Inđija - Strana 2
Strana 2 od 4 PrvaPrva 1234 PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 16 do 30 od ukupno 50

Tema: Inđija

  1. #16

  2. #17

    Odgovor: Inđija

    Био би ред да кренем и са историјом Инђије.

    Оно што заслужује пажњу да се прочита су свакако два дела пароха инђијског, Радослава Марковића. Прво је "Православна српска парохија у Инђији крајем 1900. године" (објављено 1901) и "Инђија - прилог за проучавање насеља у Војводини" (објављено 1923).

    У Предговору првом делу написао је следеће:

    "Ову сам књижицу написао својим парохијанима. Намера ми је била, да овом приликом, кад улазимо у двадесети век, изнесем у њојзи што вернију слику нашег стања у опште и да побележим из нашег села и парохије све оно, што се зна и што је вредно за нас, да се сачува, јер хоће по нешто, и да се заборави и време спомен да утре.

    Пошто ће ово занимати највише моје парохијане, штампао сам књижицу у маленом броју примерака само за њих, а шиљем је и онима, за које знам, да их занима стање и прилике нашег народа. То чиним једино у намери, да о овој ствари размислимо и расудимо: да ли би нам и овакве работе, кад би их свака парохија наша издавала, што користиле.

    Ми уопште говоримо и пишемо, да наш народ пропада, а кад и кад се чује, да негде и напредује, али како заиста стојимо, не можемо поуздано знати, јер наш се суд у томе своди обично на поједина места или крај. Све што поуздано до сада о себи знамо, то је, како бројно стојимо, али то није доста. Време је да подвучемо црту, па да срачунавамо, да сазнамовећ једаред, да ли још назадујемо, или стојимо или смо се у име Божје почели, макар и помалко, да мичемо напред. кад познамо себе, а то ће бити, кад свака парохија наша изиде на среду са својом статистиком, онда ће, држим, најбоље се показати шта нам ваља радити и где да се јачом снагом заложимо, па ће и око радана моралном и материјалном унапређењу народном, који је код нас у најновије доба започео, живље и на све стране прионути и сави они, који су у првом реду на то позвани. И кад се доле утврдимо и пође нам у напред, известан нам је онда напредак и на другим пољима.

    Овакве књижице могла би, ако не сваке пете, а оно бар сваке десете године издавати свака наша парохија.

    Оне би биле добар извор за проучавање нашег народног живота у свим крајевима, а послужиле би као извор и за епархијске шематизме, који би тада били од врло велике вредности за нас. Тада би епархијски шематизми постали у нас књиге, које би се радије очекивале него икоје, јер би тада износили верно и праву слику нашег стања у сваком погледу."

  3. #18

    Odgovor: Inđija

    Из књижице пароха Радована Марковића "Православна српска парохија у Инђији крајем 1900. године":

    Населење

    Инђију су на позив спахије Пејачевића населили Срби г. 1746. као што сведочи запис на јеванђељу. Први насељеници дођоше из Бешке и Крчедина.

    Како прве белешке о броју душа и домова, које се сачувале до данас, починју тек са г. 1820. не зна се колико је душа бројало то прво населење. По списку парохија, који се налази у архидијецезалној Конзисторији у Карловцима, било је у Инђији 1756. г. 60 кућа, а 1766. г. 64 куће.

    Насељеници су придолазили непрекидно и у доцнијим годинама све јаче. Из матица, које су заведене 1778. г. види се, да је између 1778-1788. г. било у Инђији већ 90 разних презимена, а сваке године даље наилазе се нове породице све до 1815. кад као последнји Срби насељеници дођоше осам породица из Кулпина у Бачкој.

    Први насељеници населише крај с десне стране потока, који се и сад зове "српска страна". Бешчани населише северо-западну страну села од ћуприје, која је на потоку ниже цркве, а Крчединци југо-источну. Кад се доцније новим придолажењем ово населење умножило, насељавали су и крај с леве стране потока, и то: оба сокака крај потока, десну страну сокака на старо-пазовачком друму од општинске куће до иза Параносићеве и леву страну истог сокака од гостионице на даље за 160 хвати (Кулпинци). До године 1825. становали су у Инђији само Срби и по записима у циркуларном и домовном протоколу било их је 1820. г. 132 куће са 976 душа, а 1822. г. 139 кућа са 992 душе. И ово би био по свој прилици највећи број православног српског живља у Инђији, јер од тада наступа расељавање Срба, које је због тешке роботе почело око 1800. г. мало у јачој мери, а насељаваху се други народи. 1825. поче спахија насељавати Чехе. Чеси, које због болести, које због роботе једва сасатвише три године, па се раселише. Од нјих остадоше само породице Кадржавек и Чермак, које су сасвим понемчене.

    Пошто су Чеси већ у почетку населења нестални били, позове спахија Немце из Баната и Бачке. Од Немаца први се населише Немци из Францтала код Земуна, који се тек беху тамо из Баната населили. за насељење Немаца дао је спахија 50 ланаца за плацеве и населише сав онда празан простор од главне улице, дакле североисточну данашњу половину Инђије.

  4. #19

    Odgovor: Inđija

    Населење - наставак

    Насељеници, који доцније придолазише, куповаху плацеве од Срба. Најјаче насељење Немаца било је од 1828-1840. г. а трајало је и доцније, па и сад, јер многи Немци тањег стања продају овде своја своја земљишта, које је после комасације врло поскупело и насељавају се у Доњем Срему. Немци су сем две, три породице, римокатолици, и потпадали су у почетку под голубиначку парохију, а 1835. основана је ова римокатоличка парохија под патронатством грофа Пејачевића, па им је овај 1869. назидао и цркву, која је 29. јуна по н.к. 1872. освећена. Насељеници су од спахије добијали земље колико су у стању били да ураде и нису плаћали порез, али су морали давати спахији деветак од плодова и роботу ручну и с марвом. На четврт сесије се радило 12 дана бесплатно, а укућани 10 дана бесплатно. За дан рада добијао је радник печат, а кад је с колима радио два печата, дакле му се то рачунало за два дана. Деца од 12 до 14 година примала су за дан рада половину печата. Осим овога плаћали су спахији на 1/4 сесије 45 новч. на 1/2 с. 1 фор. 30 н. на 3/4 с. 2 фор. 70 н. на 1 сесију 3 фор. конвенционалне вредности.

    Насељеници су били поданици, а спахија њихов господар, који им је судио и био све и сва. Кад породица изумре припадало је земљиште спахији, који ју је давао другима, а до 1836. могао је спахија од свакога одузети земљу, који није могао да издржи роботу. Могли су и поданици један другоме препродавати земљу. Приповеда се да је Софроније Атанацковић купио од Јована Шахтера половину сесије и кућу за шест цванцика, а Ксенија Константиновић продала је један фртаљ за саћуру брашна. Ове се продаје и куповине свршавале без писаних уговора и јављало се о томе само спахијском чиновнику, али је тих случајева до 1836. врло ретко било, јер осим што је тешко било роботу издржати, владале су тада и батине, па нико није баш марио сувише да има. А ево како је и с тим било. Ко није дошао на роботу до сунца, добијао је 12 батина, а тукли су и кад се сувише порани, па богме и за најмању омашку у раду.

    1836. г. престале су батине. Од тада спахија није могао више земљу одузимати и радници с колима добијали су за дан рада шест печата, али су тада спахијски настојници на раду кињили народ тиме, што су у раду тражили најмању омашку и радника би тек пред вече отпуштали с рада, да изгуби дан.

    Како је народ морао много да ради спахијску земљу, није ни доспевао да своје поље обрађује, па је већи део удаљенијих крајева инђијског поља био пашњак. Поље се називало као и данас. Поље у доловима измешу друма карловачког и бешчанског Крчевине, од друма бешчанског до новокарловачког Криваја, од новокарловачког друма до земунског Рупине, од земунског до карловачког Љуково.

  5. #20

    Odgovor: Inđija

    О цркви



    By streethorn

    2. О п ра в к е

    Нема нигде записано, да је црква кад год у старије време оправљана. Старији људи памте, да је оправљан кров и кула, који су од буре страдали, а 1870. покривена је кула лимом, који је 1890. г. црвеном бојом премазан. Ако је што у унутрашњости оправљано морало је бити давно, јер је унутрашњост цркве у последње време изгледала врло рђаво. Није овоме била крива ни немаштина, ни, можда, немарност верних према светоњи својој, већ друга невоља наша. Црква се могла оправити давно, али како је расељавање Срба и умањавање српског поседапочело да бива после 1865. г. све у јачој мери, тадашњи парох и старешина бојали су се, да ће доћи можда време, кад Срби у Инђији неће бити у стању издржавати ни цркву ни пароха, па су оправљали баш што је преко потребно било, а сву су бригу посветили, да имање црквено што више умноже и тиме цркву осигурају за будућа времена. Ово име је Божјом помоћу и пошло лепо за руком и већ се 1890. г. могло на оправку цркве утрошити до 3000 фор, па је црква сад и споља и из унутра врло лепо оправљена. Тада су очишћене иконе, на којима се толико нахватало чађи, да се на њима осим престолних ништа није могло разазнати, иконостас позлаћен, под из нова поплочан, начињени нови столови, прозори, и т.д.

  6. #21

    Odgovor: Inđija

    3. У т в а р и

    Од утвари црквених налази се све што је потребно. Некада је у овој цркви било врло лепих и скупоцених сасуда, што је покрадено, те се из старијег доба сачували само путири, сребрни ручни крст, којег је 1848. г. даровао Ћипрентије Живковић и три сребрна кандила (на кандилу пред распјатијем урезана је г. 1769.). Пошто се после покрађе морало да набави све, није ни могло да буде све од особите кавкоће и каква приличи. Ово сад црквена општина сваке године замењује куповином, а много је замењено и даровима побожног народа нашег, који је познат са своје дарежљивости св. цркви.

    Између осталих, који се често сећају прилозима св. цркве , споменућемо ове са већим даровима: Неранџа Миљански (одежду), Димитрије Контић (небо), Христина удова Контић (крст, 4 рипиде и плаштаницу), Љубица Војновић (златоткан простирач на налоње за Јеванђеље), Дафина Грабовачки један свилен простирач на налоње за апостол), Даринка Марковић (златоткан ђачки стихар).

    Застираче на целиваоницу, свештеничких стихара и простирке дароваше: Јованка Живковић, Макрена Божић, Светолик Ненадовић, Симка Ковачевић, Илија Божић, Стана Живковић, Неранџа Михајловић, Круна Божић.

    Г. Павле Ненадовић увезао је једно Јеванђеље у црвени сомот.

    Приликом оправке цркве набављено је: црна одежда, кадионица и круне за венчање од кина сребра, завеса на двери и четир чирака прилозима гђа: Милеве Контић, Христине удове Контић, Даринке Марковић и г.г. Ђорђа Војновића, Младена Петковића, Мише Николића, Димитрија Божића, Јове Божића, Илије Божића, Јефте Ковачевића, Лазара Јојића, Николе Ковачевића и Мите Грбића.

  7. #22

    Odgovor: Inđija

    4. И м е т а к

    Непокретна имовина црквена из новијег је доба и постала је овако. Пошто спахија није дао у своје време земљиште и за српски парохијски дом, оцепљено је 1866. г. од заједничког пашњака 2000 хвати и предано црквеној општини за парохијски дом. Како се на том месту због удаљености није могао парохијски дом зидати, а услед насељавања плацеви беху врло скупи (пашњак је био заједничка својина поседника, па се тамо није могло онда насељавати), црквена општина раздели ово земљиште на пет делова и прода 1869, па је од тог новца купила 1874. четврт сесије за 1400 фор.

    Г. 1873. наследи црква четири сесије, које је 1870. г. завештао Сава Грабовачки (рођ. 15. јануара 1847. 15. септембра 1871). Пок. Сава је пред своју смрт видео, да му и жена пати од болести, коју неће преболети, па да и дете, које се после смрти му родило, неће бити дуговечно и завештао је у случају, да дете умре земљу цркви, а остало имање родбини. Кућа му је била под бројем 83.

    1875. г. припадне цркви кућа (сад парохијски дом) и пет јутара земље, које је 1870. г. завештао парох Димитрије Анђелић, пошто је, после свршене парнице, црквена општина исплатила 250 фор. Гђи Милици Николајевић из Голубинаца у име наследног јој дела, док су остали наследници напустили своје право у корист цркве. Ово имање стоји засебно у грунтовници, а завештано је под условом, да се не може ни продати, ни мењати ни задужити.

    Приходом од ових земаља, а нешто и задуживањем купљен је 1876. четврт сесије са 1600 фор. И 1879. за 1950 фор. И до 1884. све је било чисто од дуга. Приходом од овог имања оправљена је доцније црква, назидан парохијски дом, кућа, која се издаје под кирију, кућа за гробара и купљено 1896. једно јутро земље за 400 фор.

  8. #23

    Odgovor: Inđija





    5. С л а в а ц р к в е н а

    Црква је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице. Тога се дана после сврчене литургије обноси око цркве литија и за тим у цркви благослови колјиво и пререже колач, а слава се држи на Духове, што је давнашнји обичај.

    Славе су ове биле као и по другим српским местима, али су се временом тако изопачиле, да су биле на саблазан. То и није била више црквена слава, него крчма најгоре врсте. Многи су избегавали славу и склањали се, јер се ту баш није много пазило на образ и поштење и догађале се неки пут такве ствари, да није лепо ни спомињати.

    И ако се покушавало сваке године, да славе црквене буду онаке, какве и зребају да буду, пошло је за руком тек 1899. да се уведе бољи ред. Укинут је обичај, да се продаје вино, а није уведен стари обичај, да се на самој слави прилаже у новцу и храни и то из разлога, што се неки том приликом и усиљава, јер га је тада стид, ако неки други обећа више од њега па му је онда на све, а по неки и неће да испуни обећање, што опет изазива раздор међу браћом срамотан.

    Сад црквени одбор одреди у напред своту за имућније и сиромашније, па ко жели, да дође на славу, положи напред новац за који се набави вино, па и ако су ти прилози малени, ипак у црквену касу улази од овакве славе већи приход него што је икад било.

    Слава почиње после вечерња, а завршује се чим је сунце на заходу. Ту је сад ратар, трговац, занатлија, чиновник. Сви као права браћа под окриљем своје св. Цркве проведу сат, два у братском разговору, дајући одушке својим раздраганим осећајима у здравицама и појању и певању лепих наших црквених и народних песама. Све је орно и вољно и све трезвено, као што и приличи светињи места где се налазе. Према јужним вратима црквеним таласа се коло момака и девојака смерно и пристојно. Нема ту разузданости и раскалашности, а не може ни да буде, јер су на догледу својих старијих и јер виде у својим старијима људе на свом месту, па се уче реду и пристојности. Србину, који је навикнуо, да на српским црквеним славама види и чује само оно, што је најгоре, разлева се у грудима миље гледајући и уживајући у оном реду, пристојности и трезвености, каква она влада на нашој слави и код старијег и млађег света.

    Било је гласове против држања црквене славе у опште, али не треба њих укидати, него само у ред довести. Црквене славе биле су не од малог значаја по наш народни живот, па то треба и сад да су. И оне ваља да припомажу на сузбијање рђавих обичаја у нас, на сузбијање у нама скоро уврежене неумерености у пићу, која је извор свију зала, па и пропадања нашег. Треба да се народ кад и превесели, али нека се научи и нека му омили умерено весеље, које ће му остати у пријатној успомени, а не, као што је у зао час по негде у Срба дотле већ дошло, да се и црквена слава не може ни да замисли без свађе, псовке, срамних речи и песама, туче па чак понегде и убијства.
    Како је садашња слава заиста леп појав у животу верних ове парохије, износимо то овде њима у част, а надамо се да ће утисци, које су људи из страних парохија с наше славе понели, учинити, да се овако прослављање црквеног храма рашири и даље.

  9. #24

  10. #25

    Odgovor: Inđija

    6. П о х а ђ а њ е ц р к в е

    Похађање цркве и ако није у оној мери како би требало, а и могло да буде, ипак кад сравнимо број верних у цркви са бројем душа у парохији и узмемо у обзир, како с похађањем цркве ми Срби уопште жалосно стојимо, можемо рећи да народ овде приљежно долази у цркву. Има неколико породица, чији чланови су које на јутрењу, које на литургији, редовно у цркви. И ма да су те породице већим делом имућније, у којих је велики посао, а све сами раде, ипак се у њих доспе да се и послови сврше и да дођу у цркву на молитву. Али се те породице и одликују добрим редом у кући , у њима влада слога и мир и сваки је напредак ту.

    Најслабије је похађање цркве, особито јутрења, у време жетве, јер многи имају своје земље, а и у закуп узимају, у околним селима, те морају на рад да врло поране, а доцкан се враћају, па недељу и празник употребе, да се што боље одморе.

  11. #26

    Odgovor: Inđija

    Moja sestra od tetke živi u Inđiji. Verovatno je to poznata porodica, i ona i njen suprug i odrasli sinovi. Zato mi je to drag gradić.
    "Ljepota nije u licu; ljepota je svjetlost u srcu."

  12. #27

    Odgovor: Inđija

    7. С в е ш т е н и ц и

    Од г. 1872. увек је у овој парохији само један свештеник (парох), а до тог времена било је некад два и три. Не зна се колико је било свештеника, кад се населила Инђија, а у конзисторијалном списку парохија записано је, да је 1756. г. било у Инђији два свештеника: Захарије Анђелић, Максим Кирилов и Димитрије Анђелић.

    Према томе ово су свештеници:

    1. Захарије Анђелић рукоположен 1740.
    2. Максим Јованов (Сариџански)
    3. Максим Кирилов рукоположен 26. октобра 1753.
    4. Димитрије Анђелић рукоположен 30. јануара 1759. умро 23. марта 1796.
    5. Димитрије Максимовић умро 22. фебруара 1782.
    6. Јован Анђелић син Димитрија умро 1. јануара 1824.
    7. Димитрије Анђелић син Јованов рођен у Инђији 15. јула 1800. рукоположен 1826. г. до 21. јула 1829. био администратор парохије, а затим парох, умро 9. децембра 1870. г. Гроб му је у порти спрам јужних врата на ивици стазе. Имање своје оставио цркви. Од њега има највише бележака, које се налазе по домовним протоколима. Своје парохијане је много штитио од обести соахијских чиновника, који су онда народ врло кињили. Како су у оно доба осуђивали на батине и за најситнију ствар, осујетио је он у тим случајевима увек извршење осуде, покривши осуђеника, кад га метну на клупу, својом мантијом. Спахија је имао са сељцима размирица више пута због земљишта. Отац Димитрије био је у тим питањима увек с народом и ставио се на чело. При такој једној расправи један од спахијских чиновника, у намери да се боље објасни с парохом, приђе му врло близо и ухвати га з апуце на мантији, а у тај исти мах Анђелић викне оштро на чиновника: Даље и да се ниси усудио хватати ме за прса, на којима носим св. Јеванђеље. Народ, чувши вику, помисли, да су чиновници напали њиховог попу и јурне унутра. Чиновници су опет држали да је народ устао због земљишта, поплаше се и парница тада легне.

  13. #28

    Odgovor: Inđija

    Ш к о л а

    Не зна се поуздано, када је школа основана. По списку парохије није постојала 1756. и 1766.г. Благодарећи обичају, да су сви редом учитељи записивали на црквеним књигама своја имена и године, када су служили, знамо, да је школа већ 1790. г. постојала.

    Школа је била од увек на истом месту уз цркву где је и сада. Предање вели, да је на овом месту био дом пок. свештеника Максима Сариџанског, па је после смрти кћери му 1781. узето за порту. Школско здање у почетку била је обична мала кућица и лежала је дужином од југоистока (сокак) северо западу. У кући је било две собе једна школа, друга стан учитељу а у средини кухиња. Ова је кућа 1847. г. порушена и назидана садашња школа, која је 1877. г. преудешена као што је данас.

    Школа је била вероисповедна до 28. јуна 1876. г. кад је покомунаљена настојавањем тадашњег поджупана румског Буда Будисављевића. Школа је од почетка била са једним учитељем, а од 1887. установљено је и место за учитељицу.

    Власник зграде је православна српска црквена општина, а све трошкове око оправљања и држања у реду сноси политична општина. Пошто садашња школска зграда не одговара прописима, који се за школу захтевају, политична је општина решила, да у најкраћем времену школу преудеси за потребне зграде дозида, па је затражила за то дозволу од црквене општине, која јој је с одобрењем административног одбора ово дозволила под условом, да кад школа постане вероисповедна, политична општина не може од црквене општине тражити, да јој надокнади ове трошкове.

    Уз школу постоји школски врт (заједнички с немачком школом) заведен 1877. у коме се деца поучавају у вртарству и воћарству.

    Деца полазе школу врло уредно. Од г. 1882. поучавају децу у науци вере свештеници. Црквено се појање негује толико, да ученици 3. и 4. разреда читају часловац у цркви, поје на јутрење све, осим стихире на хвалите, а на литургији блажена.

    Учитељи по реду који су служили:
    1. Илија Павишевић
    2. Сима Томановић
    3. Котолић
    4. Димитрије Бербатовић
    5. Павле Јеремић
    6. Лазар Стојков
    7. Илија Михајловић
    8. Петар Бранковић
    9. Јосиф Дамјановић
    10. Јован Араницки
    11. Тодор Јовановић
    12. Глиша
    13. Пера
    14. Никола Поповић Драганић
    15. Хранислав
    16. Стеван Гагић
    17. Ђорђе Ђермек 1849-1853.
    18. Никола Аврамовић 1853-1869.
    19. Спасоје Дедић 1869-1870. (после у Даљу)
    20. Давид Мишић 1870-1871. (после у Дивошу)
    21. Димитрије Станисављевић 1871-1874. (сад парох у Војци)
    22. Светозар Петровић 1874.
    23. Јован Петровић 1875-1876.
    24. Марко Суботић, из Силбаша, 1877-1888. (сад у Шиду). Поред успешног рада у школи истакао се много ширењем воћарства у народу. Као изврсном воћару поверена му је, кад је установљен школски врт, управа над њим, па је исти подигао и у онај леп ред довео, као што је и данас. Иза њега је остала и врло добро изграђена школска споменица.
    25. Никола Јовановић из Новог Сада, служи овде од 1888.г.

    Учитељице:
    1. Софија Рогићева 1887-1888.
    2. Вирсавија Драгашевићева 1888-1895.
    3. Десанка Николићева од 1896.

  14. #29

    Odgovor: Inđija

    Da malo razbijem monotoniju pisane reči i istorije, evo malo "živih" fotografija Inđije:


    By streethorn


    By streethorn


    By streethorn


    By streethorn

  15. #30

    Odgovor: Inđija

    Настављам са деловима из књижице пароха Радована Марковића "Православна српска парохија у Инђији крајем 1900. године":

    Верни ове парохије



    1. Домаћи живот

    Може се рећи, да знатна већина наше парохије живи трезвено и умерено и у томе лепим примером предњаче имућнији људи. Куће су, сем врло незнатних изузетака, махом чисте и уредне, што је лепа сведоџба нашим домаћицама за њихову вреноћу и чисменост. Покрај српске куће може се увек проћи, у њу ући и седети без зазора и да те не гуши никакав задах од какве нечистоће. На чистоћу у кући и око кућа код Срба се много полаже, а тако и ваља , јер је чистоћа пола здравља. Отуд и долази да међу Србима до сад, тако рећи, није ни владала зараза. Српска кућа и треба да је чиста и за то, што је она умногоме слична храму Божјем. Ту је света икона крсног имена нашег пред којом у очи недеље и празника ужижемо кандило и пред којом се Богу молимо, па се кућа наша у извесне дане освећује водом. Отуд сваки православни Србин и улази и седи у соби гологлав.

    Казали смо, да већи део парохијана живи умерено, а овоме смо се научили од Немаца и то није сидно за нас. Човек се не меи пеђу, већ памећу, а паметан је човек сваки, који своје рђаве и шкодљиве обичаје напушта и прима оно, што је добро, ма од ког то долазило. Наш народ живи сад много друкчије, него што су стари живели, па друкчије и од нашег народа у бившој граници. Паметан начин живота огледа се најлепше у томе, што се наш народ храни данас разумно, па тако и поступа са својом стоком. Храна се распореди тако, да у дане најнапорнијег рада буде и најснажнија храна. Отуда и долази до издржљивости у послу, па и покрај свега напорног рада, у доба најтежег рада жетве и не види се скоро промена на лицу у нашег ратара, а обично је Србин ратар у јесен и зиму пун и румен, а у лето му лице увене и пожути као лимун, јер се у зиму и сувише добро храни, па му у лето, кад му је снажна храна потребнија, свега нестало.

    Народ је вредан и у томе лепа примера дају наши најимућнији ратари, који све послове увек и сами раде. У пољским пословима припомаже и женскиње и како су ретке куће са више женских одраслих, народне рукотворине се израђују само у доколици за домаћу употребу.

    Васпитање подмлатка није у свакој кући као што треба. Поједини родитељи са свим заборављају ову своју дужност, а особито матере, што много смета утецају цркве и школе на народно васпитање. На васпитање дечје најјаче утиче пример, а по неки баш својим рђавим владањем трују душу свог рођеног подмлатка. Истина оваквих родитеља је врло мало, али је већ више оних родитеља, који слабо обраћају пажњу на дечје владање и који су мишљења: да деци нема суда и да им треба све на младост одбити, па по неки место да казни своје дете за какав преступ, и да се стиди због тога, а он се још хвали и ужива. Па тако се занемарује родитељска дужност и доцније кад деца одрасту. То се најбоље огледа у томе, што, док старији недељу и празник после подне проводе у разговору на сокаку, младеж је за то време у крчми, где научи само оно, што не ваља, јер има дотецаја и са лицима, која нису баш на добром гласу.
    Покушај, да се задобије народ, да недељом и празником лети по подне долази у порту, где би младеж, као што је некад био обичај, провела у игри, а старији у разговору и читању књига, остао је до сад без успеха. Међу тим последице нашег немара у томе већ избијају на површину. Приличан део наше младежи просто се отео од својих родитеља и губи образ и поштење. То занемаривање родитељских дужности свети се у првом реду родитељима, па већ имамо примера како пролазе такви родитељи до послетка. Хоће ли се остали за времена трћи и хтети да се поуче својој дужности о туђој штети, показаће време.

    У супрушком животу влада међу мужем и женом у опште лепа слога. Изузетак чине само бракови, где девојка побегне. А није ни чудо, јер корак који се чини без знања и одобрења родитељског и Бог не благосиља. У овим приликама не размишља се, јесу ли момак и девојка једно другом прилика, а бива често, да се упознају тек сат, два пре него учине овај корак.

Strana 2 od 4 PrvaPrva 1234 PoslednjaPoslednja

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •