Фејс оф
- Пази ово...
- Шта?
- Питање... Рецимо деси се да умреш, и шта се онда деси са твојим фејсбуком ако никоме ниси дао шифру?
- Како шта се деси?
- Па не знају сви људи да си умро, пошто тамо фала богу имаш пун курац будала којима се не би ни јавио на улици, и онда они наставе да ти шаљу разне риквесте а ни не знају да више ниси жив.
- Мислим да ће ми кад умрем фејсбук бити најмања брига, а још мања људи које сам тамо безвезе додао а не знају ни да сам умро. Дал ме разумеш.
- Па да али глупо је, онда пошто си умро, некако би било логично да ти угасе налог?
- Шта је поента? Ако си планирао да умреш, дај ми пасворд па ћу ти ја угасити фејс, најмањи проблем.
- Ма не бре...
- А могу и на сестру да ти пазим.
- Ма дувај га, слушај, сад озбиљно, ово може да буде добар бизнис. Само је питање времена када ће неко направити социјалну мрежу за виртуелно гробље! Зашто ми не будемо први?!
- Будемо први шта?
- Па направимо социјалну мрежу за људе који више нису живи!
- А како ће да ти се региструје неко ко није жив?
- Па неко његов ко је жив.
- Па ако је неко жив, зашто не би отишо на фејс или спејс?
- Знам да сам имао идеју, сад си ми је пореметио... да се вратимо на то да си умро, и имаш проблем са својим фејс налогом.
- Логично. Настави.
- И сад... то људи треба да знају. Мало је морбидно да рецимо твој неки ортак, рецимо ја, направи ивент за твоју сарану и шерује га.
- Тотално морбидно. Maда би било интересантно видети ко би постао фан моје сахране.
- А поврх свега, и такав ивент би био на српском, и онда газде фејсбука не би виделе да си умро, тј не би сконтали, и оставили би ти налог и даље!
- А јел могу да те питам нешто?
- Наравно!
- А ко су газде фејсбука?
- Ма јеби се, озбиљно причамо.
- Па озбиљно, откуд знаш да нису Срби, и откуд ти идеја да гледају све шта неко ради.
- Kao прво, вероватно су Јевреји, а као друго, уместо да ми помогнеш да разрадим идеју и направимо неки динар ти опструишеш.
- Добро, ајде лагано... Ја сам умро, јел тако?
- Дабоме.
- И... хоћу да се учланим у социјалну мрежу на Интернету?
- Не баш... поента је да ти се угасе налози, да људи знају да те више не спамују, да не гаје илузије да си жив и да ћеш кликтати на линкове које ти шаљу.
- Али ја иначе у животу не кликћем на та срања, како сада уопште знају да сам жив?
- Управо тако! Јел ти сад постаје јасније?
- Не. Ајде молим те да причамо о нечему другом.
- Не не, ево решења! Кад умреш, и чим неко однесе умрлицу да да у новине, то те аутоматски региструје на нашу мрежу?
- Како си јој смислио име? Рахметлија?
- Нисам још... не прекидај ме сад кад сам се залетео... значи, где сам стао?
- Питао си да ти пазим сестру кад ти глава експлодира од глупости.
- Добро... у реду... не мораш... сам ћу разрадити идеју, сигуран сам да се Интернет не користи толико код покојника.
- То је једина логична реченица коју си рекао, и уједно најглупља, ал нема везе.
- Не мораш... нема везе... није ни битно...
- Имаш још неку идеју?
- Имам али их чувам за себе.
- Шта још чуваш за себе?
- Небитно...