Kristof Martin Viland
Povest o Abderićanima, jedna je od najpoznatijih Vilandovih knjiga, remek-delo svetske književnosti, brilijantan i duhovit roman o večitoj ljudskoj gluposti, koji kao da je napisan danas o ljudima koji su svuda oko nas. Na primeru danas iščezlog grada Abdere u Trakiji i njegovih stanovnika, poznatih kao priglupih, Viland, ispituje ponašanje ljudskog roda. Osnovne teme kojima se posvećuje jesu: nepoverenje prema pameti i nauci, iskrivljena mišljenja o umetnosti, muzici, pozorištu i glumačkoj igri, lakovernost i sujeverje građana, nesposobnost gradskih vlasti, demagogija, partijske borbe, sukobi crkvenih velikodostojnika. Iako je reč o dalekoj grčkoj prošlosti, roman u stvari opisuje prilike u piščevoj domovini, a slobodno se može reći i: prilike u celom svetu, i onda i danas. Viland je bio veoma poznat u prvoj generaciji naših književnika u 19. veku, cenili su ga, na primer, Vuk, Mušicki, Sterija i drugi, a zanimljivo je da se prvi i dosad jedini prevod Abderićana na srpski pojavio već 1803. godine, dakle još za života Vilandova. Taj prevod, iz pera Nikolaja Lazarevića, danas se zbog jezika ne može više čitati, ali je pouzdan znak popularnosti Vilandove kod nas, pogotovo što se posle dvadesetak godina pojavilo i drugo izdanje.
Abderićani
S nemačkog preveo Branimir Živojinović
(odlomak)
Oni kojima bi možda bilo stalo da se ubede u istinu činjenica i karakterističnih crta koje se nalaze u osnovi ove priče mogu – ukoliko nisu raspoloženi da ih potraže u samim izvorima, naime u delima Herodota, Diogena Laertija, Ateneja, Elijana, Plutarha, Lukijana, Palefata, Cicerona, Horacija, Petronija, Juvenala, Valerija, Gelija, Solina i drugih – mogu, rekoh, da se iz članaka o Abderi i Demokritu u Belovom rečniku uvere da ovi Abderićani ne spadaju među istinite priče po ukusu Lukijanovih. Kako Abderićani tako i njihov učeni sugrađanin Demokrit javljaju se ovde u svojoj pravoj svetlosti; i ma koliko se činilo da je autor pri ispunjavanju praznina, razjašnjavanju mutnih mesta, uklanjanju stvarnh i spajanju tobožnjih pritivrečnosti, koje se nalaze kod gore pomenutih pisaca, radio po nepoznatim izveštajima, oštroumni čitaoci će ipak primetiti da je on u svemu ovome išao za onim jedinim pouzdanim izveštačem čiji ugled na zemlju obara sve Elijane i Ateneje i protiv čijeg je jedinog glasa bez ikakvog dejstva svedočenje celog sveta i odlučivanje svih amfiktiona, areopagita, decemvira, centumvira i ducentumvira, kao i doktora, magistara i bakalaureata, – naime, za samom prirodom. Ako bi neko hteo da ovo delce smatra za makar i mali prilog istoriji ljudskog razbora, to autor vrlo rado prihvata, ali veruje da ni pod ovim nazivom tako otmenog zvuka ono nije ni više ni manje do to što moraju biti sve povesne knjige, ako neće da potonu čak ispod lepe Meluzine i da budu bačene u isti koš sa najbljutavijom među svim bajkama Gospođe D’Onoa.
PRVA KNJIGA
Demokrit među Abderićanima
PRVO POGLAVLJE
Prethodne vesti o poreklu grada Abdere i o karakteru njegovih žitelja.
Starina grada Abdere u Trakiji gubi se u basnoslovnom herojskom dobu. A može nam i biti potpuno svejedno da li je svoje ime dobio od Abdere, sestre ozloglašenog Diomeda, kralja bistonskoh Tračana – koji je bio toliki ljubitelj konja i imao ih toliko mnogo da su njegovi konji najzad prožderali i njega i njegovu zemlju – , ili od Abderusa, konjušara ovog kralja, ili od jednog drugog Abderusa, za kojeg kažu da je bio Herkulov ljubimac.
Abdera se nekoliko stoleća posle svog osnivanja nalazila od starosti sva u ruševinama kad je Timezije iz Klazomena u vreme trideset i prve olimpijade preduzeo da je ponovo izgradi. Divlji Tračani, koji nisu hteli dozvoliti da u njihovom susedstvu niču gradovi, nisu mu dali vremena da uživa u plodovima svog truda. Oterali su ga, i Abdera je ostala nenastanjena i nedovršena sve dok se (otprilike pri kraju pedeset devete olimpijade) stanovnici jonskoga grada Teosa – budući da nisu osećali želju da se potčine osvajaču Kiru – nisu ukrcali na brodove, odjedrili do Trakije pa su, pošto su u jednom od najplodnijih trakijskih krajeva zatekli ovu Abderu već izgrađenu, preuzeli taj grad kao napuštenu stvar koja nikome ne pripada, i u njemu se tako dobro oduprli trakijskim varvarima da su se oni i njihovi potomci od tada nazvali Abderićanima i načinilli jednu malu slobodnu državu koja je (kao i većina grčkih gradova) bila neka dvosmislena mešavina demokratije i aristokratije, a tako se njome i vladalo – kao što se oduvek vladalo malim i velikim republikama.
„Čemu“, uzvikuju naši čitaoci, „ovo iscrpno izlaganje porekla grada Abdere u Trakiji i onoga što se s njim dešavalo? Šta se nas tiče Abdera? Šta je nama stalo do toga da znamo ili ne znamo kada je, kako, gde i zašto sagrađen jedan grad koji odavno vuše ne postoji na svetu, ko ga je izgradio i u koju svrhu?“
Strpljenja, blagonakloni čitaoci, strpljenja, dok se ne složimo o našim uslovima pre nego što produžim priču. Nebo neka me sačuva od toga da od vas očekujem da čitate o Abderićanima ako upravo imate nešto preče da radite ili nešto bolje da čitate! – „Ja moram da se pripremam za propoved. –Ja treba da posetim bolesnike. – Ja imam da sastavim jedno mišljenje, jedno rešenje, jednu pravnu ispravku, jedan podanički izveštaj. – Ja moram da napišem recenziju. – Meni nedostaje još šesnaest tabaka za četiri alfabeta koja moram da isporučim izdavaču za nedelju dana. – Ja sam kupio par volova. – Ja sam se oženio.“ U ime Boga! Izučavajte, posećujte, referišite, recenzirajte, prevodite, kupujte, prosite žene! – Zaposleni čitaoci su retko i dobri čitaoci. Čas im se dopada sve, čas im se ništa ne dopada; čas nas upola razumeju, čas uopšte ne razumeju, a čas (što je još gore) pogrešno. Ko hoće da čita sa zadovoljstvom i korišću ne sme inače ništa drugo da čini i da misli. Pa ako se nalazite u takvom stanju zašto ne biste dva ili tri minuta potrošili da saznate ono što je jednog Salmazija, jednog Bela – i, iskren da budem, i mene samog (pošto se nisam na vreme setio da kod Bela pročitam članak o Abderi) stajalo isto toliko sati? Pa vi biste me strpljivo slušali da sam počeo da vam pričam povest o češkom kralju koji je imao sedam zamkova.
Abderićani su, dakle (prema onome što je o njima već saopšteno), bili tako fini, živahan, duhovit i pametan mali narod, kako se tvrdi, da nikad takav nije živeo pod suncem.
„A zašto to?“
Ovo pitanje nam, pretpostavljam, neće upućivati oni učeni među našim čitaocima. Ali ko bi i hteo da piše knjige kad bi svi čitaoci bili onoliko učeni kao autor? Pitanje „Zašto to?“ uvek je vrlo razumno pitanje. Kad je reč o ljudskim poslovima (sa božanskim je nešto drugo) uvek zaslužuje i odgovor; i teško onom ko se zbuni ili postidi ili rasrdi kad treba da se oglasi na pitanje „zašto to?“! Mi sa svoje strane bismo odgovor dali i bez traženja, samo da čitaoci nisu bili toliko brzi. Evo ga!
Teos je bio atinska kolonija, jedna od dvanaest ili trinaest koje su u Joniji zasnovane pod predvodništvom Neleja, Kodrusovog sina.
Atinjani su odvajkada bili bodar i duhovit narod, i još su to, kako se priča. Atinjani, preneseni u Joniju, razvili su se, pod lepim nebom koje obavija ovu zemlju razmaženu prirodom, kao burgundska loza presađena na Predgorje Dobre nade. Više od svih drugih naroda na Zemlji jonski Grci su bili miljenici Muza. Sam Homer je, najverovatnije, bio Jonjanin. Erotske pesme, miletske basne (preteče naših novela i romana) priznaju Joniju za otadžbinu. Grčki Horacije, Alkej, žarka Sapfo, Anakreont, pevač – Aspazija, učiteljica – Apel, slikar gracija, svi su oni bili iz Jonije; Anakreont je čak bio rođeni Tejac. Ovaj poslednji je možda bio mladić od osamnaest godina (ukoliko je Barns tačno računao) kad su njegovi sugrađani krenuli put Abdere. On je pošao s njima i, za dokaz da svoju liru posvećenu božanstvima ljubavi nije ostavio za sobom, ispevao je onde pesmu jednoj tračanskoj devojci (u Barnsovom izdanju šezdeset prvu), pesmu u kojoj izvesni divlji trakijski ton na sasvim naročit način odudara od jonske gracioznosti svojstvene njegovim pesmama.
Ko sad ne bi pomislio da su Tejani – po prvobitnom poreklu Atinjani – toliko dugo zavičajni u Joniji – Anakreontovi sugrađani – i u Trakiji zadržali karakter duhovitog naroda? Ali (ma kakav uzrok za to bio) nema sumnje da se desilo suprotno. Samo što su Tejani postali Abderićani, izmetnuli su se. Ne treba reći da su potpuno izgubili pređašnju živahnost i pretvorili se u zvrndove, kako ih Juvenal neopravdano okrivljuje. Samo što im je živahnost uzela neki čudnovat obrt; jer uobrazilja im je počela toliko prednjačiti razumu da ovome nikad više nije bilo moguće da je sustigne. Abderićanima nikad nisu nedostajale ideje; ali ideje su im retko pristajale uz onu priliku na koju su primenjivane, ili bi nailazile tek kad bi prilika prošla. Mnogo su govorili, ali uvek ni za trenutak ne promišljajući šta su hteli reći, ili kako su to hteli reći. Prirodna posledica toga je bila da su retko otvarali usta a da ne kažu nešto glupavo.
Na nesreću, ova loša navika protezala se i na njihove postupke; jer obično su zatvarali kavez kad bi ptica već bila izletela. Ovo je na njih navuklo prekor da su nepromišljeni; ali iskustvo je dokazalo da nisu bolje prolazili ni kad su promišljali. Kad bi načinili neku veliku glupost (što se prilično često dešavalo), to je uvek dolazilo otuda što su to hteli da učine suviše dobro; i kad su o pitanjima svoje zajednice držali vrlo duga i ozbiljna savetovanja, uvek se sigurno moglo računati s tim da će među svim mogućim odlukama izabrati onu najgoru.
Najzad su kod Grka ušli u poslovice. Abderićanska ideja, abderićanska zgoda, to je kod njih otprilike bilo što je kod nas šilđanska ludorija ili kod Švajcaraca laleburška; i dobri Abderićani nisu propuštali da rugalice i smejače obilato snabdevaju izrazitim potezima takve vrste. Za sada neka samo nekoliki primeri posluže za potvrdu.
Jednom im je palo na pamet da grad kao što je Abdera mora po pravdi imati i lep vodoskok. Trebalo je da bude stavljen nasred njihovog velikog trga, a za podmirivanje troškova određen je nov prirez. Pozvali su jednog čuvenog vajara iz Atine da iskleše grupu kipova koja će predstavljati boga mora na kolima koja vuku četiri morska konjica, a okružuju ga nimfe, tritoni i delfini. Iz noseva morskih konjica i delfina trebalo je da prska velika količina vode.
Ali kad je sve bilo dovršeno, našlo se da je vode jedva toliko bilo da ovlaži nos jednog jedinog delfina; i kad su ovo pustili u pogon izgledalo je da svi ti morski konjici i delfini imaju kijavicu. Da ne bi bili ismejani, preneli su celu tu grupu u Neptunov hram; i kad god bi je pokazali nekom strancu, crkvenjak je u ime slavnoga grada Abdere veoma ozbiljno izražavao žaljenje što ovako divno umetničko delo usled škrtosti prirode mora ostati neupotrebljeno.
Drugi put su kupili jednu lepu Veneru od slonovače koja se ubrajala u Praksitelova remek-dela. Bila je oko pet stopa visoka i trebalo je da bude postavljena na jedan oltar boginje ljubavi. Kad je prispela, celu Abderu je ushitila lepota njihove Venere; jer Abderićani su sebe proglašavali za prefinjene znalce i zanete ljubitelje umetnosti. „Suviše je lepa“, uzviknuli su jednoglasno, „da bi stajala na nekom niskom mestu; remek-delo koje gradu čini toliko časti i koje je koštalo toliko para ne može biti postavljeno suviše visoko; ona mora biti prvo što strancu padne u oči kad ulazi u Abderu.“ U skladu s tom srećnom mišlju postavili su taj mali ljupki kip na obelisk od osamdeset stopa; i ma koliko da je sad bilo nemoguće razaznati da li kip predstavlja Veneru ili neku ribarsku curicu, oni su ipak sve strance primoravali da priznaju kako ništa lepše nije moguće videti.
Čini nam se da ovi primeri već dovoljno dokazuju da se Abderićanima nije činila nepravda time što su ih smatrali za usijane glave. Ali sumnjamo da se može naći neka crta koja bi njihov karakter mogla jače obeležiti nego ova: što su (po Justinovom svedočenju) pustili da žabe u njihovom gradu i oko njega toliko otmu maha da su najzad bili prinuđeni da se sklone pred svojim kreketavim sugrađanima i da se, dok o tome ne bude rešeno, pod zaštitom kralja Kasandra Makedonskog upute na drugo mesto.
Ova nesreća je snašla Abderićane mada su bili opomenuti. Jedan mudar čovek koji se među njima nalazio odavno im je pre toga prorekao da će najzad do toga doći. Greška je doista bila samo do sredstava kojima su hteli da preduprede to zlo, mada nikako nisu mogli biti navedeni da to uvide. Ono što je ipak trebalo da im otvori oči bilo je to što je samo nekoliko meseci pošto su oni otišli iz Abdere gomila ždralova doletela iz okoline Geranije i tako im lepo očistila sve žabe da na milju oko Abdere nije preostala ni jedna jedina koja bi mogla kreketavom pesmom pozdraviti novo proleće.
Citat
