Đorđe Balašević

[sussi]

...
Volim ga zato što mu pesme dišu, žive su...

Da to je to ima divne pesme, vojvodjanin i pogadja u kada ih zapeva, njegova lezernost i vojvodjanska osecanja nas doticu a sve ostalo me neinterezuje. Rado ga slusam

[visanthia]

...kad bih umela da pišem,i ja bih isto pisala...

[Becar]

Koje su vama omiljene pesme nama dragog i uzornog coveka.
Sta ocekujete od filma Prica o Vasi Ladackom?
Napred Djole samo tako

[broj310]

чекајући монтенегро експрес
цитрон песма
...буба ердељан
црни лабуд
дивљи бадем
дођошка
луњо
марина
ноћ када сам препливао дунав
последња невеста
провинцијалка
додир свиле
галиција
пред задњи снег
анкица
људмила
....

[remorker-bgd]

Uh...imam jedno 150 najdrazih, a ostale jako volim

Remorker
Miholjsko leto
Drvena
Na pola puta
Ringispil
Na bogojavljensku noc
Marina
Na posletku
Galicija
Civutski vrt
Pred zadnji sneg
Provincijalka
Portret mog zivota
Slovenska
Jos jedan dan bez nje
Nemam nista sa tim
Poslednja nevesta
Sedam osmina
Saputnik
Divlji badem

eto...20 sam nabrojao...ne mora ovim redosledom...i ne mora ovih 20

[Mish]

Uh...imam jedno 150 najdrazih, a ostale jako volim

I ja, , i ja
Može top 5:

Provincijalka
Jednom (su sadili lipu)
Na bogojavljensku noć
Život je more
Slovenska

[psssst]

lakse bi mi bilo da nabrojim one koje "ne volim" tj volim manje od drugih

Trenutno su mi u player-u pretezno balade

Slovenska
Provincijalka
Civutski vrt
citron pesma
lepa protina kci
sin jedinac
naposletku
nedostaje mi nasa ljubav
neko to od gore vidi sve
pa dobro gde si ti
stih na asfaltu
drvena pesma
galicija
i 'princeza' tj Jaroslava
i mozda jos po koja

A komentar kad neko uzme slusalice i pusti redom pesmice je - ove pesme ce te jednom baciti u bedak

[euridika]

Pesma nad pesmama za mene za uvek je: "Ne lomite mi bagrenje"

Iz nekih drugih ću da ukradem poneki stih, jer mi u suvom nabrajanju naslova pesama nema baš neke posebne čarolije, a Balašević jeste čarolija.


Sevdalinka
"Osta ovaj stari kompas u grudima... A po polju nikli zabrani...
Crne senke što se gnezde u ljudima nadleću me kao gavrani...
Nekada sam putovao po mjesecu... Kroz vilajet pun hajdučije...
A sada me oči ljudske plaše više nego vučije..."


Branislava
"Ja sam pred život istupio naježen... I razdrljen
K'o pred streljački vod u zoru
I strah me... Nepromenjen... Dok metak putuje
Al' sa sudbom se natežem... Onako zagrljen
K'o dve pijane lude na šoru
Znam, kaljavo ordenje na mom kaputu je..."


Ljudmila
"Spalio je juli seno
A Tisa nezapamćeno opala
I otkrila sprud kraj šlepa
Ko stvoren za njena lepa stopala
Stari joj je bio lađar
Polu Rumun, polu Mađar, besni ker
Prema meni nikad zao
Nekako je znao da mu volim kćer....

....Ne stvarno nije nesreća što me se ona ne seća,
Nesreća je što se ja nje sećam...."


Za treću smenu
"Ponekad tragam i ja, za zlatnim runom.
Mozda ću sanjati dim, vatru i čelik.
Nisi ti kriva za to, ma volim te puno.
Hajde sad, daj mi pred san poljubac velik...
Pa naspi još jednu...
Pa naspi još jednu, za večite krivce,
za balansere,
naspi još jednu za moje drugare..."


Odlazi cirkus
"Laku noć dame i gospodo.
Eto, i ova predstava je završena.
Nadam se da ste uživali u njoj.
Bilo je zadovoljstvo glupirati se za vas sve ove godine.
Nadam se da ćemo se još videti u nekom drugom gradu,
na nekoj drugoj predstavi,
u nekom drugom cirkusu...."


Nevernik
"Ne volem kad me uzmu na nišan:
dal' sam od njinih il' baš i nisam?
Sloven sam, belac, slobodni strelac.
Za svaki slučaj još uvek samo svoj..."


Čovek sa Mesecom u očima
"Ne znaš ti šta znači ubiti grad,
ne znaš ti bauke kaljavih rovova.
Ne znaš ti šta znači spavati sad,
čim sklopim oči, ništa osim tih krovova!
Kada sklopim oči nebom naiđu mobe,
zamirišu gostinske sobe, nebom svadba odzvanja.
Kada sklopim oči nebom promiču lica,
zatreperi roj tamburica, Dunav sedef odranja..."


Requiem
"Kad god prođem ulicom
sa tvojim imenom
Pomislim na Onu Pesmu.
Već je godinama ne pevam,
Stari refren nikom ne treba...
Ma, ljudi pesme kratko pamte,
Eh, Komandante...
Ostaće u knjigama
i priča o nama:
Balkan krajem jednog veka...
Svako pleme crta granicu,
Svi bi hteli svoju stranicu,
Tope se snovi kao sante...
Eh, Komandante... "


Živeti slobodno
"...Ma, čitav plen da skupe, pa ne mogu da vas kupe
Da vam mladost kao sitan kusur odbroje!

Živeti slobodno Svetom se oriti
Okićen perom sokola, za urok protiv okova
Živeti slobodno. Pesmom pokoriti
Tvoj steg na svakom gradu je gde ti se neko raduje!
Svako je jutro novo ušće Poteci kao rečica.
Neka se trnje plete gušće Nebo je tvoja prečica
I zdrobi lažne dijamante ko ljusku šupljeg oraha
Nek bulevari sveta pamte muziku tvojih koraka..."

[Mish]

Iz nekih drugih ću da ukradem poneki stih, jer mi u suvom nabrajanju naslova pesama nema baš neke posebne čarolije, a Balašević jeste čarolija.

U pravu si.
Provincijalka

Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih.
Usamljeni galeb iznad mora osrednjih.
Reči bi sve pokvarile,
samo se ćutke pokraj mene stisla.
Sami, svoji, izbeglice iz besmisla.
Jednom
Hej, sve to dođe na svoje.
Davno pravila znam:
samo tuge se broje...
Na bogojavljensku noć
Bila je moja zlatna šansa... A tek sam načeo svoj krug
Moj mali Sančo Pansa... Moja ljubavnica...
Saborac... I moj najbolji drug...
Nikad ne pričaju o njoj...
A ja se ne raspitkivam...
Ukrstim politru i noć...
I na taj krst se, tu i tamo, prikivam...
Već me i Dunav pretiče...
Moja me senka spotiče...
Al ništa me se ne tiče...
I malo šta me pomera i dotiče...
Sem, katkad, Nje...
Život je more
Lome me vali, nose me struje.
Oseka sreće, a tuge plima.
Šiba me nebo bičem oluje,
al' još se ne dam i još me ima.
Slovenska
O, zagrli me sad, jako, najbolje sto znas
i nemoj crnoj ptici da me das.
O ne, ne brini, proci ce za tren,
ja sam samo malo lud i zaljubljen.

[remorker-bgd]

Ankica

Kroz tanušnu maglu kao zejtin po staklu dan se razliva tih
Mislim sreda-četvrtak? Il' već neki od njih
Najtiše što može, ko sa predstave loše, iskradam se iz sna
Iz ogledala viri jedan stariji ja
A nad Novim Sadom vetar kinji oblake
Počinje još jedan dan bez nje...

Eleonora

Dal' grom odabira hrast?
Ili se to pak hrast munjama nametne?
Za to baš nemam reči bog zna kako pametne...
To je ta sudbina, valda?

Julia

I tako... Krckam dane k'o orase
Šta zagorči ne mora se zagristi
Sejem svet kroz sitno sito... Tražim nešto naročito
Pokajnika i begunca... Nekog s one strane sunca

Bože, Bože

Bože, Bože, di baš ja, od svih sretnih Cigana,
da se rodim baš kad zadremaš?
Da me ne blagosloviš... Nikad ni ne osloviš...
Dok za nekim... Makarkakvim... Vašar raspremaš?

Samo ako išta znam,onda znam da budem sam...
Tu sam isti na mog ujaka...
Lula i kabanica... Britva i brojanica...
Prijatelja ko u kurjaka...

Čivutski vrt

Ako dirneš u čivutski vrt... Kletvu ćeš nositi ko srebrn zvončić...
Bićeš žedan kraj bunara... I siromah s puno para...
Sve ćeš dijamante dati za smešni cirkončić...
Ko u tuđi vrt uđe... Crn lebac mesi... U crnom plehu...
Eh... "Ne poželi ništa tuđe..." Svi smrtni gresi... U tom su grehu...

Drvena pesma

Snio sam noćas nikad prežaljenu stvar...
Mog drvenog konjića...
Kanap i zvuk točkića...
Vrbice zvon...
Za mnom verni Sančo moj...
U pohodu na Nespokoj...

Snio sam sanduk, crni, srebrom okovan...
Novembar... Izmaglica...
I kvartet dragih lica...
Maleni čun... Nasred luke pokisle...
Da me u večnost otisne...

Galicia

I tek da znaš... Mesec u žici je... Zvone na večernje zvona Galicije...
I neka mi to ne uzme nebo za zlo...
Al ti si jedino čemu se molim...
Brinuću već ja... Nemoj ti brinuti... Ma, da sam 'teo već sam stoput mogo ginuti...
Dok otiče Visla... Natraške, van smisla... I kreću jata pokisla... Daleko...

Marim ja

Al' marim ja,
to su samo kapi vremena
prosute k'o šaka semena
po širokoj njivi Gospodnjoj.

O, marim ja!
Gde su sada davni nemiri,
razigrani beli leptiri,
dani zvezda poklonjeni njoj, zauvek?

Marina

Marina, dal' ćemo se ikad sresti?
Ja ne znam kuda će nas to odvesti.
I dobro je to što ne znamo kraj,
Sad zbogom, neću reći da te volim,
ali znaj,
Marina, ti si bila moja pesma i moja plima.

Miholjsko leto

Tajne su tu zato da ih neko nasluti...
Postoji reč koja vredi tek kad se odćuti...
Bogu je kanuo čaj... Svud je prsnuo sjaj...
Jedan platan će ostati zlatan...
Ona kroz smeh čvrsto svoju kajdanku stišće...
Ne drhti On... To je samo to uvelo lišće...
Blaženo Miholjsko Leto...
Jedno i sveto za njih...

Na pola puta

I vidis vec sam tu, na pola puta - sve je dim!
I fotografije od vremena izbledele.
I vidis vec sam tu, na pola puta, sad mi trebas ti,
budi vodic moj kroz mutne predele.

Naopaka bajka

Postoji put koji namernike bira...
Tajnovit drum... Uvek najboljima sklon...
Jer nekad Nebo samo crne dirke svira...
I traži notu za taj ton...

Nedostaje mi naša ljubav

Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko čarobni cekin...
I tad sam svoj... Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj lični Harlekin...
Ponekad još... Suza razmaže tintu... I ko domina padne zid u lavirintu...
Tako prosto... Ponekad još stignemo do nas...

Portret

Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
A crnu nisi štedela,
ali bez nje bi bela još izbledela -
bez crne bela ne bi vredela.

Poslednja nevesta

Nista lakše nego sebe slagati...
Niљta lakše neg se nasmrt opiti...
Niљta teže nego zalud tragati...
Od sto drugih nju sam hteo sklopiti...
Srce cupka, al misao okleva...
Čeka da se stvari same dese...
Tuga lepše zvuči kad se otpeva...
Pesma sve podnese...

Bog je katkad pravi šeret...
Na strmini doda teret...
I potura Nedohvatno da se dohvati...
Bog je dobar... Kako kome...
Bolje ne pitaj o tome...
Ućutacu ili ću opsovati...

Provincijalka

Napiši mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li ću umeti.
Reči jesu moje igračke, cakle mi se u glavi kao oni šareni staklići kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u očima kad zazmurim.
Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke stvari neprevodive u reči, ne znam...
Napisi mi pesmu, molila je, i nisam znao da li ću umeti. Voleo sam je tako lako, i tako sam teško to znao da pokažem.
I onda, odjednom, na rasporedu mladeža na njenim leđima, kao tajnu mapu, pokazala mi je u koje zvezde treba da se zagledam...
I tako, eto ti pesma, ludo jedna...

Remorker

Spusti svetla, oduzmi gas,
smešnih stvari se bojimo.
Misliš da neko pita za nas?
Kao da ne postojimo.

Stavi misli u prazan hod,
stresi zvezde k'o dudove.
I polako nasuči brod
na te plišane sprudove.

I sanjaj...

Pred zadnji sneg

Ja nemam nigdi nikoga... Al moja priča prosta je:
Štogod ih manje zavoleš, menje ti njih nedostaje...
I nisam kadar švindlati... za sobom skele paliti...
Da silom steknem nekog kom ću faliti...

Obećo sam da te neću pominjati...
Bogarati i sudbinu proklinjati...
U varoš se preseliti... Orcati i veseliti...
Obećo sam srca teška... Obećo sam... Al jebešga...


Eto, toliko...da ne preterujem baš...

[la femme]

Svi ste naveli super pesme i stihove (da ih sad ne ponavljam)! Jedna od mojih omiljenih je Ljudmila

"Zaklela me da je cekam
da ce me se cela veka secati,
na promaji zar malakse
ima l' ista lakse neg' obecati..."

Divni stihovi... ima ih jos puno...

[veljko yaric]

pesme su mu super i sve i jednu obozavam kao sto su : mirka,ne lomi te mi bagrenje, prica o vasila dackom,ne volim januar itd itd ali on kao covjek je cigan.

OBRAZLOZENJE: ko je on da se izvinjava u ime srba muslimanima na koncertu u Sarajevu za srpska nedjele kao mi smo po njegovom bili koji smo napadali i pljackali. predpostavljam da je to rekao da se ulize njima i zato je po meni cigan

[Neuhvatljiva_]

Mrtvi

Od losih vesti i reklama prognan
utekoh na treci program
gde je, nekim cudom, tekla poznata burleska
svi oni gegovi i lica ista
slikovnica sto se lista

Setno, k'o na dnu skrinje nadjena sveska
osmeh se zaledi na cas
gde su sad Laurel i Hardy
i ovaj ljuti zrika i njegov beli psic

O, svi su mrtvi, odneseni
brsljan je davno prekrio stih
od zla i briga su reseni
al' divna ludost,
k'o oreol jos rominja oko njih

Bila je berba, osta' fotka od nje
leto neznano gospodnje
no, uglavnom, ta su burad otkad popijena
cale s' kacketom, cuvenim, od tvida
putunju sa ledja skida

Deda pred vranca spusta otkose sena
u smedjoj senci bresaka
samo po bluzi poznam majku
i k'o da cujem mobu i kikote niz drum

Al' svi su mrtvi i blazeni
brsljan je davno prekrio stih
od zlih vremena su spaseni
a trag postenja i dobrote
k'o oreol jos rominja oko njih

U godisnjaku skole
vazna lica smekera i bubalica
ali samo jedan moto, drzi se, planeto
sanjari, genijalci, sampioni
zrtvovani k'o pioni

Pale su zastave u cetrdes' petoj
kad god ih sretnem, zale se
sapucu k'o zaverenici
al' pijan dah je vetar sto zmaja ne dize

Ma, vec su mrtvi, a hodaju
ja nisam rodjen da cekam smak, ne
moj zivot nije na prodaju
a kada pletes svoj oreol
za to i nema boljeg mesta nego mrak

[euridika]

Isečak iz intervijua časopisu "Carinik":

"Nedostaju li ti koncerti u Sava centru?

Na neki način da, kad bi znao da mogu biti onakvi kakvi su bili! I kakvi smo bili i Beograd i ja... I Beograd i ja smo malo reterirali. Radićemo koncerte kada i Beograd i ja to zaslužimo, ali desile su se neke čudne stvari... Beograd, koji je za mene uvek bio neka vrsta diplomskog rada, to je bio koncert za koji smo se uvek posebno pripremali... Beograd je imao neku čaroliju, imao je duha... On nam je zadavao kriterijume duhovitosti, brzine razmišljanja... To se na žalost poprilično razvodnilo! Desilo mi se u Beogradu, na jednom od poslednjih koncerata, neko iz publike je viknuo: �Pevaj, prestani sa pričom�! Mislim, to bi sve bilo u redu da je to negde gde me ne znaju i gde ja nisam održao 120 koncerata, gde se uveliko i dolazilo zato što se znalo da ja tu nešto i pričam! Ali, očigledno je to postao jedan događaj na kojem je postalo više šminka prisustvovati... Bojim se da su koncerti u Sava centru pomalo zapečaćeni i adresirani na zaborav i na legendu i da će ostati priča da je bio jedan debeli, iz tu obližnjeg grada, koji je imao preko 120 koncerata u toj sali..."

Meni baš nedostaju. Tako sam završavala i počinjala svoje godine, sa njim i uz njega. Sećam se da su se na jednom od poslednjih koncerata na koji sam ja otišla, u prvim redovima pojavili neki estradni likovi i neka lica koja ni na TV-u nisam mogla da pogledam, a da ne osetim opasnu mučninu. Sećam se da ih je prozvao u toku noći, nekoliko puta. Znam da sam osetila neku gorčinu i uplašila se da su mi ga oteli, kratko to trajalo, pošto su posle došle bombe i 5.oktobar i brdo nekih drugih istorijskih momenata gde mi se potvrdilo da to jeste onaj čovek u koga sam verovala, uz koga sam odrastala i plakala najslađe suze u svom životu.

Neki novi klinci u prestonici će biti uskraćeni za jedan lep komad uspomene koju ja imam čast da nosim sa sobom. Šteta za Beograd, šteta za Balaševića, šteta baš...

[DrinChe]

....Samo sam došao po svog psa...

iz Njegove prve knjige,poslednje poglavlje.
U celini, na http://www.svastara.com/razno/tpd/014.html

Ujutru sam imao sjajan ukus u ustima. Kao da sam celu noc grickao užegle orahe...
Bilo je šest i deset kad sam provalio u svoj stan.
U filmovima takozvane "americke B produkcije", kako ih strucno klasifikuju onano-eksperti, tipovi otvaraju vrata džepnim nožicima i kreditnim karticama, muvaju se kroz tude kuce, prave inventar po plakarima i fiokama pisacih stolova i pritom ne probude nikog živog.
U životu brava škljocne, vrata zaškripe, a parket cvrci kao patos u bioskopu "Narodni", pre renoviranja.
Emilija se ipak nije probudila...
- Mmmmmmmmmmmm...
Sanjala je neke bezobrazluke, i samo se blaženo promeškoljila u snu.
Sagao sam se da je poljubim...
Šta je to? Reklama za deciji sapun?
Stani...
Miris benzina, koji sam doneo u kosi, nije nikako išao uz to.
Ko bi se obradovao da mu se jedan veliki, hladni, raštelovani "zippo" upaljac, u ranu zoru uvuce u krevet?
Stornirao sam poljubac, ali to je samo pomerilo onu ampulu cijankalija koja mi je pukla pod jezikom.
Pa da...
Šta sam se uopšte mislio?
Jedini izlad iz te situacije bio je ulaz pod tuš...
Kolicina vode koja se srucila na moju glavu nekom sposobnijem beduinu bi bila dovoljna da napravi vodopad, organizuje lokalnu poplavicu za svoje društvo, i još da napuni akvarijum i onaj rezervoar iz kog se štrcka voda na šoferšajbnu.
Meni je to jedva poslužilo da dodem sebi...
Obrisavši ogledalo peškirom, namignuo sam kolegi koji je tu maglu probijao s druge strane, pa sam pootvarao, i prevrnuo na dlan, sve moguce tube i bocice koje su mi se našle pri ruci.
O, to je vec bilo nešto sasvim drugo...
Beli jorgovan? Friško rascvetan? Osvežen pljuskom?
Necu da se hvalim, ali pomenuti predstavnik flore osecao bi se malo neprijatno u mom prisustvu.
Ridokosa je spavala, još uvek...
Nisam hteo da je diram.
Sad je to vec suviše licilo na predumišljaj, koji nikad nisam odobravao.
Dotakao sam je nežno, kao balon sapunice, ali reka-ponornica koja je još šumela šupljim socijalistickim zidovima, ipak je malo podronila krhke obale njenog jutarnjeg sna.
Osetila je moju blizinu, izvukla ruke ispod pokrivaca i savila mi ih oko vrata.
- Dolazi ovamo...
Šta da kažem?
Otimao sam se... Grebao... Vrištao... Zvao u pomoc...
Ne vredi...
Bila je jaca...

O moje malo Li...
Kad bi znala kakvi su mi snovi, nikad me ne bi pustila da spavam tako dugo...
Opet sam sanjao da držim koncert pod vodom, na dnu one hale u kojoj svi šetaju, kikocu se, i galame užasno, deseterostruko jace, kao da su oni ti koji imaju mikrofone i presudnu privilegiju razglasa na svojoj strani. U tom haosu, sa previše dodatog "eha", ostajao sam mutav, sam i ignorisan, u olovnim skijaškim cipelama, sa plastelinskom tamburom i oduzetom desnom stranom, pracen muzikom koja je zvucala kao "štimovanje" filharmonije gluvonemih, a moj progutani glas dolazio je uvek sa drugog mesta, izdaleka, sa tavanice, usporen, i promenutih reci, i izazivao urnebesni smeh na podrugljivim i prenaglašenim licima.
Pip. Pip. Piiiiiiiiip!
Treci znak geofizickog zavoda oznacio je tacno cetrnaest casova. Vesti...
Uf...
Moj ružni san bio je prekinut radiom koji je Lija diskretno pojacala, ali i u Rumuniji se izgleda bližio kraj jednom drugom košmaru.
Pucalo se kao na svadbi u Nikšicu...
Princ Tame zatvorio se u zamku okruženom ružama, sa akcentom na trnju, ali se u zlo doba zacula lupnjava na kapiji.
Ko bi to mogao biti?
Poslušne ovcice tajno su se podvrgle operaciji promene pola, i preobratile se u ratoborne ovnove koji su tvrdoglavo i nezadrživo probijali put do svog voljenog pastira sa gvozdenom frulicom.
Zasviraj, i za pojas zadeni...
Stari vampir je odsvirao svoje, i stado je požurilo da mu zadene glogov kolac, brže-bolje, dok se ne sabere.
Izgleda da dugogodišnji dobrovoljni davaoci krvi baš i nisu bili tako dobrovoljni kao što su se pravili.
Znaci, "Juriš na Zimski dvorac - Part 2"?
Dvaput u istom veku?
Da, istorija definitivno više nema ideja.
I ranije se ponavljala i od toga pravila imidž, ali sad je zaista sasvim usitnila.
Nece to na dobro izaci...
Emi-Li je ozbiljno slušala izveštaj, odsutno listajuci neki casopis, ali je primetila da sam otvorio oci.
- Ima i mrtvih...
Znam, lutko. I više nego živih. Ali necu da razmišljam o tome.
Ne dam da mi dan tako pocne, cak ni kad je u pitanju ovakav "restl" od dana, koji pocinje tek u prvim minutima svog petnaestog sata...
Zažmurio sam, pružio ruke, i sacekao da nadode u njih, polako i neminovno, kao Dunav s proleca, i da me ponese u daleko, u nepoznato, negde iza one Velike okuke, gde sve prestaje, ili sve pocinje, sam davo ce ga znati...
- Ovako... Zvao te je Goga... Ili Gaga?
Ocima sam potvrdio da znam o kome se radi.
- Dobro... On te je zvao, i rekao da ce se javiti kasnije, da te pozdravim i da ti kažem da si genije i idiot, ti ceš vec znati zašto...
Plišani...
Našao je, znaci, na telefonskoj sekretarici, moju "Keks-operu", dugu dvadeset i devet sekundi, u dlaku koliko je tražio.
Idiot sam, verovatno zato što mi je trebalo osam godina...
A genije?
Dobro, to je vec jasnije...
- Onda... Nešto pre jedan, zvao je i Dr Popovicki. "Džokejev stari prijatelj"...
Zamislila je to kao veliko iznenadenje, uživala je imitirajuci Popcevo zvanicno predstavljanje, i vidno se razocarala kad je primetila da me to nije narocito dodirnulo.
- Videli smo se, mila. Bio je na pumpi sinoc, do pola tri. Šta sad opet hoce?
To su bile prve reci koje sam izgovorio nakon budenja, i možda je zbog toga sve zazvucalo i ledenije nego što je trebalo, tek, ona me je samo zacudeno pogledala i brzo korigovala svoju raspevanu lagu.
- Ništa... Rekao je da ide da obide Martina, ali da ti i onako ne voliš da ideš tamo. I da te ne budim...
Poslednje što sam želeo bilo je da ucuti i zamisli se, a baš se to dogodilo. Odlucila je da me ništa ne pita, iako ju je sigurno svašta interesovalo.
Pokušao sam, odgovarajuci na njena nepostavljena pitanja, da zataškam grub ton koji ju je malocas zbunio.
- Retko se vidamo... On živi u Švajcarskoj, vec dugo. Tamo se i oženio, ima tri slatke cerkice... Bliznakinje imaju sedam godina, mislim, a ova mala je izmedu cetvrte i pete...
Odobrovoljeno je klimnula glavicom, dajuci mi znak da nastavim.
- Dode jednom, dvaput godišnje, sve se svelo na tužne konvencionalnosti... Kako si? Dobro sam. Kako si ti? I ja sam dobro... Ne ide to tako... Drugar-stvo dobacuje do dvadeset i neke... Tridesete, u najtežim slucajevima... Posle su sve samo isforsirane retrospektive... Ništa više...
Priznala je da je razmišljala na tu temu.
- Pretpostavljala sam da je tome istekao rok trajanja. Znala sam da nešto nije u redu. Nikad nisi pricao šta je bilo posle... Posle vojske, i kasnije...
Slegao sam ramenima.
- Pa, nema tu puno šta da se prica...
Naumila je da kaže nešto mnogo ozbiljnije, ali je umesto toga duboko uzdah-nula, setivši se terapije koju je dotle besprekorno sprovodila nada mnom.
Nastavila je sasvim tiho i staloženo.
- Nema šta da se prica? Tolike godine? Možda bi morao da se malo zamisliš zbog toga...
Krenuo sam da je poljubim, ali ona je to ocenila kao trik kojim pokušavam da prekinem razgovor, i jogunasto mi okrenula samo obraz.
Dobro, i to je nešto...
- Ne nagovaraj me da se zamišljam, Rido. Loš sam u tome. Zadnji put sam se tako zamislio da više niko na svetu nije verovao da cu se ponovo "odmisliti"...
Niko osim tebe...
Razbarušila mi je kosu svojim divljim prsticima.
- Napravio si antikvarnicu od te šašave glave. Prestani da brišeš prašinu sa starih slika. Sad bi vec mogao da napraviš i neku novu uspomenu...
Rekla je to tacno onako kako mi je trebalo. Kao neko kome nije svejedno. Puno je želela da me ponovo ukljuci u saobracaj...
Stare slike?
- U pravu si, priznajem, moram da menjam postavku u toj galeriji. Doradila je. A da znaš samo kakvih je eksponata bilo...
Vec sam poznavao taj pogled. Tražio je da još pricam...
- O, bilo je velikih portreta, pretencioznih i nadmenih, pa minijatura, uglavnom naivaca, zatim neprocenjivih falsifikata, avangardnih genijalaca, uzaludista i predstavnika neomaglizma, ali ipak je najviše bilo nocnih pejsaža, razmazanih u pokretu, uramljenih u pokisle prozore jednog tezgaroškog kombija.
Da, bilo je tu lepih slika...
- Ali onda su došle "osamdesete"... Uletele su u moju galeriju kao nesnosna ekskurzija iz unutrašnjosti, rušeci, škrabajuci i urezujuci svoje inicijale na sve strane... A uspomene se ne mogu restaurirati. Nikad više. To znaš...
Naravno da zna. I ona je imala u životu neke koji su jednim potezom povukli masnu crvenu liniju preko hiljadu secanja.
- Na žalost, znam. I ja bih neke slike radije sklonila nego da ih za uvek gledam oštecene. To ti ne mogu zameriti...
Ali?
- Ali... Moraš poceti da praviš nove uspomene. Rekla sam ti vec...
Pa, dobro...
- Pristajem. Ali ne mogu ih praviti sam...
Pocrvenela je kao da sam je zaprosio tim recima.
A i jesam.
Ne umem bolje...
- Ne možeš ni živeti sam. Sad ce biti raznih prilika, zašto se ne nadeš sa Popcem i Martinom? I ja bih volela da ih upoznam...
Zavrteo sam glavom.
- Žalim, Li. Bojim se da to više nije moguce...
Ubrzala je, pogrešno pretpostavivši da sam ja najveci problem u svemu tome.
- Zašto si tako tvrdoglav? Što ne bi izašli, svi zajedno? Šta bi falilo?
Pa...
Zamislio sam Popca kako Gabiki pridržava bundu na garderobi kineskog restorana "Secuan", video sam Emiliju i sebe kako stižemo Dunavskom ulicom, zapricani i zagrljeni kao proletnje lude, ucinilo mi se da na minut vidim i Sonju kako parkira na zabranjenom mestu i besno varnici visokim štiklama, kasneci kao i obicno...
Da...
I šta bi falilo?
Lija je pokušala da pogledom razgrne bore na mom celu.
Zavukao sam joj prste duboko u talas kose.
Sad sam vec morao da joj kažem...
- Martin bi falio, moja mila... Ti ne znaš... Dvadeset i osmog oktobra se navršilo godinu dana... Goran je otišao da ga "obide" na Rumenackoj BB...

Jednom sam se zapitao kome je to palo na pamet da proglašava gradove herojima, ali sam ubrzo odustao.
Nikom to nije palo na pamet.
Nema tu govora o pameti...
Komunalci su, jednostavno, ispucali bonus u proglašavanju ljudi herojima, pa su onda prešli i na gradove.
....
Istorijskom?
Razume se. Zar ima i drugih?
Narod je došao da ruši "vladu", i to je bilo pošteno. Vlada i jeste tu da bi se rušila, a Narod i jeste tu da bi rušio.
Naš Narod je, uopšte, glavni kad se ruši. Srušio je i Kralja, doduše tek kad je ovaj "otišao", srušio je i fašizam, ali je nedelju dana pre toga vec i Berlin pao, ali bože moj, to samo pokazuje kako je Naš Napaceni Narod savesno i temeljno znao da ruši.
A da gradi?
Nego šta...
Puna je domovina spomenika naše izgradnje. Suva veštacka jezera, neraspa-kovane fabrike, planinska brodogradilišta, rudnici na pešcanim ostrvima...
E, jebi ga...
Pa, niko nije savršen...
Bar smo "rušenje" izgradili do perfekcije...
Jes. To nam ide...
Što se još jednom potvrdilo i u Gradu Heroju, u ranu jesen devetsto osamdeset i osme.

- Dole vlada!
Takav priliv iz okolnih mesta i prigradskih naselja dešava se samo za vreme trajanja tradicionalnog medunarodnog Poljoprivrednog sajma.
Praznik, tako reci...
Citavo vece prolazili su automobili sa zastavama, kamioni natovareni ljudima i autobusi okiceni slikama Lidera.
Spontana prvomajska parada...
Televizor na pumpi nije se gasio, reporteri su pratili kretanja u gradu, a hiljade i hiljade glava komešalo se na prostoru ispred lokalne "bastilje", na cijem se stepeništu s vremena na vreme pojavljivao poneki zajapureni govornik, i dobijao aplauze ili zvižduke, vec u zavisnosti od toga da li se do mikrofona uspentrao uz stepenice, ili se pomolio iz drugog pravca, kroz zamandrljena vrata opkoljenog Pokrajinskog komiteta.
- Oni moraju pasti!
Naravno da moraju. Predugo zadržavaju red. Džukele moraju biti smenjene da bi sledeca garnitura mogla da uživa u lovištima, malim registracijama i odmara-lištima u kojima ti doplacuju da dodeš.
- Hocemo nove ljude!


Stvarno nije fer...
...

Martin je bio vojnik sistema. Dobar vojnik lošeg sistema. Dešava se...
Verovao je u Tita, u Jugoslaviju, samoupravljanje, verovao je u bratstvo-jedinstvo, socijalizam, u Nesvrstane...
Hm...
Verovao je u Srušeni most, Boru i Ramiza, Cebe na tenku, Hrabre ljubljanske ilegalce...
Ne vredi...
Šta više nabrajamm, sve mi je smešnije.
I sve mi je tužnije što je moj prijatelj umro verujuci u to.
Verovao sam i ja, ne kažem. I svi smo, kad vec moram da lajem.
Ali smo preležali tu bolest...
Neki lakše, neki teže. I neki pre, a neki kasnije.
Malo je bilo imunih...
Slušam danas pametnjakovice koji su "znali da ce to tako biti". Kažiprst im je kljucni deo tela. Malo njime prete, malo ga uperavaju u nekog. A ti isti pederi su se još u srednjoj školi guzili da ih prime u Partiju.
Pun mi je reproduktivac tih sluzavaca...
Jebo te miš, da sam znao da ce biti tako lako zataškati Crvenu Knjižicu, ne bih se u mladosti onoliko otimao i batrgao da je ne dobijem.
Martin mi je to uvek pomalo zamerao...
- E vidiš Džok, da si clan Saveza, sad bi to sve išlo puno lakše...
Da, on me je i "zaposlio" na pumpi, u aprilu osamdeset i druge.
Gluvario sam nešto, uhvatio se sa ekipom koja je igrala "mali" remi u veliku lovu, da ne davim, previše se cugalo i dimilo, a premalo spavalo, i poslednjeg dana u martu, posle duže pauze, ponovo sam se provozao "jedan krug" u kombiju.A
Ali zato mi je Lufter ocitao...
- Bilo je krajnje vreme da odeš kod lekara. Ali si otišao na pogrešno odelenje. Ti bi u stvari trebao da uradiš jednu "generalnu" na glavi, moj brajko. Nemaš dan staža. Nemaš socijalno. Covece! A Škoric mi kaže da moraš na rigorozan tretman. Ko ce ti to platiti? Oni kockari i hohštapleri?
Našao mi je mesto na pumpi. Vec sutradan...
Bio je "all round" igrac Soc-saveza, šetali su ga od firme do firme, gde god je vec zatrebao "naš covek", i "cvrsta ruka", i ne znam da li je to dovoljno jasno, ali on je bio direktor po zanimanju.

...
Ko je naj, naj "iza", od nas trojice...
Bronzana medalja je velik uspeh. Ponekad. Ali u trci u kojoj ucestvuju tri takmicara, baš i nije...
To me pritislo na dno. Do panja. Kao palac koji gasi opušak gnjececi ga o debelo staklo pepeljare.
...


Imala je Sonja i dobrih strana.
Dve, koliko se secam...
...

Do kraja...
Dovraga...

preuzeto sa Svastare