Значај психотерапије за савремену свест
Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.
Од чега зависи успешност психотерапије
Психотерапија као грана психијатрије и, још шире, медицине уопште нашла је себи место још давно у свету, релативно скоро и у нашој земљи. Ово место које она заузима међу осталим терапеутским методама у психијатрији значајно је не само због тога што је сваки разговор између лекара и пацијента помало и психотерапеутски, или би то требало да буде, већ и због тога што је човек такво биће које је упућено на другог човека, његову изговорену реч и сусрет који са тим другим човеком може да оствари. Сви ми, додуше, комуницирамо једни с другима, на различите начине и под различитим околностима, али свака комуникација није и сусрет два човека. Комуникација је само могући сусрет, као што у низу наших избора само понекад тај избор буде и слободан избор. У већини осталих случајева и наша комуникација и наш избор детерминисани су (отуд често и неуспешни) и то „од слојева у нашем несвесном до сунчаних пега“.
Психотерапеут, који све мање мора да буде само психијатар, стоји пред својим неуротичним или психотичним пацијентом у посебној врсти обавезе да саслуша, разуме и помогне једино својом речи, гестом, али и ћутањем, или само својом присутношћу, а у томе треба да дође до најбољег изражаја складан спој, најпре, његове човечности, наученог знања и свакако помало и уметничке склоности. Тек успешна синтеза набројаних квалитета омогућава психотерапеуту благотворан, обнављајући и често спасавајући утицај на његовог психички, на различите начине, поколебаног штићеника. Свакоме постаје брзо јасно да квалитети који се траже од доброг психотерапеута нису мали, нити се они једноставно стичу.
Осим доброг познавања самог себе и отклањања сопствених неуротичних црта, што се прилично успешно остварује тзв. дидактичком анализом будућег психотерапеута (коју сматрају неопходном не само психоаналитичари), доброг психотерапеута одликује способност непрестаног усавршавања и сазревања, што је део онога процеса који Маслов назива самоактуализација. Ако је жељени психотерапеут заиста онај који је у стању да непрестано нешто ново научи, при чему се ово учење много мање односи на инвентар знања и повећавање интелектуалног квантитета, много више на даље упознавање и мењање самог себе, а пошто му у овоме мењању и сазревању много помаже сам пацијент, постаје разумљивије зашто смо на почетку овог чланка нагласили важност сусрета двају, егзистенцијалним језиком речено, једнаких бића.
На прво питање, дакле, од чега зависи успешност психотерапије, одговорили смо истичући личност психотерапеута од чијег степена зрелости, постојаности и моралности - која је престала да буде споља накалемљена, имитирана или само делимично, преко неке снажније личности у околини идентификована моралност, већ која је постала саставни део целокупне личности - зависи несумњиво, једним делом, дејство психотерапије.
У одговору на друго питање, шта се истражује и очекује од пацијента у остваривању успешне психотерапије, на првом месту истакао бих начин и степен доживљене патње због болести, на шта је врло плодно указала још Карен Хорнај 1951. године. Неком може да изгледа апсурдна тврдња психотерапеутског стручњака да није могао да помогне неком неуротичару пре свега због тога што овај није у стању да доживи довољно озбиљно и осећајно (у смислу искрене патње) своју болест. Свакако није свака патња због болести код пацијента корисна и плодотворна. Разликујемо због тога плодну и корисну патњу, која се доживљава због симптома болести и њених последица, још више, због узрока ових симптома када се они спонтано или уз нечију помоћ открију, од оне неплодне и некорисне патње која произлази из пркосне немоћи пацијента да због неуротичних сметњи успе у остваривању својих превише амбициозних, каткад и не сувише етички оправданих циљева и жеља. Неуротични симптоми у таквим случајевима, често повезани и са неком телесном болешћу (гризлица, колитис, астма, повишен крвни притисак), управо су заштита и опомена да се човек већ једном прене и исправи очевидно искривљену животну путању или, како би Адлер рекао, фиктивни животни циљ.
Има и других значајних критеријума преко којих сазнајемо и постављамо прогнозу успешне или неуспешне психотерапије. У ове критеријуме спада, најпре, став пацијента према својим симптомима. Све док пацијент упорно настоји на органском, односно физичком узроку својих симптома (бол у стомаку, глави, срцу, итд.), и поред потпуно нормалних лабораторијских и осталих анализа које су савесно спроведене, не може се још отпочети са правом психотерапијом. Очевидно је да пацијент осећа неку велику потребу и не мање јак страх, које психотерапеут треба да препозна, а због којих му је веома стало да његова болест не буде „нервна“ или „психогена“.
У прогностички значајне чиниоце психотерапије спадају социјални услови, пре свега они у којима болесник живи. Не треба да се по сваку цену тражи „кривац“ и за неуротично или психотично обољење. Истраживати да ли је „крив“ сам пацијент или његова околина због тога што је постао болестан, неплодан је, незахвалан и на крају етички не сасвим оправдан труд. Зашто је тако тешко поћи од истине коју је велики Достојевски изрекао за сва времена: Сви смо пред сваким криви!
Када истражујемо социјалне чиниоце у настојању и одржавању неурозе и психозе, више нас занима у којој су мери индивидуалне сметње код нашег пацијента део субјективних, биолошко-конституционалних и психодинамичких чинилаца, а у којој су део брачних и чешће фамилијарних неуроза. Заслуга је немачког психијатра Рихтера (Horst Е. Richter) што је, 1970. године, поставио разлику између тзв. породичне симптоматске неурозе и породичне карактер-неурозе. У првом случају породица или један њен члан, ради одржавања сопствене неуротичне равнотеже, чини у неку руку несвесним механизмом, једног свог члана болесним. Тако овај члан постаје „локални симптом“ породице, врста „жртвеног јагњета“. У лечењу оваквог човека породица готово по правилу чини тешкоће психотерапеуту ометајући лечење свесно, или чешће несвесно. У другом случају већина или сви чланови породице инфицирани су неурозом, држе се међусобно солидарно, а као штићеник се пред психотерапеутом појављује један од чланова који је нешто више оптерећен неуротичним симптомима. У оваквом случају неурозе неопходно је лечити читаву породицу групном, односно тзв. породичном психотерапијом.
Набројаћемо, на крају, према немачком психотерапеуту Хајглу (F. Heigl), још неколико чинилаца код пацијената који имају одређену улогу када разматрамо проблем успешности психотерапије, при чему извесне, мада не битне разлике постоје када је реч о индивидуалној или групној психотерапији. Занима нас, најпре, квалитет и квантитет провокативне ситуације која је изазвала код човека појаву неуротичних симптома, при чему морамо поћи од чињенице да нико није сасвим имун од разних спољних и унутарњих провокација, јер готово нико није, макар и у незнатној мери, лишен латентних неуротичних (понекад и психотичних) црта. Интересујемо се, при том, како је наш пацијент у прошлости одговарао на сличне или друкчије провокативне ситуације, процењујући тако оно што у психологији зовемо снагом Ја.
Значајна је и интелигенција, затим присутност скривених или манифестних талената и других обдарености пацијента, као и његова животна старост. Раније Фројдово схватање да се успешна психотерапија може спроводити само код људи до њихове 40-45. године старости унеколико је кориговано по вољним резултатима психотерапије и код неких људи до 60 године старости.
Веома је значајно процењивање не само реалне социјалне ситуације пацијента (породичне, али и шире друштвене), која допушта или не допушта могућност промене његовог става (јер се у неким ситуацијама сав напор и пацијента и терапеута да се успешно оконча психотерапија руши пред чврстим, а болесним, бедемом породице или друштва), већ је неопходно добро проценити опште осећање сопствене вредности пацијента, које је у уској вези са структуром његовог Над-ја и његовог Идеал-Ја. И једна и друга структура функционишу код сваког човека свесно и несвесно, при чему несвесни удео знатно претеже код неуротичног обољења. Најзад, истраживање тзв. аутономне функције човековог Ја, о којој је нарочито Хартман још 1939. године тачно писао, обавља се у нашем распитивању код пацијента како он испуњава своје слободно време. Његов одговор може да нам покаже у којој је мери човек спутан, неслободан и уплашен пред захтевима тзв. слободног дела Ја, односно у којој мери можемо да рачунамо са сарадњом креативног потенцијала, који сваки човек латентно или манифестно поседује.
Желели смо да укажемо на сложеност и одговорност племенитог посла психотерапије не осврћући се овога пута на разне психотерапеутске школе, од којих већина поклања знатну пажњу изложеним критеријумима при процењивању да ли психотерапију треба уопште отпочињати и шта се од ње онда може реално очекивати. Као и у сваком деликатном послу у коме човек има главну улогу, и у психотерапији се могу доживети разна пријатна и непријатна изненађења. Што је изазов, међутим, већи, јер је и степен непредвидљивости тада знатан, и одговор оба људска бића која остварују сусрет је значајнији.
Да ли је могућна аутоанализа?
Открићем несвесне психе, њених динамизама и безбројних преображаја, психоанализа је унеколико окончала, и поред Сократовог упозорења, једну вишевековну људску заблуду, истовремено уносећи пометњу у човека. Заблуда, наиме, да човек добро познаје самог себе овим открићем психоанализе није наравно, још искорењена; као и многе друге и ова заблуда има свога разумљивог корена у насушној потреби човека да се осећа сигуран, бар у себе, да зна шта жели, може и хоће. Изручен на милост и немилост непознатим, моћним силама природе у анимистичком друштву, какво и данас постоји код такозваних примитивних народа, препун магијског страха од тајанствених збивања у њему и ван њега, човек се у току своје еволуције, јачајући снаге разума и свих инструмената које му је овај ставио на располагање за, испитивање природе, врло лагано ослобађао слепе зависности од ње, упознавајући све дубље и тачније природне законе, учећи тако да њима и влада.
Слично детету, и примитиван човек се брани од неподношљивог осећања сопствене немоћи и слабости чврстим уверењем у магијску снагу изговорене речи, неког учињеног, ритуалног геста, или чак само неке помисли. На сличан начин се бране и душевни болесници од неког пораза који прети личности, од немогућности признавања неког општег унутарњег слома, и то обично бежањем у стање детињства, односно, филогенетски, у неко раније преисторијско стање човека.
Зрео човек рационалистичког доба, пошто се докопао разума као најјачег оружја у борби са непознатим, чврсто се у њега ушанчио и научио да помоћу њега посматра и предвиђа, не желећи више никакав повратак у тамне сфере својих осећања, слутњи и страхова. Овакав његов став потпуно је разумљив када се подсетимо колико је смешно кратак период откад је човек постигао своје ослобођење од мрака незнања и заблуда и колико се он још налази у „експерименталном стадијуму“ развића своје свести.
Отуд и његова оправдана бојазан, подозрење, па и енергично одбијање да прихвати могућност постојања непознатих и опасних области у њему самом.
Па ипак, човек није у стању да се ослободи ових тамних сила у своме несвесном. Давно је с правом речено да човек само некада мисли, а стално осећа. Отуд негирање свога несвесног живота доводи до великих потреса у човеку и то како у његовом унутарњем животу, у коме се онда ствара опасан расцеп између афективног и рационалног начина живљења, тако и у спољашњем животу, недозвољеним прецењивањем моћи разума.
У испитивању природе и владању њоме, човек је данас постигао задивљујуће резултате откривајући све нове и усавршеније инструменте којим подједнако успешно испитује земљину утробу, као и космос. Шта је човек учинио и какве је инструменте открио, да ли је постигао сличне резултате у упознавању и откривању самог себе? Не може се ни у ком случају тврдити да је овим резултатима човек задовољан, и поред проницљивих метода које је открила експериментална психологија. Напротив, стиче се утисак да човек намерно бежи од испитивања и откривања самог себе, копајући све дубље у земљу, или истражујући непрегледна пространства космоса. Очигледно је да је овакво испитивање ипак лакше и прихватљивије него копати по себи откривајући своје индивидуално, фамилијарно или колективно несвесно. У оваквом истраживању сваки и најкултурнији Европејац само је слаб ученик било кога у овој методи интроспекције школованог Индуса. И ово нам је схватљиво када се подсетимо начина како је формиран школован индуски човек током хиљада година.
Чињеницама морамо ипак погледати у очи. Оно што све више постаје императив, како за решавање унутарњих криза у човеку тако и за његово много успешније социјално живљење, заиста није откриће неког новог камена из сумерског доба, или роботско батргање по месечевој површини, већ усклађивање противречних слојева у самом човеку. Принуђени смо, а то ћемо бити све више у будућности, да научимо најтежу вештину живота - живети помирени сами са собом и светом који нас окружава. Да би се ова вештина постигла неопходна је и аутоанализа.
Психоанализа нам је одшкринула врата једног заплетеног лавиринта наше сопствене личности. Она нам је објаснила да човек није само спутан нечовечним условима у којима живи, нити да је довољно, једном за свагда, срушити такве услове. Бар исто толико човек је спутан и несагледаним лавиринтом у самом себи, па је узалуд показивати некоме сунце ако очи нису претходно постале спремне да гледају у њега.
Ако бисмо се сада окренули научном сагледавању проблема аутоанализе, бар онако како на њу гледа психоанализа, чији је она несумњиво значајан део, онда ћемо морати да утврдимо да су тешкоће при њеном овладавању бројне и напорне.
Човеку се чини да није ништа природније и лакше него да посматра самог себе и тако доноси одређене закључке за своја делања и испуњавање постављених задатака. И поред несумњиве чињенице да у човеку постоји непрекидна, природна потреба да се посматра, да се неким другим Ја понекад удаљи и онда осмотри своје свакодневно ја, своју Персону, што ће рећи маску коју стално навлачи за разне прилике и разна друштва - отуд велика опасност да себе поистовети са том маском - ништа није теже него објективно анализирати своје несвесне жеље, прохтеве и поступке. Сваки човек има једну или више „слепих мрља“ у себи, и то управо за оне стране своје личности које су битне за личност, а које он управо не жели да опази и прихвати као део себе.
Значајним људима, у првом реду уметницима, као што су били Достојевски, Кафка или Пруст, пошло је нарочито за руком да изврше једно изузетно мучно, али плодно анализирање себе. Од плодова које су нам донели овакви велики људи, мирно се може рећи да живи добар део човечанства, јер човек заиста не живи само од хлеба.
Једну такву, изванредну аутоанализу извршио је и сам Сигмунд Фројд, и управо тој анализи можемо да захвалимо за толико значајан продор у свет снова, односно за читаву Фројдову интерпретацију снова. Па ипак, и поред овог Фројдовог искуства и занимљиве књиге Карен Хорнај Аутоанализа, у којој нам аутор описује комбиновано лечење једне пацијенткиње психоанализом и аутоанализом, могућности за стварно лечење неког неуротичара само ауто-анализом врло су ограничене. Оно што уметник постигне, у успешној сублимацији својих неуротичних конфликата, у стању је да постигне само врло ограничен број људи који нису уметници. Упознавање самог себе некад је пре омогућено у дијалогу него у монологу.
Отуд све форме дијалога, почев од психоаналитичког па до оног између стварних пријатеља, или у оним успешнијим односима између мушкарца и жене, ближи су достигнућу оног далеког циља, стварног упознавања самог себе, него разни монолози пуни јаловог мудровања у затвореном кругу. Човека у сваком случају треба научити да прилази самом себи на сличан начин као што се учи да прилази некој компликованој машини којом треба да зна да рукује. У овоме му значајну помоћ може да пружи психоаналитичар, који га, између осталог, може научити да правилно прилази и „краљевском путу у несвесно“ - његовим сновима. Вођење дневника још је један од врло корисних начина упознавања и оног дела себе који је до тада био непознат.
Аутоанализа је само ограничена могућност да неуротичар излечи самог себе. И код овога је, међутим, остварљиво да му се уз помоћ аналитичара омогући комбинована анализа, која је већ у бројним случајевима имала успеха. Аутоанализа здравих људи све је више императив нашег времена, јер је несумњиво један од путева којим човек мири супротности у самом себи, олакшавајући тако своје успешно уклапање у заједницу, што опет практично значи јачање колективног јединства једног друштва састављеног не од анонимних бројева, већ од индивидуалности - што свакако мора да буде циљ сваког демократског друштва.
Светла и тамна страна психоаналитичке педагогије
Када је психоанализа објавила, а добрим делом успела и да докаже како је већина дубљих неуротичних поремећаја у одраслом добу последица разних траума и лишавања из доба детињства, и то чак раног детињства, било је сасвим природно да је она свој утицај морала да прошири и на читаву педагогију. И поред почетних отпора, и то жестоких, које је пружала ова грана науке раној психоанализи, отпора који ни до данас нису сасвим престали, многим познатим педагозима убрзо је постало јасно да без прихватања неких основних психоаналитичких поставки, педагогија, као засебна и веома важна грана науке, неће моћи даље да напредује. Већини педагога и психолога, нарочито они који су се директно занимали проблемима васпитања деце, затим менталним хигијеничарима, као и свима онима који су се бавили предохраном менталних и других сличних обољења, бивало је све јасније да се само предузимањем нових мера у васпитању деце може постићи смањење све већег и забрињавајућег броја манифестовања разних неуротичних поремећаја одраслих људи. Дотадашња неискреност родитеља у сексуалним питањима, нереално високи моралних захтеви, претерана строгост или претерано мажење, непотребне и штетне казнене мере, несвесна завођења итд., који су сви заједно или посебно ојачавали и погоршавали природне и неизбежне кризе малог детета - везане за Едипов комплекс, кастрациони страх, завист женског детета према мушкарцу, агресивне тежње са истовременом склоношћу за потчињавањем - створили су потребу за новом врстом васпитања које би требало да створи здравије и срећније људе под претпоставком успешног избегавања грешака многих генерација родитеља у прошлости.
Иако је одмах на почетку сусрета психоанализе са педагогијом било јасно да се теоријске замисли неће моћи практично да остваре без великих тешкоћа и неспоразума, јер су и родитељи и учитељи и педагози очекивали, чак захтевали, од психоанализе неку врсту готових образаца правила и прописа, утицај психоанализе, која је била више у стању да опомене, укаже на сигурне грешке у васпитању, него да пружи готове рецепте за њега, био је значајан и благотворан.
Породична средина - свуда где је то било могуће, и до које је уопште стизао нови талас психоаналитичких открића остварених првенствено на анализама одраслих неуротичара - почела је да мења своју физиономију и да отвара широм врата новим сазнањима. Тако су, на пример, родитељи схватили да задржавање детета да спава у њиховој спаваћој соби преко једног његовог одређеног узраста (у тврдом дотадашњем уверењу да дете увек блажено спава док они у кревету воде љубав) може да буде врло штетно по дете, будећи у њему рану сексуалну радозналост, која није најчешће задовољена чак ни привременим вербалним објашњењем неких основних истина из сексуалног живота. Данас је несхватљиво како су некадашњи родитељи, у дугом низу генерација, били уверени да све до пубертета, а врло често ни у овоме, није потребно деци пружити никаква ближа објашњења из једне области човековог живота која одлучујуће утиче на формирање и развој целовите људске личности. Ми данас знамо откуда ово слепило код родитеља. Они једноставно нису ни у сну претпостављали, пошто су претходно постигли готово потпуно потискивање инфантилних сећања из сопственог сексуалног развоја, да дете не постаје сексуално биће тек у пубертету, већ да оно пролази кроз сасвим одређене и данас познате фазе сексуалног развоја такорећи од рођења.
Требало је да прође доста времена док су родитељи схватили да су фригидност и импотенција одраслих сексуалних јединки често последица не само њиховог сопственог престрогог или лицемерног става према сексуалним проблемима детета већ и нетачног и штетног процењивања инфантилне онаније, која се данас сматра природном и обичном у једној фази раног детињства. Слични преображаји у родитељском схватању понашања детета односили су се и на повремена испољавања агресије детета и његовог непријатељског става према браћи или сестрама, али и према родитељима. Оваква испољавања данас се не сматрају патолошким знаком „лошег карактера“ детета, већ његовим природним потребама за осамостаљивањем и његовом мучном борбом за признавањем својих права и свога Ја. Већом толеранцијом родитеља и према овим агресивним испољавањима детета, као и према сексуалним, створена је сасвим нова атмосфера у породици, у којој нису више вештачки гајени страх и осећање кривице, два најтежа бича која неповратно могу да спрече нормалан развој детета и да од њега створе трајног неуротичара.
Бољим увидом у оралну, аналну и фалусну фазу развоја детета могли су родитељи сасвим успешно спречити касније поремећаје у исхрани (из којих произлазе психосоматске болести типа гризлице стомака, хронична запаљења црева итд.), у функционисању апарата за крвоток (потиснута агресивност и претерана амбициозност стварају услове за повећан крвни притисак), не спомињући бројне могуће поремећаје у сексуалној области или у стварању патолошких црта карактера (претерана страшљивост и педантерија као последица претераног ритуала чистоће у детињству).
Из досадашњег излагања могли бисмо погрешно закључити да су психоаналитичка открића, а нарочито њихова практична примена - ако су само родитељи прошли кроз неки психоаналитички курс - у стању да отклоне све досадашње сметње и грешке које су вековима чињене у педагогији, па да се према томе убудуће може очекивати нова генерација зрелих и задовољних људи. Ако овакав оптимизам и није сасвим претеран, морамо се подсетити да све што у животу има своје лице и своју светлу страну, неминовно поседује, не знамо тачно по каквим законима дуалитета, и своје наличје и своју тамну страну. Не може друкчије бити ни са психоаналитичком педагогијом.
Сексуално ослобођење и просвећивање, о којима се тако много данас говори, заједно са несумњиво позитивним доприносом слободнијем развоју човека, донели су и сексуално откочивање и злоупотребљавање овог значајног нагона у човеку намењеног његовом оплемењивању и делимичном сублимирању. Ово се исто може рећи и за нагон агресије, и за природну потребу за важењем, односно моћ. Одстрањивање сваког страха од родитељске строгости ствара у детету појачан страх од сопствене савести, вероватно зато што је немогуће и чак опасно да човек остане пред собом и другима без икаквог страха. Слична опасност прети и када се дете ослободи било каквог осећања кривице, при чему треба добро разликовати неуротично осећање кривице од здравог осећања стварне кривице, чувајући се тога да се дете лиши сваког суочавања са кривицом, од које се једноставно човек не може никада сасвим сачувати, јер ће управо у томе случају бити оптерећен непотребним и болесним осећањем кривице.
По мишљењу Ане Фројд, која се дуго бавила проблемима психоаналитичке педагогије, грешка при појављивању тамне стране ове педагогије није у основним постулатима психоанализе, већ у претераним очекивањима од ње. И још нешто значајније, при чему Ана Фројд само понавља познату мисао свога оца: неурозе су цена коју човечанство плаћа за свој културни развој!
И по Јунгу и Фрому, нема индивидуалног и културног напретка, како појединца тако и целог човечанства, без пролажења кроз неурозу. Једни само остају заувек у њој, док други пролазе кроз њу. Да ли ће човек остати заробљен у мрежи неурозе или ће се са драгоценим искуством из ње извући - зависи управо највише од става родитеља и њихових васпитних мера у раном детињству детета, чак и онда када у потпуности усвојимо мисао, чини нам се Љубе Ненадовића - „Две најтеже ствари на свету јесу: друштвом добро управљати и дете добро васпитати“.
Citat
