Човек и његов идентитет
Strana 1 od 4 123 ... PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 1 do 15 od ukupno 51
  1. #1

    Човек и његов идентитет

    Владета Јеротић

    Човек и његов идентитет

    preuzeto sa www.rastko.org.yu

    ПСИХОЛОШКО-ПСИХИЈАТРИЈСКИ ПРОБЛЕМИ ДАНАС
    1. Шта стварно значи бити зрела личност?
    2. Човек и његов идентитет
    3. Агресија у савременом свету
    4. Стварни узроци неуроза
    5. Самоубиство као проблем
    6. Самоћа и усамљеност
    7. Шта на психолошком језику значи баксузан човек?
    8. Синдром заплетених рогова - један вид породичне неурозе
    9. Најчешће неуротичне сметње студената
    10. Умор и неуроза
    11. Неурозе у другој половини живота
    12. Пренатална психологија - стварност или фантазија
    13. Савремена достигнућа упоредне психијатрије
    14. Антипсихијатријски покрет психијатара
    15. Значај психотерапије за савремену свест
    ЉУБАВ И СЕКСУАЛНОСТ
    1. Шта је са сексуалном револуцијом данас?
    2. О човековој потреби за сигурношћу и љубави
    3. Избор партнера - случај или законитост?
    4. Неколико најчешћих типова односа међу партнерима
    5. Страх од жене као психопатолошки и митски знак
    6. Дон Жуан у светлости психологије и мита
    7. Зашто је људима тешко да воле?
    ТЕЛЕСНЕ БОЛЕСТИ И ПСИХА

    Увод
    1. Завера против бола
    Општи део
    1. Основи психосоматске медицине
    2. Како се на болест гледало током историје
    3. Телесна болест као одбрана и изазов
    4. Какве трансформације доживљавају наши психички конфликт
    Посебни део
    1. Психосоматика у гинекологији
    2. Туберкулоза и психа
    3. Рак и психа
    4. Инфаркт и психа
    5. Стомачна гризлица и психа
    6. Шећерна болест и психа
    7. Кожа и психа
    8. Реуматизам и психа
    9. Вечна хипохондрија човека
    10. Егзистенцијални приступ хипохондрији.
    11. Да ли у медицини постоји "психичка смрт"?
    12. Да ли човек постаје све неодговорнији?
    Источни-западни ветар
    1. Однос материјалне и духовне стране у западним, односно источним културама
    2. Неки видови индијске психотерапије
    3. Психоанализа и јога
    4. Слика о човеку према тибетанско-ламаистичкој медицини
    5. Неурозе у учењу зена
    6. Филозофски основи акупунктуре
    7. Шта је хомеопатија?
    8. Бајке као терапеутско средство
    9. Психијатрија и фантастика
    Poruku je izmenio HLEBmaster, 24.01.2008 u 22:01

  2. #2

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Шта стварно значи бити зрела личност?

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    "Ми сад сви знамо, хоћемо слободе и да смо своји у рођеној кући...
    Слободе, добро, али то није воће што зрело у шешир пада ма коме." Вељко Петровић



    Да, ми то сада већ добро знамо и томе је допринела не само савремена психологија већ и наше практично искуство, индивидуално и колективно, да слободе нема без зрелости. Ако се неко дете у школи и после школе понаша као и у породици пре него што је пошло у школу, или, што је исто, ако оно још и са шест година мокри ноћу у постељу, претерано се боји и сиса прст - у таквим случајевима суочавамо се са неуротичним, дакле незрелим дететом.


    Ако неки младић или девојка са двадесет или више година још показује онакав бунт или онакво сексуално понашање какви су типични за доба пубертета - опет говоримо о незрелој младости која се још налази у стању тзв. продужене пубертетске кризе.


    Најзад, када неки одрастао човек често мења своје партнере у браку или ван брака, што значи да није у стању да се веже за једног партнера и њему остане привржен и веран, или када тај "одрастао" човек показује изразито агресивно понашање према својој околини или према самом себи, свеједно да ли на своме радном месту, у вожњи аутомобилом или према својој породици - јасно је да смо опет суочени са незрелим особама које ометају складан породични и друштвени живот. Што је већи број оваквих неуротичара у једном друштву, свакако су и мање шансе да то друштво оствари своје циљеве и омогући природан развој многих потенцијалних могућности, односно способности које се несумњиво налазе у сваком човеку.


    Данашњи психолози и психијатри, и када заступају различите ставове, сложили су се око неких значајних и за све људе типичних критеријума који могу приближно тачно да одговоре на тешко питање: шта заправо човека чини зрелом и целовитом личношћу?


    Морамо, најпре, поћи од признате чињенице да нема потпуно зреле личности или, како се то стручно каже, личности која би била потпуно интегрисана. Постоје само ступњеви зрелости који се, више или мање, приближавају овој замишљеној, идеалној целини личности. Добро је овом приликом поменути став да практично нема граница човековог сазревања у току читавог његовог живота. Иако је несумњиво да су најважнији услови у којима личност сазрева, они које ствара родитељска кућа у раној младости детета, ипак и касније животне околности, као и ендогена, вероватно конституцијом и наслеђем примљена способност личности за доживљаје и трансформацију -имају значајан удео и свој допринос како у накнадном сазревању личности тако и у могућности плодног мењања и све самосталнијег развоја ове личности. Биографије великих људи (али не само њих) довољно убедљиво доказују ову претпоставку.


    Укратко ћемо дати оне најважније критеријуме у психологији који одређују снагу човековог Ја, односно показују степен његове зрелости, при чему редослед ових критеријума не мора да означава и њихов значај. Чини нам се, чак, да сваки од њих има приближно подједнаку вредност и подједнак значај.


    1. Способност за вољење неког другог, а не само себе самог
    Нарцистичке личности, када су уопште у стању да некога воле, ово чине тако што у партнеру воле себе самог, и то или себе из садашњости, или себе из прошлости, или себе онаквог каквог би желели да стекну у будућности. Јасно је да таква љубав партнера није у стању да се било чега одриче, што значи да подноси жртве, принцип на коме се заснива сам живот и без кога се не може замислити не само складна породица већ ни складно друштво.


    2. Способност контролисања сопствених нагона и импулса
    Управљање својим агресивним и сексуалним енергијама које су нам биолошки дате, у виду урођених нагона, започиње врло рано и колико правилно контролишу те нагоне прво родитељи, а касније и друштво, умногоме зависи будући развој личности. Импулсивно препуштање наглим експлозивним пражњењима ових енергија, са последицама које су нам из свакодневног искуства свима добро познате, није само "фатум" наше индивидуалне прошлости и нашег националног темперамента већ и слабост, неуроза и незрелост сваког појединца који ништа не чини да би васпитао вољу и моралну хигијену својих анималних прохтева.


    3. Способност подношења непријатности, бола и патње
    Принцип апсолутног задовољства коме, према Фројду, тежи мало дете, а који је Фројд с правом супротставио принципу реалности, непрекидно вреба сваког од нас и зато мора стално бити под нашом свесном контролом како не бисмо. дозволили да други уместо нас подносе бол и патњу (као синониме живота). Избегавање сваког бола, и физичког и душевног (отуд претерана употреба медикамената и злоупотребљавање комфора), карактеристика је нашег доба, које и овде показује све одлике инфантилног регредирања.


    4. Поседовање зреле, а не инфантилне савести
    Зрела савест се показује како у толеранцији али и контроли својих нагонских жеља, тако и у толеранцији али и будности према захтевима свога моралног бића. Незрела савест, напротив, заснована на претњама страху и осећању кривице, понаша се према самој себи или својој околини садистички или мазохистички. Онакво човеково Над-ја, које је у детињству изграђено под утицајем претерано строгих родитеља, или није уопште довољно изграђено због родитељске занемарености, или што ови и сами нису у себи изградили своју савест - ствара од људи мучитеље других или неуротичне мученике који због претераног осећања страха кривице траже своје тлачитеље. Насупрот тзв. развојној идентификацији, која је једино нормална и код које личност уноси у себе као узор особе које воли и цени, у патолошким случајевима тзв. одбрамбене идентификације не постоји у основи личности емоционална приврженост, већ потреба за осећањем сигурности. У таквим случајевима личност се осећа угрожена, па не могавши да се ослободи страха на други начин, почиње да се поистовећује са особом која је извор стрепње. Из такве идентификације развијају се претеране маскулине или феминине особине личности, које онда делају у правцу садистичке или мазохистичке оријентације у животу.


    5. Умерена агресивност без реакције беса или мржње, али и без претеране бојажљивости
    Ако су нам и агресивност и сексуалност дати као сиров материјал који чека своју племенитију обраду, онда је природно да на њих морамо да рачунамо и детињасто је затварати очи пред овим моћним силама. Потиснута агресивност која није нашла одушка у моменту када је то било неопходно и у мери која одговара ситуацији и нашим обавезама као етичким бићима, остаје неискоришћена, дивља снага која се кад-тад мора да испразни, и то најчешће у некој адекватној ситуацији и са појачаним интензитетом.


    6. Способност да будемо независни
    Овакву способност поседује само она личност која је већ успешно у себи развила све друге, раније поменуте способности. Она је циљ и круна индивидуације и једина стварна залога али и услов слободе. Нема стварне слободне личности независне и самосталне, а која тиме није не само изолована и усамљена већ и на претеран, неуротичан начин ангажована у друштву. Само независна, дакле слободна личност зна за тајну зрелог понашања у коме се даје "Богу Божије, а цару царево".


    У најкраћим цртама изнели смо неке од најважнијих критеријума по којима савремена психологија и психијатрија процењују зрелост неке личности. Свако од нас треба да процени колико оне вреде и колико одговарају објективном суду наше сопствене личности. Сваки од нас мора најпре да одговори на питање колико је сам на себи постигао и шта је до сада учинио са својим урођеним и задобијеним талентима.
    Тек тада можемо да се окренемо друштву и да с правом од њега очекујемо подстреке за рад.


    Нема зрелог друштва без зрелих индивидуа. А њих не ствара само друштво већ и самоваспитање. Наиме, нема друге одговорности, као што рече један наш филозоф, од самоодговорности.

  3. #3

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Човек и његов идентитет

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Изгледа у први мах необично да класична психоанализа није познавала проблем идентитета. Тек је после 1930. године, Фројдов ученик Ото Фенихел указао да се појављује све већи број пацијената са неодређеним симптомима, код којих је очевидно да је у болесни психички процес увучено само њихово Ја. Значајни амерички психотерапеут Ерих Ериксон, у својој можда најбољој књизи Детињство и друштво, из 1950, (преведеној на дванаест језика), пише да је наше данашње бављење проблемом идентитета наступило онда када је овај идентитет постао проблематичан. Али шта је то уопште идентитет?


    Иако се субјективан садржај нашег доживљавања стално мења, неко језгро наше личности које се тешко може описати, остаје увек исто и поред свих промена којима смо споља изложени или које сами стварамо. Ово језгро наше личности, коме су људи од памтивека давали разна имена, пружа нам чудну сигурност и извесност да наше Ја, или субјект, у широкој лепези осећања, опажања, слика и делања, практично у току целог живота остаје са собом идентично. Занимљиво је да је ово осећање идентитета утолико постојаније уколико човек доживљава чешће и интензивније унутрашње и спољашње промене. Као да су ове промене услов стабилности овог осећања. Упоредо са доживљавањем ове сталности, непроменљивости, човек би скоро рекао вечности трајања овог језгра у личности, и свет са свим својим променама, брзим или споријим, такође се доживљава као нешто у основи идентично себи.


    Поставља се оправдано питање да ли је ово наше осећање идентитета, како себе као невидљивог субјекта, тако и света као објективне стварности, илузорно и у томе случају да ли оно испуњава неку одређену сврху у човекову животу. Зар се не мења све око нас непрестано, зар се не дешавају личне и светске катаклизме, зар нису у прошлости ишчезли читави континенти, зар човек, најзад, не умире?


    Стања која тако темељно мењају стварност да субјект није више у стању да свет доживи идентично са оним кога је раније знао, савремени амерички психотерапеут немачког порекла Курт Ајслер назива мутацијама. Таква мутација дешава се на пример, у психопатолошком облику на почетку неких схизофрених психоза, затим у неким мистичким преображајима, и, најчешће, приликом смрти неке нарочито вољене особе. У свим набројаним случајевима, посебно у случају смрти вољеног бића, наше осећање идентитета озбиљно је угрожено и ми се морамо бранити како би се пољуљана равнотежа личности опет како треба успоставила. Ова равнотежа - останимо код доживљеног бола услед смрти блиског нам човека - успоставља се утолико брже и боље уколико је осећање идентитета у човека било учвршћено раније и темељније.



    Очевидно, дакле, да оно језгро у личности које јој даје осећање трајности и непрекидности, ако и јесте код свих присутно, није код свих подједнако снажно. У овоме случају прискачу човеку у помоћ разни други одбрамбени механизми, између осталих и неуротична симптоматологија и неуротична идеологија који покушавају, са више или мање успеха, да заобиђу, прескоче или ублаже осећање мутације које је увек за човека претеће, јер га избацује из сигурног и познатог корита дотадашњег егзистирања.
    Ако се човек у односу на лична мутациона доживљавања која га угрожавају у његовом бићу брани успешно, или оним што је у њему најдубље, и вероватно филогенетски најстарије, (Јунг би рекао да је то архетип спасиоца у човеку, односно у његовом Јаству), или мање успешно, али још увек сврсисходно, механизмом порицања, личног одрицања, рационализирања, у најбољем случају сублимирања мутационог догађаја, упитајмо се како се човек понаша пред мутацијама историјских збивања које захтевају преокретање свих вредности.


    Изгледа да је све теже у савременим условима живота, нарочито после преживљених револуција, али и пред претећим новим, да се осећање идентитета света у човеку, одржи усправним и стабилним. Све жешће доживљавање дисконтинуитета света и живота, сталан је извор претње и страха у човеку. Његове одбрамбене снаге које мирно можемо назвати конзервативним (и у позитивном и у негативном смислу те речи) теже да опет успоставе континуитет збивања не само на личном плану, већ и на друштвеном и историјском. Смрт је све мање за људе данас прелаз са једних мајчиних груди на друге као што је то још била за Тагору и многе друге сасвим обичне људе. Страх од смрти порастао је данас тако да се против њега може човек успешно да бори само ако свом снагом захтева извесност да између прошлости и садашњости не постоји никаква провалија. Осећање да су прошлост и садашњост идентични обухвата собом несвесно убеђење да ће се овај идентитет протегнути и на будућност. Да би се Ја човеково заштитило од уништења и смрти, и на личном и на социјалном плану, оно императивно захтева да све остане по старом.



    Трагичан неспоразум избија у тренутку када се испостави да је то старо за једне било добро и по њих пробитачно, док је за друге било крајње рђаво и штетно. И тако једни грчевито бране временски континуитет доживљеног, заборављајући да је човек и Прометеј (додуше и пали Луцифер), док други захтевају рушење сваког континуитета, заборављајући да човек није tabula rasa и апсурдно биће осуђено на слободу.


    У основи свих великих револуционара света лежи не само Прометејева гордост, већ и Прометејева храброст да се активно супротставе Моири, богињи судбине, савременим Ајслеровим речником казано, да се супротставе неочекиваним, непризваним, стравичним мутацијама, од човека још увек неуправљене историје. Уместо што би људи пасивно примали мутације које доносе смрт у разним видовима, човек-револуционар, занео се врхунским заносом: да сам произведе мутације (овде нам се неминовно намеће асоцијација из подручја савремене генетике, у којој човек такође производи мутације).
    Бије се велика битка у човеку и за човека. Очевидно је да уколико у човеку и човечанству слаби она врста идентитета који је, с једне стране, на негативно конзервативан начин одржавао животним менама већ озбиљно натрули континуитет прошлости, с друге стране је на позитиван начин потврђивао смисао човековог постојања и трајања, све су смелија и опаснија проналажења и делања човека која се крећу ван граница столећима посведоченог континуитета


    Разапињан између духа потврђивања који би да одржи свој идентитет и идентитет света, негирајући смрт, и духа одрицања који, наизглед, прихватајући смрт тежи мутацији некадашњег идентитета, узносећи себе као јединог господара неба и земље, који је већ данас у стању да разори један свет и створи (?) . један нови - човек је на прекретници и у избору. Све слободнијем и личнијем избору.

  4. #4

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Агресија у савременом свету

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Увод

    Разумевање агресије одувек је био, а данас је то и посебно, изазов за све оне у науци, политици, уметности који изучавају понашање појединца и група. Вероватно најтежи, али основни проблем шта треба подразумевати под речју агресија или агресивност - изгледа нигде у свету још није успешно решен, па су збрке око тога појма, семантичко-лингвистичке природе, разлог што још постоји неразумевање и међусобно мимоилажење, чак и онда када се о томе појму расправља научно и на скуповима које воде одлични стручњаци из психологије, психијатрије или социологије. Као што је познато, сама реч потиче од латинског agredior, што има више значења, а првенствено значи: коракнути ка, закорачити; ближе прићи, али и: изненада напасти, насрнути. Чињеница што код већине људи врло честа употреба речи агресија изазива готово аутоматски негативну асоцијацију, још више отежава објективан прилаз овом сложеном појму.


    После низа година жучног расправљања о стварном пореклу агресије код човека, према мишљењу већине научника данас, нарочито после обимних истраживања етолога, дошло се до становишта да је агресија нагонске природе, да се може запазити и код животиња и код деце и да има практично исту вредност и значај као и сексуални нагон. Циљ агресивног нагона био би опстанак индивидуе, а у одређеним облицима помешаности са либидом и одржавање врсте. И даље се расправља о томе да ли су агресија и сексуалност два стабла са два различита корена, да ли су то два стабла од истог корена, као и о недовољно дефинисаном, мада сигурно присутном уделу тзв. реактивних чинилаца, у првом реду породичне и друштвене средине у развоју, испољавању и последицама агресивне снаге у човеку. Можда је најбоље на почетку сваке расправе не придавати никакву моралну вредност агресији, не проглашавати је, дакле, а propo добром или рђавом, већ је, најпре, прихватити као несумњив извор енергије у човеку. То значи да је она у основи неутрална снага која гони на активност и у манифестовање. „Детету, које је спречено да се понаша експанзивно, у исто време је онемогућено да тестира реалност и да искуси законитости ове реалности“.


    Ова примарна активност и код детета и код првобитних људских група које су биле на ловачко-скупљачком нивоу развоја, према Ериху Фрому, била је првенствено одбрамбеног карактера, а постајала је нападачка онда када је требало задовољити нагон самоодржања. „Филогенетски програмирана агресија биолошки је прилагодљива, дефанзивна реакција“. Као што је познато, Фром је разликовао бенигно-дефанзивну, урођену агресију од малигно-деструктивне, стечене агресије, сматрајући да је човек биолошки биофилно биће са психолошким потенцијалом да развије у себи и око себе деструктивност, односно аутодеструктивност, некрофилију. Фром чак мисли, и то поткрепљује Рајтовим радовима из 1965. године, да код човека, као и код животиња, постоји инхибиција против убијања. И Рут Бенедикт је сматрала да је погрешно приписати разарање биолошкој потреби човека за ратовањем. Човек је сам стваралац тог разарања.

    Ортодоксна психоанализа и њени настављачи - који су на почетку повезивали агресију са сексуалним нагоном сматрајући да се агресивни елемент сексуалног нагона јавља у односу на објект, изазивајући осећање кривице у фантазији - касније су инстинкту самоодржања и либиду супротставили инстинкт смрти. Садржај инстинкта смрти је агресија. Занимљиво је да иако је ову Фројдову хипотезу прихватило само врло мало аналитичара, мада је и сам Хартман ублажио ову хипотезу говорећи о фузији агресије с либидом, при чему се објект не уништава, тешка разарања у другом светском рату, као и садашње стање све већег насиља у свету - не скидају са дневног реда научних састанака Фројдову хипотезу о инстинкту смрти. Психоанализа је у сваком случају својим, по последицама далекосежним истраживањем несвесног умногоме помогла да схватимо ирационалност неких, особито патолошких испољавања, разумевања и овладавања несвесним агресивним понашањем појединаца.

    Разни видови агресије

    Последњих година нови докази о постојању агресивног понашања код животиња, активноспонтано испољавање агресивности у малог детета без субјективног непријатељства и доживљене фрустрације, уз то амерички експеримент одгајивања деце без фрустрације које је створило неподношљиво агресивну децу - изгледа да дају све више за право оним научницима који агресиван нагон у човека не сматрају стеченим већ урођеним.

    Врло разграната и све успешнија етолошка изучавања понашања животиња у њиховој околини, и поред све опрезности и мудре опомене неких научника да се резултати тих изучавања не могу и не смеју једноставно и без критичког посматрања преносити на човека, открила су изненађујуће сличности у понашању човека и његових нижих сродника управо у агресији и агресивном понашању. Навешћемо неколико карактеристичних видова агресије који показују заједнички корен, вероватно урођен и код животиња и код човека.
    Пођимо, најпре, од тзв. рангагресије. То је врста агресије по којој је први онај ко је витално јачи. Тако, на пример, у друштву мајмуна влада ред и дисциплина, јер се тамо тачно зна где ко стоји и шта ко сме. Иако овако, срећом, није у људском свету, ипак се такво варварство анималног порекла добрим делом одржава и у људској хијерархији. Тако у школи деца одмах осете какав је учитељ и шта смеју а шта не са њиме да чине. У свету одраслих мање интелигентан али витално јачи шеф увек ће се сукобљавати са интелигентнијим али витално слабијим потчињеним, и обратно: интелигентног, слабије виталног шефа увек ће нападати и покушавати да скину са „престола“ мање интелигентни али витално јачи потчињени. Што се тиче ранга при избору партнера, уобичајено је код животиња да се, на пример, вук који стоји високо у својој хијерархији пари са истом таквом вучицом, док је код људи чест случај да се слаб мушкарац жени јаком женом, која му замењује мајку.


    Анална агресија је врста урођене агресије позната код животиња, али и код људи, мада чешће у прерушеном виду. Када веверица врши нужду у близини неког који врши упад у њену територију, при чему га фиксира погледом, ово је мање израз страха а више агресије, и треба да значи: ово је моје земљиште. Код људи је таква агресија замењена тзв. аналним псовкама, при чему се помињу оне речи које означавају све радње које су у вези с анусом и аналним пражњењем. Осим ове аналне, постоји и уретрална агресија, која се види код дечака који се такмиче при уринирању прскајући један другог, да би касније и такву агресију заменили уретралним псовкама.


    Типична је и за човека и за животињу агресивност према онима који су упадљиви. Тако, на пример, уколико се међу мајмунима типа резуса роди један који је потпуно бео или сасвим друкчије боје, уколико остали рођаци нису упадљиво агресивни према њему, избегавају га, запостављају и у природи највероватније не заштићују од непријатеља. Ово важи и за неке друге животињске врсте. Сви знамо да се код већине људи јавља агресија према сваком понашању другога које одступа од норме, укључујући и болест другога. „Ко има неку ману не мора да брине за спрдњу.“ Мало ко издржи да се не смеје муцавцима. Ово је само други вид агресивности животиње код којих је свака болесна или повређена јединка исте врсте предмет појачане агресије. Оговарање, интриге, интересовање за приватни живот другог и оног што је у њему упадљиво, вест у новинама - само су понављање принуде агресивности према упадљивом.


    Анархична агресивност је врста агресивности која се појављује онда када у једној мањој заједници нестане онај ко је њоме одозго управљао. Таква агресивност, која је најбоље испитана код риба, може се сасвим успешно пренети и на људско друштво. Код риба је запажено следеће: када се у неком акваријуму уклони алфа-риба (значи главна риба, она која води и влада), настаје анархично пражњење до тада од главне рибе угушиване агресивности осталих риба у међусобним биткама, које имају смисао борбе ривала за попуњавање упражњеног алфа-места. Људи се исто тако уздржавају све док осећају притисак одозго, празнећи повремено своју агресивност кроз разна криминална дела. Када се више не осећа тај притисак, постоји могућност избијања анархичне агресивности.

    У немогућности да наведемо још неке врсте агресивности, заједничке животињама и људима, као што су агресија из зависти, агресија због бола, сексуална агресија, одбрамбена агресија итд., треба на крају да споменемо једну врсту агресије својствену само људима, која је названа мисионарска агресија или агресија из убеђења. Само људи намећу своја убеђења другима. Пошто убеђења могу бити интелектуално-рационална или емотивна, јасно је да се прва могу доказати, а у друга се може само веровати и само се за друга испољава агресија. Сви фанатичари-идеалисти, и у политици као и у религији, филозофији или науци патили су, или пате, од танатофобије - страха да ће једном умрети. Они морају да измисле или да се прикључе некој идеологији од „трајне“ вредности и да се за њу залажу без имало толеранције према другоме. Овом се још приближава и агресија према онима који друкчије мисле, дакле према „упадљивима“.


    Навели смо неколико видова агресије чије је заједничко порекло код животиња и људи прилично упадљиво. Ово порекло, као и претпостављена урођеност неких агресивних образаца понашања код човека ни у ком случају, по нашем мишљењу, не срозава човеково достојанство, нити може да ослаби човекову борбу на моралном и социјалном пољу за оплемењивањем и хуманизирањем наше анималне природе. Нарочито ова борба не би смела да посустане у реформи васпитања. Јер је сигурно да ће од врсте и начина васпитања врло много зависити хоће ли овај, највероватније урођени агресивни нагон остати на испољавању више или мање безазлене спонтане агресивности, која чак касније може постати и стваралачка (сублимацијом агресивне виталности нагонске природе), или ће се претворити у патолошка и штетна испољавања реактивно-дефанзивног или активно-деструктивног карактера.


    Етолошка истраживања понашања код животиња нити подижу човека на постоље које није достигао, нити га понижавају и руше му веру у његов задатак. Ова изучавања данашњих етолога још једном сведоче да је човек и данас остао, како се Конрад Лоренц добро изразио, посредник између животиње и хуманог човека; у нечему квалитативно битном већ је напустио ниже царство, задржавајући при свему томе многе заједничке особине с овим царством, а да још није достигао потпуну хуманизацију свога бића; многа би агресивна тежња, најчешће за човека потпуно несвесна и због тога тешко уочљива и подложна корекцији, требало да буде свесно препозната и у име неког вишег циља савладана или преображена.
    На овој средокраћи урођеног и стеченог, датог и друштвеним и личним напорима извојеваног - одлучује човекова слобода.

    Здрава и болесна агресија

    Проблем агресије и агресивности, „тежње за моћи“ и „борбе за превлашћу“ веома је актуелан у наше време и њему се, све више, посвећују књиге, чланци, научни скупови, читави конгреси разних профила стручњака. Да ли ова чињеница значи да ми данас живимо у једном изузетно агресивном добу у коме су дозвољене све врсте „пробијања кроз живот“, или пак да је у низу других тема које заокупљају данашњи свет ред дошао и на агресију, па се о њој само више и боље зна него раније - може да буде спорно. Мада ово питање није без значаја, постоје и друга, значајнија питања у вези са проблемом агресије и агресивност. Једно од тих питања, несумњиво врло занимљиво и још недовољно рашчишћено, јесте управо основно питање да ли се агресија код људи мора да прихвати као један од животних нагона, као што је то, на пример, сексуални нагон, дакле као нешто урођено, ендогено, или је човекова агресивност нека врста реактивне творевине, дакле нешто стечено, накалемљено, готово бих рекао научено. Изучавајући првенствено животиње, Конрад Лоренц, данас широм света цењени научник немачког говорног подручја, негирао је теорију по којој је животињско као и људско понашање претежно реактивно. Опомињући на опасност преношења искуства понашања код животиња на човека, многи психолози и психоаналитичари супротставили су се таквом мишљењу Конрада Лоренца тврдећи да агресија увек претпоставља претходну фрустрацију. Значи, понашање родитеља и најближе околине према детету, у ширем значењу понашање његове социјалне средине - условиће појаву и степен агресивности код детета, односно будућег одраслог човека.


    Фројд је, најпре, потценио агресију стављајући је у службу нагона самоодржања. После одвајања Адлера и касније, агресија је, поред либида, за Фројда постала главна покретачка снага човековог живота, али сада, сходно све песимистичкијем Фројдовом ставу према цивилизацији и култури уопште, ова агресија је за њега деловала у смислу нагона смрти. Док је за Фројда агресија садржана већ у анално-садистичкој фази развоја детета, код другог познатог аналитичара, Шулц-Хенкеа, оснивача посебне аналитичке школе, она је схваћена више као природна потреба детета, најпре, као потреба за моторним пражњењем, а онда као тежња за важењем. Риман (F. Reimann) је либидо и агресију схватио као два облика изражавања једне исте животне енергије и чак је, у општој супротности према Фројду, агресију схватио у антрополошки проспективном виду као средство индивидуације. Агресија је, за њега, „динамичка снага која живо биће гони на развој, самосталност, од већ постигнутог даље према већој слободи“. Либидо је снага која нас упућује на комуникацију са људима и чини од нас социјална бића. Обадве снаге су у међусобној игри.


    Свеједно да ли ћемо примити агресију као урођену силу и тако је изједначити са несумњиво постојећом урођеном агресијом код животиња, или ћемо је примити као стечену, па њен интензитет и облике испољавања приписати мање или више деструктивном утицају социјалне средине у којој растемо - изгледа да је корисно и неопходно разликовати здраву од болесне агресије.


    Треба, најпре, разликовати активност од агресије, мада се не може негирати да свака активност садржи и агресију и либидо (либидо у овом случају схваћен као сексуални нагон). Активност се испољава у симпатији па и љубави према објекту без субјектовог непријатељства, више као жеља за игром. Нема игре, те основне полуге живота, без активности, али и без извесне примесе агресије. У њој нема мржње, нити примарно непријатељског импулса, па се због тога ова агресија с правом зове активно-спонтана и прихваћена је као вероватно ендогена. Од ове здраве, спонтане агресије, која је присутна код свих живих бића, већ у раном добу треба разликовати нездраву, болесну, неуротичну, још тачније: реактивну агресију.


    Посебно је код деце важно разликовати спонтану од реактивне агресије и не кажњавати сваку дечју агресију погрешно верујући да је она смишљена. Најранији облик „агресије“ јесте детиње викање као последица физиолошког одвајања од мајке и првог контакта са ваздухом, као и дететове зависности од околине. Обадва фактора утичу на значај функције дисања и коже као зависне, контактне површине, па обољења од астме и кожне болести први су психосоматски знаци поремећаја. Ако први агресивни апел одојчета не нађе одговор у спољашњем свету или добије погрешан одговор, може да се развије „примарно шизоидна агресија“ која касније ствара разне криминалне типове, са деструктивним тежњама, без стида и осећања кривице, или води, како Шпиц (R. Spitz) рече, вегетативном саморазарању и смрти.


    Даљи развој агресије настаје у оралној фази детета са појавом првих зуба, дакле са могућношћу уједања. Негативно држање мајке у тој фази може да доведе до повраћања детета или других сметњи при гутању. Добар део оралне агресије је потпуно нормалан, чак и када дете хоће мајку из љубави да „поједе“, што одговара његовој жељи за потпуним поседовањем мајке. Неиспуњење ове жеље изазива протест, који је неопходан за развој функције Ја и пробе реалности. Агресија је овде мотор за развој Ја. Ако дете у тој фази не доживи доказе поуздане љубави мајке, може да настане неуротична и деструктивна агресија у облику зависти, пожуде, жеље за претераним поседовањем, али и очајања и мржње према себи.


    Не можемо описивати даље фазе развоја агресије у аналној, гениталној фази, у добу латенције и у пубертету. Да још поменемо само природну агресију детета у фази навикавања на чистоћу и грешке родитеља у овом добу које могу да доведу до продуженог ноћног мокрења, ноћног страха или других облика дететовог пркоса, овога пута све као реакција на агресију родитеља. Свим родитељима са више деце позната је исто тако и агресија детета према браћи и сестрама. И ова агресија се, најпре, не схвата као патолошка, али због лоших поступака родитеља она може да се временом претвори у непрестано осећање зависности, болесног ривалства и борбе за повлашћеним положајем. Неиживљена и на овај начин извитоперена агресија детета постепено постаје једна од сталних црта будуће одрасле личности која онда преноси своја лоша искуства из родитељског дома на нову околину, школу, радно место, брачног друга и своју породицу. Тако се круг агресије затвара и у једном тренутку имамо посла са болесним друштвом, какво је Ерих Фром детаљно описао у својим књигама.

    Сходно лошим искуствима и фрустрацијама у раном детињству, одрастао човек углавном развија два типа агресије. Једна је реактивно-дефанзивна агресија као одбрамбени страх са цртама пасивности, претеране зависности, страха од казне и губитка објекта, у крајњој линији са цртама конформизма; друга је активно-деструктивна агресија са субјективним доживљавањем непријатељства, асоцијалним ставовима према друштву и тежњама ка разарању. Обадва типа агресије произлазе из поремећеног тока нормалне, развојне идентификације у детињству, наместо које се развија одбрамбена, реактивна идентификација, па нужно морамо обадва типа сматрати неуротичним, дакле болесним.


    И сексуални нагон и агресија, вероватно обадва ендогено дата, уграђени су у сам стожер наше личности. Најпре од вештине и мудрости родитеља, а касније од друштва зависи какав ће развој да отпочну ова два нагона. Човек је на вечитој клацкалици могућности, истовремено отворен и угрожен супротним могућностима развоја - може постати стваралац који ће обогатити свој живот и живот своје околине, али и неуротик, болесно плашљив или болесно деструктиван (и самодеструктиван) који ће осиромашити и уништити и свој живот и живот своје околине.

    Психолошко-психијатријски вид насиља

    Појава насиља као несумњиво комплексног феномена у животу појединца и друштва мора да се проучава, између осталих видова, и са оног психолошко-психијатријског. Довољно је да поменемо једну одређену и у савременој психијатријској класификацији прилично омеђену групу психијатријских болесника за које се зна да су склони насилном односно агресивном понашању, или да се подсетимо честог механизма одбране појединца који се служи пројекцијом и тада на параноидан начин покушава да преради своје унутарње агресивне потребе - па да увидимо да се ова грана медицине мора прихватити као неопходно помоћно средство у каузално-генетском прилазу проблему насиља. Док је клинички психолошко-психијатријски начин посматрања у стању да пружи релативно задовољавајући приказ агресивног понашања болесног појединца у условима психијатријских установа у којима се овај налази на испитивању и лечењу, социјална психопатологија и социјална психијатрија, без којих се савремени развој психијатрије не може замислити, све су више у могућности да објективно посматрају и процењују појаве насиља, организованог или оног спонтаног и експлозивно испољаваног у мањим или већим друштвеним групама.



    Такав начин дуготрајног и стрпљивог посматрања, потпомогнут данас већ разгранатом збирком разних помоћних средстава којима свака наука располаже, омогућава да се уз доношење одређених закључака предузму терапеутске и још важније превентивне мере против насиља, једног од највећих зала савременог човечанства, које повремено прети уништењу читавог живог света на земљи. Не мислимо само на насиље човека или групе људи против другог човека или групе већ и на све опасније насиље људи против природе и материјалних добара која је човек сам створио.


    У овој анализи мање ћемо се бавити социолошком страном проблема насиља и његовим економско-политичким видовима, остављајући такву обраду стручњацима другог профила, а више ћемо пажње посветити истраживању самог корена насиља, посматрајући га у његовом психолошком, индивидуално-генетском развоју.
    Пошто је циљ нашег рада проучавање насиља и његових многобројних испољавања, могу се занемарити сви они видови агресије које још можемо да убројимо у друштвено дозвољене, па и корисне за развој појединца и друштва, остајући у оквиру испитивања једних од најболеснијих, дакле и најдеструктивнијих видова агресије - насиља.
    Под утицајем тешких преживљавања ратног пустошења и насиља човека над човеком у току Првог светског рата, нацистичких прогона Јевреја у предвечерје Другог светског рата, који су и самог Сигмунда Фројда погодили, он је схватио да је у својој психоаналитичкој теорији озбиљно занемарио тежину и важност рушилачких импулса у човеку, па је у складу са новим сазнањима изменио своју првобитну претпоставку, по којој су сексуални нагон и нагон за самоодржањем две основне мотивације људског понашања, уводећи нову претпоставку, по којој у човеку постоје два основна стремљења: нагон који је управљен ка животу и нагон за смрћу чији је једини циљ уништење живота. Једноставност ове нове Фројдове теорије, као и једноставност и привидна очевидност неких његових ранијих теорија, и у његово време и данас опасно је мамила и заводила неким својим доста убедљивим аргументима који, ако се потпуно усвоје, уносе прилично пометње, па и песимизма и коначно билансирање човековог постојања. Сумњу у пуну веродостојност ове своје хипотезе изразио је већ сам Фројд. Сопственим сумњама у ову веродостојност о којима сам раније писао, сада бих хтео да додам још једну, за чију су ми оправданост послужила етнолошка испитивања Парин-Моргенталера у неким племенима у Западној Африци.

    Ова истраживања - која су потврдила ставове ранијих сличних истраживања, на Новој Гвинеји, међу америчким Индијанцима, и то Мидове и Бенедиктове - показала су да агресивност, па и деструктивност појединих примитивних племена у односу на чланове сопственог племена, као и на оне суседних, умногоме зависи од начина одгоја деце у току прве три године живота. У оним племенима, наиме, у којима су деца дуго дојена и све до уласка у пубертет остала у топлим и присним везама са родитељима, који су децу сматрали изузетном срећом у животу, сва испољавања агресије у каснијем, одраслом добу остала су ограничена на друштвено прихватљиве видове активности, друштвено прихватљиве и са гледишта европске цивилизације. У другим племенима, међутим, у којима су деца врло рано одбијена од мајке и препуштена, такорећи, на милост и немилост старије браће и сестара, као и родбине у племену, степен испољене агресије у одраслом добу био је неупоредиво већи и повремено је узимао, са тачке гледишта наше процене агресије, патолошке облике.


    Чини нам се да таква етнолошка истраживања, као и чињеница да је количина човековог рушилаштва нестална и да варира не само од групе до групе већ и према историјском времену у коме се испољава, говоре доста убедљиво против Фројдове претпоставке о нагону смрти, који би морао, по њему, да буде више-мање стално присутан, и то свуда у приближно истом интензитету. Одбацивањем Фројдове мисли о нагону смрти, која је у основи биолошка и при том заиста неоправдано занемарила друштвене чиниоце који морају имати знатног удела у каналисању таквог нагона, чак и у случају његовог прихватања, ми, нажалост, нисмо много добили нити смо успешно испливали из биолошких вода. Јер, чак и када сасвим одстранимо идеју нагона смрти као јединог узрока патологије агресије човека, остајемо суочени са једном другом чињеницом, која ако и не носи собом исту тежину одлучивања, не мање нас ставља у ситуацију примарног, егзистенцијалног сукоба човека са самим собом. Мислимо сада на егзистенцијални раздор у коме се човек налази од свога најранијег детињства.


    Несумњива је чињеница да је сам почетак развоја детета обележен оштрим дуалитетом збивања, који се састоји, с једне стране, у знаку готово апсолутне зависности од мајке, касније и од других људи, зависности непознате у животињском свету и, с друге стране, његовом исто тако раном потребом за тражењем сопственог идентитета, односно развојем свога индивидуалног Ја.



    Овај сукоб, који се изгледа не може никако избећи, рађа агресију (свеједно да ли из неког резервоара урођеног агресивног нагона, или вероватније из једне свеобухватне либидинозне енергије из које ће касније да се диференцира и сексуална потреба), и то агресију која постаје „слободно лебдећа“. Судбина ове количине слободне агресије, настале из сукоба који ће трајати целог живота између потребе за зависношћу и прихватањем, свеједно да ли припадања родитељима или њиховим супститутима, групи, племену, некој идеји, неком вођи или Богу, и потребе да се буде самосталан, слободан и свој - остаће трајан проблем човека. Пред решењем тога проблема, за чију дефинитивност или трајност постоје само теоријски изгледи, човеку је отворено неколико путева.


    Под претпоставком да је као дете прошао кроз тортуру васпитања са што је могуће мање траума и фрустрација, што значи да је постигао такав степен самополаризације и самоограничења при чему је успостављена релативна хармонија између основних инстанци човековог психичког живота, дакле, његове сфере нагона, његовог Ја, Над-ја и нарочито његовог Идеал-ја, овакав човек када одрасте може да постигне релативно задовољавајуће неутралисање, у најбољем случају сублимисање својих агресивних импулса. Ако су услови развоја у раном детињству били мање повољни, али не такви да је развој патолошке агресије постао неминовност, човеку преостаје трајан напор да у себи развије што је могуће већи степен тзв. амбивалентне толеранције. Он се, другим речима, непрекидно учи да постане толерантан, како према својој тако и према туђој агресији, овој последњој наравно само у случају ако она директно не угрожава човеков интегритет.


    Шта, најзад, да кажемо о, нажалост, бројним случајевима у којима је степен фрустрације у раном детињству био толико јак да је и количина слободне, лебдеће агресивне енергије постала тако велика да директно угрожава не само стварање слободне и самосталне личности већ и сам интегритет те личности? Па, управо од таквих људи и постају психијатријски болесници, широко разврстани у трима најпознатијим групама болести: неурозама, психопатијама и психозама. Услед немогућности да ускладе толерантну везу било између својих нагона и захтева спољне средине, било између захтева свога Идеал-ја, које се могло развити и под утицајем неке друге патолошке личности из његове најближе околине, и свога Ја које је остало неразвијено и слабо, овакав несрећник може лако да постане плен разних анархистичких и терористичких група које имају сличан састав чланова, а које постављају себи за циљ свесно и организовано рушење и насиље у свим могућим видовима. Сада не можемо да улазимо у питање (препуштамо га социолозима и социопатолозима) како се уопште формирају оваква терористичка удружења под утицајем сложених економско-политичких чиниоца једног друштва у кризи. Само напомињемо да за разлику од ранијих времена, када су циљеви разних организованих насиља били рационализовани и скривени под плаштом дужности, савести, патриотизма или интернационалне солидарности, данашња су насиља све безобзирнија и све мање имају потребу да буду рационализована.
    За Ериха Фрома су рушилаштво и насиље произашли од неподношљивог осећања немоћи. „Ја могу да избегнем осећање властите немоћи према свету изван мене тако што ћу свет уништити.“


    Треба истаћи да је насиље неког човека или читаве групе управљено према неком другом човеку, групи, па и према природи или стварима од вредности, често једини начин самоодржања пред незадрживом навалом ничим обуздане агресије, која би се, у супротном, свом силином управила према унутра и довела до самоуништења. Овим механизмом клацкалице, при чему је агресија управљена час према споља час према унутра, могу се добро објаснити самоубиства убица. Врло вероватно су и неке човекове физичке болести израз саморушилаштва које је достигло одређен ступањ.


    Хтели смо да покажемо како се уопште ствара овакво осећање немоћи у човеку, односно испољавају његове рушилачке агресивности, полазећи од неких поставки индивидуалне психологије и психопатологије, то јест од примарне ситуације човекове егзистенцијалне угрожености у свету. Љубав и мржња су два антипода једне исте либидинозне енергије са којом долазимо на свет, а чији се паралелни токови развијају у нама од најранијег детињства. Колико ћемо успети да овладамо својом агресијом, да је неутралишемо, сублимишемо и наместо мржње и насиља, који тињају у сваком од нас, изнедримо толеранцију, разумевање и љубав - зависи од судбинске ситуације сваког појединца чврсто повезане са склопом друштвених норми, њеним забранама и слободама у једном друштву у коме човек налази своје место од рођења.


    Фројд је нагласио да се у душевном животу појединца онај други редовно појављује као углед, као објекат, као помагач и као противник и да готово сваки интимни емотивни однос двеју особа који дуже времена траје садржи латентну могућност испољавања непријатељских и агресивних осећања, која услед потискивања измичу нашем опажању. Могли бисмо стога да закључимо да је човекова историјска мисија у току развоја човечанства била и остала стална одбрана од агресије, односно постепено преображавање њене енергије, у току дугог процеса социјализације, у корисну активност. Од већег или мањег успеха ове мисије зависиће сама судбина, односно опстанак човека на земљи.
    Poruku je izmenio HLEBmaster, 24.01.2008 u 22:05

  5. #5

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Стварни узроци неуроза

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Размишљајући о честим питањима и здравих и болесних: који су управо стварни узроци менталних поремећаја, набрајајући различите узроке, тежили смо да, по могућству, сведемо ако не све, а оно већину оваквих поремећаја на један могући узрок. Мада је сам по себи овакав покушај смешан, јер ако се за туберкулозу, на пример, заиста може речи да је узрочник Кохов бацил, како би се нешто слично могло тврдити за толики број различитих душевних поремећаја! Ипак, с обзиром на закон каузалитета, који се успешно могао применити и код таквих поремећаја, дошли смо до једне претпоставке, која уосталом није непозната савременим психијатрима, при којој нам је више помагала Адлерова него Фројдова психологија.


    Пратећи развој различитих неуротичних, па и психотичних поремећаја, пажљив психијатар може да открије једну идеју водиљу, једну прилично повезану и логичну нит, која је своје корене готово увек имала у детињству. Шта се то дешавало у детињству будућих психијатријских пацијената што је тако моћно деловало на погрешан каснији развој, а који се тако мучно и споро могао исправити, некад процесом самоизлечења уз помоћ промењених животних услова, или процесом медицинске терапије? Готово увек се могло констатовати да је оваквим пацијентима недостајало у детињству осећање сигурности и заштите.


    Већ је давно речено да је дете најнемоћније биће у природи. Да би што ближе означио сву слабост новорођеног детета, огромну зависност од афективног живота родитеља, њиховог интереса, страха, равнодушности - значајни швајцарски биолог А. Портман назвао је први период после рођења екстраутериним ембрионалним добом. У животињском свету овај период беспомоћности траје релативно кратко и све радње животињског пара родитеља, или само једног од њих, управљене су ка што бржем и успешнијем оспособљавању нејаког младунчета за самосталан живот.


    Када се ова самосталност једном постигне, родитељи су испунили свој задатак и младунче одлази, милом или силом. У људским заједницама такав процес још постоји само код тзв. примитивних народа (и то не свих) или у сиромашнијим слојевима становништва са бројном децом. Карактеристично је при томе да се код оваквих народа и у оваквом слоју становништва ређе виђају душевни поремећаји у развоју, о којима мислимо да говоримо.

    Услови развоја

    Код свих народа који настањују цивилизоване земље, све до оних у високоцивилизованим и културним друштвима, свеједно да ли је тренутно реч о друштвима са строгом патријархалном структуром породице или оном, у најновије време, прелазног типа, за које још не знамо чему ће одвести - развој детета протиче под знатно друкчијим условима, који не само што не јачају осећање сигурности и самосталности код детета већ га, напротив, коче и ометају. Није при том битно да ли је реч о класичном типу породице са строгим, патријархалним оцем и слабом, потчињеном мајком, или о родитељима који, презаузети својим бригама и спољном ангажованошћу, препуштају васпитање деце неком другом одгајивачу или просто улици.


    У оба случаја оно што ће одлучити да се дете погрешно развија јесте недостатак топлине, сигурности и ауторитета код самих родитеља. Јер ако је дете заиста на почетку беспомоћно, од кога оно може да добије онај први неопходан импулс ка сигурности и збринутости него од родитеља. Оно нема никакав други критеријум за сопствену вредност него признање које добија од своје најближе околине. Не заборавимо при том Адлерову тврдњу да свако дете не само што осећа своју инфериорност него је оно стварно и инфериорно у односу на свет одраслих који га окружује. Није чак битно да ли је неко дете физички дефектно или ружно, јер имамо низ примера да оваква деца и касније одрасли људи, правилним одгојем који је детету пружио материјала за самопотврђивање и признавање његове личности, уопште не пате од неког осећања инфериорности.


    Обратно: доста је деце обдарене и интелигенцијом и физичким изгледом која због погрешног одгоја врло много пате од недостатка поверења у себе, плашљивости и стидљивости.

    Сигурност и значај

    Сада смо се већ приближили настанку неуроза. Неуротичар је човек који је у развоју свога осећајног живота спречен оштећењима која је доживео поступцима хладних, незаинтересованих, потцењивачких, у основи несигурних и неуротичних родитеља, или оних који замењују родитеље. Наравно, не само оваквих родитеља. Потреба човека да се осећа сигуран и значајан јача је и од сексуалног нагона. Ако је ова потреба рано фрустрирана, неће бити ништа чудновато ако се и сексуални нагон погрешно развије.


    Развој оваквог детета, неумитном логиком свирепих збивања у његовој околини, за које родитељи често и нису криви, јер су и сами болесни, опредељен је, како Адлер каже, једним фиктивним циљем, чија је осовина неутољива потреба за признањем и важењем. Није при том битно да ли ће се овакав неуротичар развијати зачаурен у свој свет фантазија, дневних сањарења, удаљен од стварног живота страхом од понављања доживљених траума у детињству или ће покушати неумереном и увек лоше усмереном агресијом да се ослободи овог неподношљивог осећања несигурности и слабости.


    Битно је у овоме неуротичном развоју то што је такав субјект увек окренут прошлости, уместо садашњости, јер су његове неиспуњене жеље за признавањем у прошлости, а не у садашњости. Увид у апсолутну немогућност да се прошлост поново доживи њему готово увек недостаје. Друга карактеристика неуротичара произлази из прве.

    Слобода да човек буде свој

    Услов за развој самосталне и зреле личности је у доживљеном и проживљеном осећању сигурности и признања у детињству. Ако тога није било, неуротичар ће непрестано касније тежити да добије признање од спољњег света, а не од самог себе.
    Веће несреће за личност човека нема. Ако се неко непрестано труди да задобије милост и признање своје околине (овде, наравно, није реч о потреби нормалног човека за признањем своје стварне вредности), немајући поверење у самог себе, сви су услови да се развије у ропску и несамосталну личност од које ни друштво не може имати никакве користи.


    Ако бисмо се на крају упитали за социолошке узроке пораста неуроза у савременом свету, онда свакако долазимо до проблема структуре друштва које формира и породицу од које зависи развој појединца у њој. Тоталитарни режими, с једне стране, којима и није циљ развијање самосталних личности, и анархична демократија, с друге, у којима беспоштедна конкурентска борба повећава страх и несигурност - плодно су земљиште на коме успева неуроза.


    Само таква заједница и друштво који, по Фромовим речима, пружају појединцу најбоље шансе за развијање свих његових могућности, превазићи ће већ постигнуту човекову „слободу од“ отварајући перспективе „слободи за“ тј. слободи да човек буде свој, да буде продуктиван и потпуно пробуђен.
    Poruku je izmenio HLEBmaster, 24.01.2008 u 22:04

  6. #6

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Самоубиство као проблем

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Зашто се људи убијају?

    Морамо, најпре, поћи од потврђене чињенице да је број самоубистава у свету последњих деценија, особито после другог светског рата, у сталном порасту. Упадљиво је да је број мушких самоубица већи од женских - на пример, у Јапану тај однос је 2:1, док је у скандинавским земљама 4:1. Узели смо као пример земље у којима је већ деценијама проценат самоубистава врло висок, али ни остале земље, особито Мађарска, Чехословачка, Аустрија и Швајцарска, не заостају много за овим. Оно што је ново и што постаје све упадљивије у последње време је све већи број самоубистава или покушаја самоубиства код деце и адолесцената.


    Најпре ћемо покушати да објаснимо овај последњи податак. Запажено је да код дечака решеност на овај кобни чин преовлађује пре пубертета, док код девојака после његовог почетка. Код девојака се узима као један од чинилаца поремећај у раду ендокриних жлезда, који ствара предиспозицију за конфликте, на које се онда реагује на патолошки начин: појачаном тврдоглавошћу, депресијом, неуротичним повлачењем од света и томе слично. Наравно, ипак је један од најважнијих узрока несигурност коју данашња деца све више и јаче осећају у својој породичној средини. Неповерење које брачни другови показују један према другом, њихова емоционална нестабилност и често непланирано рађање деце, која су, дакле, делимично нежељени уљези у једном дому који се ионако љуља, мучна борба за постизање материјалних средстава за живот, што троши и временом исцрпљује емотивну резерву супружника - били би само неки од честих чинилаца који стварају нескладност у породици, у којој се онда дете не осећа довољно заштићено нити вољено. Сматра се да су поремећени односи у породици у 80% свих случајева покушаја самоубиства деце испод 15 година, директно одговорни за потпун неуспех деце да се укључе у живот.


    Наравно, постоје и многи други разлози за самоубиство деце, а нарочито одраслих, и то према земљама, односно општој друштвеној клими, обрасцима понашања и религиозних схватањима у њима. Тако, на пример, у Јапану и неким другим азијским земљама - у којима, осим када се поставља питање части, угледа породице, или када се самоубиство схвати као акт револта, као у случају неких будистичких калуђера - религиозна убеђеност у наставак живота после смрти, као и сусрет са другим, умрлим рођацима и пријатељима, потпомаже одлуку на овај последњи чин.


    Не треба, исто тако, ни у коме случају потценити знатан број случајева болесних и старих особа које, осећајући се све више усамљене, напуштене и изоловане, што врло често одговара стварном стању, прекраћују себи даље муке дубоко убеђене да су изабрале најправилнији пут.


    Свакако нам се намеће питање, тако често расправљано и различито процењивано, јесу ли самоубице нормални људи и да ли они тако тешко нападају сами на себе при потпуно бистрој свести. Апсолутног одговора на ово питање нема. Не само зато што се о животу самоубица, особито о њиховим последњим месецима или недељама зна врло мало или ништа, између осталог и због опште презаузетости људи самим собом и неког таласа опште равнодушности и незаинтересованости за судбину других људи већ и због помереног психолошко-психијатријског критеријума о нормалним и абнормалним реакцијама данашњих људи.


    При свему томе сигурно је да је знатан проценат самоубица, међу душевно поремећеним људима, који су латентно или манифестно патили од неке душевне болести, најчешће депресије. Минути или сати који су претходили самом чину самоубиства - бар на основу, понекад, остављених бележака или директних исказа оних који су били спречени, или којима није успело у оваквом покушају - недвосмислено говоре о извесном стању сужене, дакле поремећене свести, у коме је преовлађивало абнормално афективно стање усмерено на самодеструкцију. Јасно је да то не важи за све самоубице.


    Продубљена психолошка, нарочито психоаналитичка истраживања проблема самоубиства бацила су нову светлост на овај проблем и поставила неколико занимљивих хипотеза. Још је Диркхајмово саопштење скренуло на себе пажњу - о реципрочном односу и учесталости деликта убиства и самоубиства, на пример, на Сицилији и у северној Италији, или на Корзици и у северној Француској. Он је, наиме, у основи обеју акција, убиства и самоубиства, видео исте агресивне импулсе, који су само бирали свој правац према покрајинама и јавном мишљењу које је, у цивилизованијим крајевима, на пример, оштро осуђивало сваки акт насиља према ближњем. Занимљиво је тим поводом и Зилборгово саопштење да се ритуал харакири самоубиства у Јапану често изводи на прагу куће оне особе за коју се сматрало да је увредила самоубицу.


    Тако је полако никла врло смела хипотеза - да су самоубице латентне убице (први литерарни пример за ову хипотезу налазимо у Софокловом Ајаксу). Улазећи још дубље у психу оваквих људи, психоаналитичари су открили да су они били лишени љубави особа у које су управо полагали највише наде и то или стварно лишени, или су само у то веровали. Лишавање љубави, најчешће, проузрокује, нарочито код осетљивих особа, јаке агресивне тежње, које, ако се због прејаког осећања кривице и моралног васпитања не смеју испољити према дотичној особи, остају несвесне и окрећу се према самом себи. Код деце је такав механизам настанка аутодеструкције још упадљивији и прихватљивији, јер ако осетљиво дете доживи такво осећање да је лишено љубави родитеља, не остаје му ништа друго него да претпостави да је оно само томе узрок, из чега даље произлази потреба за самокажњавањем.


    Сада је тренутак да се каже нешто и о такозваним еквивалентима самоубиства, или заменама за самоубиство. Сматра се, наиме, да на велики број самоповреда, затим хроничног уништавања здравља прекомерним пушењем, узимањем дрога, нарочито алкохола, коцкањем, као и известан број телесног осакаћења насталог због неуспелог покушаја самоубиства - несвесне су потребе таквих особа за самокажњавањем, односно самоуништењем. Уместо, дакле, што би ту своју несвесну потребу задовољили једним јединим актом потпуне самодеструкције (мада Масерман мисли да човек никад не жели тотално самоуништење, већ нирвану!), они постижу компромис између жеље за животом, у којој се често крије и потре? за кажњавањем и плашењем других и задовољења од делимичног, али продуженог кажњавања самих себе.


    Интересантно је, најзад, и Менингерово тврђење да самоубиство изражава истовремено жељу за умирањем, жељу за убијањем и жељу да се буде убијен.


    Има још доста тога што се овде не може до краја изнети. Овде убрајамо поред најчешћих средстава којима се самоубице данас служе у извршавању свога чина, и неке неспоменуте социолошке и културне чиниоце, проценат самоубиства у земљама са високим и ниским стандардом (у којима, опет, преовлађује већи број убистава) и, нарочито, покушаје самоубиства, којима се данас посвећују засебне студије. У оваквим покушајима, наиме, најчешће се види очајан апел самоубице својој околини како би на тај начин добио заштиту и бригу, којих је био стварно или умишљено лишен. Ни у коме случају се више не сматра да су сви покушаји самоубиства лажни и да су хистеричне природе.


    На крају треба свакако споменути и све веће напоре друштва, нарочито у земљама са високим процентом самоубистава, у превентивној заштити и моћи која се у најразличитијим видовима пружа унесрећенима. У ту сврху, нарочито у Америци, а и код нас, постоје установе са хитном, апел-службом, које су свакако до сада успевале да у много случајева спрече извршење оног последњег корака.
    Суочени смо са још једном савременом мором за коју је друштво највише одговорно, јер наука данас негира наследност тежње ка самоубиству, па је друштво највише и позвано да овој мори стане успешно на пут.

    Саобраћај и проблем самоубиства

    Постоје два најчешћа типа самоубица. Један, већи број диже руку на себе у току неке хроничне душевне болести, или у тренуцима пролазних психотичних стања, дакле у тренуцима када је свест сужена, а афекат повишен. Други, нешто ређи тип самоубице чини акт агресије над собом у мирном и прибраном стању свести, решен на овај чин на начин „билансног самоубице“, спремајући се за њега често месецима пре учињеног акта. Познат је, међутим, и трећи тип: тзв. латентни или скривени самоубица. Пример овог трећег типа су људи који се често на несвестан начин годинама лагано убијају било тиме што пуше неумерено много цигарета (имали смо пацијенте који су пушили до сто цигарета дневно), троше прекомерне количине алкохола, или редовно узимају дроге. У ствари, изненађујуће је велик број људи који себи „ради о глави“.


    Психијатри су често у прилици да се зачуде колико је нагон самоодржања, тај сигурно моћни и у целој живој природи распрострањен нагон, много пута немоћан и слаб пред подмуклим али упорним гласом смрти и сопствене пропасти. И поред све хипотетичности и низа убедљивих разлога, који говоре против Фројдове претпоставке, а затим његовог у каснијим годинама све јачег уверења да се нагону живота супротставља један исто тако моћан нагон, кога је Фројд назвао нагон смрти, понекада смо у прилици да и сами прихватимо оправданост једне такве претпоставке.


    Није наша намера да овде дубље испитујемо корене тежње у људима да свесно или несвесно, нагло или споро, униште себе. Довољно је да напоменемо да о овим коренима научници који се баве проблемом самоубиства различито мисле: од оних који заступају биолошку теорију, по којој, као за Фројда, у човеку постоји урођена тежња према смрти, преко оних који у овим тежњама виде дубок неуротичан поремећај са раним траумама из детињства, које на мазохистички начин обликују читаву човекову психичку структуру, па до заступника социјалних теорија, по којима је друштво главни и практично једино одговорни чинилац за манифестна или скривена самоубиства код људи. Када је човекова природна потреба за доказивањем себе, услед нездравих услова друштвених односа спречена или чак брутално угушена, онда је један од честих видова бекства од овакве реалности самодеструкција - овако кажу представници социјалних и културалистичких школа у психологији и психијатрији.


    Нас ће сада више занимати питање саобраћајних несрећа и њихових узрока, јер ће од приближно тачног одговора на ово питање доста зависити како предузимање ефикасних терапеутских мера тако и превентивних. Питање гласи: колики проценат саобраћајних удеса отпада на објективне, спољашње разлоге, при којима је човек заиста немоћан и пасиван, а колико удеса мора бити приписано једино веку, његовом субјективном стању и његовој тренутној ситуацији. Иако се и раније претпостављало, па и знало да је чинилац - човек као главни узрок саобраћајних несрећа већи од тзв. објективног фактора, дакле оног ван човека, новија испитивања још су више истакла човека који је „мерило свега“, па и несрећа, својих и туђих.

    Обратићемо пажњу само на оне људе, или на она стања и код тзв. нормалних људи која могу да доведу до такве врсте несрећних збивања у вожњи што са доста вероватноће указује на скривеног „самоубицу за воланом“. Најпре нешто о људима, латентним самоубицама.


    Пошто је тешко прихватити претпоставку о тзв. урођеним самоубицама, јер за њихово постојање нема научних доказа, морамо озбиљно узети у обзир индивидуални начин решавања дубоких конфликата у личности. Мислимо на оне конфликте који свој енергетски потенцијал добијају из сфере човековог нагонског живота (пре свега сексуалног нагона и тежње ка моћи, али и оне сфере која додирује врло осетљиво питање савести и морала). Док једна врста људи, са зрелошћу која импонује, успева да на најбољи начин по себе и друге реши своје дубоке конфликте или комплексе (човек се веома вара када мисли да таквих конфликата у себи нема, јер и најнормалнија личност има „комплексе“), друга врста покушава да одложи њихово решавање тако што их потискује, решава повремено и делимично, често на изразито опортунистички или компромисан начин. Дуготрајно, често вишегодишње нагомилавање нерешених конфликата (и то управо оних који су најинтимнији), уколико не створи неку психосоматску болест, која онда успева да за извесно време одврати човекову пажњу и енергију са проблема на тело, лагано повећава унутрашњу напетост у човеку чије је незадовољство собом и својом околином у сталном порасту. Без великих компензација на некој другој страни или без ретке сублимационе способности, човек није у стању да без било каквог абреаговања сувише дуго подноси напетост и незадовољство у себи. Осим телесног разбољевања, неуротичног реаговања и агресије управљене према споља (у виду повремених експлозивних пражњења), постоји још један и то врло опасан начин „решавања“ поменутог унутрашњег стања у човеку, а то је несвесно окретање против себе.

    Уколико су у личности која је у дубоком конфликту са својом околином или са собом (у ствари, готово све врсте конфликата, на своме дну, конфликти су са самим собом) постојала оштећења из детињства, и то таква која су у личности ојачала природно постојеће мазохистичке тежње и створила једно притајено стање више или мање непрекидног осећања кривице, таква личност ће постати, како се то стручно каже, трауматофилна, тј. нагињаће, наравно, на потпуно несвестан начин, разним врстама самоповређивања. Оваквих трауматофила има у нашој околини доста. Од радника који се упадљиво често повређују на послу, до возача који су имали у току године безброј мањих или већих саобраћајних удеса.


    Осим поменутих личности које услед неуротичног развоја, али некад и свесног осећања кривице због своје слабости и неодлучности у решавању својих проблема, могу да носе у себи скривеног самоубицу, постоје и „самоубилачка стања“ која се могу повремено јављати и код релативно психички уравнотежених људи. Оваква стања су последица неких актуелних и изненадних сукоба са својом најближом околином, у којима се човеку свесно, или чешће несвесно, чини да није добро поступио, на пример, да је неког претерано увредио или да му није одговорио „како је заслужио“, или да му из таквог сукоба прети опасност којој неће моћи да измакне итд. Пошто су то стања у којима знатно расте афективно узбуђење за које знамо да по правилу сужава будност свести, самим тим и пажњу и концентрацију, сасвим је разумљиво да и вожња у таквом стању може да постане погибељна.

    Ако подсетимо да је готово свака врста агресије према себи, као што је то уосталом и готово свако самоубиство, у ствари мржња и агресија према некоме у околини, постаће јасно колика опасност прети и другима од скривеног самоубице за воланом. Човек који не воли себе, а у тренуцима пред судбоносни удес може да гаји чак и несвесну мржњу према себи, неће бити бољи ни према својој околини. Ако никога нема у његовим колима, деструктивно-аутодеструктивна тежња може да се претвори у покушај убиства према било коме у колима која му долазе у сусрет. Мада овде није било речи о алкохолу и вожњи, треба узгред поменути да су позната и нехотимична еуфорична самоубиства, односно убиства под дејством алкохола.

    Мислим да из свега можемо закључити да скривених самоубица за воланом сигурно има. Нико није у стању да процени њихов број; није заиста потребно, и то не само због избегавања непотребне панике, овај број прецењивати. И у вожњи, као и у целој медицини превентива је важнија од лечења. Човек који вози мора постићи такву самодисциплину која ће га научити да није сваки дан и сваки час повољан за вожњу. Стања претеране узбуђености, страха, мржње према некоме, презира према себи, свађе са својом околином - никако нису погодна за вожњу, јер се чешће дешава да се у таквим стањима, уместо очекиване релаксације, доживи повећана напетост која онда може бити узрок несрећама које су се могле избећи. И то само са мало више познавања себе и самодисциплине.
    Poruku je izmenio HLEBmaster, 24.01.2008 u 22:03

  7. #7

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Самоћа и усамљеност

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Вероватно никад у прошлости проблем самоће и усамљености није постављан пред људски дух са више оштрине и непосредне датости него што је то данас. Некада су појединци били део велике породице, затим још шире, црквене или државне организације и нису се осећали усамљено, живели су и умирали са неким и поред неког, у једном, више или мање, затвореном систему. Грчки мудраци и римски филозофи истицали су гносеолошку вредност самоће, средњевековно хришћанство аскетске идеале усамљивања. Тек ново време и наш век, са нагло узнапредовалим процесом урбанизације, индивидуације (али умножавањем становништва и супротним процесом масовности и анонимности живљења), као и егзистенцијалистичким филозофским теоријама о „бачености у свет“, „безграничној отворености“ према свету у коме прете досада, сета и очајање, поставили су на драматичан начин вечни људски проблем самоће и усамљивања, први пут оштро разликујући ова два појма.


    Док су раније у свести обичног човека појмови самоће и усамљивања неосетно прелазили један у други и помало се изједначавајући стапали, данас смо више у стању да ова два појма разлучимо. Самоћу сада схватамо као иманентну црту живота која може, мада не мора, постати човекова шанса, док усамљеност постаје принудна и патолошка црта личности против које се човек или још може борити унутарњим и спољашњим расположивим средствима или та усамљеност постаје трајна коб појединачног човека. Ко није осетио благодети самоће ако је имало постао индивидуа и научио да цени индивидуалност! Не може се замислити ниједан иоле креативан човек, да не говоримо о значајним уметницима и научницима, који није свесно и намерно тражио самоћу да би у миру и усаглашености са собом повео неопходне и плодне дијалоге са собом, покушао да из релативне удаљености објективније осмотри себе и друштво, и себе у друштву, и изнад свега, када је у питању стваралаштво, да оствари слободну комуникацију свесног и несвесног бића.


    У самоћи човеку се отвара пут у сопствену дубину, и ако он успе да сиђе у њу без страха и зазирања, вратиће се обогаћен на површину и тек тада, када је открио своје Ја, имаће отворен и прави пут према ближњем, према Ти. Гете је ово изразио једноставним речима: „Ако само једном могу да будем на прави начин сам, тада нећу бити више усамљен“.


    Обратимо сада пажњу на неколико критичних животних фаза у којима се самоћа и усамљеност додирују и могу да доведу до опасног међусобног заплитања, или плодног коришћења самоће у изграђивању сопствене и аутентичне личности. Већ сам акт порођаја означава тотално раздвајање детета од мајке, које у детету ствара негативно осећање напуштености у страном свету, често појачано тешким порођајем. Према Штирнману, негативна реакција новорођенчета при доласку на свет према позитивној стоји у односу 70:30.

    Мало дете још пре истека прве године мора да научи да буде повремено и кратко само и да ову прву самоћу, природну и неизазвану, добро поднесе. Свако дете које у најдубљем свом бићу осећа да је вољено, сигурно, душевно и телесно нахрањено, подносиће без тешкоћа и компликација ову самоћу. А зар није тако и са одраслима у току целог живота? Први страх од самоће, који касније може прећи у повремену панику, или озбиљну, дуготрајну неурозу, већ је сигнал да детету нешто битно недостаје. Шта ово битно може бити друго него љубав!


    Пубертет је друго критично доба када самоћа постаје потреба и изазов за младог човека. Пробуђена нагонска активност неминовно проузрокује конфликте младог човека у првом реду са самим собом, са родитељима и наставницима. Ови конфликти наизменично доводе до силне потребе младог човека за дружењем, разумевањем и да га прихватају блиски људи у околини, а потом до оштрог и наглог усамљивања, одвајања, повлачења. Већ је било безброј неуротичара и правих душевних болесника, али и будућих великих стваралаца, који су у пубертету од своје самоће направили доживотну тамницу или одскочну даску за лет у бескрајност.


    Средње доба живота, уколико није било озбиљнијег застоја у развоју, чији су корени, по правилу, у детињству или пубертету, доба је највеће психичке и физичке активности када опасност прети управо од недостатка повременог повлачења у себе, некритичног примања својих успеха, недовољне потребе за даљим усавршавањем, пре свега свога унутарњег бића - укратко: захтев за самоћом императив је за све оне сувише активне људе који заборављају да њихова Персона (маска) којом се приказују пред светом није њихово право лице.


    Најзад, климактеријум и женски и мушки, и онда нарочито старост, последња је критична фаза када се самоћа ставља на одлучну пробу. Човек у читавом дотадашњем свом животу - или потпуно осмишљеном, или само делимично испуњеном, или у објективном билансу процењеном као промашеним и празним - улази сада у могућу самоћу и припрему за смрт, и то смирен и ведар, или своју усамљеност доживљава као најгоре проклетство света.


    Већ смо истакли да је недостатак љубави, пре свега родитеља, она прва одлучна карика у низу каснијих, махом детерминисаних збивања у човековом животу, која самоћу претвара у усамљеност, а медитативну загледаност у себе у неуротични страх од себе самог. Уколико постоји и нека наследна склоност према развоју одређене структуре личности, онда ће у комбинацији са вољним, а много чешће невољним пропустима родитеља при одгоју детета одрасла особа показивати, према немачком психијатру Анелиси Хајгл, (Annelisa Неigl), неколико типичних патолошких ставова у браку и ван брака у односу на проблем самоће и усамљености.

    Тако ће шизоидно структурисана особа имати према лицима своје најближе околине следећи став: други треба да ме потпуно воле, без обзира колико сам непријатан; депресивна особа захтева: други треба да ми омогући да у њега уђем без остатка; хистерична личност очекује: други треба да ми буде захвалан што може да ме воли и да ми се диви; а опсесивна личност каже у себи: други треба да се потпуно према мени управља, он треба да буде увек спреман да ми служи.


    Очевидно је у свим поменутим случајевима неуротичног развоја личности уместо индивидуације била изграђена себична индивидуалност, наместо плодне самоће израсла је патолошка усамљеност пуна захтева и пребацивања околини. Али ово је само једна страна проблема, и то она психопатолошка, у којој унутарња збивања имају одлучну улогу. Друга страна је социјалне природе и долази од друштва, његовог става, његове неусклађености и патологије. Без обзира што се и друштво састоји од збира појединачних јединки, са њиховом одређеном психологијом и патологијом, постоје и неки општи закони савременог развоја цивилизације који врло неповољно делују на реаговање личности за себе, када се она поставља пред крупним задатком да овлада својим слободним временом и самоћом у томе времену.


    Општа тежња ка аутоматизацији живота, различитим специјализацијама, затим брз темпо живљења, све брже отуђење од природе, породице и равнодушне околине, бирократски и суров начин опхођења са људима, а у тоталитарним режимима још и погубно издвајање и бојкотовање од стране колектива оног и онаквог појединца који не одговара устаљеном, крутом и догматском идеологијом шематизованом начину понашања, води људе, који не морају бити сами по себи неуротични, у страх и усамљеност. Недостатак осећања основне сигурности и збринутости, угроженост самог материјалног и психичког опстанка принуђава људе да побегну од самоће, која је могла за њих да представља и нешто позитивно, и то: или у конформизам лажног уклапања у колектив, с оном врстом његових јевтиних забава које уз помоћ алкохола и других дрога пружају човеку илузију прилагођености, или је ово бекство од себе и самоће изведено у ону врсту делимичне или потпуне усамљености у којој се лако постаје плен разних телесних или душевних болести.

    Човек, дакле, може принудно да буде изолован од других људи и гурнут, против своје воље, у усамљеност, али може и самог себе да изолује због празне сујете, повређеног самољубља и ускраћених умишљених права. Ако је тешко и претешко исправљати ту све анонимнију апстракцију која се зове друштво, и још горе - ту опасну захукталост која се зове савремена цивилизација, онда смо сигурно у бољем положају када треба да исправљамо сами себе. Отуд добро долази Јунгово писмо једној његовој познаници, која се жалила на усамљеност: „Ако сте усамљени, то је због тога што сте сами себе изоловали, ако сте довољно скромни нећете никада остати усамљени. Ништа нас не изолује више од моћи и престижа. Покушајте да сиђете и научите скромност и нећете никада више бити сами.“
    Poruku je izmenio HLEBmaster, 24.01.2008 u 22:02

  8. #8

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Шта на психолошком језику значи „баксузан човек“?

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Сваки неуспех у животу човека, било да је реч о некој његовој интимној драми или драми друштвених размера, проузрокује одређене реакције које су карактеристичне за сваког човека посебно. Док једна врста људи на први већи неуспех реагује повлачењем из сваке даље животне борбе, демонстративно се ограђује од сваке ситуације која би их подсетила на претрпљени пораз, градећи при том све чвршће и привидно безбедније бране, друга врста на сваки доживљени неуспех реагује још жешћим и одлучнијим постављањем захтева себи да се борба настави све док не доведе до жељеног успеха. Уколико је такав циљ уопште остварљив и не спада у сферу неуротичних Ја-идеала, такве људе сматрамо врлим борцима који остварују своје циљеве. А циљеви људског стремљења, у својој суштини, готово су увек исти: задовољавање двају основних нагона свеколике људске делатности - Ероса, под којим, заједно са Фројдом, подразумевамо сексуални и нагон самоодржања и потребу за важењем, моћи.


    Како оваква формулација човекових основних тежњи изгледа у први мах једноставна, упрошћена и готово би се рекло сиромашна! Али и састав човековог тела је на први поглед једноставан, састављен од неколико десетина простих хемијских елемената; коначно, и читав живот је настао од неколико простих аминокиселина које су створиле прву беланчевинасту материју из које је потекао сав живот. У основи сваке сложености је нешто просто и једноставно; оно што нас збуњује, у чему се нимало лако не сналазимо, то су бескрајне комбинације које је нама још непозната животна динамика остварила с овим простим основним елементима живота.


    Ако хоћемо због тога да откријемо било какав механизам физиолошких, психолошких или патолошких сложености у човеку или природи, морамо у експерименталној лабораторији и нашег духа и физичке стварности да изводимо често бескрајан, у сваком случају временски веома дуг и на крају понекад узалудан покушај понављања и биолошких и психолошких операција, које су и саме у току милиона година вршене док нису дале готов резултат, који нам је и даље загонетка. Овако раде биолози када хоће да открију управо ону једну пресудну комбинацију аминокиселина која је довела до формирања првог живота, тако раде научници пре него што им успе да издвоје узрочника неке тешке болести, слично поступају психолози и психијатри пре него што открију неку законитост у психичком животу човека.


    Због наведених разлога је и борба човека за остваривањем двеју основних нагонских тежњи у њему веома разноврсна, па онима који се професионално или због других разлога баве откривањем средстава и начина како појединци доживљавају успехе или неуспехе у овој борби није лако да покажу и докажу који је фактор у спољашњем или унутрашњем животу неког човека био пресудан у одлучивању његовог успеха или неуспеха.

    Овакво истраживање није ни у коме случају бесмислено, пошто и појединци и читава друштва траже најбоље начине и могућности како би са што мање личних оштећења, али и оштећења других, најбрже доспели до неког претпостављеног циља.

    Ако оставимо по страни питање да ли такав циљ уопште постоји и да ли је он достижан и није ли човек у суштини биће које је некаквог прелазног типа, још I увек само на путу ка достигнућу нечег што и сам још не уме да дефинише (нека свељудска хармонија, бесмртност?), онда је за таквог истраживача људских путева ка успеху или неуспеху посебно занимљив један тип људи који је сам народ још давно и на свим језицима света назвао најтачније: баксузан човек.

    И на пољу овог истраживања Фројд је био један од првих који је у своме раду Они који страдају од неуспеха осветлио у први мах неразумљиву психологију људи који у борби за неки животни циљ доживљавају углавном само поразе. И то поразе, често, тек онда када су постигли жељени успех или циљ.


    Реч је о људима које сви познајемо, којих увек и свугде има око нас: који употребе сва могућа средства, најчешће тачно и одмерено, у достизању неког жељеног успеха, на пример у освајању еротично-сексуалног партнера или неког положаја у друштву, и који у тренутку када је овај циљ достигнут и успех присутан, одједном затаје и доживе неку лакшу или тежу катастрофу. Поломе, на пример, руку или ногу, разболе се од неке озбиљније болести, или просто постану апатични или депресивни. Колико има студената који после сасвим марљивих припрема за неки испит или одустану од испита или на њему падну, или других опет који пошто се својски намуче око припрема за неки бољи положај у друштву, у тренутку када овај положај добију, покажу се савршено неспособни да га успешно и обављају.

    Није мали број ни оних женидбених кандидата који после дугих припрема и спремања на заједнички живот са брачним другом, пред само венчање одустану или просто побегну. (Међу оваквим било је и великих људи, на пример Кафка или Кјеркегор.)


    У чему је тајна овог неуспеха у успеху? После Фројда, овим занимљивим психолошким проблемом нарочито су се успешно бавили психоаналитичари Теодор Рајк (Успех и несвесни страх од савести), Лафорг (Психопатологија неуспеха) и Менингер (Човек против самог себе). Наравно да су они описали више типова људи који доживљавају, често у току целог живота понављање једног истог феномена: страха од успеха. Описаћемо само неколико типова.


    Једни, заправо, никад и не постигну успех, јер увек изнова, што се више приближавају циљу, несвесно, све више стварају себи теже и непремостивије препреке које их спречавају у напредовању. Други, опет, у току свог напредовања ка успеху, тачно осећају да средства која употребљавају у овој борби нису ни довољно морална, нити законски оправдана, па када је циљ постигнут или не доживљавају никакво задовољство од успеха, чак постају депресивни, или једним потезом поништавају читав задобијени успех.


    Није мало оних људи који због најразличитијих траума које су доживели у детињству и касније стварају у себи неку неуротичну равнотежу, при којој и не очекују никакав успех, једноставно зато што сматрају да га нису ни заслужили. Обично је у периоду душевног развоја таквих личности престроги ауторитет једног од родитеља произвео неизгладив конфликт између Ја и Над-Ја у оваквој психи. Престрога савест, настала идентификацијом са престрогим родитељем, спречава таквог човека да у миру и радости доживи било какав успех. Тај сукоб Ја и Над-Ја у несвесном, а делимично и свесном делу личности налази се у основи и неких других поменутих и непоменутих типова „баксузних“ људи. Све дотле, наиме, док се жеља налази у царству фантазије овакве личности, она је спремна да јој се преда и себе њоме задовољи. Од момента када ова жељена фантазија „запрети“ да се и у реалности оствари, личност све чини, наравно несвесно, да створи у спољашњем животу такве препреке које неће дозволити да се жеље стварно и реализују.


    Ево, још једног примера како човек може сам себи да створи неприлике у спољашњем свету, потпуно независне од стварних услова социјалне средине у којој живи. Наравно да уколико и ова друштвена средина, са своје стране, својом структуром није наклоњена реализацији неких жеља појединаца, круг се затвара и успеха нема на обе стране.


    Изнели смо само неколико типова људи омађијаних унутрашњом спутаношћу своје неуротичне личности, који увек изнова доживљавају неуспех, или када је успех ипак постигнут све чине да би га поништили. Није било речи о бројнијим примерима неуспеха оних који се саплићу о често и сувише сурову реалност спољашњих околности.
    Poruku je izmenio HLEBmaster, 24.01.2008 u 22:01

  9. #9

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Синдром заплетених рогова - један вид породичне неурозе

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    У најстарије доба људске историје, а свакако и праисторије, болесни људи су већином знали да сами себи помогну. Туђа помоћ, у првом реду поглавара племена који је уједно био и врач, постајала је све неопходнија што су људи више били у групи и што су више губили инстинктивно препознавање природе болести и неопходног лека за ту болест. У цивилизованом животу, нарочито у прошлости, болесни појединац био је предат другоме који је могао да му помогне, готово потпуно лишен увида у узроке своје болести, као и предузимања мера заштите и лечења. При свему томе огроман напредак савремене медицине, њено све веће популарисање (које има и своје наличје) учинили су да савремени човек, свеједно да ли здрав или болестан, са великом пажњом и природном радозналошћу почне да истражује узроке, поводе, последице разних телесних и душевних сметњи које у себи и на себи запажа. Ако је некадашње препознавање природе болести и здравља протицало инстинктивно и апсолутним усвајањем норми и веровања у племену у коме је појединац припадао, лаганим и изванредно спорим процесом освешћивања и улажењем у спиралну еволутивну игру индивидуационог процеса, цивилизован и културан човек све је више био у стању да разумом критички и самокритички посматра сложене процесе одвајања и диференцирања свесног дела личности од много пространије, тајанственије и опасније сфере његовог несвесног бића. Кроз овакав историјски процес поступног индивидуализирања човеку се пружа могућност да самостално одлучује и све успешније израсте у слободну, јединствену и непоновљиву личност која први пут себи поставља одлучујуће питање о смислу своје егзистенције и: есенције.


    Један вид овог процеса освешћивања и осамостаљивања тиче се проблема односа појединца у његовој породици. Ако неурозу и неуротично реаговање појединог човека не схватимо, слично Фројду, као изразито негативан вид човековог реаговања уопште на заплете и противречности у њему самом произашле из његових нагонских стремљења и реаговања на често неподношљиве противречности које само друштво односно породица намеће појединцу, већ неурозу схватимо, слично Јунговом и Фромовом објашњењу, и као шансу за даљи напредак у покушају уједињавања супротности у самом човеку и супротности између човека и његове околине, онда су и наше могућности, као психотерапеута, богатије и шире, мада и много сложеније.


    Бавећи се значајним и занимљивим питањем шта бива са нашим неуротичним пацијентом када се он после успешног лечења враћа у породичну средину из које нам је дошао на терапију, запазили смо, заједно са другим ауторима који се баве данас веома распрострањеном и цењеном терапијом породице, различит исход овог нашег првобитно успешног лечења. Свесни од почетка чињенице да неуротичар који нас је својевољно потражио ради лечења није могао да се разболи само на основу конфликата који су се одиграли у неком замишљеном систему индивидуалне монаде, већ да су на почетак и даљи развој његове неурозе морали породични чиниоци одиграти пресудну улогу, како на креирање симптома неурозе, тако и на њихово упорно одржавање, обратили смо нарочиту пажњу на оне бројније случајеве при којима су нам се, после краћег или дужег периода, враћали наши излечени пацијенти, са истим или чешће новим симптомима, или су нам сада долазили на терапију други чланови породице који до повратка излеченог пацијента нису били болесни, или бар нису показивали манифестне симптоме болести.


    У извесним таквим случајевима открили смо постојање неке врсте клацкалице, или како смо то сликовитије назвали: синдром заплетених рогова, према сећању на једну тужну фотографију у новинама на којој су се два јелена, у борби на живот и смрт, тако заплели роговима да су на крају борбе, исцрпљени, пали један поред другог мртви.


    Док су се у случајевима клацкалице код једне исте особе, наизменично или са краћим или дужим паузама предаха, смењивали симптоми неког телесног обољења, најчешће типа психосоматске болести (гризлица стомака, улцерозни колитис, артеријална хипертензија, итд.) са симптомима неурозе или чак психозе, дотле је у случајевима синдрома заплетених рогова долазило до наизменичног разбољевања, било неуротичног или психосоматског типа, код два члана породице која су тесно међусобно повезана (то може бити пар муж-жена, отац-ћерка, син-мајка итд.). Некада се ови заплетени роговима могу проширити и на више чланова неке бројније породице.
    О чему је заправо реч у синдрому заплетених рогова? Незрели родитељи или брачни партнери, пошто нису успели да обезбеде сами себи независан развој и пуну индивидуалност, при чему љубав према деци или партнеру не само што не може да буде препрека већ је управо услов за овакав развој, остају у положају зависности од детета, односно партнера, регредирајући на један од превазиђених ступњева у психичком развоју малог детета, и то најчешће на иначе нормалан садомазохистички ступањ у поменутом развоју. И сада, повезани примитивном врстом љубави, у којој никада није дошло до зрелог односа Ја-Ти, већ остајући на нижем ступњу људских односа карактерисаних са мој-твој, односи оваквих људи носе карактер тзв. дуалног јединства, у коме садистичке, односно мазохистичке склоности партнера доспевају у први план. Иако, каткад зачуђујуће дуго, овакви дуални односи протичу без манифестне патологије, они се ипак у трауматским фрустрирајућим ситуацијама обелодањују као патолошки и отпочињу свој монотони, дуготрајни циклус детерминисане принуде понављања, при чему су све патолошке комбинације могуће. Све док је једна од двеју индивидуа болесна, као што смо рекли, неуротично или психосоматски болесна, она друга је здрава, и обратно. Повремено се обадве разбољевају доспевајући тако у теже декомпензовано стање. Када се у тај циклус патолошког збивања умеша и нека трећа особа из породице, рецимо изразито садистички, психопатски отац, који у ствари представља извор емоционалне заразе и правог клицоношу (који остаје, међутим, најчешће врло дуго здрав), ситуација заплетених рогова постаје још компликованија. Пратећи изванредно дуго одржавање овако здравог оца, који у неким ситуацијама очевидно неуротично индукује све остале чланове породице, дошли смо до закључка да највећу штету у породици не извлачи толико онај који је најнеуротичнији, већ много више онај који је најслабији.


    На крају бисмо хтели да нагласимо да у бројној а неуротичној породици тај најслабији члан породице обично добија улогу, наравно несвесно, жртвеног јагњета. Он је тај несрећник који испашта због неурозе осталих, који подмеће себе тамо где је најтеже, он је Пепељуга породице и често само захваљујући њему интегритет такве неуротичне породице дуго времена је успешно сачуван. Поставља се озбиљно питање да ли овакво жртвено јагње треба уопште лечити.
    Не заборавимо, најпре, да та незахвална улога жртвеног јагњета није свесно и вољно преузета у породици. Зрео и јак човек у стању је да ову улогу преузме свесно. Отуд разлика, која није истина увек јасна, па ни битна, између несвесно преузете улоге жртвеног јагњета и свесног прихватања жртве. Пошто ни ова несвесна улога није очевидно лишена своје етичке вредности, без обзира на тешку мазохистичку неурозу таквог човека, сваки психотерапеут који би се усудио да лечи оваквог неуротичара мора бити потпуно свестан да ће у случају успешне терапије убрзо имати у ординацији друге, можда и све чланове такве породице.

  10. #10

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Најчешће неуротичне сметње студената

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    НАЈЧЕШЋЕ НЕУРОТИЧНЕ СМЕТЊЕ СТУДЕНАТА

    Број студената који се јавља психијатру и психотерапеуту због различитих психичких сметњи у свету и код нас из године у годину је у осетном порасту. Није увек довољно јасно да ли овај број расте зато што расте и број студената на готово свим универзитетима у свету, зато што је број оболелих стварно све већи или зато што је психијатријска служба у свету све боље организована, а отпор грађанства, па и студената, према поверавању психијатру све мањи.
    Пре него што бисмо изнели које су то најчешће неуротичне сметње међу студентима, треба одмах рећи да студенти не болују ни од каквих специфичних и само за њих карактеристичних психичких обољења, као што је то, на пример, случај за неке професије и занимања.


    Ако би неко, супротно овом тврђењу изнео познат пример тзв. предиспитног или испитног страха и треме, не бисмо се ни онда сложили са посматрањем овог симптома као изолованог феномена, или чак као неке тобожње посебне болести, него бисмо се интересовали за целокупну психичку и физичку личност студента, као и за начине његовог дотадашњег реаговања на различите ситуације сличне онима које се стварају и доживљавају на испитима. Врло брзо бисмо се тада уверили да су њихове претеране или чак патолошке реакције уочи испита или на самом испиту само део познатог и уобичајеног реаговања ових људи у свим другим испиту сличним ситуацијама у животу.


    На какве се све сметње студенти најчешће жале психијатрима и како ове сметње треба просуђивати са гледишта динамички оријентисане психијатрије и психотерапије? Најчешће се чују следеће жалбе: слабост концентрације и пажње, упамћивања и памћења, умор и раздражљивост, несаница и главобоља, затим страх од испита и професора, а на испиту блокада памћења и наученог градива, знојење и дрхтање, укратко: трема која паралише.


    Обратили смо посебну пажњу у нашем раду са студентима разних факултета (при чему не бисмо хтели, па ни могли да издвајамо оне факултете који изгледа да највише продукују студентске неурозе, статистичким подацима не располажемо), на: 1) студенте прве године који у знатном броју случајева (чини се, изнад 50%) промене бар једном факултет који су првобитно били изабрали да студирају, односно оне који се никако не усуђују да изађу на први испит, и на 2) студенте-апсолвенте који често годинама имају пред собом само један заостали испит пред коначним завршавањем својих студија.
    Како се у разговору са студентима нисмо могли да задовољимо чисто спољашњим симптомима на које су се они жалили, већ смо тражили да иза ових површних, спољашњих манифестација откријемо дубље језгро личности, односно оне праве, унутрашње и скривене мотиве и подстицаје који су били главни узрок ономе што је свест могла да региструје, дошли смо до сличних открића и сличних законитости човековог психичког бића уопште до којих смо дошли и у раду са сваким другим неуротичним пацијентом. То нам је потврдило нашу првобитну претпоставку да и студент може да буде исти такав неуротичар као и сваки други који се бави неким неспецифичним занимањем, при чему је студентска атмосфера, коју сачињава, између осталог, учење, припремање за излазак на испит и сам испит, једина провокативна или стресогена ситуација одговорна за избијање већ присутних, латентних неуротичних црта у личности студента.
    Студенти долазе на факултете из различитих средина, са различитим просеком средњошколског знања, са различитим материјалним могућностима, али сваки са мање или више изграђеним цртама психичке личности, неуротичним или ненеуротичним, које су формирали у претходних осамнаест година живота са родитељима, односно средином из које су поникли.


    Када је већ реч само о оним студентима који имају сметње у студирању, било зато што сувише дуго студирају или тешко студирају, при чему искључујемо спољашњи, објективан разлог овим тешкоћама, јер су разлози много чешће њихове сопствене, унутрашње тешкоће, онда у тим сметњама студирања препознајемо низ нерешених конфликата са којим су теретом студенти дошли на студирање, не успевајући да их још у току пубертета реше.


    Све нам се више чини да млади људи који са 18 или 19 година почињу да студирају, а који онда мењају факултет или нису у стању да положе прву годину, озбиљно ратују са сопственом емотивном незрелошћу, без обзира на ниво раније стеченог интелектуалног знања и претходног успеха. Пошто је број оваквих студената прве године прилично велики, поставља се оправдано питање како корисније употребити једну или две године после велике матуре које би повољније убрзале процес сазревања, који је изгледа управо заустављен на почетку студирања.


    Студенти прве године сусрећу се заиста са низом проблема чије успешно разрешавање неминовно захтева одређени ниво зрелости личности. У ову зрелост убрајамо пре свега релативно успешно решену везу са родитељима и релативно успешно остваривање еротично-сексуалног проблема. Смешно је и опасно од родитеља да од своје деце са 18 година још очекују и захтевају понашање какво су имали у току школовања. Амбициозност родитеља, која је нарочито уперена према оној деци која су у средњим школама обећавала, а од којих сада на студијама очекују све оно што су и сами већ постигли или још чешће што нису постигли, чест је узрок озбиљних неуротичних конфликата у студенту. Управо пример студента-апсолвента који не завршава студије, иако му је остао један или два испита, указује на несвестан неуротичан отпор, освету и пркос којим се брани од наметљивих и амбициозних родитеља, односно од већ раније створених комбинација за будућност њихове деце.


    Наравно да има и других узрока незавршавања или чак прекидања студија ових вечитих студената; између осталих, чест је разлог и неуротични страх пред одговорностима и самосталношћу, који га после завршетка студија очекују. Мора да се призна да је некад и недовољно стимулативна реалност будућег позива разлог зашто се студенти радије играју студентског живота, него што прихватају обавезе које ништа не обећавају. Посебну групу међу студентима неуротичарима представљају они који се несвесно боје успеха и признања, некад због нове одговорности које морају онда да преузму, чешће због потиснуте агресије или несвесног страха од конкуренције са родитељима који су увек били доминантни и нетрпељиви према сваком у околини који је показивао већи успех од њих самих.


    На крају, рекли бисмо још нешто о оном најпознатијем симптому многих студената, страху од испита и на испитима. И у овом страху студента немогуће је видети само површан и пролазан симптом који нема никакве везе са другим особинама у личности. Ако занемаримо обичан страх од испита, који мало ко од студената није никада доживео, већ говоримо само о јаком, продуженом и понављаном страху, онда у њима морамо видети пројекцију разних нерешених неуротичних конфликата у личности. Овај страх може онда да буде: а) страх од ауторитета, при чему се у лику професора препознаје омрзнути отац или отац од кога се осећа страх; б) испитна ситуација подсећа студента на раније сличне ситуације у којима је требало себе да покаже и докаже, а у којима није прошао добро; ц) сексуално импотентна или фригидна особа или особа која још уопште није отпочела са решавањем еротично-сексуалног проблема, а године је већ увелико подсећају на хитност овог решавања, испитну ситуацију несвесно изједначава са сексуалном, па као што је још неспремна за ову, тако се показује неспремна и за испит.


    Рад психотерапеута са студентима је занимљив и захвалан посао од кога обадве стране имају користи, а који се некад претвара у диван људски дијалог у коме ишчезава однос терапеут-пацијент, а остварује се однос егзистенцијалне комуникације која оставља снажан печат у личностима, убрзавајући и код једног и код другог процес сазревања, процес никада до краја окончан.

  11. #11

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Умор и неуроза

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Много је људи, најразличитије старости, који се често, неки и годинама жале на осећање умора. Међу њима има и младих и сасвим младих особа који нас зачуде и збуне упорним жалбама на умор. Када лекар тражи да овакве особе ближе опишу то своје стање умора, пада у очи, с једне стране, релативно сиромаштво описа, с друге стране, монотонија и стереотипност оваквог описа. Осећање умора најчешће подразумева код оваквих особа неку општу безвољност, физичку и психичку малаксалост, брзо замарање после неког физичког и психичког напора, нерасположење, поспаност, каткад резигнацију или апатију.


    Пошто смо брижљивим физикалним и лабораторијским анализама искључили постојање било каквог физичког обољења код оваквих људи, код којих преовлађује умор, често као једина, али упорна сметња, а још кад имамо пред собом младе људе или људе у пуној зрелости, морамо посумњати да је реч о неурози која је умор истакла као свој опомињући или алармирајући сигнал. Који су то све скривени, често и дубоко скривени конфликти присутни у личности које она свесно не жели, не може или неће да препозна, бранећи се од ових несвесних конфликата осећањем дуготрајног умора?


    Није могуће, наравно, да осветлимо све, па ни већину оваквих конфликата у личности. Они су многобројни и тешко је замислити да их свако од нас повремено нема било да су препознати или непрепознати од свести. Овим желимо да кажемо да сваки има право да буде повремено и кратко уморан из психичких конфликтних разлога, па чак и да дозволи себи луксуз да конфликт не препозна, препуштајући се безопасној илузији да је умор наишао као последица претераног рада, претовареног стомака или промене атмосферског притиска. Када говоримо, међутим, о умору као знаку неурозе, имамо на уму у првом реду људе претежно млађе и средњих година којима је умор више или мање стални животни пратилац, који су и сами престали да верују да је умор последица неке подмукле болести и који су због умора озбиљно ометени у испуњавању својих животних обавеза.
    Задржаћемо се првенствено на доста распрострањеној форми умора као последици повређеног осећања сопствене моћи, односно озбиљније пољуљаног осећања сигурности.



    Пођимо опет од обичног, свакодневног примера осећања умора у неког човека, коме неког дана није пошло за руком да оствари нешто што је био наумио, а до чега му је било доста стало. Мало је људи способних да у миру и без емотивног суделовања анализирају разлоге неуспеха неке предузете акције. Када није у питању нека већ од раније неуротична личност, када неуспела акција нема далекосежних последица и када личност није преосетљива (што ће рећи превише амбициозна), чак и без анализе неуспеха живот се може одвијати даље, више или мање уравнотежено, непроменљиво. У сваком другом случају, међутим, пропуст анализирања неуспеха води неприметно повећавању броја предузетих акција у будућности са сличним завршетком -неуспехом, недовољним успехом или успехом који не задовољава, и истом последицом - новим у ствари старим и већ познатим, можда сада нешто дужим у трајању, осећањем умора. Бескрајно танан и осетљив сеизмограф наше душе опомиње сада чешће и дуже да нешто у нашој психи не функционише како треба и да је нужно да мало застанемо у захукталом ходу времена, да се замислимо над собом и загледамо се у оне дубље и мање осветљене или мање проветраване одаје у личности, не бисмо ли тамо нешто открили што ће нам указати не само на узрок умора, већ и на могућност његовог отклањања.


    Изненађујуће је мали број људи, међутим, склон да истражује прашњаве ствари у своме несвесном. Користећи снагу воље и разума, човеку се чини да је постао господар своје душе и спољашње ситуације, па нема ни мало склоности да схвати и призна у себи било какву несвесну снагу која не подлеже његовој свесној контроли. Сваки озбиљнији проблем и конфликт који неминовно стоји у вези са снагама у несвесном, дубоко узнемиравају овакве људе, из страха да ће изгубити контролу над собом, да ће доживети немоћ, а са овом и патњу. Патња је, међутим, срамота коју треба сакрити. Тако се круг затвара, а неуротичност у човеку расте.


    Одличан познавалац свих неуротичних збивања у човеку и човеку овог времена Карен Хорнај и у својој последњој књизи коју је написала: Неуроза и развој личности (преведена код нас), опомиње да је корен неурозе, па и умора, као једне од могућих манифестација неурозе, готово увек један исти: идеализирање самога себе, постављање немогућих захтева личности у остваривању амбиција, тежња за славом, и, с тим у вези, лако повређивање неуротичног поноса, самопрезир, страх од зависности и отуђивање од самога себе. На једној страни налазимо индивидуе којима понос и частољубље значе потврђивање сопствене вредности и зрелости. Овакве зреле личности препознајемо по томе што су спремне да се боре са својим проблемима, што преузимају одговорност за последице сопствених акција, што не пребацују кривицу на друге и што не очекују у првом реду од других, већ од себе, да проблеми буду решени. На другој страни налазимо неуротичне људе који су пуни захтева од своје околине, а када и од себе нешто захтевају онда су сви захтеви у несразмери не само са реалним могућностима њихових физичких и психичких потенцијала, већ су у несразмери и са могућностима средине у којој делају. Уколико временом све више и све чешће доживљавају разочарања због неостварених очекивања, јављају се најчешће две могуће неуротичне реакције: агресивно и осветничко понашање према околини, или самопрезир и мржња према самом себи као слабићу неспособном за животну борбу. И у једном и у другом случају неуротичног реаговања умор је чест и заједнички симптом декомпензоване неурозе.


    Излаза и помоћи из ћорсокака неурозе, наравно, увек има, као и из сваке друге болести, физичке или психичке. Најважнији и пресудни корак мора ипак да учини сам неуротичар, што је често заиста теже него одлука да се подвргне некој тешкој, са неизвесним исходом предложеној операцији. У чему се састоји тај одлучујући скок у егзистенцију из јаловости и ништавила неурозе? У беспоштедном препознавању себе лажног, себе измишљеног и умишљеног, себе сујетног, гордог и славољубивог, себе цара природе (који уништава природу), себе у вечитој болесној дилеми јесам ли ваш или Наполеон (Раскољников у нама), себе садистичког и себе мазохистичког (једно не иде без другог). Да ли још нешто остане на дну личности када све ове неуротичне сподобе препознамо у себи и не само препознамо, јер интелектуални увид није довољан и оштроумност је често оружје неуротичне одбране, као и скепса - него их стресемо са себе? Тек после метаморфозе Нарциса, која је незамислива без патње, појаве се најдрагоценији бисери личности: способност и снага да се воли и неко други, спонтана потреба да се другима буде од помоћи, да се са другима подели бол и радост, без лажног сажаљења и без зависти, да се из Ја каже другоме Ти. Ово је изгледа могуће постићи само када биће људско стигне до индивидуе свесне свога идентитета и која једнога дана постаје уморна због пуноће испуњеног живљења, а не због празнине непрепознате неурозе.

  12. #12

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Неурозе у другој половини живота

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Човек сигурно не би доживео седамдесету и осамдесету, када ова дуговечност не би одговарала његовој врсти. Због тога и његово поподне живота мора да има сопствени смисао и сврху и не може бити само жалосни привезак преподнева. (К. Г. Јунг).
    Поставља се најпре оправдано питање да ли имамо права да говоримо о неурози у другој половини човековог живота и да ову другу половину временски приближно поставимо у раздобљу између тридесет пете и четрдесет пете године. Карл Густав Јунг, који је разликовао неурозе прве и друге половине човековог живота, био је склон да првенствено у заокупљености проблемима спољашњег живота - стицање занимања и звања, породице, свег оног што се зове друштвени углед, постави у првој половини живота. Овај би се период приближно завршио до 40-45. године човекове старости. А Јунг ово раздобље у човековом животу назива иницијација у спољашњу стварност. У другој половини живота, требало би, према Јунгу, уколико је прва половина протицала у знаку релативно успешне активности усмерене према спољашњим циљевима, која је омогућила релативно сазревање личности, да постепено долази до поунутрашњивања вредности, до успостављања нових вредносних судова према новим циљевима и садржајима које је људска психа себи поставила, да преовлада једном речи онај процес који је Јунг назвао иницијација у унутрашњу стварност. Ако је и до тада воља за смислом водила човека остваривању принципа своје индивидуације, у другој половини живота ова воља за смислом постаје још значајнији наш крманош и треба да буде испуњена садржајима који се, иако не битно, ипак разликују од садржаја жеља и прохтева за којима је ишао млад човек. Ова промена у начину доживљавања и размишљања човека у другој половини живота, промена (некада суштинска) његових занимања и интересовања, природна је и спонтана, она потиче, према Јунгу, из архајских дубина несвесне мудрости вечитог човека. Овакву промену, међутим, која ствара од човека блажег и смиренијег проценитеља добрих и злих страна човековог бића (и сопственог и оног других људи), када човек ређе и блаже суди, када је научио да и прошлост и садашњост објективније посматра из извесне, за ову објективност неопходне удаљености, када већ поседује мудрост разликовања неких трајних истина од оних, многобројних, релативних, не доживљавају сви људи. Зашто?


    Један од бројних разлога јесте несумњиво и неуроза. Она са којом је човек ушао у средње и старије године, нерешена, запуштена, или непрепозната, често из најраније младости, али и неуроза која се први пут појавила у другој половини живота као сигнал и опомена природе човеку да се са нечим у њему или његовој околини дубоко не слаже. Међу неурозама из прве половине живота које непромењене или врло мало промењене прелазе са човеком и у човеку у другу половину његовог живота, позната је по својој тврдокорности хипохондрија и параноидност (често више као животни став, него као болест). Остале познате неурозе, као што су неуроза страха, фобија, хистерија, донекле и неуротична депресија, доживљавају у каснијим годинама, чак и без терапије, слабљење или промену симптома. Нас ће сада више занимати садржај и облик неуроза које су се у човеку појавиле први пут, и то у његовим каснијим годинама.


    Према неким немачким ауторима који су се бавили овим питањем, у старијим човековим годинама, у случајевима губљења угледа и значења у друштву, пензионисања, раног опадања сексуалних моћи итд., нису ретке неуротичне или психогене реакције (у које спадају краћа или дужа депресивна стања после смрти неког блиског члана породице), затим хипохондрична стања која прате неке мање озбиљне телесне болести, као и раздражљива стања праћена несаницом, са склоношћу алкохолу или повлачењу у себе са песимистичком мрзовољом. Према овим ауторима појављивање праве неурозе, и то први пут, није познато, или је изузетно ретко у другој половини живота. Наше психотерапеутско искуство иде пре у прилог неким другим истраживачима овог проблема (швајцарским и аустријским) који све чешће описују један тип неурозе старијих година, који бисмо најпре могли назвати егзистенцијалном неурозом. Да не би било забуне, треба одмах рећи да није реч о људима који су постали неуротични зато што су егзистенцијално угрожени, већ, напротив, о људима врло доброг материјалног стања, који су неуротични јер су изгубили смисао живљења, континуитет воље за смислом, који живе, како би то Виктор Франкл рекао, у егзистенцијалном вакууму.


    Код људи са егзистенцијалном неурозом откривамо, понајчешће, два тока збивања у првој половини живота, која би нам могла можда да објасне узрок настајања ове врсте неурозе. Код већине оних који су постигли приметне друштвене успехе у првој половини живота, постоји тежња да свој углед, успех и положај задрже неокрњене и непромењене и у другој половини живота. Психолошко и психијатријско искуство, међутим, негира да је друга половина живота испуњена истим проблемима и задацима као и прва половина. Ригидно задржавање младалачких идеала и принципа понашања који се проглашавају вечито вредним превиђа да истицање оваквих циљева иде против развоја целине личности, нарочито против оне унутарње стране личности која на природан начин тражи да се и сама развије. Реч је о људима који хоће вечито да остану млади и да се баве проблемима младалачког и средњег доба живота, и у годинама када индивидуациони процес у личности жели да се бави сасвим другом врстом проблема. Услед сукоба који је најчешће несвесне природе између идеала прошлости, који и када су делимично остварени, упорно хоће у свести човека друге половине живота да вечно трају, и оних других потреба душе које траже промену ради употпуњавања личности, може да дође до дужих или краћих депресивно-хипохондричних фаза који већ наговештавају настајање егзистенцијалне неурозе.


    У другим бројним приликама ова врста неурозе наступа код људи који су касно и споро сазревали и који су пренели мноштво нерешених животних проблема (нарочито сексуалне и агресивне природе) из прве у другу половину живота. Није тешко представити код ових људи врсту и интензитет сукоба, и унутарњих и спољашњих, који су принуђени да решавају своје проблеме у невреме, позно, успорено, са погледом упереним уназад.


    Према Јунговом мишљењу, а то је искуство и из наше средине, људи углавном неспремни ступају у другу половину живота. Сматрајући да је истина јутра иста као и истина вечери, они или неокрњено желе да пронесу идеале младости у старост, постајући тако карикатура младости, или одлажу проблеме прве половине живота преносећи их нерешене у другу половину чиме озбиљно успоравају сазревање личности. У оба случаја чест исход је депресија и егзистенцијална неуроза. Излаз из ове мучне ситуације јесте поновно откривање воље за смислом у себи, али смислом чији садржај и смер најчешће није исти као онај који је био у младости.

  13. #13

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Пренатална психологија - стварност или фантазија

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Када је швајцарски психолог Густав Грабер 1971. године основао у Берну Интернационално друштво за изучавање пренаталне психологије и часопис Психолог, било је доста подсмешљивих, у сваком случају највише сумњичавих одзива у стручној јавности психолога, психоаналитичара и психијатара. После петнаест година брижљивог и стрпљивог скупљања искустава и више пута провераваних података које су пружали гинеколози и акушери, педијатри и психотерапеути, однос према овој, још увек спорној грани психологије ипак се променио. Неке чињенице које ћемо изложити, а које потичу из све разноврсније литературе присталица пренаталне психологије, морале би се озбиљно схватити; друго је питање какве закључке можемо извлачити из њих.


    Пођимо најпре, од неколико, чини се, неспорних чињеница. Дете може да чује још пре рођења, што је утврђено експериментима још двадесетих година овог века.. Ако дете у мајчиној утроби реагује на спољашње звуке различито, скупљањем и грчењем на јаке и непријатне звуке, а опружањем и опуштањем на пријатну музику (Јехуди Мењухин је у шали говорио да је музику у себе унео још пре мајчиног млека, пренаталним условљавањем), утолико пре мора да реагује на унутрашње, пре свега на Мајчине срчане ударе. Њујоршки психолог Ли Салк снимио је срчане откуцаје мајке, а онда их је пуштао новорођеном детету које плаче. Врло брзо дете би се умирило, а често и заспало. Неке мајке инстинктивно стављају своје дете које плаче или је због нечег узнемирено на леву страну, поред срца, што скоро по правилу доводи дете до смирења. Према салцбуршком психологу Валтеру Симону, двосложне речи којим дете зове маму и тату у целом свету, у своме примитивном говорном ритму подражавају мајчине срчане ударе.


    Експерименти других истраживача, махом педијатара и акушера, успели су да докажу да дете у мајчиној утроби реагује осим на звуке, још и на светлост, укус и мирис.


    Енглески психијатар Роналд Ленг (код нас познат књигом Подељено Ја - политика доживљаја) уверен је у чудесну моћ наших ћелија које су у стању, према његовом уверењу, да још пре развоја специфичног неуралног ћелијског ткива апсорбују и нагомилају сва искуства ембриона са његовом животном средином, у ствари са мајком.
    Можемо, дакле, опрезно да претпоставимо да још нерођено дете започиње за време свог ембрионалног живота са скупљањем и гомилањем (да ли би то значило, касније, после рођења и у току живота, и репродуковањем?) разноврсних чулних утисака који му долазе преко мајке и од свега онога чему је она изложена, у позитивном и негативном смислу, што би требало да значи да је душевни живот још нерођеног детета кроз интенционалност и комуникацију, који су несумњиво душевни квалитети, присутан сигурно рано после зачећа. Ово се може показати и на ултразвучној слици. Постоје, даље, електроенцефалографски докази да дете већ после неколико месеци ембрионалног живота почиње да сања. Шта би беба у мајчиној утроби могла да сања? Зар не изгледа најприродније оно што и сама мајка преживљава лепо и ружно у току трудноће?
    Ако мајка има огроман значај за физички и психички развој детета у току трудноће, а сви до сада прикупљени подаци говоре томе у прилог, како треба процењивати значај душевног и телесног стања мајке док је у трудноћи?


    Статистички подаци из СР Немачке показују да је 1973. године од десет хиљада у браку зачете деце 217 умрло релативно брзо после рођења, док тај број у ванбрачним односима износи 366. Поред бројних других разлога који објашњавају ову приметну разлику, никако није за потцењивање негативан став мајке према нежељеној трудноћи (само у 13% случајева дете је било у ванбрачним односима жељено).
    Бројна истраживања свуда у свету (такође и код нас, у Нишу и Шибенику) недвосмислено потврђују давнашњу слутњу да ће ток трудноће, сам акт порођаја, као и здравствено стање детета неколико месеци после порођаја, умногоме зависити од тога да ли је мајка желела дете, да ли је била у добрим емотивним односима са партнером (да ли је у браку или није), да ли је у повољној или неповољној материјалној ситуацији итд. Несигурност, незадовољство и нарочито страх мајке неповољно утичу на ток трудноће (број спонтаних побачаја је у порасту), доводе до превременог порођаја или до разних компликација за време порођаја, све као последица поремећаја у функцији хипоталамуса (део мозга у којем су центри вегетативног живчаног система), хипофизе и других жлезда са унутрашњим лучењем.


    Већ нормалан порођај представља за мајку, а нарочито за дете велико оптерећење. Иако је у психоаналитичкој литератури, а и ван ње, прецењено рајско стање детета док је у мајчиној утроби, ипак, из релативно сигурне заштите која траје девет месеци, у средини влажној, тамној и топлој, дете се одједном нађе у сасвим новој средини која је сува, светла и хладна, на коју се човек прилагођава, а често никад не прилагоди у току целог живота. Већ је Сигмунд Фројд, који иначе није веровао у душевни живот ембриона, приметио: Порођајни акт је први доживљај страха и самим тим врело и праузор афекта страха, а његов ученик Ото Ранк тврдио је да је рођење трауматско догађање од кога се човек никад сасвим не опорави и да јаки страхови код неких људи у току живота потичу добрим делом од првобитног страха при рођењу.


    Немачки савремени психотерапеут Фридрих Крузе две распрострањене форме страха, агорафобију (срах од улажења у широке просторе) и клаустрофобију (страх од борављења у затвореним и уским просторима), доводи у везу са трауматским доживљајима при рођењу. Анализирајући преко хиљаду снова анксиозних неуротичара и проверавајући податке из историје болести пацијента, Крузе је закључио да је један, не занемарљив број агорафобичара рођен пре времена. Ови неуротичари, према Крузеовом искуству, боје се напуштања заштићених простора, пате од јаких страхова одвајања (сепарациони страх) и радо се повлаче у сигурне, замрачене и ограђене просторе. Клаустрофобичари, међутим, треба да су, према Крузеу, остали дуже у мајчиној утроби, порођај им је био тежак, до кисеоника су једва долазили, а и храњење одмах после порођаја није било редовно. У каснијем животу овакви људи показивали су страх од затворених просторија, нарочито лифта, железнице, авиона, аутомобила, као и затворених, малих соба.


    Сложили се или не са оваквим Крузеовим искуством у раду са великим бројем болесно уплашених људи, близак нам је закључак из његове студије о проблемима пренаталне психологије који гласи: Душевни живот нерођеног детета је још увек бела мрља на карти развојне психологије, свакако изазов да пратимо свет човековог доживљаја и искуства уназад све до његовог порекла, како бисмо стекли увид у последње и најдубље корене нормалног и патолошког социјалног понашања човека.


    Ако сазревање човека треба да значи пре свега пораст одговорности, онда треба претпоставити да ће нова знања и искуства која нам пружа пренатална психологија појачати одговорност сваког појединца пред тајном и лепотом рађања. Јер ако је претпоставка пренаталне психологије тачна да је развој и ток једног људског живота, у нормалном или патолошком правцу, једним делом зависан од тока трудноће мајке, акта порођаја и првих искустава после порођаја, онда и наш однос према душевном животу човека, од кога ће зависити великим делом и развој нашег телесног здравља, али и социјалних односа, мора бити постављен са више озбиљности, дубине и одговорности него до сада. Тек на тај начин одувек занемаривана превентивна медицина и психологија могу доћи до свог благовременог дејства.

  14. #14

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Савремена достигнућа упоредне психијатрије

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Међусобно интересовање народа за друге народе и онда када су одвојени великим географским растојањима, историјским развојем, расом, културним нивоом и религијом порасло је у нашем веку изванредно, и непрестано даље расте. Било је отуд сасвим природно да се и психијатри у свету, пре свега у земљама које су већ достигле релативно задовољавајући степен психијатријске науке, окрену другим народима и расама са жељом да испитају учесталост, форме и специфичности психичких поремећаја, као и начин лечења у удаљеним и заосталим крајевима света, као што су Африка, Индија, Индонезија, Јужна Америка итд.



    Оваква испитивања, која су нарочито интензивно последњих тридесет година обављали истакнути стручњаци из Америке, Канаде и Европе (Витковер, Пфајфер, Делгадо и други) директним одласком у ове за психијатре неупознате крајеве света и остајањем у њима неколико година, била су омогућена плодним претходним научним експедицијама разних група виђених антрополога, етнолога и социолога (Мид, Малиновски, Кардинер, Рохајм итд.), који су са ових путовања донели белој раси богат и разноврстан материјал.


    На почетку својих истраживања упоредна или транскултурална психијатрија поставила је себи неколико основних питања, која су истовремено били циљеви даљег изучавања ове младе психијатријске гране. Ова су питања била следећа:


    1) утврђивање сличности и разлике култура и њихов утицај на појаву болести типа психоза и неуроза;

    2) испитивање сличности и разлике култура међусобно и у вези с тим вредност и исправност наших уобичајених психопатолошких појмова, односно нозолошких класификација болести у некој туђој културној средини; и

    3) утврђивање односа култура према душевним болестима у њиховој средини, као и начин лечења ових болести.
    На занимљиво питање - постоје ли у неком крају света душевне болести којих нигде више нема у другим крајевима - одговорено је негативно. Ако понегде и постоје извесни облици акутних стања психомоторне узбуђености психотичног типа са ехолалијом, ехопраксијом и хипноидним стањем, као на пример у Малаји или на Јави, или тзв. амок-психозе са хомицидним или суицидалним агресивним реакцијама (у Малајском архипелагу), квалитативно ова психотична стања нису нова и непозната и у другим срединама.

    Опште је прихваћено да су неке културе више оптерећене опасним психичким стресовима од других и да је у њима, природно, предиспозиција за настајање душевних сметњи већа и учесталија.



    Ово правило се првенствено односи на она примитивна друштва која долазе у све чешћи и ближи однос са белом цивилизацијом и која преко убрзане и често пренагљене индустријализације теже да се што пре приближе другим, развијенијим народима у свету. У овим народима, у знатном су порасту неуротичне реакције хипохондричног и хипохондрично-депресивног типа са телесним функционалним сметњама, психосоматске болести, док је број изражених психоза класичног типа углавном непромењен.


    У оним деловима земље у којима народ живи релативно изолован, у непромењеним условима традиционалног реда, неуротичне реакције су ретке. Тамо, међутим, где је културни преображај у своме пуном току, где су сукоби са традицијом све жешћи, а отцепљивање од корена све неминовније, абнормалне реакције личности и психореактивне сметње у понашању све су бројније. Суманут садржај психотичних болесника одговара њиховом односу према утврђеном погледу на свет и магијским представама о животу и смрти. С тим у вези занимљиво је да на Јави, на пример, има доста фобичних болесника које друштво не сматра болесним, па се сходно оваквом ставу друштва ни они не сматрају болесним. Они су чак увучени у неке обредне ритуале, који не само што им помажу да се одрже релативно здрави већ се сматра да ове друштвене функције успешно спречавају даљи развој болести. Ово је Исламу, изгледа, било познато још у XI веку, када су неки принудни неуротичари такође добијали значајне друштвене функције које су ублажавале или заустављале даљи развој њихове болести.
    Чини нам се да нешто слично покушава да постигне антипсихијатријски покрет психијатара у Енглеској и Америци, који неке схизофрене болеснике настоји да представи као жртве погрешног става и односа друштва према њима, тежећи да им омогући рехабилитацију и поновно укључење у друштво, истина са револуционарном жељом да се најпре ово друштво промени.

    Карактеристика примитивних афричких народа је преовлађивање тзв. дифузног типа личности, дакле недовољно или никако индивидуализованог, сраслог са племеном у коме живи, тесно повезаног са својим живим и мртвим члановима, још увек у непосредном контакту са природом и космосом, као и колективним представама племена наслеђених преко обичаја и ритуала предака. При свему томе Африканац остаје изненађујуће отворен са свим предностима и манама једног таквог става. Његова средина је за њега истовремено патогена и терапеутска. Група је та која објашњава настанак неке душевне болести према систему колективне магијске представе, али група је и та која успешно лечи ове болести утврђеним колективним ритуалима. Наравно, и у оваквим срединама, у додиру са вишим цивилизацијама, став се мења, унеколико и слике болести, мада врло постепено и уз знатне отпоре средине. Очевидно је да свака адаптација новоме ремети дотадашњу хомеостазу, што неминовно ствара стрес који онда може да проузрокује болест.

    Јужна Америка је посебно занимљива за етнологе и психијатре због разноликости народа и раса који заједно живе на огромном простору овог континента. За разлику од других примитивних народа, код којих је депресија релативно ретка, она је у земљама Јужне Америке, особито међу Индијанцима честа, комбинована са страхом и хипохондријом. Алкохолизам и токсикоманије су у сталном порасту.

    Што се тиче лечења душевних поремећаја у поменутим срединама, установљено је да и поред несумњивог и незадрживог померања начина објашњења душевних болести, са оног магијско-мистичког на оно западно-научно, па самим тим и померања начина лечења ових болести, још преовлађују стари и опробани, традицијом успостављени домородачки начини групног ритуалног лечења. У овом лечењу, које се служи и испробаним травама, постижу се успеси. Због ове чињенице модерни психијатри, посебно у Јужној Америци (Перу), успешно покушавају да укључе ове народне лекаре-свештенике у модеран начин лечења користећи све оно из њихове праксе што се несумњиво показало корисним у лечењу. Тако је, на пример, у Перуу у току испитивање једне веће групе пацијената са сличним или истим дијагнозама од којих се једна група лечи на традиционалан начин уз помоћ њихових народних лекара, док се друга група лечи најмодернијим психијатријским средствима. Како перуански психијатри мало подсмешљиво истичу, на крају лечења неће бити превише изненађења ако преимућство буде на страни традиције.

    Из досадашњег излагања могли смо да разаберемо, најпре, да устаљени психопатолошки појмови Запада, пре свега они које је Јасперсова психопатологија прогласила вечним, морају да претрпе измене. Исто тако постало нам је јасно да је упоредна психијатрија изашла из анегдотског описивања егзотичних форми психоза других раса и да је ушла у озбиљну научну фазу истраживања душевних болести разних народа условљених културним ступњем и традицијом ових народа. Тако се на најбољи начин остварује дијалог између разних народа и раса, који нас непобитно уверава у једну заједничку, општељудску основу у којој се сусрећу и разумеју сви народи у свету. На тај начин расте и одговорност беле расе према осталим расама да у процесу индивидуације, који је изгледа незадржив и у коме се можда може сагледати неки еволутивно-спирални смисао историје, пажљиво одели кукољ од пшенице, сујеверје од стварне традиције и да на постепен и благ начин укључи и ове заостале народе и расе у савремени ход историје.
    Poruku je izmenio HLEBmaster, 24.01.2008 u 22:06

  15. #15

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Антипсихијатријски покрет психијатара

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    У једном од најбољих Пиранделових позоришних комада, Хенрих IV, главни јунак се у једном тренутку пита: Јер шта значи суочити се са лудаком? Значи суочити се са човеком који до темеља руши све оно што сте ви изградили у вама, суочити се са човеком око вас, који обара логику свих ваших конструкција... Требало би истражити шта представља истину за тих стотину хиљада других људи које нико не сматра лудацима и какви су ти њихови погледи, засновани на чистој логици. И на крају комада Белкреди, мада нешто иронично, у име нормалних узвикује: Најзад, дошли смо до закључка да смо лудаци ми а не он!
    Хенрих IV, јунак овог сјајног и увек актуелног италијанског писца, могао би постати духовни вођ за једну групу ултра-револуционарних психијатара најновијег доба која изврће ствари наглавачке или их, у шта су они убеђени, тек сада поставља на ноге.


    Душевне болести, све врсте правог лудила, тек 1 сада добијају, по мишљењу ових смелих и дивљих психијатара, своју истинску вредност, тек је наше доба у стању да у њима препозна право њихово језгро, па смо на тај начин тек данас у могућности да им признамо заслужну славу невиних јагањаца приношених вековима на жртвеник друштвеног Молоха. Лудаци заправо нису никакви лудаци, већ жртве свога времена и његовог политичко-социјалног духа. О чему је за право реч?


    Тројица психијатара - Роналд Ленг, А. Естерсон и Давид Купер - радећи у различитим лондонским психијатријским установама, покренули су оригинално и смело антипсихијатријску иницијативу, и одмах наишли на одзив и пријем у другим европским земљама, у потпуности одбацујући традиционалну идеју лудила, посматрајући душевне болести као ваљану, али недовољну заштиту личности против друштва. Јер друштво такво какво јесте главни је и одговоран чинилац који ствара услове у којима се појављује лудило, које је онда само реакција здравља против насиља и агресије којима је изложен субјект.


    Од свога рођења, пише Ленг, беба је подвргнута оним снагама насиља које се зову љубав, као што су у сличној ситуацији били њени родитељи и родитељи ових родитеља. Ове силе се првенствено употребљавају да униште суштину човекових могућности, и у целини подухват је крунисан успехом. Када ово ново људско биће достигне отприлике 15 година, оно је слично нама, упола блесаво, више или мање адаптирано на свет такав какав јесте. То је оно што се данас назива бити нормалан. Многе социјалне форме овековечују данас насиље, али она форма на коју је нарочито уперена оштрица ових писаца јесте породица.


    Све менталне болести само су и једино производ породичне историје, а душевно оболели у породици истура се као жртвени јарац, као носилац свеколиког зла родитеља, при чему ови или покушавају да га се отресу смештајући га у душевну болницу или га, напротив, љубоморно чувају у своме крилу, осећајући потребу за његовим лудилом, јер само тако могу да одрже своје здравље и привидну равнотежу (ово се готово у целини поклапа са оним стањем у породици које сам назвао синдром заплетених рогова).


    Последњих година много се студира однос мајке и шизофреног детета, али оно што се увек пропушта да се довољно снажно истакне јесте породица као систем, као структура једног одређеног друштвеног стања коме припада. Јер као што се може казати да је шизофренија детета симптом мајке, може се рећи да је лудило симптом друштва и његових политичких и културних форми. Као што нема лудила с једне стране, и политичког друштва с друге, нема једног или другог узрока лудила. То је управо скуп социјалних форми једног друштва које производи, управља и одржава лудило.


    Здравље и лудило не само што су променљиви и релативни појмови већ се у лудилу налази и садржана једна дубока истина, која искуство чини много аутентичније здравим од онога што називамо здравље. Ја мислим, продужава Ленг, да шизофреничари могу више да науче психијатре о унутрашњем животу, него психијатри своје болеснике. Паника коју изазива реч лудог човека код свих људи почиње од психијатара, који први траже да се предузму хитне мере заштите. Оно што се крије иза ових мера заштите само је репресивна форма коју узима на себе страх лекара. Нека се психијатри не жале толико на опасности које прете друштву од душевних болесника. Насиље лудака није ништа друго до одговор на насиље које се њему чини. Оно чега се заправо људи боје код лудог човека није толико његов евентуални акт насиља, већ је то његова реч.


    Пратећи Фројдову мисао (мада ова група психијатара није баш расположена према психоанализи), по којој је лудило реститутивни процес лечења, група револуционарних психијатара тражи, и у томе смислу већ експериментише, да се душевном болеснику (наравно у условима болничког лечења) пружи могућност да има реч до краја, укратко: да своју кризу доведе до најрегресивнијх могућих ставова, омогућавајући му на тај начин, без медикамената и шокова, да иживи своје путовање (израз који је употребио Ленг за кризе душевно оболелог, а које подсећа на искуство са LSD-дрогом) и искаже све своје мисли, и то у присутности како психијатара тако и осталих болесника Овакву врсту терапеутске заједнице Купер пореди са терапеутима који су постојали у шаманистичком друштву и у старом Египту. Искуства шамана, који умногоме у своме понашању подсећа на психотичара, користе групи. Купер би очевидно желео да од данашњег душевног болесника створи неку врсту новог шамана чије би искуство у кризи корисно послужило не само њему, празнећи се пред другима, већ и колективу пред којим се празни.


    Дакле, према овим психијатрима, морали бисмо извршити комплетну измену у процени појма лудила, посматрајући га одсада као нормалну реакцију окренуту према ненормалном друштву и које, ако му се приђе како треба, представља једно од најбогатијих искустава које може да учини људско биће. И револуционарни закључак: решење већине менталних поремећаја не треба тражити у некој новој врсти лечења, већ у радикалном преображају социјалне структуре која ствара и одржава ове поремећаје.


    Шта треба рећи на ове привлачне и опасне идеје једне још увек малобројне групе психијатара којима политика очевидно није страна, а која се залаже за врло крупне промене како у друштву тако и у досадашњем начину мишљења, које је, морамо то признати, доста конзервативно и стереотипно посматрало душевног болесника и душевне болести?


    Ако изузмемо намерну једностраност ових психијатара који су приличан број врло различитих душевних болести свели на једну или две групе оних болести које осећају велику потребу да се управо вербално искажу, опет намерно занемаривање и других узрока при настајању неке душевне болести (наслеђе, метаболички узроци, трауме у раном детињству), као и практичну немогућност да се лишимо неких досадашњих, опробаних и успешних метода у лечењу -можемо да наслутимо да је у неким од ових идеја садржано зрно истине које би могло да послужи као клица будућег схватања и односа према неким врстама менталних поремећаја.


    Нама се чини више него вероватно да ће будуће генерације имати заиста радикално другачију слику и став према душевним болестима од нашег данашњег. Ово је делимично изразио и Игор Карузо написавши да сви људи који су до сада били вековима искоришћавани, потлачени и отуђени, а у ову групу он убраја пролетаријат, колонијалне народе, жене, младе људе и душевно болесне, почињу да буду свесни свога суверенитета и личности, не желећи више никада да се лише онога што су великом ценом до данас платили и изборили.


    Познати шпански психијатар Лопез Ибор, при отварању 4. Светског психијатријског конгреса, рекао је да су и неурозе и психозе индивидуални митови. Поменуо је да и Шпанци имају један такав мит, онај о Дон Кихоту. Па као што је Дон Кихот био луд и истовремено разуман, тако се може рећи да нема ни апсолутно душевно болесног, нити апсолутно разумног човека.


    Још је најтачније и самој суштини проблема најближе пришао Карл Јасперс када је написао: Можда је шизофренија у наше доба услов за неку врсту истинитости у сферама које су у ранијим временима могле да буду доживљене и без шизофреније.


    Желимо и надамо се бољем времену у коме ће човек моћи да домаши и оне сфере унутрашњег живота, и то без оне цене коју данас плаћа када ове сфере додирне, као и дубљем разумевању и већој толеранцији према јавним манифестовањима ових сфера. Јер, можда су то заиста исте сфере које додирује и геније и лудак (ово важи, наравно, само за један мали број неких душевних болести), један савршено опремљен, други - голорук!

Strana 1 od 4 123 ... PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Odgovora: 14
    Poslednja poruka: 25.06.2013, 00:01
  2. Odgovora: 3
    Poslednja poruka: 03.08.2012, 10:56
  3. Квалитет образовног система
    Autor yossarian u forumu Obrazovanje
    Odgovora: 7
    Poslednja poruka: 04.08.2011, 20:42
  4. Odgovora: 24
    Poslednja poruka: 01.04.2010, 19:34
  5. Odgovora: 2
    Poslednja poruka: 14.05.2009, 13:03

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •