Ime: Marko Vidojković
Rođen: 1975.
Mesto prebivališta: Beograd
Obrazovanje: pravnik
Zanimanje: pisac, novinar, pevač u bendu, javna savest, prljava mašta
Izborna jedinica: Stari Grad
Birački staž: Od 1993.
Do sad glasao za: DSS (1993, parlamentarni izbori), Koalicija Zajedno (1996, savezni i lokalni izbori), bojkotovao (1997, predsednički izbori), DOS (2000, savezni izbori, lokalni izbori, izbori za predsednika SRJ, malo kasnije i parlamentarni izbori), DS (2003, parlamentarni izbori), Risbo (2004, predsednički izbori), DS (2004, lokalni izbori) + nekoliko izbora za predsednika Srbije na kojima je uvek bio za onoga koga je podržavao DOS, ali ne može da se seti kad je, koliko puta i za koga sve glasao u svakom slučaju, seća se Labusa i Mićuna.
O zemlji u kojoj živi misli: Lepa zemlja, sa brdima, palninama, dolinama, ravnicama, rekama, jezerima, mestimičnim automobilskim olupinama pokraj puta, plastičnim flašama po rezervatima prirode, benzenom u vazduhu nekih gradova, radijacijom u pojedinim rupama od bombi, hladnjačama s leševima u nekim rečnim tokovima i kamiondžijama što pišaju pokraj puta, usled nedostatka plastičnih klozeta. Naša zemlja ima klimu koja je na ivici surovosti samo par dana godišnje, kad temperatura padne na minus deset ili skoči na četrdeset. Ostalim danima, naša klima je super. Ovde možeš da naučiš da voliš sva godišnja doba, a ne kao u Kaliforniji, samo leto i proleće. Gomila oranica odlična je prilika da naša zemlja postane vodeći proizvođač indijske konoplje, pošto prethodno legalizuje njenu upotrebu u netkačke svrhe. Ali na velikom delu naših oranica nije zasejano ni ono što može da se jede, a kamoli ono što se u našoj zemlji krišom puši. Kad bi širom naše zemlje bili izgrađeni autoputevi možda bi bilo manje udaranja u automobile koji idu iz suprotnog smera. Ali naši putevi su trenutno takvi da ti ni ne treba drugi automobil za saobraćajnu nesreću. Sve u svemu, sa zemljom smo mogli da prođemo i mnogo, mnogo gore. Preciznije, sa njenim prirodnim bogatstvima.
O narodu koji ovde živi misli: Gomila ljubaznih, otvorenih ljudi, spremnih na smeh, šalu, prežderavanje i padanje pod stolove u svakoj prilici. Dobro zezanje je srž života građana naše zemlje. U odnosu na građane okolnih država, mi smo baš do jaja. Pogledajte recimo Bugare. Carevi, ali nisu ni izbliza tako duhoviti kao mi. A i pametni smo. Ne naš građanin, ali građanin imaginarne Velike Srbije izmislio je struju. Da nema struje, ovaj što popunjava leksikon ne bi mogao da nervira mnoge od vas. Kad se spoji zezanje i pamet, jedini zaključak koji može da se donese je da bi naši građani trebalo, na primer, nekako da unovče to što se u ovoj zemlji tako dobro provodi, pa čak i kad vas bombarduju ili biju pendrecima. Ili možda da unovče to što im tako dobro ide učenje. Pa, zašto je onda naša zemlja sa sve njenim divnim ljudima tako posrana? Zašto ljudi gladuju? Zašto su pristali da dobro zezanje pretvore u kukanje za prošlošću i zveckanje oružjem? Zašto svi srpski štreberi beže u druge zemlje? Zato što kad negde imate gomilu careva, tamo morate da imate i gomilu vucibatina, inače bi prirodna ravnoteža bila narušena. Kad se uzme u obzir i to da je gomila careva izginula u proteklih sto pedeset godina, onda je valjda jasno da danas u Srbiji ima možda čak i više vucibatina nego careva.
A šta je to vucibatina: Vucibatina je nalik čoveku, ali samo fizički. Inače, vucibatina je ljubomrna lenčuga, koja samo gleda kako nekog da zajebe i da sa što manje truda strpa sebi što više u bulju. Vucibatina ne oprašta svaki pokušaj rada i svim silama se trudi da tuđ rad sjebe. To je takozvani vucibatinin paradoks vucibatina radi samo na tome da poništi tuđ rad. Vucibatina se služi svim sredstvima da bi došao do materijalnog bogatstva. Vucibatina će rado da ubije, siluje i opljačka, neretko pod izgovorom da se bori za neki viši cilj. Vucibatina tako napada pripadnike drugih naroda, najčešće taktikama sto na jednog, podmuklo iz mraka, snajperom iz budžaka ili iz topa s vrha brda. Vucibatina će u većoj grupi rado da uđe u selo i pobije sve na koje naleti. Vucibatina će malo i da siluje, a zatim će silovanima i ubijenima da pokrade televizore i zlato, koje će da utovari u kola koja je pronašao ispred kuće. Vucibatina će se rado okrenuti i maltretiranju svojih sugrađana, a pošto je u pitanju vucibatina, to će najčešće raditi istovremeno sa maltretiranjem drugih naroda. Vucibatina će pištoljem da reketira vlasnika tezge na pijaci, vucibatina će TV pretplatom da reketira celo stanovništvo, vucibatina će da reketira pacijente koji čekaju na operaciju, vucibatina će da otvori nekoliko dnevnih novina, koje će da uređuju i u kojima će da (isklučivo laži) pišu vucibatine, vucibatina će jedva dočekati sankcije protiv svoje zemlje, kako bi mogao da se obogati na švercu nafte, cigareta, oružja, droge i ljudi, a kad sankcije prestanu, vucibatina će parama od šverca da otvara megamarkete i asfaltira puteve. Vucibatina ima toliko i toliko su vešti u onome što rade da će veoma često da vam se učini kako je vucibatina u stvari car. Ali, kad god pomislite da je neko car, vi se dobro setite šta je sve radio i pričao otkad ste ga prvi put ugledali, dobro proučtie gde živi i šta vozi, dobro premerite koliko se u međuvremenu ugojio, pa se onda ponovo zapitajte. Vucibatinu ćete najčešće videti kako sedi u narodnoj skupštini, vladi, limuzini, u policijskom automobilu (ne onaj s lisicama na rukama, nego oni okolo), crkvenim saborima, upravnim odborima, sudskim većima, carinskim ispostavama, naplatnim rampama, žirijima i drugim sličnim mestima.
Koji film bi voleo da vidi: Voleo bi da vidi film u kome vrljavi glavati kompleksaš neće da laje o tome kako mu je dosta političara koji se svađaju, a pritom je u pitanju regionalni šampion u uvredljivosti, pominjanju majki političkim oponentima i izbacivanju iz stranke onih koji drugačije misle. Odličan bi bio i film u kome znojavi jež za promenu neće imati ni promil alkohola u krvi, neće šutirati novinare, neće nameštati tezge silikonskoj mafijaškoj drolji i kurčiti se nečim za šta nije zaslužan. Oskara bi dobio film u kome bi šarmantni grobar iz provincije, umesto da lupeta o velikoj Srbiji, izneo možda i neki ekonomski program, koji ne uključuje masovnu izgradnju kioska. Definitivno najgledaniji film svih vremena bio bi onaj u kome bi olinjala mačorčina konačno otišla u manastir, kako su jednom davno proricale jedne neobične novine. Tu je, naravno, i film u kojem beskičmenjaci koji su na vlasti konačno hapse idiota zbog čijih zločina ne možemo da mrdnemo ka Evropi, zatim istorijski spektakl u kome se građanska revolucija završava masovnim trpanjem u zatvor, ali ne revolucionara koji mažnjavaju stolice iz skupštine, kao i erotska komedija u kojoj omatorelu crvenu vešticu policija napokon privodi, a zatim posmatramo njene vrele avanture u ženskom zatvoru. Na kraju krajeva i jedan kratki avangardni studentski film o pišanju na grob u jednom požarevačkom dvorištu bio bi dobrodošao.
Omiljeni glumac: Džoni Dep
Omiljena glumica: Vinona Rajder
Omiljeni bend: Bad Religion
Omiljena hrana: Kao i ostalim građanima Srbije, govno
Posle parlamentarnih izbora od 21. januara i dalje će se družiti sa: apstinentima, onima koji su glasali za DS, LDP, manjninske stranke, Vuka i (samo u slučaju bliskih rođaka) G 17+.
Napisao M.V. 2007.Februar
______________
APOKALIPSA
Bio je ponedeljak. Peklo je sunce. Zong se probudio rano i gledao je TV. Zong je mrzeo televiziju Zemljana, naročito srpsku, ali ga je nešto uporno teralo da je gleda i da se nervira.
- Odvratne droljetine!
Isključio je TV i počeo nervozno da se šetka po svojoj hotelskoj sobi. Život na zemlji je pravo smaranje. On i njegovi drugari bili su strahovito uzbuđeni kad su aterirali na jednu od novobeogradskih ulica. Čim su sleteli, iz okolnih solitera je na njihov brod otvorena paljba. Vojni penzioneri su se uzbudili zbog nesvakidašnjeg prizora i rešili da odbrane blok od agresora. Na kraju, do vasionskog broda je stiglo nekoliko tenkova, a vanzemaljci su im na slabom srpskom pročitali obaveštenje, u kome je stajalo kako imaju zadatak da sirote Zemljane poduče moralu, fizici i psihologiji, kako bi se njihova planeta razvijala u pozitivnom smeru. Vojska se povukla, penzioneri otišli na spavanje, a političari odlučili da vanzemaljcima pruže gostoprimstvo. Vanzemaljci, inače, nisu sve to radili jer su bili mnogo dobri, već zato što je njihova planeta u tom periodu bila predsedavajući Svemirskog saveta za nerazvijena područja kosmosa. Negde je trebalo potrošiti budžet, a planeta Zemlja bila je savršena. A na planeti Zemlji, država Srbija idealna, po mišljenju vanzemaljskih centara moći.
Srpske vlasti bile su odušeljenje što su vanzemaljci došli u posetu baš njima a ne smrdljivim Amerikancima, ružnim Englezima, mrskim Švabama, ili na ružan način žutim Japancima. Doduše, nisu došli ni kod braće Rusa, ni kod, na lep način žutih Kineza. To je bio još jedan u nizu dokaza da su Srbi narod nebeski. Čak, svemirski. Velikim silama je bilo čudno zašto su vanzemaljci došli baš u Srbiju, a i vanzemaljcima je bilo čudno zašto ih je centrala poslala na ovo mesto. Ljudi su bili naizgled ljubazni, ali su vanzemaljci odmah pročitali njihovu nagomilanu zavist i mržnju. Živeli su jadno i bedno, a izgledalo je kao da mrze sve živo. Sve u svemu, užas i Zong se setio kako su pre osamsto dvadeset godina spržili celu planetu Rukreft, zbog Rukreftanaca, za koje se mislilo da su nepopravljivo loši, neefikasni i maliciozni. E, oni su u odnosu na Srbe bili cveće. No, naređenja se izvršavaju, a ne komentarišu, naročito kad si milionima kilometara daleko od kuće.
Vanzemaljci su otišli na prijem kod predsednika i tamo su bili detaljno pretreseni. S predsednikom su se rukovali i saopštili da su oni samo prethodnica i da narednih dve godine nemaju šta da rade na Zemlji, dok sa njihove planete ne stigne dodatni materijal, neophodan za njihov zadatak unapređenja prilično zaostale planete i gotovo neverovatno zaostale države na njoj. Predsednik je u srdačnom i otvorenom razgovoru naglasio da je svaka pomoć Srbiji dobrodošla, ali da vanzemaljci ne smeju da se mešaju u suverenitet njegove zemlje, te da imaju okrenuti glavu na drugu stranu, ako na primer vide kako uniformisano lice prebija dete na ulici. Vanzemaljci su se složili, a predsednik im je obećao udoban smeštaj, hranu po želji, poslovnu pratnju i telohranitelje.
Zong, koji je bio nešto niži po činu, dobio je sobu u hotelu Metropol. Nekoliko dana nije hteo da izlazi iz sobe, jer ga je drmala nostalgija za domom i osećaj odbojnosti prema odvratnim dvonogim bićima, sa samo dva oka, koji samo gledaju kako da nekom zabiju nož u leđa i koji sami za sebe kažu kako čekaju da komšiji crkne krava. Zong nije znao šta je to krava, a onda mu je jedan od boljih Srba pokazao na ulici, pored kontejnera, malo krzneno četvoronožno biće, duge njuške i ogoljenog repa i rekao mu da je to krava. Zongu je bilo drago da ima bar nekog poštenog u ovoj odvratnoj zemlji. Za osamsto trideset časova naučio je srpski jezik, a za dodatnih trista osamnaest sati, usavršio ga je psovkama, pravilnom upotrebom rečce li i ispisivanjem velikih slova na pravim mestima (Ohridsko jezero, Ulica dalmatinska, Cetinjska ulica itd). Nekoliko dana su mu na vrata dolazili najrazličitiji fanatici, interesujući se za odgovore na mnoga pitanja, ali Zong je bio samo poručnik, nije bio ovlašćen da odgovara na pitanja o postojanju boga, o vremenu, prostoru i materiji, o tome kad je najbolje hvatati red u pošti i da li ima izgleda da se povrate Republika Srpska Krajina, Kosovo i ostale, ratom izgubljene, teritorije. Kako je srpski narod kratkog pamćenja, vrlo brzo su zaboravili na vanzemaljce i vratili se svojim svakodnevnim prljavim aktivnostima i sitnim pakostima. Obezbeđenje, koje je isprva stajalo na vratima od Zongove sobe, ubrzo je, usled nedostatka interesovanja za vanzemaljskog poručnika, mnogo više vremena provodilo u noćnom klubu hotela, među striptizetama i transvestitima.
Sledeća letilica sa njihove planete trebalo je da dođe narednih dana. U pitanju je bila letilica bez posade, ispunjena hranom i sličnim potrebštinama, mada su vanzemaljci veoma dobro podnosili srpski zagađeni vazduh i srpsku začinjenu i bakterijama obogaćenu hranu, baziranu isključivo na mlevenim perifernim delovima tela raznih bića.
*
Pošto je ostatak ponedeljka prespavao, Zong je u utorak uključio televizor.
- Odvratni licemerni gadovi!
Ugasio je televizor. Neko je pokucao na vrata od sobe.
- Napred, viknuo je.
U sobu je ušao Nikifor. Nikifor je bio jedan od onih fanatika koji su isprva dolazili u velikom broju kod Zonga u posetu. Nikifor je ostao jedini. U pitanju je bilo ljudsko biće, srpskog opredeljenja, u crnom mantilu, s dugačkom bradom i kosom. Pripadao je vladajućoj religiji, onih sa krstovima, koji su na svakom ćošku gradili crkve, obljubljivali maloletnike, krili ratne zločince i izazivali ratove. Dobar deo naroda je poštovao Nikiforovu religiju, ali se niko nije pridržavao njenih načela, a naročito sveštenici. Zongu je bilo pomalo žao Nikifora.
- Pomaže bog, rekao je Nikifor, s vrata
- Zajebi me s tim primitivnim pozdravima. Uđi i sedi.
Nikifor se blago nasmejao i seo na krevet. Zong je sedeo u fotelji. Nikifor je izbegavao da gleda u Zonga. Zong je znao da je to zbog njegovog izgleda. Čudno, na rodnoj planeti je glasio za velikog šmekera. No, ni njemu ljudi nisu izgledali bogzna kako, s tim viškom krzna, s te glupave dve noge, smešnim trupom i salom na njemu. Ipak, bio je dovoljno pristojan da ne skreće pogled s njih.
- Gledaš TV, a?
- Jel' uključen TV?
- Nije.
- Pa šta sereš onda, pope?
- Slušaj, neću tako da razgovaramo. Odoh ja.
Nikifor je ustao, a Zong se ugrizao za jezik. Sveštenik je samo pokušavao da bude ljubazan.
- Čekaj, sedi, rekao je Nikiforu, Nešto sam nervozan, pa sam počeo da se ponašam poput vas, ludaka...
- Sve će to bog srediti prijatelju, smireno je odgovrio Nikifor i seo.
- Dosta s tim bogom, kakva ti je to priča? To je za primitivce!
- Nije.
- Jeste!
- Nije.
- Jeste! Nemoj da ti ponovo dokazujem postanje svemira, živog sveta i sličnih sranja. Sve je to čista fizika i hemija, a vi ljudi ste previše glupi da biste to shvatili. Smislili ste boga samo da bi ucenjivali narod paklom i uzimali mu pare! Toliko o vašem bogu!
- Ehhh...
Nikifor je češkao bradu i gledao u patos.
- Jesi za partiju domina, pitao je Nikifor.
- Može.
Nikifor je izvadio domine ispod mantije i poređao ih po stolu. Igrali su nekoliko sati, a onda je Nikifor spakovao domine i otišao.
Zong je, potom, uključio TV.
- O, jebem li vam majku, pokvarenu!
Isključio je TV i otišao na počinak.
*
U sredu ga je probudio telefon. Bio je to glavnokomandujući njegovog vasionskog broda, kapetan Bronkus. Obratio mu se na srpskom. Pošto su ga strpali u neki motel u Zaječaru, malo je poprimio naglasak.
- Ustaj, vucibatino!
- Kapetane!?
- Lele, kakoj si selac! Spiš u deset pre podne. Ustaj!
- Razumem! Gde ste vi?
- Eve sam, na stanicu. Sinoć je sletela letilica s klopu i piće, s našu planetu. Dadoše mi kartu za autobus i dođoh.
- Aha. A pratnja?
- More, kakva pratnja? Dođoh ovamo, ko čovek. Bez pratnju.
- Sad ću da uzmem taksi i da vas pokupim.
- Čekaj, more. Nemo' se žuriš. Treba prvo da prestane pucnjava. Ću dođem ja kod teb' u hotel.
Letilica je sletela na jednu od novobeogradskih ulica. Automatski pilot se zbunio i aterirao na isto mesto gde su Zong i njegovi aterirali pre izvesnog vremena. Penzioneri su pucali i trebalo je sačekati vreme popodnevnog odmora. Zong je uključio TV.
- Smrdljive lažovčine!
Isključio je TV. Posle nekoliko minuta neko je pokucao na vrata. Zong je otvorio.
- Pomaže bog, rekao je Nikifor.
- Jebo te on. Upadaj.
Nikifor je po običaju seo na krevet, izbegavajući da gleda u svog domaćina.
- Slušaj, ne možeš puno da se zadržavaš. Samo što mi nije došao komandant. Sleteo nam je brod sa namirnicama na neku ulicu...
- Jel'?
- Aha. Trenutno penzosi pucaju na njega. Valjda će da se umore za sat ili dva. Bliži se vreme ručku.
Nikifor je sedeo i češao bradu. Zong je jurcao po sobi tamo amo, spremajući nered. Bio je u frci.
- A dominice, pitao je Nikifor.
- Može jedna, na brzaka.
No, tek što su seli za sto, u sobu je bez kucanja upao kapetan Bronkus. Komandovao je mirno, a Zong je skočio i ostao kao ukopan.
- Loše izgledaš, Zo, zarežao je Bronkus, sočno akcentujući.
- Razumem gospodine kapetane!
- Koji ti je ovaj bogomoljac?
- Nikifor, gospodine kapetane!
- Lele, a šta radiš s njeg?
- Igramo domine, gospodine kapetane!
- Aha. Dobro. Reci na drugara da ode nazad u crkvu, a ti i ja idemo po ostali.
Zong je ispratio Nikifora, a zatim su Bronkus i on otišli na Novi Beograd. Pucnjava je prestala. Ostali članovi posade su se pojavili u naredna dva sata, a onda su svi zajedno seli u letilicu i odvezli je na propisano mesto, prostor Praking servisa, ispod Brankovog mosta, gde se nalazio i matični brod. Država je plaćala ležarinu. Zong je primetio da su svi osim kapetana u sličnom raspoloženju kao i on, te da ne nalaze ničeg interesantnog u svom boravku u Srbiji. Razdeljena su im sledovanja, a zatim su svi krenuli kućama. Kapetan Bronkos je insistirao da Zong i on te večeri izađu u grad, loču i jure ribe. Zong je morao da pristane, iako nije nalazio ničeg posebnog u gadnim ljudskim ženkama, njihovim ljigavim stvarima u gaćama, groznim dugačkim dlakama na temenu i smešnim kuglama ispod majica. No, kapetan Bronkos se izgleda odlično snalažio u Srbiji. Valjda je zato i bio kapetan. Rekao je da ide da se malo promuva po gradu, te da će doći kod Zonga u deset uveče.
Kad je stigao nazad u hotel, Zong je otvorio paket. Bilo je tu svega i svačega. Bilo je nekoliko pisama od kuće. Sestra mu se hvalila da je imala seks sa sedmoricom istovremeno. Zongu je bilo drago zbog male. Bilo je tu nekoliko različitih vanzemaljskih namirnica, a našao se i jedan sendvič od bumbina, koji mu je poslala majka. Pojeo ga je u slast, a ostalo je strpao ispod kreveta.
*
Večernji provod bio je nikakav. Kapetan i on sišli su u noćni klub hotelaGledali su striptizetu na šipci, a Zong nije mogao da ne primeti kako kapetan iskreno uživa u performansu. Onda su se napili i zaspali u separeu. Kad su se probudili bilo je jutro. Niko se nije usudio da ih dira. Kapetan je, iz nepoznatog razloga, bio veoma ljut i nervozan. Bez reči je seo u taksi i otišao na stanicu. Zong je otišao u sobu i legao da spava.
Probudio se tek u kasno posle podne. Spavao bi on još, ali ga je probudilo kucanje na vratima. Nikifor. Zong je izgledao loše, ali Nikiforu je verovatno stalno izgledao loše, tako da sigurno ništa nije ni primetio. Bolele su ga obe glave. Biće da je to mamurluk. Seli su za astal i počeli da igraju domine.
- Burna noć, a, pitao je Nikifor.
- Kako si primetio?
- Pa, bazdiš na alkohol, prijatelju.
- A.
Jedno vreme su ćutali.
- Šta ima novo kod kuće, pitao je iznenada Nikifor.
- Ništa što bi tebe interesovalo.
- Hmm...
- Šta je?
- Hmm...
- Šta je, bre?!
- Nešto sam mislio da te pitam...
- Ti si danas baš raspoložen za razgovor. Pitaj.
- Pa, znaš kako, vi tvrdite da sve znate, da znate kako je sve nastalo, kuda ide i tako to...
- Da. Pa?
- Pa, zanima me, jel' ima života posle smrti?
- Nikifore...
- Ne, ne, baš me zanima! Reci mi. Moram da znam.
- Smejurija. Kakav, bre, život posle smrti. To su gluposti.
- Pa šta je onda svrha?
- Čega?
- Života. Zar te nije nikada interesovalo zašto si rođen, šta je tvoja svrha?
- Slušaj debilu, zato smo i došli ovde, da vas tome naučimo. Imate potpuno pogrešan pristup. Ali, ne bih smeo da ti pričam o tome, pre zvaničnog početka misije.
- Ajde, reci bar nešto. Neću nikome ništa da prenosim. U principu, možeš da mi kažeš bilo šta, ja ću i dalje verovati u boga.
- Kakve onda ima svrhe da ti bilo šta pričam? Pitaj boga.
- Ne, ne, pričaj, pričaj!
- Dobro, evo...
- JAO!
- Šta je sad?
- JAO, JAO!
Nikifor je skočio sa stolice i odmakao se u ćošak. Pokazivao je prstom na Zonga.
- ŠTA JE, BRE, POPE!?
- Jao, tvoje oko...
- Koje?
- Na levoj glavi, treće s desna...
- Da?
- Ispalo je.
- Pa šta.
- Kako pa šta, čoveče?! Ispalo ti je oko.
- Kakve veze ima? Imam ih još pet, a i ono će ponovo da izraste.
- Je l'?
- Pa, da. Najobičnija prehlada. Mora da je od onog sendviča od kuće. Neki bacil se prošvercovao. Zar vi nemate prehlade?
- Imamo, ali nam od njih ne ispadaju oči. Curi nam nos.
- Zar to nije gore? Jel' vam ponovo izrasta nos?
- Ne, ne, curi nam iz nosa. Sline.
- Pa jel' vam posle ponovo izrastu?
- Ne, bre, ne ide to tako, ali nije ni bitno. Znači, nije ništa strašno?
- Ma jok, prehlada kažem ti. To se u normalnim okolnostima dešava dva do tri puta godišnje. Sedi nazad da igramo. Znam ja šta je, loše ti ide, pa izmišljaš gluposti da te ne bih odrao u dominama.
Nikifor se nasmejao i seo. Nastavili su da igraju a Zong ga je pobedio nekoliko puta zaredom. Posle toga Nikifor je otišao, a Zong je uključio TV.
- Kakva odvratna licemerna lažljiva gamad.
*
U četvrtak je bilo izuzetno dosadno, jer se Nikifor nije pojavio. Zong je isključivao i uključivao TV, gledao kroz prozor, čekao, ali se ništa nije desilo. Još jednom je pročitao sva pisma od kuće i legao da spava.
*
U petak ujutru je ponovo uključio TV.
- Iznenadna epidemija širi se neviđenom brzinom. U roku od dva sata, dvadeset hiljada ljudi je zaraženo, a osam hiljada je umrlo. Ovo je prava katastrofa, ali još nije zavedeno vanredno stanje. Ministarstvo zdravlja je izdalo saopštenje u kome se navodi da nema razloga za strah, da se ništa posebno ne dešava i da građani ne podležu propagandi uperenoj ka ugrožavanju suvereniteta naše zemlje...
Zong se počešao po desnoj glavi. Prikazivali su slike sa beogradskih ulica. Narod je ležao po trotoarima, a oči su im ispadale iz duplji. Zong se počešao po onom oku koje je juče ispalo. Bilo je tu. Ugasio je TV.
*
U subotu ujutru Zong je uključio TV, ali nije bilo nikakvog programa. Pogledao je kroz prozor, ali nije bilo ljudi. U stvari, bilo ih je, ali su ležali mrtvi, tu i tamo. Zvonio je telefon. Kapetan.
- Lee leee, lee leee, vide li ovo, poručniče?
- Šta?
- Leee leee, svi pomreše. Šta to bi?
- Ko pomreo?
- Svi. Svi ljudi.
- U Beogradu?
- Ma jok. Na celu planetu. U roku od 24 sata. Strefila gi neka čuma!
- Kapetane...
- Oj!?
- Mislim da znam o čemu je reč.
Zakazan je hitan sastanak pored vasionskog broda, na prostoru Parking servisa. Trebalo je malo vremena da se svi okupe, jer nije bilo ljudi, a samim tim, nije bilo nikog da vozi vanzemaljce do Beograda. Kako je naišao, kapetan je počeo da viče na Zonga. Ponovo je pričao vanzemaljski.
- Kretenu! Znao sam da ti imaš neke veze s ovim!
- Kako, kapetane?
- Čuo sam na televiziji da je prvi oboleo neki pop. Dok sam pešačio od Zaječara ka Beogradu, sabrao sam dva i dva i opkladio se sa samim sobom da je u pitanju onaj tvoj bogomoljac s dominama.
- Vrlo moguće. Znate, pre neki dan sam u paketu od kuće našao sendivč s bumbinama. Poslala mi majka.
- Baš lepo od tebe što si ga podelio s nama.
- Bio je samo jedan sendvič, a vi ste išli u grad. Nisam stigao da...
- DOBRO! BOLI ME UVO ZA SENDVIČ! ŠTA SE KOJ MOJ DESILO OVDE?
- Pazite, sledećeg dana mi je ispalo oko.
- Pa?
- Ispalo je samo jedno i odmah je ponovo izraslo. Nikifor je bio kod mene kad se to desilo. Posle ga nisam ni čuo ni video.
Kapetan se uhvatio za glavu.
- Kakvo sranje! Hoćeš da kažeš da je sve ljude na planeti pobilo tvoj sendvič s bumbinama?
- Vidite da su im svima poispadale oči. Šta bi drugo moglo da bude? Ko bi rekao da jedna smrdljiva prehlada može da bude tako fatalna za njih.
Kapetan se nervozno šetao, a zatim je došao do Zonga i uperio prst u njega.
- Za ovo si ti odgovoran! Ti i tvoja majka, koja ti krišom šalje sendvič na drugu planetu! Propade nam misija zbog vas! Dobro me slušaj Zong, ako padam ja, padaš i ti, a ako ja ne padnem, ti padaš u svakom slučaju! Jel' to jasno?
- Ramumem kapetane.
- Pokret.
*
Sedeli su ćutke u vasionskom brodu. Zemlja više nije bila u vidnom polju. Zong je i pored velike odbojnosti preka Zemljanima, a naročito Srbima, osećao neobičnu nostalgiju i grižu savesti zbog svega što se dogodilo. Mozgovi su mu govorili da idiotska bića nisu bolje ni zaslužila, ali mu ipak nije bilo prijatno. Kapetan je bio ljut.
- Gospodin ždere sendvič! A šta da se nama tako nešto dogodilo? Da tvoj pop dođe na našu planetu i krka prase, pa posle dobije gasove, od kojih svi mi pomremo? A? A? Debilu!
Zong je pokunjeno ćutao i gledao u pod.
- Kapetane.
- A?
- Šta je smisao života?
Marko Vidojković
Citat
лицемер ми је скроз у неком пинк фазону... ма, о укусима не вреди расправљати, ипак- не хвала.
NSdjanka kaže:
...Nisam procitala samo njegovo delo ''Djavo je moj drug''...al za sad mi se najvise dopadaju Crvenkape 
). Vidojkovich preteruje, dal zbog kompleksa il chega god, precenjuje sebe kada pricha kroz glavnog junaka i iritira fine ushi, ali je razumljiv i duhovit. 
Odgovor: Marko Vidojković
