu Spomenar
    Odgovora: 54
    Poslednja poruka: 03.12.2010, 00:30
  3. Decentralizacija Srbije?
    Autor Shumadinac u forumu Politika
    Odgovora: 44
    Poslednja poruka: 13.10.2010, 21:05
  4. Odgovora: 70
    Poslednja poruka: 12.06.2009, 16:27
  5. Požari širom Srbije
    Autor Lady S u forumu Spomenar
    Odgovora: 11
    Poslednja poruka: 30.07.2007, 00:51

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •