Човек и његов идентитет - Strana 3
Strana 3 od 4 PrvaPrva 1234 PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 31 do 45 od ukupno 51
  1. #31

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Три најчешћа типа фригидних жена

    Фригидност жене, као и импотенција мушкарца, најчешћи су поремећаји у сексуалном животу мушког, односно женског пола. Истини за вољу, треба одмах рећи да и један и други поремећај нису никакви изоловани феномени који би се односили на неко тобожње оштећење само сексуалног, дакле гениталног апарата мушкарца или жене. Проценат тзв. органског узрока импотенције или фригидности, дакле узрока који би се односио на неко стварно физичко обољење или оштећење полних органа, изванредно је мали. У свим осталим случајевима импотенције или фригидности, ови сексуални поремећаји искључиво су психичке или душевне природе, чији је узрок у неуротичном поремећају не само сексуалног живота јединке већ и читаве личности.


    Фригидност жене је много раширенија појава него импотенција мушкарца. Мада је и сам појам фригидности споран, јер под њим различити аутори не подразумевају увек један исти феномен (разликују се, на пример, потпуна од делимичне фригидности), мишљења већине се слажу у томе да се проценат фригидних жена креће негде између 35-50%. Наравно да развој друштва, као и степен образовања значајно утичу на варирање поменутог процента који је још увек, очевидно, релативан. Због тога је вероватно да ће се у земљама са ниским стандардом, односно претежно примитивном структуром заједнице овај проценат померати према горњем просеку. Патријархално друштво је уопште склоно, нарочито тамо где постоји тежња да се овековече његове форме и ригидно задржи све старо и проверено, да од жена, у току васпитања, ствара асексуални тип који ће и сексуални акт, као и много шта друго у свакодневном животу стрпљиво да подноси и прима као део устаљене и једном заувек успостављене неминовности. Тако је, на пример, познато и утврђено да је међу женама старијих генерација, готово у свим земљама, углавном оних рођених до 1900. године, проценат фригидности био не само врло велики већ су оне у око 84% знале само за један коитални положај, а више од 1/3 се није свлачио.


    С друге стране, међутим, занимљиво је напоменути да ако је у цивилизованим земљама са високим стандардом пуцање окошталих оквира патријархалног друштва, еманципација жена и слабљење улоге догматске религиозности довело до несумњивог опадања укупног процента фригидности код жена, оно је ипак, наизглед парадоксално, повећало неуротичност жене и то у смислу њене психолошке, па и физиолошке маскулинизације, веће слободе у испољавању агресивности према мушкарцу, што опет ствара несумњиве сметње у нормалном доживљавању полног односа, стварајући тако услове за повремену или делимичну фригидност.


    Мада је фригидност у несумњивој зависности од поменутих социолошких фактора, чији је прави значај и удео у појављивању разноликих типова фригидности ипак тешко објективно проценити (пошто неки психолошки механизми, о којима ће бити речи, погодују појави фригидности и изгледа да су стално присутни у свим условима примитивног и цивилизованог живота), ми ћемо се у даљем излагању задржати на три најчешћа типа фригидних жена, за које се може с правом претпоставити да су постојали у прошлости, сигурно постоје у садашњости и бар за два од ова три типа може се поверовати да ће их бити и у будућности.


    Пођимо најпре од онога типа жене у чијем је формирању можда највећег удела имало патријархално друштво са непромењеним представама о сексуалном моралу и његовим практичним применама у породичном васпитању. Реч је о оном типу фригидне жене која, у телесној градњи често инфантилна и недовољно отпорна према разним болестима и траумама, у своме психолошком профилу показује изразиту стидљивост, повученост, затвореност у односу на спољни свет или још и хроничну уплашеност. У оваквих жена, у чијој анамнези често налазимо да су имале сурове очеве који су их и физички мучили, а у чијим је фантазијама откривено да силовање има главну улогу, мазохистичке склоности биле су обично знатно изражене.


    Претерано строго морално васпитање у кући, и тамо где није било физичке грубости, ствара низ моралних препрека за доживљавање оргазма уз присутност јаког осећања кривице, све до свесног прихватања фригидитета као казне, испаштања и жртве за неки други стварно учињени или умишљени грех. Такве жене једноставно осећају да немају право на задовољство. Штавише, доживљавање оргазма код њих се понекад изједначава са предавањем проституцији.
    Други, најчешћи тип фригидне жене је онај са тзв. комплексом Амазонке (по X. Ј. фон Шуману).


    Овај тип жене, који показује несвесну тежњу да егзистира независно од мушкарца, или да га само користи као полног партнера ради стварања деце, карактерише се јаком идентификацијом кћерке са мајком. Слично кћеркама митских Амазонки, ове жене су одрасле у породицама у којима је отац или потпуно недостајао или се врло мало, или никако, није бринуо о породици. Пошто се дете у нормалним условима свога развоја идентификује најпре са мајком, али онда постепено и све више и са оцем, стварајући тако, из онога што је наслеђем донело на свет и онога што је идентификацијом примило од родитеља, језгро свога сопственог Ја, природно је очекивати неуротички поремећај овог развоја (који налази готово увек свој одраз и у полном животу јединке), када нису испуњени услови за нормалан развој личности.
    Конфликт код ових жена са амазонским комплексом је у дубоком унутрашњем сукобу између жеље за љубављу и материнством (да буде као мајка) и непријатељске агресије која се пење често до мржње према мушкарцу (да не буде као отац). Овакав амбивалентан став принуђава је да изабере мушкарца кога ће приморати да буде само инструмент оплођења са изразитом жељом да њиме влада (отуд склоност према фемининим мушкарцима), коју жељу може да пренесе и на сина кога није желела да роди (јер је очекивала кћерку). У сталном сукобу између агресије и потребе за љубављу, овакав тип жене не може сексуални акт да обави са задовољством.
    Трећи тип фригидне жене оптерећен је тзв.



    Палас-Атина комплексом (такође по X. Ј. фон Шуману). Овај тип реши да води више или мање читав живот по угледу на мушкарца, да остане, по могућности, целог живота девица, и да се тако одрекне и рађања деце. Као што је Палас-Атина, у грчкој митологији, изашла директно из мудре главе свога оца Зевса, у пуној ратној опреми, са ратним покликом на уснама, тако се овај тип жене, за разлику од претходног, карактерише јаком идентификацијом са оцем. У оваквим породицама, у којима мајка представља слабу страну, недовољно се и рђаво брине за децу, услед незнања или, често, неуротичне неспремности за улогу мајке, а отац представља интелектуално и морално доминантну фигуру (мајка са мало школске спреме, отац натпросечни интелектуалац) кћерка ће рано развити конкурентску љубомору у односу на мајку. Презираће је и потцењивати, презирући и потцењујући истовремено све што је женско, у првом реду своју сексуалност.


    Сматрајући једино мушки начин живота за вредан и достојан живљења човека, таква женска особа рано ће показивати страх помешан са гађењем како према сексуалној тако и према материнској улози жене, компензујући се, често врло успешно, у интелектуалној области и на овај начин успешно се приближавајући и све више изједначавајући са оцем. Од оваквих жена, често са мушкобањастим цртама, могу касније да произиђу вредни интелектуални ствараоци који ће увек тражити друштво само мушкарца, наравно не да би се са њима упуштале у љубавне игре, пошто су, због свог јаког нарцизма, неспособне за било какво љубавно предавање, већ да би кроз интелектуалне разговоре ојачале своје мушке црте.


    Описали смо три најчешћа типа фригидних жена не узимајући у обзир и неке друге типове фригидитета као што су: осветољубива жена која несвесно тежи да учини мушкарца импотентним, или жена превише еротски везана уз оца која је фригидна услед страха да ће сексуалним уживањем да задовољи инцестуозну, дакле забрањену жељу, итд.
    Фригидних жена, као и импотентних мушкараца било је увек, без обзира на социолошку структуру друштва, која, као што смо видели, није ипак без значаја.


    И један и други поремећај израз су не само дубоког поремећаја читаве личности услед неповољних спољних чинилаца већ и егзистенцијални израз човекове недовршености, несавршености као и његовог, увек присутног, напора да целовитошћу своје личности постигне онај степен зрелости на коме љубав као најефикаснији лек ослобађа човека и таквих поремећаја.

    Неки психолошки видови безболног порођаја

    У савременој медицини све више преовлађује гледиште и потреба да се упоредо са дељењем и цепањем ове науке на низ специјализација и субспецијализација, потребом која је настала несумњивим развојем медицине и продирањем све дубље у тајну природе и људског организма, покуша и нека синтеза и обједињавање ових специјалистичких медицинских грана у једну целину.



    Насупрот претежно дуалистичком начину досадашњег прилажења проблему људског тела и психе који још увек постоји и у медицинској настави данас, све више гласова, баш из медицинских кругова, подижу се у прилог једном холистичком гледању на поменути проблем, у коме би више дошао до изражаја целовит, синтетички прилаз проблемима здравља и болести. Сви они који заступају овакво гледиште не могу друкчије да се односе према различитим специјализацијама у медицини него као према карикама које повезују један ланац збивања у здравом и болесном људском телу и његовој психи.


    Психолошки начин посматрања различитих физиолошких и патолошких збивања у човеку, било да је при томе реч о претежно соматском, психосоматском, или психијатријском обољењу, свакако представља ону другу, дуго занемаривану страну сагледавања човека у његовој целини. Па, као што су се и правници, социолози и филозофи изјашњавали о проблему вештачког зачећа, које је у Америци и Шведској отпочело још 1945. године, тако су сада ти исти стручњаци, заједно са психолозима и менталним хигијеничарима, заинтересовани за проблем безболног порођаја, који се исто тако већ годинама примењује у разним земљама Европе и Америке. Покушаћемо да изнесемо нека мишљења и сумње које су се појавили у круговима гинеколога, али и психијатара, када је реч о овоме проблему.


    Душевно и телесно стање труднице представља посебно стање које се у много чему разликује од било кога периода у животу једне жене. Под несумњиво значајном претпоставком да трудноћа није на било који начин изнуђена, у коме случају се одвија под посебним негативним условима, душевни живот труднице је најчешће у некој врсти напетости између двеју супротних тежњи. Једна је позитивна, ношена племенитим осећањем да се доноси на свет један нов живот коме је потребна безусловна заштита и помоћ, друга је помало негативна и креће се у различитом страху од исхода трудноће, сумњи у сопствену способност да се новорођенче на најбољи начин одгаји, односно страху пред ставом партнера како према будућем детету тако и према будућој мајци која се, хтела то или не, и сама мења после порођаја. Која ће од ових двеју тенденција заузети претежну улогу - умногоме зависи од психичког здравља и душевне зрелости жене, од партнера и његовог односа према трудноћи и будућем детету, као и од низа спољашњих чинилаца, почев од става породице, па до става друштва према наталитету уопште.


    Сва ова телесна и душевна збивања у организму трудне жене налазе свој драматични израз у акту порођаја. Очекивање догађаја, у једном одређеном року, на који се не може битно утицати, подвргавање нечему неизбежном (што је Фројдова школа исувише драматизовала употребљавајући израз: траума рођења и смртни случај), изазивају у жени већ неку врсту оправдане бојазни. Овај страх је тесно повезан с очекиваним боловима који треба да буду неопходан услов за сам акт порођаја.


    Занимљиво је питање неких истраживача трудноће и порођаја: да ли је жена одувек рађала са боловима, и тако се подвргавала библијској заповести по којој ће с мукама децу рађати? Руски истраживачи, на пример, под утицајем Павловљеве школе, сматрају да болни порођај није неопходан, нити од природе унапред предвиђен феномен, већ је настао у току времена условним рефлексом, првенствено кроз тзв. други сигнални систем, тј. преко изговорене и написане речи.



    Ако би изразили сумњу у оправданост оваквог мишљења, јер нам подаци из каменог доба ипак недостају, могли бисмо да се сложимо да је мера данашњег страха, грчевитости и бола за време порођаја нека врста зачараног круга насталог заиста у току цивилизације. Једно је у сваком случају сигурно. Од када постоји човечанство, врло вероватно је постојала жеља трудне жене да јој се болови за време порођаја олакшају, убрзају или сасвим отклоне. За ово тврђење доказ нам је народна медицина, која у свим народима има низ средстава која могу повољно да утичу на болове при порођају.


    Нови проблеми настају, међутим, са нашим временом у вези са повећаним захтевима жена (ови захтеви су код Американки и статистички доказани) управо за безболним порођајем. Низ чинилаца, везаних за данашњу цивилизацију, допринели су оваквим захтевима, оправданим или неоправданим, за сада не бисмо хтели да расправљамо. Међу ове чиниоце убрајамо пре свега промењен став жене у савременом друштву, повећан праг осетљивости данашњег човека према разним болним надражајима уопште и, не на последњем месту, напредак у техници анестезије. Ка, .ви су све повољни изгледи пружени жени напретком анестезиологије?


    Потпуна наркоза за време читавог тока порођаја углавном је одбачена, јер оваква наркоза није неки равнодушан догађај, како за органе и ткива жене тако, још више, за дете. Уместо овога исувише опасног начина анестезије, предложен је, и данас је у све широј примени један други, мање опасан метод, познат под именом континуирана каудална анестезија. Дубоко у кичмени канал жене уводи се фина цевчица са једним катетером у њој, преко кога се, уз помоћ мале пумпе, доводи у одређеним размацима времена онолико анестетичког средства колико је потребно за отклањање болова. Нажалост, ни овај метод није без недостатака, а неки од њих су врло опасни за мајку и дете. Уношење инфекције у кичмени канал, нагао пад крвног притиска, парализа дисања са смртним исходом или уношење претеране количине анестетика која доводи до стања опште наркозе, па мајка често тек идућег дана схвати да је родила, - неке су од забележених, не тако ретких компликација у примени ове методе. На известан уопштен начин може да се каже да употребом овог метода, жене више не рађају саме, већ се за њих рађа.

    Треба на крају поменути још један метод, који нам се чини најприкладнијим и свакако најбезопаснијим - а то је модификован метод аутогеног тренинга у психопрофилактичном вођењу трудноће и порођаја. У примени овог метода, који је и код нас у употреби, жена се још пре порођаја научи правилном опуштању мишића, нарочито карлице и доњих удова и то у комбинацији са техником дисања, од које такође умногоме зависи олакшање и убрзање тока порођаја.


    Какав бисмо закључак могли да изведемо из читаве ове расправе која нам је, с једне стране, показала све чешће захтеве жене у нашем добу да јој се омогући безболан порођај, а, с друге стране, још увек немоћ савремене медицинске науке да јој се у овоме, без опасности по њу или дете, изађе у сусрет? Чини нам се да у феномену безболног порођаја можемо да сагледамо још једну од далекосежних последица неког општег моралног и физичког умртвљавања и омлитављења данашњег човека. У незадрживом освајању комфора, и постигнутог конформизма данашње технократске цивилизације, упоредо са све већом употребом медикамената, нарочито различитих дрога, све је упадљивија тежња човека да избегава сваки бол, па и онај, у неку руку, физиолошки и неизбежан. Стално у бекству од нечег, од сукоба, болести, човек срља управо у ону нимало безазлену болест, коју је један немачки лекар (Muller-Eckhard) тачно назвао: болест не моћи бити болестан. Изванредна сложеност данашњих збивања у свету изазвала је, као једну од својих негативних реакција - бекство од свих одговорности, од свега што треба да подсети човека на његову зрелост, дужност и слободу.

    НАПОМЕНА:
    1. ( Неутрална супстанца која има сугестивно, односно аутосугестивно дејство)

  2. #32

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Туберкулоза и психа

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Не изгледа у духу медицине (која се бави проблемима пресађивања органа, тражења узрока и лечења рака, или продуженог човековог борављења у ванземаљским условима) да поново говори о једној старој, већ такорећи заборављеној болести, која је била страх и трепет ранијих векова, а за коју се, не сасвим оправдано, мисли да више није проблем за лекаре нити опасност за друштво. Иако су већ давно откривени и узрочник туберкулозе (Кох, 1882) и лекови против ње (стрептомицин, 1944), још је остала загонетна занимљива веза између туберкулозе као инфективне, органске болести и човека, односно човекове психичке структуре као носиоца ове болести.


    А управо од ове сложене и не увек схватљиве везе умногоме зависи не само тренутак разбољевања од туберкулозе већ ток, прогноза и лечење ове болести. Питање које психосоматичари, психотерапеути и психијатри данас постављају када је реч о односу између туберкулозе и психе гласи: да ли је код туберкулозе претежно реч о секундарним психичким манифестацијама проузрокованим дугим током ове болести, или има доказа да туберкулоза под извесним условима може да буде проузрокована примарно психогеним чиниоцима?


    Карактеристично је, најпре, да није било много лекара у прошлости који су поклонили више научне пажње односу између туберкулозе и личности туберкулозног болесника, упркос упадљивим неуротичним или психотичним испољавањима неких болесника. Оно што знамо о психичким збивањима туберкулозних болесника или ређе, а значајније, о њиховом психичком стању пре и уочи избијања болести дугујемо више талентованим уметницима и њиховим уметничким остварењима, него лекарским извештајима.


    Морамо признати да пре појављивања психоанализе и савремене динамичке психологије још није био откривен, па ни употребљаван психогени речник медицинара и психолога који је данас постао културна тековина већине школованих људи. Шта би, на пример, казали и како реаговали лекари прошлог столећа на једну савремену психодинамичку формулацију која у туберкулози види појаву саморазарања, самоубиства, која долази до изражаја у деструктивном разбољевању органа, при чему се, на пример, плућна туберкулоза може да пореди са психозом или тзв. Орган-психозом? Тешко да би се од некадашњих лекара који су се бавили туберкулозом могла да измами нека друга реакција осим чуђења и слегања раменима.


    Данас, међутим, управо захваљујући великим открићима у психологији и психијатрији, неупоредиво више знамо о тајнама људске психе, па и о односу ове психе према телу, телесним збивањима и телесним болестима. Између осталих телесних болести, код којих је однос према психичком чиниоцу у личности јединственог човековог бића боље испитан и схваћен последњих деценија (при чему је тај психички чинилац за један низ телесних болести морао бити узет као доминантан) и код туберкулозе је боље упозната веза између човека и узрочника болести, при чему је лакши део посла био раније обављен, и то онај који се односи на сигурне пратеће психичке симптоме у току хроничног туберкулозног обољења.


    Хронични туберкулозни болесници (мисли се у првом реду на оне са плућном туберкулозом) у већини показују низ различитих душевних испада и то од оних лакших, као што су често мењање расположења, затим појаве страха и фобија, па до тежих, психотичних криза параноидног, депресивног или схизофреног типа. Већ ова различитост патолошких психичких испољавања болесника указала је испитивачима на важност тзв. преморбидног фактора, тј. протегла је психолошко испитивање болесникове личности на период како непосредно пре избијања туберкулозе тако и на много ранији период у развоју личности који је досезао све до раног детињства. Тек тада су почеле да се откривају занимљиве везе које су све убедљивије указивале на разна оштећења личности давно пре избијања болести. Тако је познати француски психоаналитичар Ракамје (P. C. Racamier) показао да у 90% случајева код његових 150 туберкулозних пацијената постоје ране сметње афективног односа према мајци или оцу.



    Најчешће су то били поремећени односи у породици у којој је мајка представљала доминантну страну, а отац попустљиву и слабу. Када је и већина других аутора могла да потврди Ракамијеове налазе, постепено је могла бити прилично успешно реконструисана животна историја и преморбидна личност туберкулозних болесника. Ако помало и буде личила на шему ова од неких научника предложена психолошка скица личности која може касније да оболи од туберкулозе, неке описане црте у карактеру као и начину испољава ових црта изгледа да су код једног већег броја туберкулозних болесника заиста присутне.
    Неравномерно се идентификујући у раном детињству са доминантном мајком и слабим оцем, остајући привржен, све јаче везан и све више мажен од мајке код овакве личности развијају се црте пасивност, несамосталности и несигурности; у односу на своју околину оваква личност постаје упадљива претераним захтевима, егоцентричношћу и наглашеним нарцизмом, паразитарним начином живљења, као и дисоцијалношћу која се делом може схватити и као израз сметњи агресивних потреба у човеку.



    Ове потребе, наиме, због појачаног страха и несигурности у његовог носиоца, у немогућности да се нормално празне према споља, окрећу се према унутра, појачавајући несвесну склоност према самооштећивању и саморазарању, трошећи се до изнемоглости у претераној активности и жртвовању за друге. Иза алтруистичког понашања, међутим, често се крије бес, непријатељство и жеља за осветом.


    Носилац оваквих карактерних особина, према бројном искуству истраживача, има врло често знатне потешкоће у избору партнера. Налазећи се у јакој неуротичној амбиваленцији између страха да напусти мајку и на тај начин изгуби њену брижност и љубав, коју му је на претеран начин целог живота указивала, и нормалне жеље да отпочне заједнички живот са вољеним партнером (чију спремност на жртвовање још није довољно испитао), овакав човек може први пут да оболи од туберкулозе, или да му се погорша већ готово залечена туберкулоза, управо у тренутку веридбе, односно заказаног венчања.


    Ако смо на овај начин истакли значај преморбидне личности будућег туберкулозног болесника, односно значај раних осујећивања у његовој породици, али и важност провокативног момента у тренутку избијања или погоршања већ постојеће туберкулозе (наравно да амбиваленција у љубави није једини провокативни чинилац, мада је врло чест и то нарочито код жена), не треба занемарити ни остале чиниоце који нису директно зависни од психе болесника. У ове чиниоце убрајамо наслеђену или стечену склоност према туберкулози, опште социјалне прилике у којима болесник или будући болесник живи, вирулентност бактерије која изазива болест, као и опште стање ухрањености и присутности имунитета у односу на болест.


    У закључку можемо рећи да иако нисмо могли до краја потврдно да одговоримо на раније питање о могућности примарно-психогеног обољевања од плућне туберкулозе (јер за овакво тврђење још увек немамо довољно убедљивих научних доказа), можемо са доста сигурности и вероватноће не само реконструисати животну историју и провокативне моменте који су одговорни за наступање болести, већ и да тврдимо да ток, прогноза и исход лечења туберкулозе стоје у тесној вези са општим психичким стањем болесника. Свима фтизиолозима је познато колико је зачуђавајућих и необјашњивих погоршања или побољшања наступило у кратким размацима времена код плућне туберкулозе под утицајем промена психичког стања болесника. Можемо рећи да нигде у медицини, осим можда код рака, није психа пружала необичнијих доказа своје моћи него што је то случај код туберкулозе.


    Треба, најзад, нагласити да је у савременом лечењу туберкулозе, осим медикамената и других опробаних начина, психотерапија постала неопходна карика. Јер ако је туберкулоза мултикаузална болест, а она то несумњиво јесте, онда и терапија мора бити таква.

  3. #33

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Рак и психа

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Када психосоматска медицина нашег времена објављује да у свакој болести, поред откривеног или неоткривеног физичког узрочника, делује и психички чинилац, пошто организам дела као психичко јединство, онда овакво тврђење наилази на више или мање опште разумевање и код нестручњака и код стручњака у области медицине. Када се, међутим, оваква поставка психосоматске медицине пренесе и на неку конкретну болест, на пример на туберкулозу или рак, па се претпостави, некад са више некад са мање доказа, да и у овим тешким болестима - од којих једну познајемо сасвим добро, док смо другу тек почели дубље да упознајемо - психички чиниоци играју знатну улогу у њиховом настанку, онда се и код стручњака и код нестручњака јавља сумња и подозрење. По нашем мишљењу, не и с правом. Ево, најпре, нешто историјских података које немамо никаквог разлога да занемаримо и да на њих гледамо са благом иронијом или чак са презрењем, попевши се на успесима овенчани престо медицине XX века.


    Рак је, најпре, као болест познат још из медицинског дела индијског уметничког епа Рамајана из 2000. године пре наше ере и египатских папируса из 1500. године пре нашег времена. Славни грчки лекар Хипократ дао је први име болести карцином, сматрајући да она долази услед поремећених односа између крви, слузи и жучи, према његовом познатом учењу 1 о соковима. Други, не мање познати грчки лекар Гален, из другог века наше ере, мислио је да црна жуч проузрокује рак, па да су овој болести, дакле, склони људи меланхоличног темперамента. Ово исто је још, увек мислио и чувени арапски лекар из 1000. године - Авицена.


    Према тибетанско-ламаистичкој медицини, већ вековима се мисли да је последњи узрок раку у фактору личности.
    Конституционално-хуморална теорија рака одржала се у европској медицини до у касни XVIII век. Још и у XIX веку већина познатих лекара је мислила да рак лакше настаје код особа склоних повећаној и продуженој нервној напрегнутости, али и жалости. Крајем XIX века почела су у Енглеској у болницама за рак прва систематска изучавања, која су показала да је од 250 испитаника, 156 имало, пре избијање болести, тешка душевна оптерећења, нарочито проузрокована смрћу неког блиског сродника. Како су једно време у XX веку психичка истраживања узрока рака изгубила од ранијег значаја пред директним истраживањем ћелија, вируса и могућег органског узрока, последњих деценија психосоматска је медицина, обогаћена искуствима психоанализе, обновила изучавања психогенезе рака.


    Не тврдећи, наравно, да је рак последица само психичког утицаја, логично је претпоставити да у његовом настајању учествује цео организам, дакле и душевно стање. Још 1931. године Форг (Forgue) је нагласио да поред сигурне улоге тзв. карциногених фактора, као што су зрачење, испарења, никотин, вируси итд., и емотивни чиниоци морају да припреме терен за почетак карциногеног дејства штетних материја. Форг је нарочиту пажњу обратио на депресивна стања која делују на ендокрину равнотежу, а њени поремећаји спремају ћелије да буду осетљиве и пријемчиве на канцерогене материје.


    Све до у најновије време протеже се старо веровање да у личности оних којих оболе од рака преовлађују пасивност, спутаност воље, неодлучност, депресија. Укратко: толико ћудљиви ток рака не доводи се у везу само са већом или мањом малигношћу тумора већ и са душевним утицајем. Да основно расположење болесника може да успори, убрза или чак заустави раст тумора, независно од терапије, одлично је познато не само канцеролозима, хирурзима, радиолозима већ, исто тако, и самим болесницима и њиховој околини.


    Спонтана излечења од рака, једном сигурно доказаног, иако врло ретка, описана су у стручној литератури и у овој још увек неразјашњеној мистерији психичком чиниоцу не може да се не припише знатна улога. Иако смо још далеко од тога да поставимо чвршће карактеристике личности које су склоне обољевању од рака, савремена психолошка истраживања у Америци могла су да код 300 болесника, у 64% покажу неке заједничке црте у личности оболелих. Тако је показано да у већ сасвим младим годинама будући пацијенти испољавају рано развијена осећања кривице праћена самопрекорима.


    Односи према људима у току средњег доба живота остају површни, не уноси се довољно топлине и енергије у њих, емоционалне везе временом слабе, постоји опште осећање затајивања у животу. У старијим годинама дегресивно осећање усамљености расте, каткад пацијенти на прагу разбољевања више заправо и нису депресивни, већ стварно очајни.



    Заједно са очајањем наступа жеља и уједно страх од смрти, Губитак неког блиског бића често је одлучујући чинилац за почетак болести. Ранија осећања кривице опет снажно надиру, овога пута везана за изгубљени објекат. У току једног испитивања шездесеторице пацијената оболелих од рака, тридесет и један је мислило да су сами криви због болести, двадесет пет да су криви други. Још пре него што су се разболели, један тип будућих болесника чами у страшљиво-депресивном стању не тражећи ни од кога помоћи, други тип покушава да своје осећање кривице разреши незадрживим предавањем себе спољњем свету, нерационално трошећи своју енергију.


    И у Русији Павловљева школа је показала да функционална слабост можданог кортекса изазвана разним стресовима (психички и физички непријатним шоковима и узбуђењима), нагиње дистрофичним процесима, између осталих и раку. И Руси су нашли да од 235 жена са раком дојке, 93 су биле изложене тешким психичким конфликтима.
    У закључку можемо рећи да се динамика болести од рака не објашњава само злоћудношћу реакције ћелије и реакције околног ткива већ и нервним, душевним, хуморалним, алергично-имунолошким и метаболичким чиниоцима, дакле, целином реакције организма. На неповољан ток и трагичан исход рака, можда чак и на његов почетак, несумњиво да утичу конфликти уз непрестани страх, бригу и безнадежност. Због свега овога поставило се оправдано питање значаја и улоге психотерапије код болесника од рака. Она се у неким земљама Запада већ активно и спроводи. Отуд произлази врло значајна улога лекара који мора бити сам ослобођен свесних и несвесних страхова, и много више од тога, он мора да буде искрени оптимиста у прогнози. Овај оптимизам има и основе: 1938. године сваки пети пацијент од рака био је спасен а данас сваки трећи.

  4. #34

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Инфаркт и психа

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Психосоматска медицина открила је модерном човеку нешто што су стари лекари, од Хипократа и Галена па до лекара с почетка XIX века, емпиријски знали, изоштравајући вековима свој дар посматрања и своју интуитивну способност непосредног поимања психофизичких догађања у здравом и болесном човеку. Модерна наука, која је почела да се развија у XIX веку, служећи се у првом реду експериментом, мање посматрањем, још мање интуицијом, без обзира што је дошла и до неколико нових, несумњиво револуционарних открића, само је наставила да доказује оно што се некада давно знало и осећало да је тако. Ова открића модерне медицинске науке, у првом реду психосоматске медицине, односе се првенствено на свим људима, лаицима као и лекарима, одувек познате утицаје, психичког стања индивидуе на његово физичко стање, и обратно. Подсетимо се на неке од њих.


    Ми црвенимо од стида и бледимо од страха, јер крв у првом случају снажније притиче у образе, односно, у другом случају, не притиче довољно. Испитивање крвног притиска код пацијената доказује готово редовно повећавање овога притиска, док висина повећања зависи од темперамента сваког испитаног кандидата.


    При рендгенском испитивању срца хипнотисаног, који је у хипнози доведен у стање јаког узбуђења, могло је да се утврди повећање срчаног волумена до 1 цм. Ништа мање јасно не испољава се утицај душевних узбуђења на желудачно-цревни канал (вероватно и из ових разлога за нека примитивна племена седиште душе није у срцу или мозгу, већ у утроби).



    Свима је познато да се пљувачка при узбуђењима која повећавају апетит, обилније лучи, при другим, на пример у страху, готово престаје да лучи; много је мање познато да је мишљење старих лекара да пљувачка у гневу постаје отровна и да је због тога не треба гутати посредним путем што је и доказао још средином прошлог века познати физиолог Еберле, који је утврдио да рана од уједа раздражене животиње показује већу злоћудност. У нашем веку могло је бити доказано да се при узбуђењу пљувачка не само квантитативно мења већ да показује знатан прилив садржаја који је повезан са отровном цијановодоничном киселином.


    Опет је већини познато како из дуготрајног стања напетости, уздржаваног афекта и страха наступа појава гризлице дванаестопалачног црева или желуца, а мање је познато да су и јетра и жучна бешика подложне утицају јаких узбуђења.


    Додуше, још је Хипократ меланхолију назвао по црној жучи, која се у оваквој боји лучи у дубокој жалости човека, али тек је Витковер код својих хипнотисаних пацијената недавно показао да је ова жуч изразито светла при радосним узбуђењима. У јаком гневу лучење жучи престаје потпуно или готово потпуно, али још није са сигурношћу доказано да ли могући наступ жутице као последица оваквог гнева настаје услед грча одводних жучних канала или што стварање жучи у јетриним ћелијама престаје.


    Вероватно да оба чиниоца имају значајну улогу.
    Од Платона се наслућује да слезина, тај скривени орган, теже приступачан тачнијем истраживању, има нешто заједничко са човечијим карактером, темпераментом и емоцијом. Још је Халер писао: Болест слезине може да се слободно изједначи са хипохондријом, меланхолијом или лудилом. Енглеска реч за слезину splin, добро погађа, суштину овог органа. Новија истраживања слезине потврђују ова, стара наслућивања.


    И тако редом - могли бисмо и даље да набрајамо поуздане доказе модерне психосоматске медицине о утицају психичких чинилаца на различита обољења и свих других органа: плућа, бубрега, гуштераче, жлезда са унутрашњим лучењем, итд.


    Нас ће сада више занимати утицај психичких чиниоца на данас широко распрострањено обољење срца које називамо инфаркт. Његова распрострањеност, нагло, драматично наступање код до тада привидно здравих људи, њихов каткад катастрофални исход или споро опорављање - принудили су и кардиологе и психијатре да удруженим снагама покушају да реше загонетку овог срчаног обољења, да открију, осим физичких, и његове психичке узроке, не би ли постигли, оваквим бољим увидом у природу болести, њено спречавање и боље лечење. Овде ћемо изнети нека запажања психијатара који су се годинама бавили психичком структуром људи који су прележали инфаркт.


    Кристијан из Хајделберга тврди да иако инфаркт делује нагло, као ударац судбине, фактори средине и фактори личности су од великог значаја. Познато је да боља исхрана, повишење холестерина и недостатак физичке активности рађају инфаркт. И поред тога и културолошки фактори су значајни, јер како би се иначе објаснио велики број случајева инфаркта међу Итало-Американцима у Пенсилванији који се хране као и други Американци.


    На основу једног познатог теста примењеног код пацијената који су преболели инфаркт, као кандидати за инфаркт описују се енергичне, активне, екстравертоване личности, ентузијасти, пуни импулсивног у себи, склонији ризику, чешћем мењању позива и места становања. Професија не рађа инфаркт, него обратно, професија се бира због црта личности које предиспонирају за инфаркт.


    Чешће оболевају они који су изложени јаким међуличним агресијама. Није толико битно која се храна узима, већ начин на који се узима и према томе прерађује. У журби данашње технократске цивилизације храна се све више узима на начин оралне регресије, која ступа на место спутане моторне агресије. Аутор потврђује и на свом материјалу ранија запажања да прави стенокардични болесници умањују своје тегобе и не долазе радо код лекара. Овакви људи не препознају своје унутрашње конфликте, већ у њима постоји несвесно симулирање прилагођености средини, принудно се бежи у рад, и постаје овако на неуротичан начин претерано активан. Распаљен рад будућег инфарктног болесника је реактивна формација настала због страха од напуштања, а управо таква личност са великим нарцистичким улагањем у рад подстиче се у данашњем индустријском друштву.


    Бастијанс из Лајдена је такође испитивао специфичност личности код инфаркта и његови налази се углавном поклапају са Кристијановим. Присилна савесност, заљубљеност у рад, карактеристичне су црте личности. Већина његових пацијената се сукобљавала с оцем, који је, како каже, или њих избацио из куће, или они њега. Код већине пацијената нашао је да је било у питању рано одбацивање у родитељској породици. Поред описане претеране активности, постоји жеља да се постане пасиван. Ове осцилације између претеране активности и пасивности лоше се одражавају на срчане функције.


    Закључак значајан за терапију болесника од инфаркта био би следећи: готово код сваког оваквог болесника није довољна само кардиолошка терапија, већ је неопходна и помоћ психијатра, тачније психотерапеута. Овај треба да ослобађа болесника осећања кривице ако ово осећање постоји скривено и неуротичне присилне потребе за претераном активношћу. У раду се мора уживати, а не рад прихватити као уточиште и бекство од нерешених личних проблема. Ако се ово и не може увек постићи, неопходно је наћи равнотежу претераном раду, задовољствима друге природе којима се човек мора да посвети у слободним часовима. Физичка рекреација и бављење спортом, излажење у природу, здрав смех и хумор, лака исхрана без претеране употребе никотина и алкохола, опет успостављају опасно пољуљану равнотежу у личности.


    Дакле, и за инфаркт, као и за многа друга обољења од значаја је опште правило психосоматске медицине: нормално функционисање наших телесних органа зависи од ведрине нашег духа.

  5. #35

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Стомачна гризлица и психа

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Још од времена када је Франц Александер (F. Alexander), познат амерички психијатар и у неку руку творац психосоматске медицине, као први указао (1934) на психодинамичну повезаност код чираша, болесника са гризлицом желуца и дванаестопалачног црева, веза између ове стомачне гризлице и психичког стања болесника постала је лекарима јаснија а лаицима приступачнија. Од тога доба до данас извршено је више врло темељних поузданих научних испитивања на више десетина хиљада болесника са стомачном гризлицом, тако да се може рећи, готово са пуним правом, да је ова болест, између других тзв. психосоматских обољења, најбоље проучена.


    У овом нашем прегледу новијих испитивања (којима прилазим првенствено као психијатар и психотерапеут) нећемо се бавити конституционалним, наследним, хормоналним, хистолошким и биохемијским чиниоцима, не зато што они не би били значајни у настанку стомачне гризлице, већ што сматрамо да је психички чинилац ипак претежнији и што ова истраживања пре спадају у област или чистих психосоматичара или интерниста.


    Биће најпре занимљиво да се осврнемо на теорије о настанку чира у стомаку и типовима личности код којих се овај чир најпре појављује, које су изнели најпознатији и најпризнатији психијатри, психотерапеути и психоаналитичари у скорој прошлости.


    Према Александеру, основни проблем чираша јесте нерешен проблем зависности, односно независности. Док се споља гледајући чираш понаша и себе сматра за вредног, активног и продуктивног човека, амбициозног и частољубивог, спремног да помогне другама и да преузме сваку одговорност, у своме несвесном он заузима супротан став: интензивно чезне за љубављу и признањем, зависношћу и помоћи. Услед оваквог сукоба између свесног и несвесног става пацијента који се протеже годинама и деценијама, код овога не може да дође до неопходног емотивног растерећивања у било коме виду (ако покуша да буде агресиван осећа грижу савести која појачава стомачне тегобе), што доводи до трајне узбуђености парасимпатичног огранка вегетативног нервног система. То опет проузрокује хроничну надраженост вегетативним живцима снабдеваних органа, у случају о коме расправљамо желуца или дванаестопалачног црева, на коме се онда после почетних функционалних сметњи појављују органске морфолошке озледе.


    Занимљиво је да се уз ову Александерову теорију укаже на доста познату и раширену психолошку појаву тзв. комплементирања или допуњавања којој подлежу делови нашег несвесног и свесног бића који само у интегрално повезаној и зрелој личности функционишу релативно целовито. У многобројним другим случајевима свако наше упадљиво свесно понашање, као што је, на пример, претерана потреба за важењем и истицањем или претерана потреба да будемо добри и пажљиви, произилази из неког супротног става у несвесном, дакле, у конкретном примеру, из осећања беспомоћности и инфериорности, или неке скривене и потиснуте агресије, чак мржње према одређеној блиској особи.


    Неоаналитичка школа Шулц-Хенкеа (Shultz-Hencke, 1951) наглашава значај повезивања разних доживљаја у раном детињству са одређеним покретима органа у различитим фазама развоја у том добу. Сваки афективни доживљај у детињству, такорећи, налази одмах и своје телесно пражњење; дете већ рано учи да се користи органским језиком неког одређеног органа, у овом случају стомака или, у ширем смислу, желудачно-цревног тракта. Иако у току телесног и психичког сазревања човек постепено учи да обуздава и на други начин, а не само телесним, своје афекте, увек је могуће да у одраслом добу, услед неке дуго понављане напете афективне ситуације, која може долазити споља или изнутра, наступи нека врста враћања уназад, ресоматизације афекта, који сада опет користи некадашње путеве пражњења преко органа и то опет оног који је већ у детињству изабрао као место мање отпорности.


    Суровија је, али због тога можда не мање истинита, теорија Меланије Клајн (Melanie Klein, 1955) по којој су стомачни болесници агресивно-садистички према својој најближој околини (ово је пре свега њихов несвесни став), интројектујући омрзнути објекат у себе, повлачећи у исто време свој либидо с објекта на своје телесно-Ја, оптерећујући га овако двоструко. Овакви болесници, једноставно изражено, гутају своју мржњу, тј. поунутрашњују свој конфликт и сада једу свој орган. По Меланији Клајн, избор стомака за овакав патолошки динамичан развој одиграва се врло рано, у прегениталној, деструктивној фази детета, услед почетног интројицирања објекта.
    Оваквом развоју догађаја погодују (као и увек?) грешке родитеља у васпитању.


    Сас и његова група сарадника унеколико је потврдила поставке М. Клајн, доказујући на бројним пацијентима да је појачано лучење желудачне киселине било, мање производ неке специфичне конфликтне ситуације, а више израз афективног стања беса и љутње. Ова емотивна стања преко регресивне инервације вагуса (мешовит живац који оживчава трбушне органе) доводе до хиперсекреције киселине. Осим често понављаних доживљаја мржње, беса и љутње, неки други аутори (Мал) нарочито истичу хронично стање страха као могући узрок настајања стомачних сметњи.


    Енгел (1962) и Бројтигам (1973) су проширили и продубили некадашњу Александерову теорију о конфликту зависност-независност стомачних болесника, наглашавајући да осим пресудне везе детета са мајком и лоших искустава које је са њоме имало, у одраслом добу, после оваквог искуства, губитак вољеног објекта представља последњи камичак који је пао у препуњену чашу воде. Овај губитак не мора да се односи само на одређену особу нити он мора да буде смрт те особе. Свако осећање беспомоћности које прати такве људе при отцепљивању од неке заједнице, групе или своје земље, било да је оно наступило вољом и одлуком других (удаљавање из радног колектива, партије, породице), или својом одлуком (економско емигрирање), чест је повод првом појављивању стомачне гризлице.


    Најзад, Овербек и Библ (1975), на основу дугогодишњег искуства у раду са болесницима на Психосоматској клиници у Гисену (СР Немачка), покушали су са класификацијом улкусних болесника на следећи начин:


    I група - то су психички здрави улкусни болесници. Могуће је да људи са добрим функционисањем Ега и стабилним односом према објектима, под изузетним околностима јаког психосоцијалног оптерећења, услед регресије Ега и ресоматизације, при извесној диспозицији желуца оболе од чира у смислу једнократне психосоматске реакције.


    II група - то су чираши карактер-неуротичари. Ови људи, са хроничним обољењем стомака, показују споља псеудонезависан положај (као реакциону формацију) и уз огроман напор, који иде све до нервног слома, покушавају да одрже свој положај и углед а при том показују црте озбиљне неурозе опсесивног и депресивног типа.
    III група - јесте група социопатских болесника са гризлицом стомака. Слабог Ега, пасивно-зависни, веома упућени на јача лица у својој околини, овакви пацијенти се понашају паразитски у друштву, остају на оралним конфликтима и при том кверулирају (тужакају се) због сваке и најмање увреде постајући тако све више асоцијални.


    IV група - психосоматски чираши су личности сиромашне фантазијом, ригидне и стереотипне у свакодневном животу, бојажљиве и уплашене пред сваком променом, цепидлаке и претерано савесне, који истичу принципе својој околини, замерајући и корећи сваку немарност и опуштеност.


    Овој групи је у много чему блиска и последња, V група, нормопатских болесника, који се одликују претераном прилагођеношћу друштву, исцрпљујућим друштвеним активностима и аутодеструктивном активношћу органа, која често доводи до крвављења или прскања гризлице.


    Навели смо најпознатије и најприхватљивије теорије о настанку чира у стомаку, као и најчешће профиле личности таквих болесника. Без обзира којој групи чираш припадао, психички чинилац је пресудан како у настајању тако и у одржавању гризлице. Иако не мислимо да је будућа судбина сваког од нас, па и чираша, записана већ у првим годинама детињства услед разноврсних траума и лишавања, морамо признати да се много шта дубоко уреже не само у наш карактер већ и у наше органе још у детињству. У сваком случају, одрастао човек располаже у себи могућностима да трауме и лишавања из детињства исправи. Ако је много хроничних улкусних болесника, није мали број ни оних који су на разне начине, променом свога животног става, психотерапијом, медикаментима или спонтаним излечењем престали заувек да буду болесни.

  6. #36

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Шећерна болест и психа

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Давнашње наслућивање, а код неких великих лекара у прошлости увереност да у свим телесним болестима не само што суделују психички чиниоци већ да они представљају често једини њихов стварни узрок у нашем времену налази све више присталица, а научни докази за овакво мишљење све су бројнији. Тако је за низ телесних болести - почев од гризлице стомака, преко неких облика бронхијалне астме до високог крвног притиска - врло брижљиво испитано и успешно одређено место психичког чиниоца како у настајању и одређивању тако и у њиховом успешном лечењу.


    За друге болести органског типа, као што су болести штитњаче, хроничне цревне болести, туберкулозу, али и за рак или инфаркт, све се више гомилају озбиљна научна саопштења психосоматичара која указују да удео психе са њеним свесним и још више несвесним конфликтима није нимало безначајан; с друге стране, драгоцена помоћ болесникове психе у лечењу ових болести, и онда када су употребљени најбољи и најсавременији начини медикаментозног лечења, управо је одлучујућа за успех лечења.


    Релативно је новијег датума изучавање психичког чиниоца и код таквих болести као што су обољење жучне бешике, реуматизма или шећерне болести за које се претпостављало да су типично органске болести више или мање познатог узрока. Посветићемо ово излагање савременим психосоматским достигнућима у истраживању шећерне болести, популарног diabetes mellitusa.


    Старо је опажање и клиничара и болесника да се већ постојећи дијабет погоршава или побољшава под психичким утицајем независно од медикаментозног лечења. Ново је, међутим, мишљење неких аутора, које је изазвало живе дискусије, да психички утицај може да буде етиолошки моменат у самом настајању дијабетског обољења.
    Већ код Менингера, 1935. године, налазе се први наговештаји оваквог схватања. Он је гледао на дијабет као на израз конфликта читаве личности. Било је упадљиво да је код дванаест од двадесет два дијабетична пацијента проналазио параноидне црте. Други велики ауторитет на психосоматском подручју, Данбар, 1947. године је покушала да оцрта профил личности дијабетичара. Она је уочила велике тешкоће које има овај тип личности при прелазу од инфантилне зависности према независном ставу одраслог човека из чега је проистекла амбиваленција између побуне и послушне потчињености. Осим тога, биле су присутне још мазохистичке црте, сексуална страшљивост и склоност параноидним идејама. Неки други истраживачи су утврдили да се у трећини случајева шећерне болести код деце почетак болести поклопио са погоршањем породичне ситуације, као што је развод родитеља, заоштравање сукоба међу родитељима и сл.


    У сваком случају, могло је да се докаже да је почетак шећерне болести или њено погоршање готово увек у вези са неким тежим оптерећењем животне ситуације болесника, односно да је у фазама релативног психичког мира, у којима није било конфликта или нових стресова, уобичајена доза инсулина могла да буде и знатније редуцирана.


    Када свим овим налазима додамо и експериментална истраживања познатог америчког физиолога Кенона, који је могао да докаже како на мачкама тако и на људима да страх и брижност могу да проузрокују повећано излучивање шећера у мокраћи, онда хипотеза о утицају афективних чинилаца на сметње у метаболизму угљених хидрата и код недијабетичара добија нову снажну подршку.


    Кеноновим експериментима о несумњивом утицају страха на могућност појављивања дијабета придружила су се и клиничка посматрања Вајса и Инглиша (1950) који су присуство хроничног страха могли да потврде код свих својих испитиваних дијабетичара. Они су поставили привлачну хипотезу, по којој се организам брани од разних облика стрепње (унутрашње и спољашње) мобилизацијом шећера и хипергликемијом и то преко адреналинског излучивања, па тако хронични, несвесни страх дијабетичара проузрокује хроничну стимулацију инсулинског система и, најзад, његово исцрпљење.


    Врло значајан почетни знак у наступању клиничког синдрома дијабета јесте гојазност која се открива у готово 75% случајева. При свему томе сама гојазност не може бити сматрана као узрок дијабету, пошто само 5% гојазних постају дијабетичари. Наиме, овде је психолошки моменат одлучујући у наступању патолошке гојазности. Неразрешени конфликти који су проузроковани или сами проузрокују хронични страх и зебњу преносе се на оралне потребе неуротичара које треба да се задовоље јелом. Настаје пораст апетита све до прождрљивости, затим гојење које ствара последично трајну хипергликемију и исцрпљивање гуштераче која производи инсулин. Пошто се задовољавање јелом изједначава са потребом за љубављу, због сметњи у љубавном животу, које готово увек прате страшљивост неуротичара, настаје емоционални доживљај сталне глади који се онда покушава да задовољи претераним узимањем хране, која опет поремећује унутрашњи метаболизам.


    Пре него што закључимо наше излагање данашњег психосоматског схватања шећерне болести, које је, по нашем мишљењу, најприближније реалности формулисао творац психосоматске медицине Франц Александер, потребно је са неколико речи окренути се и другом лицу ове болести.


    Ако смо до сада посветили, оправдано, највише пажње могућим узрочним чиниоцима психичког порекла настајању шећерне болести, треба нешто рећи како сада већ постојећа болест накнадно делује на психу болесника. Већ одраније постојећи страх у дијабетичара бива сада ојачан, упоредо са повређеном сујетом и осећањем недовољности расте потреба да га други заштити, али расте и осећање непријатељства и повећане сумње, све до развијања параноидних идеја у односу на околину. Неки болесници реагују на болест апатијом, други депресијом, хипохондријом и параноидним синдромом. Мишљење М. Блојлера (М. Bleuler) да дијабет толико апсорбује енергије на одржавање и решавање душевних конфликата код болесника, да овоме не остаје више снаге да би развио неке одређене психопатолошке синдроме, није се одржало пред новијим испитивањима психичког стања дијабетичара.


    У закључку радо бисмо се сложили са Александером, који сматра да поред свих постојећих психичких конфликата који несумњиво играју веома значајну улогу у настајању болести, као и признања реалности психичког профила будућег дијабетичара, који већ у преддијабетичној фази испољава неке упадљиве психичке црте, суштину шећерне болести не можемо на овај начин потпуно објаснити без претпоставке и неког конституционалног, соматског фактора, често наследне природе, који, доказан или недоказан, мора да постоји код сваког будућег дијабетичара. Уосталом, бројне студије су откриле да постоји породична предиспозиција за дијабет, која се приписује наслеђу једног или више гена. Особа која је предиспонирана за дијабет вероватно је рођена са неким недостацима у хармоничном метаболизму исхране зависном од целокупне активности интраћеличних енцима и њиховог регулисања од ендокриног и нервног система, па лакше подлеже интензивном или временски продуженом психичком конфликту који носи све карактеристике раније описане природе.


    Иако са великом резервом, усуђујемо се да претпоставимо, на основу неколико ретких пацијената да у извесним случајевима може да се деси да нека особа заиста само пролазно и само једанпут оболи од типичне шећерне болести, сасвим је и без рецидива излечи и то увек у случајевима наглих психичких стресова и релативно брзог отклањања узрока, па и последица таквих стресова.



    Све док број оваквих особа не буде већи и док, с других страна, не добијемо потврду наше претпоставке о могућности претежно психогено насталог и психотерапијом излеченог дијабета, боље је да се држимо Александерове поставке да је шећерна болест комбинација конституционалних и стечених фактора, при чему је и код ове болести, као и многих сличних, удео психичког чиниоца, не само у настајању већ и у лечењу, од пресудне важности.

  7. #37

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Кожа и психа

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Гете је у Фаусту написао да је крв сасвим особит сок. У ову песничку имагинацију не сумњају данас ни најтрезвенији научници. Могли бисмо, међутим, са истом таквом сигурношћу данас рећи: кожа, то је један особит орган.


    За разлику од свих виших животиња чије је тело готово у целини покривено густом, дугом длаком, крљуштима или перјем, човек је једини готово потпуно голе коже, и то га у много чему издваја од свих осталих живих бића. Библија каже да је први људски пар добио одећу после свога сагрешења, док су пре тога људи ишли голи и нису се стидели. Независно од овог старог казивања, ћото 5ар1ет, ако не одмах на почетку, када је тело још вероватно било заштићено гушћом длаком него што је данас има, био је предодређен да, губећи длаку, покрије своје тело биљном и животињском одећом, заштићујући се тако од сурових климатских услова средине, али и чинећи ту кожу, упоредо са развојем психе, све осетљивијом и префињенијом. Не заборавимо, најзад, да и кожа и нервни систем у своме ембрионалном развоју произлазе из истог клициног листа - ектодерма.


    Овим кратким уводом отворена су врата разумевању зашто се многа психичка збивања испољавају и на кожи. Према Клаудеру, психа врши на кожу снажнији утицај него на остале органе. Кожа је, по њему, значајан орган изражавања који се може упоредити још само са чулом вида.


    Заиста, кожа која покрива површину тела и врши двоструку функцију отварања и затварања како према спољашњем свету и његовим бројним утицајима тако и према унутрашњем свету најразличитијих збивања у органима, крви и нарочито нервном систему изванредан је соматски терен за екстериоризацију емоција.


    Давнашње је лекарско искуство да између реакција коже и афективних збивања постоји тесна веза. Свака наша јача унутрашња емоција, било да је реч о радости, гневу, страху, бесу, усхићењу или изненадном психичком шоку, испољава се на кожи, час као црвенило, час као бледило, сувоћом или влажењем коже.


    Колико кожа осетљиво и брзо реагује на свако наше узбуђење доказује тзв. психогалвански феномен. Већ при најмањем афективном узбуђењу ћелије коже, а нарочито зидови ових ћелија мењају се и услед тога пружају променљив отпор електричној струји која се пропушта кроз кожу. Ово колебање отпора може без тешкоћа да буде контролисано на галванометру. Код особа које се подвргавају испитивању овакве промене на галванометру могу да буду регистроване већ и када им се само довикну неке речи које их унутрашње погађају. Овакво испитивање може да послужи као експерименталан доказ за правилност психоаналитичких тврђења о великом значају извесних симболичких речи. Наравно да на овакве речи реагују и људи који нису никада ништа чули о психоанализи. Симболичне речи су, на пример: нож, кревет, краљ и сличне, које су за нашу свест безазлене, али за наше несвесно оне могу да означавају неке недозвољене жеље или представе које морају да буду од свести сакривене или потиснуте, а које, када се изговоре некој особи, чије несвесно није према њима равнодушно, ова реагује сместа променама ћелија коже што се види на галванометру.


    Стари искусни лекари никада нису пропуштали да детаљно разгледају кожу сваког свог пацијента. На њој су они били у стању да прочитају много занимљивих догађаја који су се дешавали не само у унутрашњим органима пацијената већ и оних који су се збивали у његовом душевном животу.


    Моћ сугестије и аутосугестије, повезана са променама на кожи, врло је велика. Познато је не само да се под утицајем хипнозе могу да произведу разне кожне промене, као што су разни пликови, уртикарије и слично, већ да се на исти начин могу и лечити поједине кожне болести, између осталих чак и извесне врсте брадавица.


    Велики је број кожних обољења више или мање директно везаних за разне психичке сметње, које пацијент може да препозна или да не препозна. Споменимо само најчешће: акутне и хроничне уртикарије, неуродерматитиси, разне врсте екцема, едема и свраба, ангиоспазми, врло много врста алергичних манифестација (према једном податку из медицинске литературе, сваки пети становник СР Немачке пати од неке форме алергичних испољавања). Изгледа да више нема ниједне органске супстанције на коју човек не би могао да реагује преосетљиво.


    Нарочито је занимљиво обратити пажњу на кожне промене код сасвим мале деце. Потреба малог детета, које је још сасвим немоћно и незаштићено у односу на спољну средину, за нежношћу и миловањем врло је велика. Оно врло дуго реагује на спољни свет, изражавајући своје задовољство или незадовољство управо кожом. Једини начин интимног контакта између мајке и одојчета, нарочито до оне фазе када је дете први пут у стању да сигурно препозна своју мајку међу осталим присутним лицима, али и касније, јесте контакт коже са кожом. Ову врсту првог и најелементарнијег контакта дете, касније одрастао човек, не заборавља никада сасвим. Осетљивост коже човека према свим врстама испољавања љубави, од оне директне, чулом додира, па до оне сублимне, изражене неким покретом, мимиком или само погледом, остаје изванредно очувана од најранијег доба у току целог човековог живота. Позната су места на кожи која показују изузетну осетљивост, али мирно можемо рећи да је читава кожа једна велика ерогена зона.


    Чистоћа, очуваност и здравље коже малог детета, али и одраслог човека, мада у нешто мањој мери, директно је условљена количином и врстом нежности и љубави коју дете добија од својих родитеља. Прве кожне инфекције на природно осетљивој кожи малог детета, ако и јесу често условљене разним другим чиниоцима, бар у истој таквој сразмери условљени су и претераном, или чешће недовољном пажњом коју родитељи поклањају детету. Одојче и када још не види добро своју мајку, директно је доживљајно повезано са њоме, па све невоље и бриге мајке, које стварају у њој јачу конфликтну ситуацију и на тај начин мењају и њено стање коже, дете сместа региструје и најчешће и само реагује кожом.


    Нису ретка повезивања кожних обољења са астмом код малог детета. У оваквим случајевима, треба готово увек консултовати дечјег психијатра.


    Споменимо још само да су код одраслих, према учењу психоанализе, разне непознате кожне манифестације праћене сврабом често у вези са потиснутим сексуалним узбуђењем (ово нарочито важи за несносан свраб полних органа код сексуално зрелих особа), а да разне форме уртикарије (кожне сузе) нападају особе са потиснутом тежњом за претераном зависношћу.


    Ефикасна терапија приличног броја кожних обољења, сматрамо да може бити остварена само заједничким напорима дерматолога и психијатра, односно психотерапеута. Јер кожа остаје најосетљивија позорница наших душевних збивања, оних свесних и, још више, оних несвесних.

  8. #38

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Реуматизам и психа

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Под реуматизмом или реумом у медицини се подразумева мноштво обољења не увек јасног порекла, тока и последица, а која имају ипак нешто заједничко: сметње при покретима у мишићима, тетивама, костима, зглобовима. Пошто је свако од нас имао или повремено има болове у мишићима, тетивама, костима или зглобовима, који су праћени ограниченошћу или чак немогућношћу кретања, можемо уопштено рећи да је сваки човек помало реуматичар. Баш због тога се морамо упитати да ли и какву улогу има наш душевни живот, осећања задовољства или незадовољства која прате наш психички живот у настајању реуматичних обољења, а онда, нарочито, у њиховом одржавању и, најзад, колико треба да рачунамо на психичку компоненту у лечењу ове болести.


    Оваква питања постала су саставни део феноменолошко-психосоматског начина посматрања болести уопште како би се схватио смисао и садржај болесног стања које треба да буде одгонетнуто из саме суштине људске егзистенције.
    Реуматична болест је иначе одувек била позната медицини, а сама реч реума долази из грчког језика и значи: тећи, струјати, промицати. Још су из давнина биле познате, реуматични болесници су их врло ценили, поједине бање и друга места са термалним изворима у којима су болесници налазили олакшање и ублажавање болова и других пратећих тегоба које су биле саставни деореуматичног обољења. Савремена медицина није више задовољна голом чињеницом да нека бања или неки медикамент корисно делује на болесника или на ток његове болести; она тражи одговор на питање зашто и како делују ове терапеутске мере.


    Оваква питања нарочито су оправдана када су у питању реуматична обољења за која смо готово сигурни да у њиховом настајању, одржавању и лечењу психички чинилац има знатну улогу.
    Израз као што су психогени реуматизам или реуматична нервоза све се чешће појављују у дијагнозама лекара не само опште праксе него и реуматолога, и они доста добро изражавају нејасне представе о правој природи оних бројних неодређених болова код којих се не могу са сигурношћу или уопште утврдити добро нам познати узроци појединих реуматичних болести, као и болова оних пацијената отпорних на разне лекове.



    Питање на које би сваки лекар који се озбиљно бави реуматичним болесницима морао после извесног времена посматрања и испитивања себи да одговори јесте да ли је код његовог болесника реч о психосоматским или соматопсихичким симптомима болног стања апарата који управља покретима људског тела. У првом случају главни симптом болести јесте бол, и то неодређен и несталан: час веома жесток у виду кидања, сечења, паљења, строго локализован на једном месту, час слабије јачине у виду тиштања распрострањен на више места без одређеног полазишта. Оно што нарочито карактерише овај бол јесте његово релативно брзо повлачење под утицајем неког занимљивог разговора, у току бављења нечим што заокупља пажњу и интересовање пацијента, затим у току пријатно проведеног годишњег одмора. Други, готово сигуран знак да је реч о првенству психичког чиниоца над физичким узроком болова јесте надмоћност, односно успешност лечења много мање тзв. антиреуматичним лековима, а много више лековима који опуштају нерве и мишиће, а који спадају у групу тзв. психофармака.


    У случају преовлађивања соматопсихичких симптома болести реуматизма, нарочито код хронично оболелих пацијената, психички симптоми као што су страх, депресија, раздражљивост, само су пратећи симптоми основног реуматичног обољења чији узрок обично није тешко открити.


    Ова подела реуматичних симптома на психосоматске и соматопсихичке последица је двојног изгледа свих наших органа, од којих је један анатомофизиолошки а други симболични. Нас ће у даљем излагању овог проблема првенствено занимати овај други вид органа, па ћемо због тога покушати да потражимо скривене, несвесне конфликте који обузимају човекову психу, а који се онда испољавају управо на зглобовима или мишићима као местима смањене отпорности или слабим тачкама у нашем организму.


    Брижљиво проучавајући више стотина реуматичних пацијената у току низа година, америчка психосоматска школа, на чијем је челу дуго година стајао један од најпознатијих психијатара у нашем веку Франц Александер, дошла је до врло занимљивих открића о првобитном психичком устројству реуматичних болесника код којих је психосоматска компонента у настајању болести упадљиво надмоћна.


    Тако је Халидеј (Halliday.J.Z.) нашао да је код артритичних болесника бар један од родитеља показивао упадљиве црте доминације у породици. Услед претеране строгости и наметљивости једног родитеља, узимамо да је реч о агресивној и хладној мајци, у детета, будућег реуматичара, рано се усадило осећање зависности и страха. Дуго трајање оваквог осећања неминовно, код већине, буди револт који се, међутим, не сме видљиво да испољи, пре свега услед страха од губитка заштите и љубави родитеља. Ако се подсетимо да је код малог детета најпримитивнији а истовремено најприроднији начин реаговања на разна лишавања и незадовољства неконтролисано моторно пражњење, постаће нам јасније да уколико је овај пут пражњења услед страха од казнених мера и осећања кривице спречен, нагомилана агресија праћена несвесним или делимично свесним осећањем непријатељства према родитељу који спречава пражњење може да доведе до повећања мишићне затегнутости, што после дужег времена хоће да уроди појавом артритиса.


    Лекари-психосоматичари претпостављају, дакле, да мишићни спазми и повећање тонуса мишића проузроковани потискивањем непријатељских импулса могу, под одређеним околностима, да изазову акутну реуматичну кризу. Није тешко замислити, у сложеним условима савременог живота, ове одређене околности које делују патогено код неке особе чије је детињство протекло у условима малочас описаним и код којих је мишићни или зглобни систем управо оно место мањег отпора, што може да буде и конституционалног порекла. Неки сукоб на радном месту који није могао да буде довољно абреагован, већ је морао да буде прогутан, сукоб у породици између мужа који показује несвесне тежње према пасивности фемининог типа и маскулине, агресивне жене, сукоб у љубавном животу услед сексуалне неусклађености - довољни су поводи да дуго потискивана агресија која није нашла подесан и природан вентил за пражњење или сублимирање изазове такву крутост и затегнутост мишића, тетива, зглобова да је присуство бола неизбежно.


    Шта онда тај бол треба да значи и како проценити такву личност?


    Да ли је тај бол израз немоћног протеста, мазохистичког испаштања осећања кривице због несвесних непријатељских осећања према неком блиском лицу према коме би нормално било да се показује љубав, захвалност и пажња? Зар није било другог начина да се покаже незадовољство и неслагање с околином него управо истицањем своје болести? Не нада ли се болесник, несвесно, да ће му болест везана за физичку непокретност омогућити да сада бар постигне ону врсту наклоности блиских му људи што му годинама раније није полазило за руком? Најзад, није ли реуматични болесник некад жртвено јагње породице који служи као мета пражњења егоизма и агресије његове мање осетљиве или чак видљиво грубе околине? Све су ово питања на која би лекар који се бави реуматичним болесником морао себи да постави и лагано, у току дужег периода психотерапеутског приближавања болеснику, да их разјасни и тако спреми болесника на боље разумевање самог себе и самим тим на прикладније налажење одговора на потиснуте конфликте у психи.

  9. #39

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Вечна хипохондрија човека

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Мало је која болест претрпела толико корениту промену у разумевању њене суштине у року од само сто последњих година као хипохондрија. Од античког доба па све до XIX века хипохондрија је сматрана телесном болешћу, локализована у слабинама, још тачније у доњем делу ребарне рскавице (отуд и порекло грчке речи).


    Тек од када је Берд описао неурастенију 1880. године, хипохондрија је схваћена најпре као посебна форма неурастеније, при чему су хипохондричне сметње још биле локализоване у органима за варење, а од времена када су преовладала динамична схватања у психијатрији, коначно је схваћена као болест изразито психичке природе. Али, иако о хипохондрији знамо данас неупоредиво више и боље, не бисмо могли тврдити да је она потпуно објашњена и у некој строжој класификацији психијатријских обољења чврсто постављена.


    Како се хипохондрија уопште у савременој психијатрији дефинише? Према Бројтигаму (W. Brautigam), савременом немачком психијатру, хипохондрија је страшљиво посматрање самог себе у смеру умишљене болести, а према једној другој дефиницији - хипохондрија је патња услед уображеног или у односу на значај постојеће болести безмерно увећаног доживљавања болести.



    Сви истраживачи хипохондрије слажу се у томе да је нема без склоности рефлексивном самоопажању. Нажалост, ова склоност према рефлексивној интроспекцији не само што не доноси никакву корист оваквом субјекту у смислу бољег упознавања своје личности већ хипохондар изврши такву прерасподелу свога односа према телу да му оно постаје стални објект посматрања и то још објект који је афективно поседнут. На овај начин, да се изразимо језиком психоаналитичара, уместо да се енергија инвестира у објекат, она се упућује у сопствени орган.


    Ако је хипохондрија вероватно стара болест, можда исто толико стара колико и човек, можемо мирно да кажемо да ниједно људско доба, а можда ниједан човек, бар једном у свом животу није био поштеђен хипохондрије. Свако дете, најпре, и то врло рано, често и дуго мотри своје тело, брижљиво и са некад зачуђујућом концентрацијом уочава и прати покрете руку и ногу, овладавајући тако постепено телесним покретима, успешно се интегрише у природну и складну целину функционисања свих органа тела, препуштајући их са поверењем унутрашњој законитости овог функционисања. У случајевима хипохондрије код одраслих почиње поново интересовање за тело, његово видљиво кретање и невидљиво функционисање, као што је то једном човек чинио у раном детињству, регредирајући, како се то стручним језиком каже, на степен уживљавања и доживљавања малог детета.



    Али није ни дете лишено могућности да постане или чак и остане хипохондар. Нека мања вредност појединог органа која код детета рано изазове осећање инфериорности, појачан страх или осећање несигурности због неслагања родитеља или недостатка једног од њих, већа потреба за заштитом са несвесним циљем да се искористи забринутост родитеља - могу да буду погодно тло на коме клија већ тада кржљава хипохондрична биљка. Нарочито је болест родитеља, стварна или уображена (дакле, хипохондрична), озбиљан разлог да се код детета развије тврдокорна хипохондрија, која се, и поред свих мера предострожности и свесне бриге родитеља, једва може да избегне.


    Пубертет је доба изузетно повољно за развој хипохондрије, чешће пролазне, ређе са тежњом да се непромењена пренесе у зрело доба. Млад човек, нарочито у градским условима живота, а и када је био предмет претеране бриге и неге родитеља (ређе и у случајевима када ове неге није било довољно или уопште), не сналази се добро у улози одраслог. Он је збуњен и не мири се са захтевима тела и његових пробуђених нагона, показује страх пред животом, због чега на разне начине покушава да побегне, и то у аскетизам, неумерено предавање чулном уживању, или се склања у хипохондрију са појачаном жељом за заштитом коју је уживао у детињству.


    Препуштајући се претераној бризи за своје здравље, односећи се према телу на начин легендарног Нарциса, оптерећен онанистичким комплексом, хипохондрични адолесцент, у регресивној идентификацији са својим телом, понавља у овој игри некадашњи однос мајка-дете, при чему улогу мајке преузима он сам, док је улогу детета доделио сада своме телу. Не треба, најзад, заборавити да услед свесне или несвесне агресије против ауторитета, која је честа и оправдана у пубертету, услед осећања кривице због ове агресије којој не препознају узрок млад човек узима на себе хипохондричну патњу.


    Уколико хипохондрија није остала стална несрећна залога младости и уколико није део неке друге тврдокорне неурозе, нарцистичке неурозе, или депресије, у средњем добу живота може за краће или дуже време да се појави код сваког. У фазама психичких криза које је заиста тешко сасвим избећи, повремено као реакција бекства, несигурности и страха, повремено као врста регресије у току неке телесне болести, хипохондрија представља чак неку врсту предаха и природног одмарања психичких функција на рачун оптерећивања бригом за телесне функције. Наступање хипохондрије у таквим случајевима увек је знак да је психа преузела на себе, или да јој је наше Ја навалило превише бриге и терета (особито код претерано савесних личности склоних осећању кривице и самокажњавању), непотребне и нереалне амбиције, жељу да изгледа, а не да буде. Може бити погубно за даљи развој личности ако на време не уочимо шта нам наша несвесна психа поручује и у чему хоће да нас опомене када нам шаље хипохондрију.
    Старије године и права старост као да представљају идеалан терен за наступање хипохондрије. У овом добу хипохондрија може да буде не само израз усамљености или напуштености (реалне или замишљене), свесног или несвесног апела околини, већ и знак озбиљнијих психичких и органских болести, као што су меланхолија или артериосклероза. Али као што пубертет не представља коб хипохондрије коме сваки млади човек мора да подлегне, тако ни старост није хипохондрични Дамоклов мач који се спушта на главу сваког старог човека. Јер, заиста, управо у старости осећање успешног и задовољно проживљеног живота (у овом добу преваре више нема, човек зна и осећа како је проживео свој живот) који је био вођен чврстом осовином која је још у младости могла бити за себе пронађена и изграђена, сигурна је заштита од хипохондрије.


    У закључку - заједно са још неким истраживањима овог сложеног проблема, сматрамо да је хипохондрија криза поверења. Хипохондар није у стању да се повери своме телу, јер је преовладао страх од неизвесности живота. Мере сигурности код хипохондрије постају све неумитније (као у Кафкиној причи Јазбина). Прецењивањем значаја телесног и избегавањем ризика хипохондар скраћује могућност комуникације са светом и тако постаје и остаје усамљен. Можда се тек у овој поодмаклој фази развоја хипохондрија може да сведе на страх од смрти, јер је све дотле била страх од живота.

  10. #40

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Егзистенцијални приступ хипохондрији.

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Шта је заправо хипохондрија и ко су хипохондри? Чисто дескриптивно о хипохондрији говоримо код оних људи који су претерано заокупљени бригом о своме телу, који живе у продуженом страху од болести тела, који на болесно љубопитљив начин посматрају своје телесне функције, запажајући сваку промену у функционисању тела. Феноменолошка психологија (Брентано, Хусерл) у хипохондрији види прелаз са објективно центрираног интенционалитета на субјективни.


    Психоаналитичко тумачење каже да се у хипохондрији одиграва нарцистичко повлачење објектне либидинозне инвестиције од споља пут унутра, према сопственом телу. Према егзистенцијалистима пак, хипохондрија је страх од неизвесности, отворености и ризика живота. Све ове теорије и многе друге носе део истине у себи. При свему томе стиче се утисак да нам суштина хипохондрије и даље измиче.


    За хипохондрију је речено да је живи фосил у психијатрији, а истовремено је веома присутна у савременој психијатријској и психотерапеутској пракси. Очевидно је да свака култура, можда наша ововековна највише, погодује развоју хипохондрије. Свеједно да ли је хипохондрија израз неурозе, да ли је нераздвојни део сваке људске анксиозности, увод у психозу или болест за себе (есенцијална хипохондрија), она припада сваком човеку и сваком времену. Тешко да је постојало неко време у коме није било хипохондрије и тешко да је било човека који није у току живота бар неколико пута реаговао хипохондрично. Зашто је то тако?


    По свему судећи, човек је у току веома дугачког времена свога развоја тешко и с муком постизавао интеграцију телесног и душевног. Ова интеграција тела, душе и духа као да никада није са успехом до краја обављена. У идеалном стању нашег постојања ми не примећујемо фантастично сложено и хармонично функционисање нашег тела са милијардама ћелија у њему, са безбројем органа и система у њему који сви складно и унисоно певају једну песму са мноштвом различитих гласова. Овакво идеално стање, нажалост, не траје дуго, или је присутно за дуже време само код природних људи у природној средини, или је присутно код оних, још ређих, који су постигли вољну и свесну контролу над својим телом, односно који су пре свега били у стању да овладају својим вегетативним нервним системом. Већина осталих људи који вековима живе у условима цивилизације изгубила је ранију сигурност у складнијем функционисању психичког и телесног збивања. Код оваквих људи тело више није ћутљиво, послушно и пријатељско, оно је почело да се буни, љути и протестује - укратко: другачије да реагује, и то све бурније што је неочекиваније и бурније реаговање како човекове спољне средине тако и његове психе.


    У несигурним временима када се човек веома лако туђи другог човека, када је више него обично уплашен за своју егзистенцију, када се и до хлеба, као и до љубави, долази све теже, тело почиње у човеку да има необичну, неочекивану и неприродну улогу. Оно за њега сада постаје центар интересовања и полако центар свих збивања. Када нисам добио од неког блиског човека, од породице, од друштва оно што мислим да сам заслужио, овако некако размишља хипохондар, увређено се повлачим у себе и према своме телу почињем да се понашам тако како сам у свом нереалном инфантилизму замислио да други треба да се понашају са мном: претерано пажљиво, брижно и нежно.


    Пошто овакав однос према телу не одговара пре свега телу, оно реагује новим, до тада непознатим и махом непријатним сензацијама. Неки орган или читав систем органа почиње да пецка, штипа, сева, трне, боли, све зато што смо један добар део психичке енергије (целокупне либидинозне) пренели са комуникативног односа са животом и светом на тело, односно на орган коме таква енергија не припада нити му је потребна. Орган или група органа налазе се сада у стању либидинозног хипертонуса (израз оригиналног раног психоаналитичара Виктора Тауска). Човек, како би рекли егзистенцијални филозофи, није више тело, он сада има тело. Иако је страх и раније постојао код хипохондра, он сада у њему расте због неприродне ситуације у коју је довео своје тело и расте неповерење према телу, као и прецењивање свега телесног. Са неповерењем и страхом од тела порастао је и страх од неизвесности живота, комуникација са спољним светом постаје све слабија, наступило је затварање према животу и људима - круг се затворио. Хипохондар је изгубио поверење у невидљиво вођство свога несвесног, он се сада ослања само на разум и тражи видљиве доказе за оно што Је невидљиво. Он није више спреман да своју егзистенцију прими у њеној природној неизвесности и ризику, већ ради против себе, не само као духовно-душевног бића, јер се затворио према духу и емоцијама других људи, већ и против свога тела.


    Какав је исход оваквог патолошког тока збивања код хипохондра? Најчешће, срећом, хипохондрија је само пролазна реакција, некад на претеране захтеве охолог Идеал-ја или претерано строгог Над-ја, некад на реално тешке услове спољне средине која својим прејаким, па и нељудским захтевима утерује човека у ћорсокак хипохондрије.


    Отклањањем ових спољних услова или, што је теже, преиспитивањем своје неуротичне личности може се савладати криза и постићи успешно излажење из ње. Човек је сада нешто ново научио и о себи и о спољњем свету, његов индивидуациони процес је напредовао, он је постао зрелији. У другим, неповољним случајевима хипохондрична реакција претворила се у хроничну болест хипохондрије која временом може да доведе и до неког соматског обољења. Од почетног страха који често прерасте у хистерију страха, преко хипохондрије и психофизиолошких збивања улази се у психосоматску болест.


    Какву помоћ може да очекује дуготрајна хипохондрија од савремене медицине? Осим привремене и повремене помоћи коју хипохондар добија од медикаментозне (седативне) терапије, помоћи која је често само увод у психотерапију, тек ова последња пружа болеснику шансу да се излечи. У првој половини живота хипохондра ова терапија је аналитички оријентисана, у другој половини препоручује се егзистенцијално-јунговска психотерапија. Овакву помоћ мора да пружи искусан и добар психотерапеут, пошто невешт и нестручан терапеут може да ојача већ постојећу хипохондрију, или чак код неког анксиозног човека и да је створи.


    Треба још рећи да је хипохондрија подједнако распрострањена код мушкараца као и код жена, да је могућна већ у раном дечјем добу, а да је честа и код старих људи. Она може, даље, да се комбинује са депресијом, са сенестопатијама и психозама.


    По нашем мишљењу, тешко да је и један значајнији стваралац могао да умакне хипохондричној кризи. Интензивно стваралаштво није само психички него и телесни процес. И онако лабава комуникација тела са психом у тренутку стварања постаје још лабавија, долази чак привремено до расцепа тела и душе - тело је увучено у стваралачки процес и мора да реагује својим језиком. Не треба заборавити да је језик органа негде и некад боља комуникација са светом него било која друга врста комуникације. Овакво саопштавање је онда вишезначно и дубоко. Оно је сећање, апел, опомена, али и казна и претња и околини и самом себи. И о телесним збивањима, уосталом, и то оним најсуптилнијим и најсложенијим, најтачније сведочанство оставили су нам ствараоци (од античких трагичара, преко Шекспира, до Пруста и Кафке).


    Хипохондрија је задатак који стоји пред свима нама. Ово је с правом схваћена као општа људска реакција, која нас, као и свака слична реакција која додирује само дно људске егзистенције, ставља пред личну и колективну одговорност, есенцијално-егзистенцијалну одговорност.

  11. #41

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Да ли у медицини постоји психичка смрт?

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    У медицинској литератури као и међу лаицима у медицини није остао неопажен чудан феномен напрасне смрти људи разних година старости, под утицајем снажних душевних доживљаја праћених јаким емоцијама, без икаквог или без нарочитог патолошког налаза на обдукцији.


    Поред израза психогена смрт, за ову врсту смрти постоје и други: психичка смрт (Менингер), психички условљена смрт (Јорес), смрт услед психичког шока, смрт услед страха, вагусна смрт; у антрополошким радовима посвећеним узроку ове смрти код тзв. примитивних народа употребљавани су још и изрази: табу-смрт, вуду-смрт, смрт услед сугестије.


    Психогена смрт би за медицину била она врста смрти која је наступила без одређеног соматопатолошког налаза и узрока и на тај начин се противи неком прихватљивом природнонаучном објашњењу. Тако, на пример, међу наглим смртима хиљаду привидно здравих, младих војника које је Мориц (1946) студирао на обдукцији, 10%, и поред врло брижљивих патолошких и токсиколошких студија, нису објашњене, па су сврстане у групу смрти проузрокованих психичким разлозима.


    Стручњаци разних профила озбиљније су се заинтересовали да ли оваква врста смрти стварно постоји, каквим би физиолошким и психолошким механизмима она могла да се објасни, да ли је подједнако распрострањена код цивилизованих и примитивним народа и да ли се нешто може учинити ради заштите.


    Најпре је Еленбергер, још 1951. године, дефинисао своја саопштења о психичкој смрти код примитивних народа на следећи начин: Да неки здрав, крепак човек из чисто психичких узрока може да умре у кратком року, можда може да изгледа невероватно па ипак се ради о сигурним чињеницама провереним на довољно посматраном броју случајева.


    Најстарија литература о вуду-смрти код примитивних народа потиче од Брауна, који је 1845. описао следећи проверен догађај са Новог Зеланда: пролазећи поред једног табуираног места, човек није могао да одоли искушењу, већ је узбрао неколико лепих бресака, неке појео, а неке дао да их поједе нека жена која га је случајно сусрела и зажелела брескве. Пошто их је жена са задовољством појела, он јој је; саопштио са кога је места брескве узбрао. Испустивши своју корпу из руку и пребледевши, жену је обузео смртни страх, очајавајући и тужећи се да је упрљала светилиште поглавице. После неколико сати падајући у све горе депресивно стање, ова је жена умрла.


    Израз табу који је етимолошки полинезијског порекла, а први га је употребио енглески капетан Кук 1771. да би означио нешто што је забрањено, садржи у себи два, наизглед супротна појма: свето и нечисто. Овај појам треба да опише врсту негативне магије, тј. уздржавање од извесних акција да би се избегли нежељени, магијски резултати.


    Јасно је да усвојен табу у сваком друштву тежи да буде у вези с објектима и акцијама који су значајни за социјални ред тога друштва. Није тешко претпоставити колика је велика природна неспособност и страх примитивног човека да се било свесно или несвесно одупре или прекрши неку табу-забрану у племену. После оваквог прекршаја њега очекује тотална изолација од осталих чланова, што је и горе од смрти, а што у животињском царству, у коме се дешавају повремено врло сличне ситуације, заиста и води смрти.


    Зоолозима и зоопсихолозима је познато да егзотичне животиње које су ухваћене у мрежу, неретко, нагло умиру у тренутку када их ослобађају из мреже и смештају у транспортне кавезе Ово се исто дешава са дивљим пацовима у тренутку када више немају могућности нити да се боре нити да побегну. Познато је још да неке врсте ровчица могу да се онесвесте или чак падну мртве из страха од изненадног шума или писка. Ови примери неодољиво подсећају на несумњиво психогену смрт ратних заробљеника који су изгубили наду да ће се икада више вратити у своју отаџбину.


    Колико је свако одвајање од колектива, породице или уопште блиских људи за човека неиздрживо -најбоље доказује описани облик психичке смрти аутосугестијом или аутохипнозом, која се радије бира, као нека врста самоубиства, него остајање у животу као потпуно усамљен.


    Стање људске душе у суштини се није много изменило и после више десетина хиљада година. Ако су случајеви тзв. психичке смрти, у целини узевши, и даље чешћи и бројнији код људи једноставније психичке структуре, како у савременом цивилизованом друштву тако и код тзв. примитивних народа уопште ова чињеница не противречи нашој констатацији спором мењању људске душе.


    Не само што су случајеви психогене смрти позна ти и данас се бележе и код културних особа наше. доба већ се може говорити и о бројним другим случајевима лаганог умирања, са вероватно секундарним телесним процесима, или чак без њих, који непосредно доводе до смрти, при чему је примарни узрок умирању психичке природе. Сетимо се случајева одбијене љубави (код сасвим мале деце али и одраслих), после смрти блиских чланова породице, раног пензионисања или хроничних депресија других узрока. Код ових, али и других непоменутих стања често је главни узрок овим болестима без праве болести, па ипак са катастрофалним накнадним последицама - унутрашњи или спољашњи прекршај неког табуа постављеног од признате социјалне норме владања са последичном изолацијом од друштва коју је индивидуи наметнуло или само то друштво или индивидуа сама себи.
    Популарно мишљење да је некадашњи човек био природан, слободан и здрав, а данашњи је неприродан, неслободан и болестан, мало одговара стварности. Човек је биће које се веома споро креће од неслободе према слободи; ова нова слобода, међутим, не може бити слична никаквој природној слободи примитивног човека, јер је она пре свега слобода у духу која се плаћа великом ценом болести и смрти. Отуд се и психичка смрт може схватити као врста неспоразума између природе и духа, као што су уосталом и многе болести, нарочито психичке, врста оваквог неспоразума.


    У групу психички условљене смрти можемо убројати још један феномен који је тешко објаснити природно-каузалним начином мишљења нашег рационалистичког доба. Реч је о смрти коју унапред предвиди, понекад са тачним датумом и сатом неки пацијент који тек што се успешно излечио од неке болести (овакав човек, истина, не мора уопште бити пацијент), или неки други пацијент који се налази непосредно пред хируршким захватом а који без икаквог манифестног конфликта, без суицидалних тежњи, без озбиљне депресије или чак изразите панике, мирно изјављује да ће било за време операције или непосредно после ње умрети.


    Пример за први случај пружио нам је познати немачки психијатар Шулц (1965), примере за други случај описали су, не једанпут, анестезиолози и хирурзи. И у једном и у другом случају на обдукцији нису нађени никакви значајни елементи који би могли објаснити наступање смрти. У ове ипак ретке примере не треба убројати друге, чешће, у које спадају они хируршки болесници који показују изразит преоперативни страх од смрти, а који, готово по правилу, успешно преброде операцију.


    Могли бисмо овако да завршимо нашу малу расправу: човек као биће природе и у исто време духа носи неминовно у себи страх и зато има потребу да се потчињава разним табуима. Психичка смрт је управо последица и израз како поменуте дихотомије људског бића тако и његовог страха, али и његове потребе за слободом која се дубоко противи и страху и табуима. Што је човек даље од непосредне везаности за природни начин живота који неминовно укључује присуство страха и потчињавање табуима (мада је и потреба да их прекрши присутна), што је, другим речима, ближи слободи, која искључује, примитивно доживљавање страха и власт табуа, то је и даље од могућности да постане жртва психичке смрти. Као да ова врста смрти и слобода међусобно искључују.

  12. #42

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Да ли човек постаје све неодговорнији?

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Налазимо се у парадоксалној ситуацији, јер живимо и у парадоксалном времену. Док, с једне стране, изгледа да и појединачан човек, као и цело човечанство убрзаним корацима пристиже и сустиже своју индивидуацију, самим тим постаје свеснији, зрелији и пре свега одговорнији пред собом и пред Заједницом, с друге стране олакшано масовно и анонимно прихватање тековина савремене цивилизације (пре свега оних техничке природе), много мање и културе (и то оних сумњиве вредности), учинило је да се савремени човек понаша све стереотипније, незрелије и све неодговорније.


    Као да је већ почео онај радикални процес разликовања и разилажења, о коме су неки значајни људи са почетка овога века упечатљиво писали, између оних који бистрог ока и пробуђеног духа сагледавају Заједништво, па и Братство свих људи, понашајући се онда крајње одговорно и савесно, како према свакодневним ситницама, тако и према крупним одлукама, и оних, понекад се чини, све многобројнијих који, помућеног погледа и успаваног духа посматрају и догађаје и људе, само овде и сада, задржавајући за себе право да се понашају себично и неодговорно.


    Пошто је сваки наш поступак, међутим, као и свака наша реч, па и помисао, само једна чврста карика у низу сличних поступака, речи и мисли, према психичком закону каузалитета и јединствености човекове личности, не треба да нас чуди ако и када из једног погрешног, себичног и лажног корака произилази читав низ сличних корака. Ако смо, на пример, само неколико пута прошли поред онемоћалог човека а да му нисмо пружили помоћ, ако смо се само неколико пута оглушили о молбу пријатеља да га материјално и морално помогнемо у невољи, десиће нам се убрзо како затичемо себе равнодушног и безосећајног у тренуцима када неко поред нас умире или неправедно страда или је остављен сам и болестан. Увећавање броја сличних људи у некој заједници, па и оној, по замишљеној хуманости најузвишенијој, доводи до опасног нагризања самих темеља те заједнице.


    Правилно функционисање неког друштва можда би се најбоље могло упоредити са хармоничним функционисањем делова нашег тела. Милијарде ћелија нашег организма, распоређених у безброј већих или мањих органа и органских функција, дела савршено складно и хармонично све док овај организам не буде нападнут од спољашњих, још чешће унутрашњих (а онда пре свега психичких) реметилачких чинилаца. Па и тада нам је природа пружила бројна и врло успешна унутрашња и спољашња одбрамбена средства да нарушен склад организма и његовог функционисања опет успоставимо. Може се чинити некоме парадоксално, па и апсурдно мишљење многих значајних лекара и филозофа и у прошлости и данас да су и саме болести једно такво одбрамбено средство које треба да послужи човеку као опомена и подстрек да погледа дубље у себе не би ли открио узрок наједања првобитно здраве целине тела и душе.


    Болест је по нашем мишљењу (и не само нашем) побуна органа једних против других, хипертрофија (или хипотрофија) једног органа на рачун другог, распламсавање или сужавање (запаљење или дегенеративни процес) појединачних функција на рачун целине, себично издвајање једног на уштрб свих. Ако природно функционисање живог организма и није апсолутно и априорно хармонично, оно несумњиво спонтано, из филогенетских дубина самог себе тежи складном и јединственом функционисању. Несклад доводи до сукоба између човека и његове околине и још више између психичких и телесних функција унутар човека.


    Фројд је 1938. године написао: Тако се може претпоставити да индивидуа умире због својих унутарњих конфликата, врста, напротив, због безуспешне борбе против спољашњег света.


    Чудно је то и не знамо зашто је тако, али када учинимо неправду другом човеку, проузрокујемо или допринесемо његовој физичкој, материјалној или моралној пропасти, али некад и када смо само затајили у помоћи другоме, у тренутку када је она била неопходна, често наступају промене у функционисању органа (кардиоваскуларних, дигестивних, ендокриних итд.) које временом постају све јасније и гласније, све до оне фазе у развоју неке психосоматске болести када се она лако дијагностикује.


    Данас је у медицини до танчина познат и пут како се нека мучна мисао, жеља или кривица (свесна или несвесна) које дуго трају, претварају брже или спорије, а каткада и после више година, у одређену телесну болест. Правовремено препознавање правог узрока оваквог психичког и телесног дезинтегрисања доводи до прекида овог патолошког процеса и нормалног успостављања некадашњег здравог функционисања.


    Према оваквом начину психосоматског размишљања о узроцима и последицама болести, човек који је у непрестаном моралном сукобу са собом, или човек за кога се каже да има рђав карактер, не би могао бити телесно (наравно, и душевно) здрав човек. А ако је рђав човек ипак здрав? У једној руској причи о једном таквом човеку се каже да је од њега дигао руке и Бог и ђаво; такви се људи онда избегавају и препуштају њиховој судбини.


    У сваком случају значење органске болести још није одгонетнуто. Она данас човеку изгледа као нужност, јер је он постао (или од увек био) до те мере конфликтно биће да му се чини несхватљивим и немогућим успостављање хармоније између себе телесног и себе душевно-духовног, између себе индивидуалног и себе друштвеног, између себе националног и себе космополитског. Овакво убеђење, међутим, не само да није тачно, него је штетно и делује обесхрабрујуће на развој човека и заједнице у којој живи. Оваквим ставом пред изазовима живота човек пропушта да у болести сагледа и њену другу, често спасилачку страну.


    Амерички психотерапеут, Курт Ајслер, пише да чак и када је неизбежност болести људског организма покушана да се објасни прихватањем хипотетичног нагона смрти, ова хипотеза је одмах и негирана чињеницом да су болести за многе представљале почетак новог живота. Еренберг је још 1923. године изнео мишљење да не само нека деца, после неких дечијих болести, излазе из болести ојачаног Ја, већ и да је животни потенцијал после многих болести код одраслих - што већ доказује стање стеченог имунитета - већи него што је био пре болести.


    Талас насиља, безобзирности, сурове себичности и све веће неодговорности пред сопственом савешћу и оне, шире заједнице, све је снажнији и већи у целом свету. Човек се осећа све мање одговорним за своје душевно и телесно здравље, за своје поступке на радном месту и породици, на улици и у самоћи. Највеће благо које има, сопствену одговорност за свој живот, и живот других, човек површно, олако, у незнању, чак и радо, у трагичној заблуди, препушта другима: непознатим људима, анонимним институцијама, компјутерској медицини, онима горе који су једино одговорни, не испуњавајући једину праву дужност од које треба да почне - да почисти двориште у сопственој кући.


    Данас је и необразованима све јасније: сва достигнућа модерне технике, као и модерне медицине, учинила су живот, а сигурно и смрт, тежим и мучнијим. Само воља за смисао може да нас учини одговорним и тада тек спремним да помогнемо и себи и друштву.

  13. #43

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Однос материјалне и духовне стране у западним, односно источним културама

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Чини ми се да је требало да протекне врло много времена док нисам схватио порекло моје давнашње чежње управљене према Истоку, у првом реду према Индији. Ова чежња и тежња која се у младости показивала као авантуристичка жеља да путујем у Индију, а онда у зрелим годинама као потреба да продубим напабирчена знања из индијске филозофије и религије, обузимала ме је у таласима и то обично онда када сам бивао пресићен акробатијама мога разума и недовољношћу медицинске науке којом сам се као лекар бавио.


    Тако су се годинама смењивале у мени потребе које су једном ишле у правцу задовољавања знања и рационалних потреба мога бића, други пут у правцу пружања неопходне хране ономе што недовољно јасно дефинишемо као ирационалне потребе тога истог, јединственог бића човековог. Тек пре кратког времена успео сам, најзад, да схватим обе врсте својих потреба и да тако дођем до јединственог погледа на читав проблем односа Истока и Запада. Овај однос сагледао сам у првом реду, сходно области којом се годинама бавим, психолошки.


    Иако сам далеко од тога да тврдим да је психолошки начин премошћивања разлика између Истока Запада једини или најисправнији, склон сам да овај начин, који наравно није само мој и оригиналан, изузмем од осталих и придам му већу вредност, или чак знатну предност. Овоме начину, даље, дајем предност и због тога што ми се чини најприроднијим и што при том може да буде универзалан.
    Ако најпре кренемо из било које области нашег истраживања која треба да нам покаже разноврсне начине реаговања источног или западног човека, свеједно да ли је та област економска, филозофска, психолошка или религиозна, неминовно се у току времена озбиљних студија из ових области уверавамо да у начину овог реаговања постоји различитост, која нам се каткад чини суштинска. Даље такве анализе могу да нас одведу, и то добрим аргументима, у негирање било каквих сличности између Истока и Запада, из чега може да произађе и код многих, чак и значајних мислилаца на обадве стране већ је и произашло, уверење у даљу постојаност суштинског јаза између Истока и Запада. Да поменемо само неке битне разлике између Истока и Запада.


    Према Ото Волфу, (Otto Wolff) одличном познаваоцу индијске филозофије и у свету познатом по својој књизи Прилог Индије новој слици о човеку (Рамакришна-Ганди-Оробиндо), постоји битна разлика између источног и западног схватања појма времена, појма супротности и односа према своме Ја.


    Време на читавом Истоку не игра готово никакву улогу. У језику Хиндуса уместо наша три појма: јуче, данас, сутра, постоје само два и то ај, који означава данас, и кал, који може да значи и јуче и сутра. У западној филозофији и науци детаљно је разрађен појам времена, а шта он практично представља за западног човека - није потребно сувише објашњавати. Супротности су за источну филозофију, али и за поимање обичног човека на Истоку само поларности, дакле пре два различита пријатеља, него два укрштена непријатеља. За западну филозофију, све од времена Хераклита, супротности су ратничке и у непрестаној борби једна са другом. Најзад, у односу на појам нашег Ја, разлика је можда највећа. Азијски човек, према Волфу, слабог је и недовољно развијеног Ја, отуд између осталог и недостатак страха од смрти у азијског човека, као и приврженост групном Ми-доживљају. Западни човек не само што је у току векова развоја западне цивилизације и културе стално јачао то своје индивидуално Ја него је већ доспео и до његовог склерозирања, што га је одвело не само у егоизам већ и у све паничнији страх од смрти.


    Ако овом разликовању које је Волф убедљиво показао, а ми смо га овде само скицирали, додамо још и свима познат однос Истока - Запада према спољашњем и унутрашњем свету, односно према материјалним и духовним вредностима, при чему се подсећамо да су спољашњи свет и материјална добра за човека Истока најчешће само маја, привидни свет који у крајњој линији и не постоји, док је невидљиви, унутрашњи свет за њега све, којим он покушава преко разних техника медитације и јога да овлада, онда смо углавном изнели све оно битно што разликује Исток од Запада.


    Пре него што се још једном на крају вратимо на покушај психолошког измирења овако битних разлика у разумевању и тумачењу неких својстава и односа људског бића, не покушавајући да доносимо ма какве коначне судове који би ишли у прилог једног или другог тумачења света и улоге човека у ток свету, не можемо а да не укажемо на неке опасности оваквих супротних схватања Истока и Запада поводом раније поменутих тумачења.


    Чини нам се, најпре, да није могуће градити империју и цивилизацију, бар у оном смислу како их ми на западу схватамо, без везивања за време као и разумног, планског распоређивања тога времена. Све што је на Западу у току две хиљаде година постигнуто било је могуће само захваљујући заиста револуционарном обрту у менталној сфери који је потекао од Хесиода, који је први изрекао заиста нову мисао: Моира (богиња судбине) и господарица и слушкиња људи и богова у исто време. До тада, а за добар део Истока и после тога, све до данас, судбина је била и остала само господарица људи, а можда и самих богова Из овога обрта јасно произилази да је проблем слободе воље и шта учинити са том слободном вољом (ако је ипак, макар у клици у човеку има), могао да буде постављен, бар у оној њеној познатој оштрини, само на Западу.


    Однос према смрти који је у току две хиљаде година западне културе све више заокупљао човека а који је у току тога времена покушавао да на њега да неки одговор који би га могао иоле да задовољи, за наглашено спиритуалистичку филозофску концепцију на Истоку уопште се не поставља. За већину Азијата непрекинути континуитет живота, лични и колективни, сасвим је природан и ничим ненарушен процес у васиони.



    Овакво схватање смрти, као што смо то већ нагласили, могло је да произађе само из претходног потцењивања, обезвређивања или, тачније, готово потпуне неразвијености Ја-принципа у човеку: Ја код Азијата има значаја и вредности само ако је повезан са Ми, а и Ја и Ми су Он, Атман и Брама коме се сви враћамо и од кога смо сви потекли. Отуд: тат твам ази, то си Ти: (насупрот јеховистичком принципу: Ја сам Ја, Ја јесам).
    Потпуно на супротној страни оваквом азијском гледању на прво, друго и треће лице, као и на смрт, налази се егзистенцијалном страшћу прожета мисао, уосталом врло логична, савременог француског филозофа Владимира Јанкелевича, који у својој књизи Смрт, каже и следеће: Зар друго и треће лице, која су за мене Ти и Он, не представљају Ја за себе? Из овога ће за Јанкелевича произаћи доживљај страхоте смрти, која и поред своје за човека суштинске непојмљивости, оставља за собом или пред собом само пустош и апсолутно ништавило.


    Стварно прихватање Бога или одсудно одлучивање за атеизам може да буде извршено само за човека који је развио своје Ја, али га још није склерозирао. А склерозирао га је сваки онај ко је изгубио везу са прошлошћу, није заинтересован за будућност, већ на изразито егоцентричан начин, идентификујући читаво своје биће са садашњим материјалним добрима хоће само да има, а не да буде. Ако се за оваквог човека икада и постави мало пре споменута одлука, без обзира да ли ће се одлучити да верује или не верује, ова одлука неће имати егзистенцијалну важност нити егзистенцијалну трајност.
    Најзад, ако размотримо још једном однос на Истоку и Западу према спољашњем и унутрашњем свету, не можемо а да не видимо претераности с обе стране.


    Насупрот наглашеном неговању разума и придавању овоме улоге коју он никако не може да има у целокупности нашег бића, усавршавајући овако аналитички рационализам, све до тежње ка идеалу неке апсолутне објективности, источњачки начин мишљења, још сав разливен између магијског и митског начина доживљавања, придајући рационалном у човеку улогу и мању од оне која му стварно припада, одбацује наше циљеве упознавања и овладавања природом и остаје у свесној тежњи ка идеалу неке апсолутне субјективности. Као резултат оваквог развоја израстао је на Западу човек-робот, удаљен и туђ природи, уплашен од сваке субјективности, испражњен и огољен односом према објекту, изгубљен за однос према субјекту, у себи и у другом човеку.


    На Истоку пак човек је мало заинтересован за неку другу врсту делатности осим оне да се преко самоспасавања што пре врати Праузроку; цени другог човека као носиоца истог божанског принципа који обитава и у њему, али није ни у каквом односу према његовој личној судбини без обзира колико ова била тешка и захтевала од другог човека утеху и помоћ. Активно се мешати у судбину другог човека, чак и када овај умире, а можда би могао да буде спашен, незамисливо је мешање у посао богова који би се још могли и осветити за такво понашање.


    Због овога става пуног поверења у судбину која води човека из живота у живот по најбољем могућем плану, који ће га једном ослободити овог мучног точка рађања и умирања, уколико не буде у неком животу имао срећу да наиђе на учитеља који ће му објаснити пут ранијег и бржег ослобођења земаљских окова, на Истоку битно недостаје стваралачки принцип слободног, ослобађајућег или човека који ће се ослободити свих стега, и оних спољашњих и оних унутрашњих, чији је праузор могао израсти само на грчком миту о Прометеју.


    Ако је до сада изгледало да супротстављајући Исток Западу и Запад Истоку, при чему смо давали предност час једном час другом, у неким битним тумачењима основних људских категорија желимо да заоштримо ове супротности, онда је овакво гледање на наше излагање тачно. Потребно је, најпре, да у свој могућој оштрини сагледамо шта је оно што нас међусобно дели и у исто време да уочимо сву дубину ове провалије да бисмо коначно покушали са раније обећаним психолошким скоком који не треба да поништи ове разлике, које и даље остају присутне, већ да их постави у једно друго поље посматрања.


    Ово поље посматрања јесте психички живот човеков који је и поред свих расцепа и дуализама у основи јединствен и целовит.
    Зашто не бисмо могли да усвојимо, као што то нам Карлфрид Диркхајм (Karlfrield Durcheim) предлаже да су и Исток и Запад поларне супротности (не ратнички супарници) заступљене у нама самима!


    Зашто ове супротности у нама не би имале потребу међусобног допуњавања и компензације како би обадве заједно присутне и у релативној хармонији помирене, довеле до оне синтезе и целине нашег бића којој свесно или несвесно одувек тежимо: Запад и Исток у нама односе се као мушки и женски принцип у сваком од нас, или, да се послужимо познатим симболом кинеске филозофије, као Јин и Јанг. Иако су ова два принципа често у међусобном сукобу, одводећи нас и на странпутицу неурозе, зар пример уравнотеженог и зрелог човека, још више човека-ствараоца, не показује активно и плодно присуство оба принципа у нама!


    Постављајући се сада само на становиште западног човека и тражећи у њему све оно чиме он у себи није задовољан, мени више није потребно да макар у мислима путујем у Индију, јер све то што сам раније налазио у источној филозофији и религији сада налазим, када се дубље у себе загледам, у себи самом. Довољно је да погледамо свој свакодневни живот, да се уверимо колико нам је управо несношљиво да останемо стално будни, или стално активни, или стално предани својим чулима. Склони смо да се већ и по дану предамо сањаријама и маштањима, ноћу то наш верни савезник сан природно чини; ужурбаној активности безбројних дана уследи пасивни и мирнији период када смо склони да размишљамо, прикупљамо снаге за будуће акције и подсетимо се шта смо у протеклом периоду урадили.



    Непрестаној персонализацији и индивидуацији, непрекидном сујетном грчу да очувамо и ојачамо пред другима наше Ја, природно уследи период умора и гађења над собом, период деперсонализације и интимна, дубока жеља да потонемо у неки безмерни океан у који би се улили као безимена кап из реке. Потреби за знањем, прикупљањем безброј података из безброј прочитаних књига, уследи искрена потреба за сазнањем, за разрешењем наших стварних, егзистенцијалних проблема, за ослобођењем од страха, очајања, напуштености, смрти. Нашој безобзирној нетолеранцији према другима, нашем грабежу за поседовањем, неминовно уследи, каткад, потреба да будемо толерантни и скромни, да престанемо да се интересујемо за поседовање а да почнемо да се бавимо бићем.


    Нека је овога пута и на претеран начин окарактерисан принцип живота западног човека. Све оно што сам малочас навео да у нама тражи своју другу страну и допуну, што тежи да исправи сувише искренут тас на ваги и јесте заправо оно што је Исток у нама.


    Добро је речено: Исток је сенка Запада. Човек не може без своје сенке. Ако пођемо од врло вероватне истине да су се и тзв. источни и тзв. западни човек развили из истог корена (пре цепања свих аријских народа на Индоевропљане и Индоиранце), да су једно време, које није могло да буде кратко, имали исти развитак, а да су се онда све више диференцирали, тражећи од тада непрестано да један другог боље упознају и допуне, онда нам више ни сви ти магијски и митски слојеви у души човека са Истока це могу бити тако страни. Зар они нису били део и нашег сопственог развитка и да ли можемо да кажемо да их више у себи немамо?


    У нама свима присутна је тежња ка интегралном живљењу, што не значи ништа друго него допустити да живе у нама и Исток и Запад. Уместо потискивања магијског и митског, присутних у дубљим слојевима бића у сваком од нас, (што смо до сада на Западу углавном чинили, вештачки се одвајајући од нашег природног врела, умножавајући тако неурозе и психозе), потребно је да експериментишемо са њима, потребно је да повратимо изгубљено поверење у њих и да, слично хиљадугодишњем искуству Истока, искусимо своје биће. Јер тек у оно што смо сами искусили, не само спољашњим већ и унутрашњим чулима, можемо и да верујемо.
    Интегрално живљење које води универзалном човеку могуће је остварити и треба га остварити најпре у себи. Онда када будемо схватили да су Исток и Запад категорије поларно супротне, али не непријатељске, присутне у једном истом људском бићу, свеједно да ли оно живи на Истоку или Западу, омогућићемо овим доживљајем, који води метаморфози и сазревању, да се и на спољашњем плану нађу нови мостови који већ постоје за даље зближавање Истока и Запада.

  14. #44

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Неки видови индијске психотерапије

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Западна медицинска наука је поносна, и с правом, што је открила нов метод лечења душевних поремећаја који је назван психотерапија. Овај најмлађи метод лечења у психијатрији, произишао из Фројдове психоанализе, ушао је заједно са овом у науку, као правац који је имао да измири две супротне тежње у психологији: природно-научну и духовно-научну, и то полазећи са генетичког становишта. Док је прва имала за основу изучавање физиолошке психологије, служећи се експерименталним методом, друга је с правом наглашавала потребу изучавања човека као психофизичког јединства, упознавајући скривена душевна збивања, која су припадала области његовог несвесног живота.


    Исток, који никада није имао смисла и разумевања за интелектуалне гордости и поносе Запада, познавао је овај метод изучавања несвесног живота човека неколико хиљада година пре наше ере.



    Он га истина није називао психотерапија, већ психодијететика, али је у основи то било исто. Индија, као један од најстаријих носиоца ових старих источних култура, стављала је одлучујући акцент на менталну хигијену, односно на превенцију могућих душевних поремећаја, залажући се у својим прописима и правилима владања за складан и хармоничан живот грађана у коме би свесни и несвесни делови људске личности долазили у најбољи могући склад.



    Улогу данашњег психотерапеута у овоме подухвату, који добрим делом замењује исповедника у хришћанској цркви, делимично га истискујући (као у протестантским земљама, у којима, уосталом, једва да је оваквог истог верника и било), делимично са њиме успешно сарађујући (као у католичким земљама), играо је у Индији и делимично и сада игра тзв. гуру - учитељ и духовни отац индуског ученика. Овакав гуру је већ стекао своје спиритуално и морално образовање од свога гуруа, био је, како би се то модерним језиком изрекло, анализиран, овај опет од свога, све тако до у врло далеку прошлост, можда све до оних већ митских, старих мудраца, ришија.


    Тако је срећно избегнут у индуској породици бар до скора, онај нама на Западу тако добро познат сукоб између оца и сина. И заиста, у овој породици, обично врло бројној, конфликт између оца и сина као да не игра никакву значајну улогу. Одрасли, мушкарци, обично живе у заједници делећи заједничко добро. Отац, уместо да постане свемоћна глава ове заједнице стављен је у исти ранг са својом браћом и синовима. Отац није ни спиритуални шеф овакве породице, јер тај задатак припада гуруу. На овај начин познати Едипов комплекс је или искључен или му је улога знатно умањена.


    Проблеми трансфера и контратрансфера, модерни и актуелни у нашој психотерапији, били су већ врло давно у Индији готово до танчина анализирани и одређеним прописима и правилима усклађени. Али још пре него што би ученик (анализант или неуротичан пацијент) доспео до свога гуруа, постојао је низ ритуала који су се односили на неке од најважнијих конфликата и проблема психичког живота човека, са којима западни човек још са муком или никако не излази ни данас на крај. Један од тих проблема је и абреаговање потиснуте агресије.


    Када се налази на путу свога индивидуалног развоја, човек данашње цивилизације лагано учи притиснут, с једне стране, самим друштвом, а, с друге стране, извесним моралним ставовима који сачињавају садржај његове савести да све мање афективно реагује грубим и елементарним пражњењем своје агресије или својих еротских потреба. Он се учи, све више, хтео то или не, да потискује, угушује и крије своје нагонске потребе, каналишући их, или у нека соматска испољавања (на пример, конверзивне неурозе или психосоматска обољења), или покушавајући да их сублимише у племенитије циљеве.


    Колики је актуелни значај поменутог пута индивидуалног развоја данашњег човека - показује нам и све већи број оваквих конверзивних неуроза и психосоматских обољења (као што су гризлица стомака, висок крвни притисак, астма итд.) који нас, опет, упућују на све жешћи сукоб човека са самим собом и друштвом, односно условима друштва у коме живи.


    Бусхан (Bushan) у своме делу Обичаји народа описује занимљив начин абреаговања старих Индуса који се одржао вековима у индуским породицама. Он пише: Читава индуска породица затвара се у своју кућу, сваки члан породице запуши уши памуком и на дати знак свако почиње гласно да говори најтеже увреде упућене неком другом члану или суседу које му у томе тренутку падну на памет. Нико, очевидно, не чује оног другог и ова вежба траје до исцрпљења.


    Овај метод не само што подсећа на Фројдов метод слободних асоцијација, већ служи као психодијететички лек против оне врсте психичких конфликата које Јунг назива фамилијарна драма.


    Одвајање деце од родитеља, у пубертету или касније, које представља сталан извор сукоба и нерешених Едипових ситуација у европској заједници народа, у Индији се решавало много једноставније, опет неким ритуалима, у чијој се основи налазио тзв. дар плоду.
    Мајка, која треба једног блиског дана да се одвоји од свога сина, шаљући га у други град на занат, студије или на усавршавање изабраном гуруу, почиње симболично да жртвује неке ствари до којих јој је јако стало.


    Ова жртва почиње, на пример, у неком вољеном воћу, кога се за извесно време лишава, затим у неком драгом камену који је радо носила, да би завршила у неком поклону од злата који је дуго љубоморно чувала. Све ове жртве имају за крајњи циљ приношење сопственог детета као жртве свету и животу, у моменту његовог одвајања од ње. Кулминацију свечаности представља долазак будућег гуруа који прича мајци, у форми древних митова, суштину и значај одвајања детета и потребе његовог самосталног развоја.


    Ова усмена традиција испуњава исти задатак, као сва истински колективна позоришта, почев од античких трагедија и театра сенке са Јаве, у којима се читаве ноћи играју добро познате сцене из Рамајане, па све до наших модерних психодрама, пантомима и групне психотерапије. У овој колективној катарзи, на прост и убедљив начин, кроз победе и патње симболичних хероја, пружа се гледаоцима идеална прилика да њихово колективно несвесно препозна своје сопствене архетипове.


    Кроз ово мало примера постаје нам јасније откуд у Индији, и изгледа уопште на Истоку, онај зачуђавајуће плодан контакт између рационалних и ирационалних сфера у човековој личности. Запад је у томе на самом почетку упознавања бића човека. Свесно и несвесно, у просечног човека са Запада, још су одељени дебелим бранама забрана и ограничења чији је плод врло често - расцеп личности и страх. Није могуће на овоме месту улазити у корене овакве дихотомије личности. Одвајање субјекта од објекта, које доминира читавом нашом филозофијом, од Декарта до Канта, непознато је Индусима.


    Њихов свет није подељен између супротности спољашњег и унутрашњег, горњег и доњег, добра и зла, макро и микрокосмоса. Скуп знакова и форми, које је аналитичка психологија назвала колективно несвесно, за њих је не само унутрашња реалност, већ и стваралачки импулс за помирење свега наизглед супротног. У западног човека, међутим, спонтане, и од каквог гуруа вођене појаве колективно несвесног осим када није реч о изузетним људима, често значе појаву лудила.


    Указивање на неке облике индијске мисли, примењене на област савремене психотерапије, није имало за циљ никакво ентузијастичко угледање на далеке и нама ипак добрим делом стране узоре, већ је само био покушај подсећања на континуитет традиције из огромне људске ризнице која никад не застарева нити престаје да буде актуелна.

  15. #45

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Психоанализа и јога

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Није прошло тако дуго времена од када се на Западу, у научном свету, први пут чуло за реч психоанализа. Захваљујући изузетно продорној моћи њеног творца, Сигмунда Фројда, који је у своме емпиријском истраживању психе достигао дубину неких њених слојева испод прага свести (о којима су раније говорили и писали само уметници, филозофи и понекад поремећени људи), ова нова психолошко-психијатријска дисциплина брзо се раширила свуда по свету, па је тако доспела и до Индије и Јапана, у којима данас има и психоаналитичких практичара.


    За јогу се каже да је стара колико и Брама. Више не изгледа фантастична претпоставка да су легендарни риши, први учитељи у Индији који су овде доспели из непознатог правца пре више од шест хиљада година, мудрост јоге пренели као усмену традицију од неке много старије цивилизације која је неповратно пропала у једној од цикличних катастрофа које се изгледа неминовно понављају и које уништавају простране делове наше земље. Сигурно је већ Буда примењивао јогу, док је Патанђалијево дело Јога сутра, (400-500 н. е) прво систематски написано дело о јоги.


    Биће занимљиво да изведемо поређење између ове две психолошко-физиолошке дисциплине, једне за коју би се рекло да је типична творевина европског ума, и друге која као да је могла понићи и оволико дуго цветати само на Истоку. Не изгледа, у први мах, једноставно пронаћи неку везу или чак можда и сличност између психоанализе и јоге, па ипак овај напор се данас чини, додуше много више на Западу, него у Индији, што нам може бити лако схватљиво. Ако је за готово сва индијска филозофска учења корен свега греха и патње у одвојености, разједињености и отуђености, онда је овај процес на Западу, у току последњих две хиљаде година, услед сасвим специфичног развоја европских народа у овом периоду, далеко више напредовао и озбиљно угрозио психофизичко и душевно-духовно јединство ових народа, него што је то био случај са народима у Азији.


    Рано делећи небо од земље на свој, људски начин, па онда све више и земаљско од небеског царства, европски човек је још пре више од хиљаду година доспео у расцеп личности који се временом само продубљивао да би на крају завршио са оштром поделом и завадом емоција са разумом, разума са умом, несвесног са свесним, свега ирационалног са оним хипертрофисаним рационалним у човеку, који је онда морао да изводи погибељне вратоломије играча на жици како би сачувао увек изнова угрожену равнотежу јединственог бића.
    У Индији је читав процес развоја текао обратним смером. Јер, док је европски човек све више излазио из себе а окрећући се спољашњем свету и природи, грабећи од ње тајне и насилно јој отимајући снагу, индијски човек је, уз помоћ јогиног метода, све више улазио у себе и из преображеног Себе извлачио на видело дана, за наше рационално поимање невероватне силе са којима је био у стању да се супротстави и закону каузалитета и закону гравитације.


    Потекли из исте основе, западни и источни човек развијали су се више од две хиљаде година у супротном смеру - да би тек у нашем веку почели са и ликим приближавањем које треба да изврши корекцију једностраног развоја на обема странама, корекцију која, плашим се, мора бити радикалнија за западноевропског човека.


    Није случајно што је управо човек Запада на известан начин пренут и психоанализом и јогом. Пошто је осетио да не може и да не треба да мимоиђе упознавање ове две значајне тековине људског ума, од којих га обе воде у непознате дубине сопственог бића, човек западне културе ипак неће бити на исти начин погођен открићем психоанализе и јоге. Неће, наиме, бити свеједно за оваквог човека да ли ће он, најпре, озбиљно упознати (то може бити ствар среће или случаја) психоанализу или јогу. У првом случају, који је, разумљиво, чешћи на Западу, потребан је после овог упознавања приличан напор воље и да се од учења Фројда, преко Јунга сиђе у дубине у којима га чека осмострука стаза јога са њеним трима фазама (психолошка и физиолошка припрема, интеграциона фаза и просветљење), од којих свака траје по неколико година. У другом случају, који је чешћи на Истоку, јога је у тој мери била довољна да одговори на бројна питања о јединственом бићу човека, о његовом несвесном и свесном животу, да упознавање једног школованог јоге са психоанализом, (што се на индијским Универзитетима све чешће догађа), не оставља на овога никакав упадљив траг. Овакав човек доживљава себе помало као учитеља према ђаку који је тек почео да открива нека слова азбуке, још не уживајући у песми сроченој из целе азбуке.


    Сагледали бисмо сада неке сличности и разлике између психоанализе и учења јоге, као и међусобне примедбе и допуне. Један од основних појмова индијског модела људске психе јесте ћита, која је први производ пракрти; она укључује у себе и разум и нагон, прима облике предмета који јој се пружају, али не може да појми оно што види, пошто је по својој природи несвесна. Са нешто више слободе ћита би највише одговарала психоаналитичком појму Id-а који треба да представља елементарне нагоне организма. И ћита као и Id повезани су са телесним органима, а испољавају се час у телесном час у душевном виду, као бол, задовољство, агресија итд.


    Пуруша (свест о себи) помоћу ћите разазнаје предмете и успоставља везу са светом. Само, док за Индусе ћита са свим својим манифестацијама не представља природно стање душе, већ постоји ради Пуруше, који је дубље него мисао, осећање и врља, ћита је, укратко, ту да буде снагом Пуруше преображена, а њена енергија искоришћена у више циљеве, све манифестације Id -а, за психоанализу, природна су и непроменљива стања, која, додуше, снаге Еgа треба да упознају и њима овладају, али са унапред горким сазнањем да је свака победа над снагама Id -а Пирова победа. Побеђени или, још горе, потиснути нагони (сексуални и агресивни) осветиће нам се кад-тад. И док Фројд песимистички и детерминистички сагледава читав људски живот као трагично клаћење између непресушне потребе за срећом и задовољством, као изразито егоистичним тежњама, и потребе да овладамо реалношћу и сјединимо се са другим и друштвом, као тежњама алтруистичким, али млађим, каснијим и наученим, па зато немоћнијим и слабијим, дотле ћита за Индусе (као и за Јунга) садржи у своме корену, осим егоистичких и алтруистичке тежње, подједнако старе, подједнако јаке и при томе она сама тежи (уз помоћ Пуруше, јер је без њега ништа), своме преображају. Живот отуд добија изванредан, смисао, јер му је циљ преображај ћите; овај преображај, даље, ослобађа врло јаке, дотле спутане или у погрешном правцу управљене снаге, са којима се онда заиста чине чуда.


    Психоаналитички процес који траје неколико година, свеједно да ли је отпочео из дидактичких или терапеутских разлога, може да се упореди са процесом медитирања код јога. Неопходан је и у једном и у другом процесу гуру, учитељ, мајстор. Стара је истина да се нико не спасава сам и да се не можемо, као Минхаузен, извући из блата подижући се сопственим перчином. Овај гуру је неопходан и због тога што су у фази регресије, која се неминовно дешава у обадва процеса, могућна, чак и честа, психотична стања са којима треба умети поступати и из њих извући корист за даља напредовања. Има и других сличности у стањима психоаналитичаревог и јогиног ученика на којима се овде не можемо задржавати.





    Велика расправа се распламсала о суштини доживљаја екстазе у јогијском путу ка просветљењу, доживљају самадхиа који је претходник врхунске чистоте, Мокша-стању. Још је Фројд био релативно уздржљив у категоричком тумачењу ових стања поредећи их са океанским осећањем код малог детета. Можда је тој релативној уздржљивости допринело и плодно дописивање са Ромен Роланом, великим познаваоцем индијске мистике. Многи психоаналитичари после Фројда, као и многи превише рационални мислиоци на Западу, били су склони да свако мистично стање екстазе олако прогласе за чисту душевну патологију. Неке примедбе уздржанијих психоаналитичара остају, међутим, и данас вредне полемисања, мада опет само за оне европске људе који нису сами имали никаквих искустава у медитативно-контемплативној области.


    Тако се, на пример, доживљај самадхи пореди са стањем деперсонализације, у коме се индивидуа самој себи чини нестварна, јер су поремећена и субјективна осећања времена и телесна шема, затим са стањем примарног нарцизма одојчета, симболичком формом дечје психозе или са враћањем из аутономног функционисања Еgа на недиференцирану основу Еgo-Id. Па, ипак, према већини извештаја објективних посматрача овог стања, самадхи се не може уврстити ни у једну нама познату психопатолошку категорију у којој би се спољашњи свет доживљавао као потпуно субјективни феномен у смислу халуцинација или суманутих представа схизофреније болесника. Познати швајцарски професор психијатрије Медард Бос, који је провео неко време у Индији проучавајући јогијске методе и њихове представнике, написао је следеће: Никада нисам ни на Западу ни на Истоку стајао пред свеснијим, зрелијим, трезвенијим и при томе снажнијим личностима од оних међу најбољим индијским јогима које сам могао да сретнем.


    Ако се Европљанин налази на врхунцу својих научних открића, он је тек на почетку откривања свога стварног психолошког бића. Психоанализа је учинила тек први корак у овом откривању.

Strana 3 od 4 PrvaPrva 1234 PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Odgovora: 14
    Poslednja poruka: 25.06.2013, 00:01
  2. Odgovora: 3
    Poslednja poruka: 03.08.2012, 10:56
  3. Квалитет образовног система
    Autor yossarian u forumu Obrazovanje
    Odgovora: 7
    Poslednja poruka: 04.08.2011, 20:42
  4. Odgovora: 24
    Poslednja poruka: 01.04.2010, 19:34
  5. Odgovora: 2
    Poslednja poruka: 14.05.2009, 13:03

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •