broj310 kaže:
Миодраг Булатовић (1930),
писац необичне имагинативне снаге, склон мрачним, демонским визијама. Појава прве његове књиге, збирке приповедака Ђаволи долазе (1955), претворила се у праву књижевну саблазан. "Задах трулежи, болести, нискости, прљавштине улази на сва врата ове књиге"написано је о њој. Ту је дата слика београдског подземља, свет пијаница, пропалица, блудница. Једино је у приповеци Црн, најбољој у књизи, тема завичајна и ратна: ухваћен је један окупацијски тренутак у некој варошици у црногорском Санџаку. Тај простор биће поприште збивања и у његовим следећим књигама: у циклусу приповедака Вук и звоно (1958 ), у роману Црвени петао лети према небу (1959), његовом најпопуларнијем и највише превођеном делу, у ратним романима Херој на магарцу (1967) и Рат је био бољи (1969). У четвртом роману Људи са четири прста (1975) Булатовић нас поново уводи у свет подземља, само што то више нису београдске кафане него емигрантска стецишта у западној Европи, места где се снују зло и несрећа нашим људима. О феномену зла у његовим савременим, апокалиптичким видовима говори и последњи Булатовићев роман Гулло гулло (1983). Без обзира на просторно-временске оквире радње, било би погрешно у делима овог писца тражити реално препознатљиве описе и збивања. Његова слика света померана је према мрачном и морбидном, а ликови су му гротескни и трагични истовремено. То је фасцинантни реализам сродан фантастичном реализму савремених јужноамеричких писаца, али у њему налазимо и многе друге елементе: трагове утицаја старозаветних списа, новозаветне поруке о греху, искупљењу и свеопштој љубави, плачевну сентименталност словенских писаца. Булатовићев окрутни свет препун је суза и кајања. О свему томе Булатовић прича снажно, темпераментно, с блиставом речитошћу, у јарким сликама, али без смисла за самоконтролу