Henri Marie Raymond de Toulouse-Lautrec-Monfa se rodio u Albiju, 1864. godine. Bio je direktan potomak loze grofova Tuluz.Bio je sin grofa Alfonsa i grofice Adele de Tuluz-Lotrek. Anri je bio njihovo prvo dete. Imao je i mlađeg brata Rišana rođenog 28. avgusta 1867. ali je on umro odmah sledeće godine. Njegovi roditelji su bili bliski rođaci, tačnije njegova majka se udala za brata od tetke, u nameri da očuvaju što čistiju aristokratsku krv, ali i da bi porodično bogatstvo ostalo u familiji. U to doba se još nisu znale posledice spajanja osoba iz bliskog porodičnog kruga, tako da je Anri za posledicu od malena imao genetsku manu. Njegov otac, Alfonz, bio je zanesenjak i naročito je isticao svoje plemenito poreklo. Bavio se sokolarstvom i svi su ga pamtili po tome. Svakako nije bio čovek koji će razumeti svog sina i njegov talenat. Do svoje četrnaeste godine, Lotrek je normalno rastao. Malo bledunjav i slab, ali kao i ostala deca. 1878. godine usled jednog teškog pada, slomio je butnu kost. Godinu dana kasnije, upao je u jarak i slomio i drugu nogu. Pošto kosti nikada nisu potpuno srasle, noge se nisu normalno razvijale kao gornji deo tela i posto je bogalj. Na svim autoportretima, Lotrek je svoje bedno telo prikazivao u preteranim disproporcijama.
Još u najranijim godinama, pokazivao je ljubav prema crtanju i slikanju. Kao i svi mladi umetnici toga doba, menjao je ateljee u kojima je izučavao slikarstvo. Prvi učitelji bili su mu Rene Prensto i Džon Luis Braun, najbolji slikari životinja.
In bed 1893
Nešto kasnije, upisao se u atelje Bonaa, akademskog slikara koji je tada bio vrlo popularan. Bona je hvalio njegovo slikanje, ali je naročito bio protiv njegovog stila crtanja. Govorio je da je naprosto užasno!. Zbog toga odlazi iz ateljea i jedno kraće vreme uzima časove kod slikara Fernana Kormona. Tu se upoznaje sa Van Gogom i drugim mladim i ambicioznim umetnicima, ali uspeva da izazove skandal svojim slikanjem i iznervira svog mirnog i povučenog profesora.
Moulin rouge, la goulue (poster) 1891
1884. godine odlučuje da se preseli u Monmartr, kvart koji je u to vreme bio stecište raznih umetnika. Sa svojim prijateljem Grenijeom, stanovao je u ulici Fonten. Na njegovu veliku radost, Dega je radio u svom ateljeu tačno preko puta njegovog i ostavio veliki uticaj na njegov stil slikanja. Ipak, formirao ga je Monmartr. Kafane, mjuzik-holovi, cirkusi, barovi i javne kuće, sva ta mesta su imala magnetski uticaj na mladog Lotreka. Tu se osećao kao kod kuće i nije pokušavao da ulepša taj paralelni svet. Prikazivao ga je iskreno, onakvim kakav jeste, bez lažne skromnosti, težak, surov, ali i privlačno blistav, zabavan. Mnoge od tih ljudi, slikane krejonima i bojama, učinio je besmrtnim Ivet Gibler, Valentina, Žan Avril, Mej Belfort, La Guli ili klovna Futit.
Deset godina života u jednom čudnom ateljeu u ulici Gulenkur, od 1887. 1897. godine, predstavljaju prvi Lotrekov pad. Pijančenja i duga noćna lutanja kroz Pariz, jedva su mu ostavljala vremena za rad. Mešao je sva moguća pića i pravio svoje izmišljene koktele da bi zabavljao društvo, posećivao je bolnice da bi prisustvovao operacijama, trke, sudnice, cirkuse i sumnjive noćne klubove. Radio je plakate za Aristida Brijana, litografisao je jelovnike, note i pozorišne programe, ilustrovao je knjige i stone mape, radio je slike za ilustrovane magazine kao što je La Rire.
Jane Avril 1893
Radio je grozničavo kao da mu je svaki dan poslednji. Ceo svoj život je proveo u Francuskoj, ali je pravio povremene izlete u inostranstvo. Posetio je Španiju i bio oduševljen El Grekom i Velaskezom, u Briselu je braneći Van Gogova dela zamalo završio na dvoboju, u Holandiji je doživeo veliku neprijatnost, jer su se ljudi stalno skupljali oko njega misleći da je iz nekog cirkusa i da će ih zabaviti svojom tačkom. Ipak, najviše je voleo da odlazi u Englesku i tamo je imao dosta prijatelja Čarls Konder, Oskar Vajld, Artur Simons i Vistler. U februaru 1899. godine, ludom životu je došao kraj. Prijatelji i porodica su shvatili da nešto treba preduzeti i smestili su ga u sanatorijum u Nejiu, u Blizini Bulonjske šume. Zahvaljujući dobroj nezi, Lotrek se brzo oporavio. Puno je radio i napravio divne serije cirkuskih skica potpuno iz glave. Ove skice su objavljene u dve knjige pod nazivom Cirkus. Crtao je klovnove, pse, konje, akrobateZbog ovih radova, lekari su odlučili da ga puste iz sanatorijuma, sa zaključkom da takve crteže ne može da napravi lud čovek. U prvo vreme, bilo mu je dobro, klonio se pijančenja i noćnih klubova, putovao je i radio litografije i slike.
La Goulue arrivant au Moulin Rouge 1892
1901. godine, ponovo su počele nevolje u Lotrekovom životu, opijanja i posećivanja starih mesta. Majka ga je prenela u porodični zamak Malrom, gde je umiro 9. septembra iste godine. Za spobom je ostavio veliki broj crteža i slika, litografija i skica. Nije pisao, ali je svakako svojim crtežima zabeležio vreme u kom je živeo u ljude koji su ga okruživali. Osuđivn i hvaljen u isto vreme, postavio je osnove dobre ilustracije i do dana današnjih ostao uzor mnogim ilustratorima magazina. Živeo je svoj raskalašni život ne misleći na sutra i ostao velika tajna. Možda je najbolje da tekst o Tuluz Lotreku završimo citatom Artura Simonsa:
Bio je velik, bio je genije, bio je slavan, bio je mnogo hvaljen i mnogo kuđen; osećao je strast prema stvaranju i strast prema ženama; bio je potomak jedne od najstarijih francuskih porodica; bio je nemoralan i nečovečan; nije bio ni rasipnik ni degenerisan; bio je obdaren podrugljivim humorom i stalnim prisustvom duha; obožavao je noći više od dana; obožavao je i mrzeo beskrajno; rasuo je svoje zdravlje na razuzdan život; imao je neverovatno sigurno oko i isto tako sigurnu ruku; mogao je da slika izvesne stvari koje nikad do tada nisu postojale na platnu; bio je ljutit kada se u njemu probude brutalni nagoni; sve to uzeto nadohvat, predstavlja neke od osobina Lotrekovih neka od njegovih osnovnih osećanja.
Alone 1896
Prijateljstvo sa van Gogom
Poznato je i Tuluzovo veliko prijateljstvo između njega i Van-Goga. Naravno ne tako veliko kao između Gogena i Van Goga, ali je između Tuluza i Van Goga postojalo izvesno postovanje i divljenje za rad onog drugog. Štaviše Van Gog je i jedno vreme odsedao kod Tuluza, svaki put dok je boravio u Parizu ali Pariz nije bilo mesto inspiracije za van Goga i on se brzo vraćao u Holandiju.
Tuluz je prvo upoznao Vinsentovog brata Tea, koji se bavio trgovinom umetničkih dela. Teo je po Vinsentovom zahtevu upisao brata u školu slikarstva kod Kormona. (Tuluz je tada već pohađao Kormanov atelje i njegovu školu lepih umetnosti, a prošao je i kroz Bonaov atelje. U Kormanovom ateljeu osim Van Goga Tuluz sreće i Emil Bernara kao i Anketena) Uprkos činjenici da je Van Gog tada bio prestar za učenje (tada je imao 33 godine) Teo po želji brata da postane slikar upisuje ga gde sreće Tuluza, gde postaju veliki prijatelji. Tuluz koji je već bio dugo učenik i stanar Monmartra, uputio je prijatelja gde da kupuje slikarski pribor (tada su svi kupovali kod takozvanog čiča Tangija koji je davao slikarsku opremu na veresiju. Van Gog će mu posle posvetiti par slika), i sličnu opremu. Uprkos smejanju Tuluz je uvek ostajao veran svom prijatelju, a kada je do Pariza doprla vest da je Van Gog odsekao sebi uvo i završio u ludnici, Tuluz i pored svega staje na njegovu stranu, svađajući se sa ljudima pa čak pokušao da se tuče ali su ga ljudi često izbegavali u tim situacijama zbog svog vizuelnog izgleda. Ta činjrenica bi ga još više razbesnela. Posle smrt Van Goga Anri Tuluz-Lotrek zajedno sa drugim slikarima organizuje posebnu izložbu na kojoj su izloženi radovi Van Goga u sećanje na njegovo ime.
Vincent van Gogh Sun
Citat
