Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka - Strana 8
Strana 8 od 11 PrvaPrva ... 678910 ... PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 106 do 120 od ukupno 152
  1. #106

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    RIMOKATOLIČKA CRKVA SRCA ISUSOVOG SA ŽUPNIM DVOROM
    FUTOG



    Rimokatolička crkva Futog
    ''Futoški posednik grof Hadik podigao je 1776. rimokatoličku crkvu i župni dvor. Crkva je porušena, a na njenom mestu sagradila je grofica Kotek novi hram posvećen Srcu Isusovom. Prema projektu Ferenca Veningera hram je u pseudogotskom stilu izgrađen između 1906. i 1908.


    Rimokatolička crkva Futog
    Iznad glavnog ulaza je ktitorski natpis pisan goticom na latinskom jeziku. Građevina krstoobrazne osnove ima glavnu sedmougaonu i dve bočne petougaone apside. Naos je pokriven dvoslivnim, a apside petoslivnim krovovima. Na mestu njihovog sučeljavanja postavljen je uzani dekorativni toranj. Uglovi apsida i bočni zidovi poduprti su kontraforima. Uz bočne strane glavne apside pripojene su po dve četvoruugaone prostorije u koje se ulazi spoljnim stepeništima. I uz bočne apside prizidane su dve manje prostorije sa spoljnim ulazima.


    Oltar je u zapadnom kraju crkve.
    Rimokatolička crkva Futog

    Dva visoka zvonika što flankiraju pročelje završeni su visokim i uskim šestougaonim piramidama, sa ulazima sa bočnih strana. na zapadnom, timpanonom završenom zidu između tornjeva nalaze se glavni portal i velika rozeta. Portal je flankiran stepenasto uvučenim kolonetama koje su nadvišene linetom i timpanonom. Kao arhitektura, i unutrašnjost hrama sa crkvenim mobilijarom oblikovani su u pseudogotskom stilu.


    Slike iz stare crkve.

    U hramu se nalazi pet slika Jozefa Ferenca Falkonera, umetnika baroknog opredeljenja koji je živeo i stvarao krajem XVIII i početkom XIX veka. Župni dvor, sagrađen takođe 1776, jednospratna je četvorougaona građevina sa karakterističnom plastičnom dekoracijom ispod prozora u obliku zastava s kićankama i balustradom. Konzervatorsko-restauratorski radovi su sprovedeni u periodu 2001-2004.'' (Spomeničko nasleđe Srbije; Zavod za zaštitu spomenika kulture RS)
    Rimokatolička crkva Futog

    Zbog prokišnjavanja svod je znatnije oštećen pa je posle dužeg vremena započeta sanacija.

    Crkva je spomenik kulture velikog značaja.


    Levo je krstionica. Oltar je nov - postavljen 2008. povodom stogodišnjice crkve.


    Rimokatolička crkva Futog

    Rimokatolička crkva Futog


    ''…U staklenom sarkofagu čuvaju se mošti Sv. Eugena, prenesene iz rimskih katakombi po odobrenju pape Pia VI i smeštene u prvobitnu crkvu koju je sagradio grof Andrija Hadik, a onda premeštene u ovu crkvu. Ovo je jedini primer da neka ckva na tlu Vojvodine čuva tako vrednu relikviju. Ona je darovana, putem poznanstva grofa Hadika sa kardinalom Viskontijem ovoj crkvi od strane pape Pia VI sa namerom da bude stimulans za obnovu verskog života u južnoj Bačkoj, pa je i danas stecište hodočasnika iz mnogih gradova širom Evrope (Bolonje,Torina, Rima, Santiaga, Kelna, Pariza, Beča, Budimpešte, Praga, Krakova).. ‘’(sajt Istar 21)


    Rimokatolička crkva Futog

    Obredi se sada održavaju uz sam oltar ili u sakristiji.

    О Футогу у прошлости из Енциклопедије Новог Сада
    ''Средњовековно племство
    У Футогу су живели богати племићи, а по тојао је и краљевски каструм, као и манастирска школа. Пре татарске најезде 1241. насеље је носило назив Вatkaу, држало га је родовско племство Гуткелд. Име Футог јавља се након татарске најезде, после које је насеље било опустошено и напуштено. Распад система краљевских жупанија донео је власт феудалцима породице Футаки од 1303. до 1408. Краљ Карло I дао је Футог 1303. Дионисију, сину Стефана Футошког. Власт над Футогом добила је потом моћна породица Горјански, Миклош из ове породице био је мађарски палатин, господар и околног подручја.


    Привлачност поседа довела је овамо 1482. Иваниша Корвина, ванбрачног сина краља Матије. Краљев љубимац Емерик Терек, нови власник од 1504. упамћен је по градњи фрањевачког манастира 1514 (данашње Горње гробље). У Футогу је одржан скуп краља и великаша, од 15. октобра до 1. новембра 1456, са намером да се прослави победа над Турцима у Београду и расправе државна питања везана за организацију ј власти и рата са Турском.

    Турска сила и власт
    Футожани су се суочили са Турцима 1462. када је Алибег поражен од браће Розгањи. У том сукобу страдало је тада четири хиљаде Турака. После тога утврђено је да турски бродови смеју ићи до Смедерева, а угарски до Футога и Сланкамена. Нова недаћа задесила је Футог кад су се 1514. појавили крсташи Ђерђа Доже.


    Rimokatolička crkva Futog

    Турци су владали овде од Мохачке битке 1526. до Бечког рата 1682. Број пореских глава у месту варирао је од 11 до51.
    Путопис Евлије Челебије из средине XVII века, даје опис паланке Вуток у Сегединском санџаку.

    Ратни логори Еугена Савојског
    Главни штаб царске војске био је у Футогу 1694. приликом организовања одбране Срема од упада Турака, Војне резерве, транспортни бродови, пекаре и разне помоћне службе биле су овде смештене. Војсковођа Еуген Савојски одавде је полазио у своје походе. Први пут је дигао војни логор са 24 хиљаде војника код Футога и Илока 1696, идући у сусрет Турцима код Варадина. Пред чувену битку код Сенте 1697. боравио је овде са 47 хиљада војника, а кренуо је из Футога и у победничку битку на Везирцу крај Петроварадина 1715. године.

    Футог је био и ратно пристаниште за 150 војних лађа. Постајала је ту велика војна болница за смештај рањених И оболелих војника за време ратова.




    Бискупски штап на расклапање.
    Rimokatolička crkva Futog

    Футошко властелинство
    Од краја XVII века место је припадало комори, односно појединим истакнутим војним заповедницима који су га добијали у закуп или откупљивали.
    Међу власницима властелинетва био је и Михајло Чарнојевић, синовац патријарха Арсенија III, чији су наследници запали у дугове, те је имање 1770. прешло у руке грофа Андреаса Хадика. Властелинство је тада поред вароши Футог обухватало Бегеч, Гложан, Бачки Петровац, Кисач, Руменку, Черевић и Баноштор.
    Нови власник постао је гроф Брунсвик, чија се ћерка Хенријета удала за Хермана Котека, тако је ова породица ушла у Футошко властелинство.


    Рудолф Котек

    Заслуге Котекових за Футог
    Допринели су привредном, просветном и културном и урбанистичком развоју места. Последњи власници Марија и Рудолф Котек оставили су у Футогу велелепне задужбине, цркву Свето срце Исусово, неоготички католички храм, Рудолфинум, сиротиште и болницу Маријанум. Помогли су и Православну цркву светих Врачева.


    Плоча у православној цркви св. Кузмана и Дамјана: прилог Котекових је знатно надмашивао остале прилоге.


    Rimokatolička crkva Futog

    Jedna od slika iz stare crkve.

    Успешно пословање Котекових
    У XIX веку Футог је био опасан Доњом и Горњом шумом, богатом храстом, липом, буквом, где су се гајиле свиње. На Котековом имању праћена је наука и примењивана је у производњи и преради. Постојале су од краја XVII века циглана, пивара (заведено је гајење хмеља) од 1721, кудељара од 1851, а парни млин изграђен је 1861, властелинство је прокопало канал за наводњавање 1872.
    Почетком XX века подигнута је на подручју данашњег Ветерника савремена млекара за прераду млека од 300 крава сименталки. На Властелинству је било крајем XIX века 54 приплодне кобиле, 121 оме, 150 радних коња, 571 радни во, 18 бивола, 380 говеда западне расе, 766 мађарске расе, 126 товна говеда. У радном инвентару било је 370 воловских кола, 383 плуга. На 3.000 јутара пашњака напасана су велика стада мерино оваца и свиња мангулица. Било је и око 150 кошница пчела, а у воћњаку 3.000 стабала јабука, 4.000 шљива, 1.000 ораха, 2.000 крушака. Властелинство је постојало до 1921, када је у оквиру аграрне реформе Краљевине СХС одузето од власника.


    Rimokatolička crkva Futog
    Футошки вашари били су надалеко чувени. Вашариште се налазило на простору данашње Змај-Јовине и дела Грмечке и улице Бранка Радичевића.
    Роба на вашаре стизала је још од 1250. из Мале Азије, Персије, Турске, Русије, западне Европе и целог Балканског полуострва. Наводило се да је средином XVIII века футошки вашар био можда и већи од чувеног Лајпцишког сајма. Роба је допремана на шајкама, коњима, па и камилама.

    Вашар је деловао као засебна институција, издвојена из феудалног миљеа. Поред трговачког судије, постојао је и управник вашара, који је управљао уз помоћ пандура. У згради која се звала "цедуљарница" издавао је дозволе.'' (Из Енциклопедије Новог Сада, свеска 30)


    Читајући овај заднји део о економском стању Футога, пала ми је на ум некадшња формулација: 'Нови Сад је поред Футога'.


    Rimokatolička crkva Futog

    Crkva je izgrađena tako da može da primi 3.000 ljudi. Sveštenik nam je rekao da je za trećinu veća od novosadske 'Katedrale'.





    Poruku je izmenio nenad.bds, 20.11.2011 u 20:44

  2. #107

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    Црква Светог Оца Николаја
    Војка



    Црква Војка

    ''1766. године Војка улази у војну границу. Раздељена је властелинска земља и организован живот у породичним задругама. Учестало је досељавање Срба јер су једино у граници били слободни од властелина (спахија) али су зато одлазили у ратове. Живело се опуштеније, а као резултат тога у Војки је 1774. године отворена прва школа у којој је учитељ Глигорије Марковић учио читању, писању, веронауци и појању.

    У то време, појавила се потреба за већом црквом, и она је почела да се гради 1851. године. То је данашња цrква која је изграђена до 1857. године. Иконостас је до 1859. године израдио сликар Павле Чортановић.

    Crkva Vojka



    Црква Војка

    Свештеници који су тада службовали су Стефан Марковић (Војчан) и Урош Лазаревић. Представници Црквене Општине били су Софроније Радосављевић, Живан Николин и Милош Дудић, а тутори били су Милутин Грујић и Јевтимије Чобановић. Тривун Вујин, бивши царско-краљевски сатник завештао је 500 форинти за изградњу порте (црквене ограде).

    Храм Божији у Војки подигнут је у част Светог Оца Николаја 1857. године, a nалази се на углу улица Цара Душана (Пазовачке) и Браће Кочијашевић (Земунске).




    Бочне двери

    …Иконе на иконостасу и икона Распећа – уље на платну су дело Павла Чортановића (1830-1903) из Новог Сада. Он је сликарство учио од свог оца Петра и на академији у Бечу. Тамо је био под утицајем сликара тзв. "назарена" који су као следбеници класицизна развили бечку варијанту – бидермајер. У војачкој цркви је сликао заједно са Николом Димшићем који је радио позлату, а радове надгледао Павлов орац Петар. Распоред икона на иконостасу је по православним канонима у три нивоа хоризонталне зоне....


    Владичански трон (лава слика) и Богородичин трон (десна слика)

    У Владичанском трону који је намењен за црквеног поглавара у горњем делу је икона Светог Саве а испод је и медаљон Светог Саве како поучава српске ђаке.
    У Богородичином трону је икона Богородице са Христом "Достојно јест" а испод ње је на медаљони сусрет Марије и Јелисавете (мајке Св. Јована).


    Горњи део Владичанског трона.
    Црква Војка

    Горњи део Богородичиног трона

    На Северној певници је икона Св. Јована Златоустог (слава хора), која је заједно са иконом Св. Николе дар војачког иконописца Синише Зековића...


    Христов гроб, Богородичин трон и део северне певнице.


    Иконе у соклу олтарске преграде - иконостаса.

    Фреске и молерај на зидовима николајевског храма су новијег датума, рађени 1989. године. На једној од првих фотографија у боји види се да је храм раније био молован у стилу ружичастог мермера, а исти начин је примењен и при новом осликавању само у сивој и белој боји. На сводовима, пак, основна боја је плава и на њој су фреске које су усклађене према делу храма у коме се налазе.


    Црква Војка

    Мушка црква (предњи део наоса) је одвојена од женске порталом

    ...Изнад мушке цркве на једној страни је свети Симеон мироточиви – бивши краљ серпски, а на другој сремски краљ свети Стефан Штиљановић.


    Зидна икона св. Стефана Штиљановића и западна врата.

    Изнад женске цркве са једне стране је фреска преподнобне мати Параскеве – свете Петке, а са друге је Мајка Ангелина.

    Сваки свод је архитектонски одељен и осликан раскошном уламом и розетама на средини, које су и на местима где су окачени лустери (полијелеји). На западном зиду је фреска "Свети Сава крунише свог брата Стефана Првовенчаног за краља 1221. године". Изнад ње је грб Српске Православне Цркве, а испод је отворена књига са благословом владике Василија и именима сликара и одборника који су службовали у време осликавања. Зидови и стубови су моловани тако да имају изглед мермера, а око прозора и улазних врата су богати оквири изнад којих су анђелска лица, вазне са цвећем и прозорчићи.
    Црква Војка

    Crkva Vojka
    Др. Марија Лесек историчар уметности из Сремске Митровице процењује да је дуборез израдио Едуар Владарш јер је осликан руком Павла Чортановића, а њих двојица су били задужени за уметност и у другим црквама. Марија Прица, такође историчар уметности резбарство везује за Георгија Девића.

    Једно је сигурно, ко год да је радио дуборез био је велики мајстор и уметник што се види по лепоти и складу иконостаса, певница, тронова и столова. Доминантна је браон боја са малим пољима плаве, осим иконостаса који је изнијансиран зеленом и жутом бојом. Све је украшено биљном орнаментиком, која је најраскошнија на иконостасу. На њему се као украсни детаљи издвајају шкољке и вазне са ружама. Иконе раздвајау стубови обавијени венцима од храстових листова и ружа. Стубоови на троновима су обавијени листовима и гроздовима, а орнамент је усклађен са основом коју украшава, тако да није само украс већ и прича о ономе што украшава. Украсни детаљ који је доминантан у столовима је слово "С" окренуто ка истоку.

    Христов гроб који се користи на Велики Петак је дар Илинке Екмеџић (Јагодић) из Војке за покој душе сина Бранка. Њега је 2006. год израдио резбар Милован Ковачевић из Вишњићева...
    Crkva Vojka

    Западна, главна врата су необично висока.
    Crkva Vojka

    ...У јесен 1941. године прота Стеван је морао да напусти село по наредби хрватских окупаторских власти. На Српску Нову Годину 1942. године, црква је запечаћена. Верни су се без свештеника окупљали на молитву и читање Јеванђеља по кућама, што није само одраз храбрости већ и свести о потреби заједничке молитве.
    Покушај проте Стевана да се 1943. године врати у село није уродио плодом. Последњи пут је прославио Ускрс са својим парохијанима и после неког времена се вратио у своје родне Чортановце. Немци Војчани, породице Хелерман и Волф, спречили су веће страдање и рушење велике цркве. Ипак, усташе су срушиле капелу и крст који су подигнути кад и нова црква, на месту старе цркве у општинском дворишту.'' (са сајта Vojackazvona)



    "VOJKA
    Ime ovog sela postalo je od imena izvora, koji je kraj zemljišta toga sela.
    U staroj jednoj popovskoj knjizi, koja je posle smrti pokojnog vojačkog paroha Uroša Lazarevića dospela u ruke njegovu rodjenu bratu, stoji na prvom listu do korica ova beleška: Selo Vojka,tako se zove po izvoru,gde je sad bunar sa kojega poje marvu ukraj puta, koji i u vreme suše, kad svi bunari usahnu, ima dosta vode.
    Starac Marko,koji je 80 godina živeo, ne pamti da je u Vojci kadgod voda usahnula. I kod te beleške stoji: pop Todor Masnikosa iz Popinaca, ljeto 1840.
    ... Selo ima vrlo lepu crkvu,da velišinom sve okolne crkve nadmašuje. Oko crkve je lepa ograda i povelika prostorija, a i unutrašnjost iste crkve krasna je i bogato ukrašena. Vojka ima do blizu 3700 Pravoslavnih duša i 510 srpskih kuća. To je čisto, ovejano srpsko selo.


    Crkva Vojka
    Ima dve lepe škole, koju polazi do 320 dece,koje muške koje ženske.
    Ljudi su većinom ratari. Voćarstvo i vrtarstvo neguju samo po baštama i dvorištima. Svilena buba napreduje u srednju ruku. Pčelarstvo je prilično razvijeno.
    Stočarstvo je u dobrom stanju: konji, goveda, a osobito ovce veoma lepog su soja,samo su se ovce za poslednjih desetak godina jako metiljile, pa im se i broj umanjio.

    Tkanina lepo napreduje, osobito ćilimarstvo. Osobita vrsta obojaka razlikuje Vojcanina od ostalih suseda mu tako, da ceš muskog po obojcima poznati da je iz Vojke.
    ...kod Ugrinovacke humke, bila neka gradina, jer se i današnjim danom, svaki cač,nalaze mnogi ostaci, a strariji ljudi pamte da su im dedovi i očevi vukli otuda široku ciglu i pljosnato kamenje, koje su metali u osnove svojih kuca (rimski grad i putna stanica NOVITIANA,prim.felix).

    Volarsko polje - u ovom se potesu i danas jos iskopavaju i nalaze ostaci turskih noževa i sekira, a na mnogo mesta čas pa proviri poneka lubanja i cevanica od ljudskih kostiju.
    U okolini vojačkoj vrlo često nalaze stare novce, osobito u potesu Busije.
    Selo Vojka je po postanku svome iz XV veka. Bilo je brojem maleno i neznatno, ali je u proslom veku gusto naseljeno, posto je, po kazivanju mestana, iz gornjih krajeva Hrvatske mnoga porodica ovamo došla.
    Posle pola sahata na kolima dobroga vozenja dospe se u selo Golubinci."


    (Gornji tekst je odlomak o mestu iz knjige "Trideset dana na ubavu putu" koju je napisao prota karlovački Vasilije Konstantinović, a izdata je u Sremskim Karlovcima 1899.godine. Prota Konstantinović je dobio nalog da 1896.godine pregleda karlovačku protopopiju i da o tome napiše detaljan izveštaj, koji je kasnije pretočen u knjigu. Knjigu je, po mestima koja se opisuju, na podforumu 'Srem' postavio član Felix.)

    ''Pod zaštitom države u ovoj opštini je sedam crkava sa statusom spomenika kulture u kategoriji od velikog značaja: Evangelistička crkva u Staroj Pazovi, Rimokatolička crkva svete Marije u Novim Banovcima i hram SPC Blagoveštenje Bogorodice u Krnješevcima, SPC Vavedenje presvete Bogorodice u Golubincima i tri pravoslavna hrama posvećena Prenosu moštiju sv. oca Nikolaja u Vojki, Starim Banovcima i Surduku.''


    Crkva Vojka
    Име села Војка везује се ''јер је насеље од самог настанка у Средњем веку представљало коначиште и гостионицу на путу од Балкана ка Средњој Европи. Ту је најчешће коначила војска па се на основу тога претпоставља да је по томе Војка добила име. Ово је најтачније тумачење али постоје и легенде о најлепшој девојци у Војки и Срему која се звала Војка као и непресушни извор воде - Војке.

    Село Војка се налази ... у равници југоисточног Срема, у општини Стара Пазова. Село има повољан географски положај јер лежи у Равном - рузмаринском Срему, на раздаљини од око 20-ак километара од реке Дунав и око 30-ак километара од реке Саве. Са два путна правца је повезано са оближњим регионалним путем Београд - Нови Сад, а трећим краком са ауто - путем "Београд - Загреб", што је у 21. веку довело до појаве транзитног саобраћаја. .. Према попису из 2009. године, Војка има 5012 становника већином српске националности, а остали су Роми и пар словачких, немачких и хрватских кућа. Већина становника се бави пољопривредом или је запослено у селу и околини, Београду и Новом Саду, код приватних предузетника и у државним установама. .. '' (Текст ћирилицом је са сајта Vojackazvona делимично скраћиван.)


    Од правца аутопута Београд - Загреб.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 21.06.2011 u 08:58

  3. #108

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    SLOVAČKA EVENGELISTIČKA CRKVA
    augsburške veroispovesti
    NOVI SAD



    Slovačka crkva Novi Sad

    ‘’Po projektu Jozefa Coceka izgrađena je crkva evangelističke vere u Novom Sadu 1886 godine. Crkva je skladnih dimenzija, jednobrodna sa baroknim tornjem i trougaonim frontom na glavnoj fasadi, kao i pilastrima sa korintskim kapitelima, što objektu daje stilske karakteristike prelaznog doba baroka u klasicizam.


    Slovačka crkva Novi Sad

    Snimak vitraža je sa sajta Slovački Zavod.

    Ali novosadsku crkvu odlikuju i umetnička dela koja krase ovaj objekat. Osim glavnog oltara koji je drven, važnu umetničku dragocenost predstavljaju i stakleni vitraži koji se nalaze u oltarnom – apsidnom prostoru. Ovi vitraži predstavljaju umetnički unikat i postoje samo u novosadskoj crkvi. Postavljeni su 1904 godine. U centru umetničke kompozicije jednog vitraža nalazi se portret crkvenog reformatora i teologa dr Martina Lutera, dok se u drugom prvobitno nalazio portret najvećeg Luterovog saradnika, teologa i humaniste Filipa Melanchtona. Tokom drugog svetskog rata vitraži su pretrpeli ozbiljnija oštećenja, posebno vitraž sa likom Filipa Melanchtona. Posle dužeg vremena vitraži su rekonstruisani 2004 godine sa jednom novinom. Umesto lika Filipa Melanchtona u centru vitraža nalazi se portret prethodnika reformacije Jana Husa. U oba vitraža na staklu naslikani su i evangelistički simboli, kao što su Biblija sa dva pera i tzv. Luterova ruža.’’ (Sa sajta Slovački Zavod)

    Slovačka crkva Novi Sad

    ’’Crkva je sagrađena je 1886. u barokno – klasicističkom stilu pod pokroviteljstvom grofa Adolfa Rajzera.

    Crkva je zadržala svoj prvobitni izgled iako je bila delimično oštećena tokom II svetskog rata.

    Orgulje i zvonik se smatraju delovima velike kulturno istorijske vrednosti.


    Zgrada episkopije u Jugoslaviji izgrađena je 1965. i nalazi se u produžetku crkve, a pored je dom slovačkog kulturno-umetničkog društva Jošef Šafarik. ’’
    Slovačka crkva Novi Sad

    Crkva se nalazi na uglu ul. Jovana Subotića i Masarikove.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 22.09.2011 u 16:57

  4. #109

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    ЦРКВА СВ. БОГОРОДИЦЕ
    МОРОВИЋ



    Православна црква Моровић

    '' Уместо старе православне цркве у Моровићу са почетка XVIII века – која је, како потврђују архивски подаци, била „од плетера, покривена шиндром“ – подигнута је крајем прве половине наредног столећа нова, једнобродна грађевина са полукружном апсидом на истоку и звоником над западним делом храма. На готово скулпторски обрађеним фасадама смењују се лезене наглашених профилисаних капитела и веома истакнуте нише са прозорским отворима. У приземљу западног прочеља, чији је централни ризалит незнатно избачен упоље, налазе се три лучна пролаза, а изнад њих две слепе нише и у средини прозор. Над кровним венцем је двосливни кров; он се на западној фасади завршава барокно формираним фронтоном који прераста у звоник. Истом стилском опредељењу припада и резбарија олтарске преграде, уз уплив рококо елемената декорације.


    Православна црква Моровић



    Православна црква Моровић

    Православна црква Моровић

    Православна црква Моровић

    Двери

    Моровићки иконостас не представља јединствену стилску и хронолошку целину. Састоји се од мање преграде пренете из старије цркве и делова додатих ради прилагођавања новом простору. Првобитне иконе су настале током седме деценије XVIII века и приписане су Василију Романовичу, сликару који је искуства украјинског барока из свог завичаја пренео на територију Карловачке митрополије. При раду у Моровићу руском мајстору помагао је и његов ученик Мојсеј Суботић.'' '' (Извор: Споменичко наслеђе Србије, Републички Завод за заштиту споменика културе, 2007.)
    Црква споменик културе од великог значаја.


    Богородичин и архијерејски трон
    Православна црква Моровић

    Кнез Лазар и цар Урош Нејаки - иконе изнад певница.


    Град (тврђава) Моровић значајан је и по томе што је био једна од задњих престоница српских деспота.


    Православна црква Моровић
    ''Моровић, средњовековно утврђење и варош на ушћу Студве у Босут, сазидано је после 1332. по налогу мачванског бана Јована Маротија. Кратко време било је у поседу деспота Ђурђа Бранковића, а онда прелази у угарске руке, до доласка Турака... Моровић је запустео после турских освајања...'' (Извор: Споменичко наслеђе Србије, Републички Завод за заштиту споменика културе, 2007.)
    Тврђава је споменик културе од великог значаја.



    ''Morović je naselje koje administrativno pripada opštini Šid u Sremskom okrugu. Prema popisu iz 2002. bilo je 2164 stanovnika.
    Morović je izgrađen na obalama reka Bosuta i Studve, koje premošćuje sa četiri mosta. U centru sela, Studva se uliva u Bosut, a na samom ušću je uzvišenje gde se nalaze ostaci pravog grada, utvrđenja, koje je tu podignuto još u vreme Rimljana.
    Do ukidanja Vojne krajine 1881. godine, Morović je bio sedište Prve kapetanije. To je ukinuto dekretom sa ukidanjem vojne krajine, a izgled sela je počeo da se menja. Sela postaju ušorena, a kuće poprimaju izgled terezijanskog stila gradnje. Zbog blizine granice sa Hrvatskom, selo je bilo sa mešovitim hrvatskim i srpskim stanovništvom.'' (Vikipedija)


    Reka Studva
    Православна црква Моровић

    Једно време (у доба деспота Стефана Лазаревића) тврђава је била у поседу мачванског бана, Угарског великаша Иваниша (Ивана, Јована) Моровића и место по њему носи име.


    Православна црква Моровић

    ’’После пропасти Српског царства и деспотовине у Смедереву (1459. године), Срби у Србији и другим српским крајевима потпали су под турско ропство, док су Срби преко Саве и Дунава потпали под власт Мађарско-аустријске државе. Они су ту били нешто слободнији и по дозволи мађарских краљева имали су своје старешине, који су се звали деспоти и управљали су Србима у Срему, Бачкој и Славонији. Тако је после пропасти Српске државе у Смедереву, српски деспот у Срему постао Змај Огњени Вук, син Гргура Бранковића-Слепог, синовац светог Стефана Слепог, последњег деспота слободне Србије и Смедерева. По смрти пак Змај Огњеног Вука, мађарски краљ Матија даде деспотско звање Ђорђу Бранковићу, сину споменутог Светог Стефана Слепог и Свете Мајке Ангелине. Но како се Ђорђе убрзо замонаши и доби име Максим, деспотску титулу наследи његов брат Јован Бранковић, који и деспотоваше све до своје смрти 1502. године. После његове блажене кончине, његова благочестива супруга деспотица Јелена, обрати се своме сроднику на српском јадранском приморју кнезу Стефану Штиљановићу и позва га да, уместо преминулог супруга њеног Светог Јована, он преузме у Срему и Славонији српско деспотско достојанство.
    Овај блажени кнез Стефан Штиљановић, пореклом из српског племена Паштровића, јужно од Хума, ... Стефан такође беше вешт и у војној вештини и срцем беше веома храбар, као што се то доцније показа у борбама са безбожним Агарјанима (то јест Турцима)...
    Отишавши из свог родног краја у Срем (крајем 15. или почетком 16. века), он постаде деспот Српски и доби на управу место Моровић у Срему, где од тада беше његово седиште...
    ... После знамените Мохачке битке 1526. године, где турски султан Сулејман I, звани Величанствени (1520—1566. г.), победи мађарског краља; Турци све више залажаху у северније крајеве и страховито пљачкаху и злостављаху тамошњи хришћански живаљ... Истакавши се својим борбама против безбоштва и насиља турског, а и својим праведним и правилним ставом према својим господарима у Мађарској, Стефан ускоро доби на управу и још неке области, ... Иако се Стефан храбро бораше, турска сила ипак заузе Славонију између река Саве и Драве (1536. године), тако да Стефан би принуђен да се испред Турака повуче преко реке Драве, у место звано Шиклош.
    ... Због милости и човекољубивости своје, праведни Стефан би вољен од свега народа свога, и од Славонаца и Барањаца поштован као светитељ још за живота свога.
    Поживевши тако чесно и богоугодно, блажени Стефан се мирно пресели ка Господу (негде после 1540. године) и би чесно погребен од своје супруге Јелене и православног народа, на брду Ђунтиру изван града Шиклоша (у данашњој Мађарској)...
    (За врема владавине Турака Угарском) ... Глас о проналаску светих моштију Св. Стефана (у Шиклошу) убрзо се пронесе на све стране, па стога овоме Амиру (јаничару) дођоше и неки српски монаси и замолише га да им преда ковчег са моштима Светог Стефана. Иако потурчењак, Амир указа част моштима хришћанина и сродника свога Стефана, те дозволи монасима да га узму са собом. Монаси узеше ковчег са моштима праведног кнеза Стефана и однеше га у манастир Пресвете Богородице звани Шишатовац, који се налази у Фрушкој Гори у Срему, где је Свети Стефан и пре живео.
    ... Тело Светог Стефана почивало је у манастиру Шишатовцу и њему су долазили да се поклоне и помоле многи српски људи, међу њима и патријарх српски из Пећи ... (године 1631.)...
    За време Другог светског рата, због насиља и безбоштва усташког, мошти Светог и праведног кнеза Стефана пренете су из манастира Шишатовца у Београд (14. априла 1942. године), и од тада се налазе у Саборној цркви у Београду. (Знатно скраћен текст Светог Преодобног Јустина Ћелијског објављеног на сајту 'Центар за истраживање православног монархизма')



    Sa leve strane je most na Studvi, desno je Bosut.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 22.09.2011 u 16:59

  5. #110

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    ХРАМ СВ.АПОСТОЛА И ЈЕВАНЂЕЛИСТА МАТЕЈА
    Српски Милетић



    Crkva Srpski Miletić

    ''Храм је саграђен 1750. године, а освећен 1754. године. Иконостас је обновљен 1890. године заслугом тадашњег председника црквене општине Стевана Грађанског.'' (Војводина онлине)


    Tronovi






    Carske dveri


    Bočne dveri
    Crkva Srpski Miletić

    Sveštenik nam je skrenuo pažnju da kod nas nema drugog hrama koji je posvećen apostolu Mateji.


    Crkva Srpski Miletić

    Crkva Srpski Miletić





    Crkva Srpski Miletić

    Srpski Miletić (mađ. Racmilitics, Szerbmilitics) je selo u opštini Odžaci, u Zapadnobačkom okrugu, Vojvodini, Srbija. Selo je dobilo ime po Svetozaru Miletiću. Prema popisu iz 2008. bilo je 3538 stanovnika. (Vikipedija)

    Pretpostavljam da navod iz Vikiipedije o vezivanju imena sela za Svetozara Miletića nije tačan. O tome govori i citat koji sledi:

    Carica Marija Terezija je, već započetu, kolonizaciju stanovništva iz zapadnih krajeva Habzburške monarhije u slabo naseljenu Vojvodinu intenzivirala u ogromnoj razmeri. Stotine hiljada ljudi predviđeno je za preseljenje. Uz to, razvojačenjem dela Vojne granice postavilo se pitanje rešavanja statusa velikog broja militara sa njihovim porodicama. U ovom političko-ekonomsko-socijalnom, konfesionalnom i demografskom okviru odigralo se naseljavanje pustare Miletić i Ovsenica Srbima iz 'prekodunavskih krajeva' 1745. godine. Sa dosta kvalitetnih oranica i lepim pašnjacima Srpski Miletić, kako je mesto dobilo ime, razvijalo se nalik susednim naseljima slične sudbine: prve tri godine oslobođeni feudalnih i državnih davanja, a zatim do 1770. godine obaveze su uzimane prema Traunovom urbaru i erarskim propisima. Zemljoradnja i stočarstvo su bila glavna zanimanja stanovništva što je činilo okosnicu ekonomskog potencijala Monarhije očekivanu sa ovog nekadašnjeg predijuma, sada komorskog dobra. U vreme cara Josifa, naslednika carice Marije Terezije u Srpski Miletić su doseljeni Nemci. Vremenom je došlo do potpunog gubljenja srpske populacije. Ipak, naselje je kroz vekove sačuvalo ime Srpski Miletić. (Sažetak: Andraši Olga Istorija Srpskog Miletića od osnivanja naselja do jozefinske kolonizacije 2008. - Rad muzeja Vojvodine - sa sajta Srpski citatni index)

    Takodje sam naišao i na neke znamenite ljude iz opštine Odžaci koje su rodjene pre pojave Svetozara Miletića a navodi se da su rodjene u Racmilitics-u.

    Ime sela verovatno potiče od srpskih militara koji su tu bili naseljeni.
    Crkva Srpski Miletić
    Poruku je izmenio nenad.bds, 03.08.2011 u 12:25

  6. #111

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    Rimokatolička crkva Sv. Klimenta
    HRTKOVCI



    Rimokatolička crkva HRTKOVCI

    ''U selu Hrtkovcima, pored puta koji vodi od Šapca ka Rumi, izgrađena je 1824. rimokatolička crkva Sv. Klimenta. To je jednobrodna građevina orijentisana u pravcu sever-jug. Polukružna oltarska apsida nalazi se na južnoj strani, a nad pročeljem se izdiže zvonik. Uz zapadnu stranu prizidana je sakristija.
    Rimokatolička crkva HRTKOVCI

    Na čeonoj, severnoj strani je glavni ulaz flankiran pilastrima. U zoni iznad ulaza nalaze se lučno završeni prozor i dve niše. Isti oblik imaju prozori na brodu i na zvoniku crkve. Horizontalno raščlanjavanje fasada postignuto je soklom i potkrovnim profilisanim vencem, a vertikalno pilastrima sa profilisanim kapitelima. Isti ukrasni arhitektonski elementi ponovljeni su i na zvoniku. Crkva je prepokrivena dvoslivnim krovom. U njoj se nalazi više značajnih umetničkih dela.


    Rimokatolička crkva HRTKOVCI

    Rimokatolička crkva HRTKOVCI

    Na levoj slici - glavni oltar sa slikom sv. Klimenta.

    Na glavnom oltaru je slika sv. Klimenta, delo nepoznatog umetnika bečke slikarske škole iz XIX veka. Flankirana je kaneliranim stubovima sa četvrtastim bazama i kompozitnim kapitelima. Oltar je nadvišen baldahinom. Klasicistički su oblikovani bočni oltari, flankirani kaneliranim stubovima sa profilisanim kapitelima, arhitravom ukrašenim metopama itriglifima i timpanonom uokvirenim profilisanim trakama.




    Bočni oltari

    Na jednom oltaru je slika Bogorodice sa Hristom i sv. Alojzijem, a na drugom sv. Petar i Pavle. Obe kompozicije, slikane uljem na platnu nastale su u XIX veku. Najstarija slika u crkvi Sv. Klimenta je predstava sv. Ane sa Joakimom i Bogorodicom. Konzervatorsko-restauratorski radovi izvođeni su od 1979. do 1982.'' (Spomeničko nasleđe Srbije, Zavod za zaštiru spomenika kulture RS)
    Rimokatolička crkva HRTKOVCI

    Crkva je kategorisana kao spomenik kulture velikog značaja.


    Rimokatolička crkva HRTKOVCI


    Poruku je izmenio nenad.bds, 22.09.2011 u 16:51

  7. #112

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    ЦРКВА СВ. ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА
    ТАРАШ



    Црква Тараш

    Црква је изграђена је 1850-1853, а црквени торањ 1901. године.


    Иконостас је, према речима свештеника, осликан у једној од сликарских радионица у Новом Саду.


    Црква Тараш

    Црква Тараш

    Плоча са крста чува се у цркви.


    Црква у Тарашу је евидентирана као објект од посебног културно - историјског значаја.
    Црква Тараш

    ''Тараш је село у Банату, у Војводини, које припада граду Зрењанину. Ради се о једном од најстаријих познатих места у Банату. Још у доба неолита на данашњем Селишту су живели људи. Прво помињање Тараша под овим именом (Тархус) је забележено у спису званом Аноним краља Беле из 1202. године. У турским дефтерима, помиње се Тахараш. Није познато значење имена села.

    Опустело после турских освајања, поново је оживело после распуштања Потиско-поморишке војне границе, када су га у 18. веку населили бивши граничари, углавном из Елемира. Први командант Тараша је био поручник Јован Вучетић 1751. године. Године 1774. је Тараш припао слободном краљевском Великокикиндском дистрикту у коме су Срби имали слободну самоуправу и никад нису имали спахије. Револуционарне 1848. године је народ Тараша пружио отпор мађарској националној револуционарној војсци и она је Тараш бомбардовала топовима из правца Меленаца. Сто година касније, уочи ослобођења Зрењанина, Тарашки партизани су ослободили село, које је због тога мађарски окупатор из Бачке бомбардовао минобацачима. Тарашки и елемирски пролетери (рисари, најамни жетеоци) учествовали су у познатом Елемирском житарском штрајку.

    Становници Тараша су углавном православни Срби, а у селу живе и православни Роми. Средњовековно мађарско становништво насеља на Селишту није опстало у Тарашу. Мало мађарских и словачких досељеника се претопило у Србе...
    Црква Тараш

    Поглед са насипа Тисе.

    Иако је после Првог светског рата шпанска грозница (Тарашани говоре "колера") скоро преполовила број становника села, после 1920. године је дошло до демографске експлозије. Становништво је, изузев неколико породица "вирилаца" (богатих земљорадника са статусним овлашћењима), било веома сиромашно. Унутрашњом колонизацијом су Тарашани после Првог светског рата насељавани у села Стајићево, Чикерија и Велике Ливаде.
    После Другог светског рата је један број Тарашана беземљаша насељен у Зрењанин и Чуруг. Током ратова у вези распада Југославије, 1991 - 1995. један број породица Срба избеглица се доселио у Тараш.

    Данашња црква Св. Великомученика Георгија изграђена је 1850-1853, а црквени торањ 1901. године.
    Школа се у Тарашу у документима први пут помиње 1768. године.
    Ван села према Куману била је капелна црква, Водица.

    Архитектура Тараша је типична за ушорено панонско село. Три „дужне улице“ које носе народне називе Велики сокак, Мали сокак и Логов. Има четири "прека сокака" и део према Тиси који се зове Баџура. Све улице у селу су асфалтиране. Од цркве десно је ресторан „Ловац“. Близу села је река Тиса, а источно од села је вода Чикош. Некад је североисточна, природна граница Тараша била бара која се звала Рогозара, која је услед хидролошке ситуације последњих година углавном сува.'' (Википедија)


    ''Taraš - Istorijat
    Najstarije je naselje na podrucju opštine Zrenjanin. Selo je dobilo ime po ribi karaš, kojom je kako kaže legenda, obilovala reka Tisa. Pouzdano se zna da je ime sela prvi put zabeleženo 1202.godine 124 godine pre Bečkereka. Spominje se i u Pećkom katastigu iz 1660. godine, kad je izvesni kovač Đura dao prilog kaluđerima iz manastira Patrijaršije Pećke. Na početku 19.veka, na karti grofa Mersija, Taraš je ubeležen kao naseljeno mesto. Naseljeno je graničarima iz Potisja i Pomorišja sredinom 18. veka. Potomci nekadašnjih ljutih turskih neprijatelja postaće vremenom vredni ratari i povrtari.'' (Sajt Grada Zenjanina)


    Црква Тараш
    Poruku je izmenio nenad.bds, 22.09.2011 u 16:49

  8. #113

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    RIMOKATOLIČKA CRKVA SV. IRINEJA
    SREMSKA MITROVICA


    RIMOKATOLIČKA CRKVA SREMSKA MITROVICA

    Izgrađena je 1810. pod uticajem sve dominantnijeg klasicizma. To je jednobrodna crkvena građevina sa polukružnom oltarskom apsidom na jugu i visokim zvonikom koji se uzdiže nad severnim pročeljem. Naknadno je dozidana jednospratna sakristija na zapadnoj strani. Plitki pilastri, ukrašeni dorskim kapitelima, naglašavaju vertikalnu podelu fasada, formirajući polja u kojima su smešteni prozorski otvori. Glavni portal je uokviren pilastrima iznad kojih je timpanon. Ugaoni pilastri na zvoniku imaju jonske kapitele. Višestruko profilisan krovni venac teče oko celog hrama, pri čemu prati barokno-rokajne linije limene kape zvonika.


    RIMOKATOLIČKA CRKVA SREMSKA MITROVICA

    Oltarske slike oslikao je 1812. Arsa Teodorović. Početkom XX veka zamenjene su oltarima, za koje su angažovani tirolski majstori. Tom prilikom je Teodorovićeva predstava patrona hrama preneta u Dijecezanski muzej u Đakovu. Istočno od hrama podignut je 1827. župni dvor. Ova jednospratnica, raščlanjena kordonskim vencem na dva dela, jednostavnog je prostornog rešenja i prečišćenog fasadnog ukrasa. Prozorski otvori, postavljeni u dva reda, iste su veličine. Na zgradi Župnog dvora izvedeni su sanacioni radovi tokom 2004. (Spomeničko nasleđe Srbije, Zavod za zaštitu spomenika kulture RS)
    RIMOKATOLIČKA CRKVA SREMSKA MITROVICA

    Bočni oltar i zastorom skriven ulaz u sakristiju.


    Župni dvor

    Crkva sa župnim dvorom je spomenik kulture velikog značaja.


    RIMOKATOLIČKA CRKVA SREMSKA MITROVICA


    ''RIMOKATOLIČKA ŽUPA U SREMSKOJ MITROVICI


    Bočni oltari

    Kao veliki rimski grad Sirmijum je bio i veliko hrišćansko središte. Zato je Crkva u njemu prisutna već od prvih hršćanskih vremena. Veruje se da su prvi biskupi Sirmijuma, Epenet i Andronik, bili učenici svetih apostola Petra i Pavla. O hrišćanstvu u Sirmijumu svedoče i brojni mučenici koji su upravo tu dali svoj život za hrišćanstvo početkom 4. veka: sveti Irenej, biskup; sv. Anastazija, sv. Sinerot, sv. Montan i Maksima i brojni drugi. Među njima je sigurno najpoznatiji sv. Dimitrije, đakon biskupa Ireneja. On je pogubljen pred Usrks - 09. 04. 304. godine, a danas po njemu naš grad nosi ime i stoji pod njegovom nebeskom zaštitom. Posle mučeništva, relikvije sv. Dimitrija prenesene su u Solun, te se njegovo poštovanje prenelo i na hrišćanski Istok. Sirmijumska metropolija ostaje jaka i ugledna metropolija sve do najezde Avara, kada 582. pada Sirmijum. Do 13. veka Sirmijumska biskupija spominje se još samo kada je 870. godine papa Hadrijan II imenovao sv. Metoda za nadbiskupa i metropolitu Sirmijumskog. (Treba imati u vidu da je do velikog raskola - šizme - u XI v. hrišćanska crkva bila jedinstvena, tako da istoriju i svetititelje Sirmijuma, tj. Mitrovice baštine i Srpska pravoslavna i Rimokatlička crkva.)


    RIMOKATOLIČKA CRKVA SREMSKA MITROVICA

    Hrišćanski život će ponovno zaživeti 1229. godine kada papa Grgur IX obnavlja Sremsku biskupiju, a u Sremskoj Mitrovici je osnovan benediktinski samostan sv. Ireneja. Verski život raste do turskog vremena - 1521. Za vreme turske vlasti župa se spominje još 1665. godine. Nakon oslobođenja od Turaka župa je obnovljena 1743. godine. Govoreći o župnoj crkvi moramo se setiti brojnih bazilika koje su građene još u prva hrišćanska vremena (temelje jedne od njih možemo videti u centru pored "Delta" banke).


    Temelji bazilike o kojoj je reč o u tekstu iznad.

    Današnja župna crkva sagrađena je 1811. godine, a posvećena 30. 06. 1811. Zaštitnik crkve i župe, kao i celog grada bio je uvek sveti Dimitrije. Župna crkva dobila je naslov konkatedrale 1984. godine, i naslov bazilike minor 1991. godine, što je najveća čast ukazana jednoj crkvi.


    RIMOKATOLIČKA CRKVA SREMSKA MITROVICA
    Rimokatolička župa u Sremskoj Mitrovici danas koristi još dve kapele: svetog Roka na Katoličkom groblju (sagrađena 1880) i Žalosne Gospe Mitrovačke na Kalvariji (sagrađena 1921)...'' (Sajt Grada S. Mitrovice)





    Sakristija




    Desno zvono poklonili su mitrovački ratari - Nemci i Hrvati.


    Rimokatolička crkva Sv. Ireneja, kraće i mesno Katolička crkva je bogoslužbeni hram u gradu Sremska Mitrovica. Crkva pripada Rimokatoličkoj crkvi. Crkva je posvećena sv. Irineju.

    Hrišćanski život na područkju grada u okviru Rimokatoličke Crkve je zaživeo 1229. godine kada papa Grgur 9. obnavlja Sremsku biskupiju, a u Sremskoj Mitrovici je osnovan benediktinski samostan sv. Ireneja. Verski život raste do turskog vremena - 1521. g. Za vreme turske vlasti župa se spominje još 1665. godine. Nakon oslobođenja od Turaka župa je obnovljena 1743. godine. Tada se kao vernici javljaju Nemci, Hrvati i Mađari. Današnja župna crkva sagrađena je 1811. godine, a posvećena 30. juna 1811. g. Zaštitnik crkve i župe, kao i celog grada bio je uvek sveti Dimitrije. Župna crkva dobila je naslov konkatedrale 1984. godine, i naslov bazilike minor 1991. godine, što je najveća čast ukazana jednoj crkvi. (Vikipedija)



    Nedaleko od crkve je spomenik na crkvenom zemljištu. O obnovi se pregovara sa gradom.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 22.09.2011 u 16:47

  9. #114

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ПРЕНОШЕЊЕ МОШТИЈУ СВ. НИКОЛЕ
    ДЕЛИБЛАТО





    ''Назив села Делиблато упућује на његов положај уз истоимену банатску пешчару на чијем је јужном ободу саграђено. Црква Преноса моштију Св. Николе подигнута је на територији коју је захватала Војна граница у Банату, на брежуљку са кога доминира селом. Била је то прва богомоља у околини, обновљена у барокном стилу. То је једноставна, типизирана грађевина са невеликим торњем на западној страни, чији је иконостас 1778. осликао Јаков Орфелин који је, уз Теодора Крачуна, наш најзначајнији представник барока у сликарству, што иконостасу ове цркве даје посебну вредност.






    Јакова Орфелина је његов стриц, Захарија Орфелин, графичар, усмерио ка уметничкој академији у Бечу. Тамо стечено образовање помогло је Јакову Орфелину да се сликарски формира независно од провинцијалне, украјинске верзије барока која је пре њега преовлађивала у српској уметности северно од Саве и Дунава. Значајну улогу у савладавању новог сликарског стила одиграли су графички предлошци из штампаних илустрованих библија које је Јаков Орфелин користио. Најуспелије иконе у Делиблату припадају циклусу Мука Христових, док престоне иконе понављају решења са иконостаса из Саборне цркве у Сремским Карловцима. У цркви се чува и „Христов гроб“, рад сликара Живка Петровића и дрворезбара Михаила Костића из Великог Бечкерека из 1861. На стубовима у припрати храма налазе се иконе Христа и Богородице које стилски припадају ранобарокном периоду. Оне су могле украшавати иконостас старије цркве.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)




    Црква је споменик културе великог значаја.


    Свештеник нам је скренуо пажњу на оштећења на ов две иконе (на плашту на левој и на лицу на десној слици).

    Према предању, Турчин је сабљом пробадао иконе, али га је њихова лепота одвратила од наума да их сасвим уништи.


    На увећаним сликама се оштећења јасно виде.


    У олтару.








    „Христов гроб“, рад сликара Живка Петровића и дрворезбара Михаила Костића из Великог Бечкерека из 1861.





    ДЕЛИБЛАТО
    ''Делиблато је лоцирано на периферији лесне заравни, на месту где се она спаја с лесном терасом, на 90 до 110 метара надморске висине. Делиблатска пешчара је удаљена 2 километра од северних делова насеља, док је западна ивица насеља одређена долином Обзовик - баре.

    Делиблато се налази на кружном путу Панчево - Ковин. Од Мраморка је удаљено 6 километара, а од Ковина 9 километара. Кроз пешчару води пут до Беле Цркве.

    Први писани подаци датирају из 1660. године и по њима насеље је вероватно настало за време Турака и спомиње се као српско. Вероватно је већи број досељен под грофом Ђурђем Бранковићем и патријархом Ареснијем Чарнојевићем. У ратовима Аустрије и Турске Делиблато је претрпело знатна оштећења, тако да је након протеривања Турака остало само 16 домаћинстава. Делиблато је изграђено 1689.године, са школом и црквом од брвана и дасака.




    Неколико надгробних плоча из раног периода села је наспрам западног улаза у цркву.

    На Марцијевој карти од 1723. до 1725. године Делиблато је означено као ненасељено, а подручје је припадало панчевачком округу. Поново се јавља као мање насеље 1753. године са српским живљем. Одлуком Марије Терезије од 1770. године налазило се у Војној крајини и у њега се тада досељава већи број српских граничара и Румуна. 1773. године припојено је илирско-банатској, а две године касније немачко-банатској регименти. Милитарска тривијална школа са намачким наставним језиком отворена је 1780. године.


    Претпостављам да је школа била у овој згради уз црквену порту.


    Према подацима црквене хронике 1778. године подигнута је Српска православна црква од тврдог материјала у близини старе која је том приликом порушена.


    Крст обележава место на коме је била стара црква.

    Године 1836. Делиблато је постало седиште шумара за банатску пешчару, а 1873. године припојено је делиблатско-ковинском срезу тамишког комитета.


    Године 1838. стара школска зграда од дрвета је срушена и изграђене нова од тврдог материјала. Имала је три учионице и стан за два учитеља.У њој су се школовала српска и румунска деца. На улазу у школско двориште, изнад оба стуба , писало је на немачком језику:"Делиблатска општинска народна школа". Преко пута сеоског дома, 1856.године, на иницијативу капетана Александра Будисављевића, саграђена је нова двоспратна школска зграда, Српска тривијална школа, у којој се настава изводила на немачком језику, али се учио српски језик као предмет. Први учитељ у селу био је Атанасије Томић, који је учио децу од 1779. до 1810. године.


    На десној слици је увероватно камени украс који је био на врху стуба капије на порти.




    По првом систематском попису 1869.годиме Делиблато је имало 3.505 становника, а 2002. године 3.488 становника. Најбројнију етничку групу чине Срби и Румуни .
    Румунска православна црква изграђена је 1925. година.

    Године 1950. године село добија осмогодишњус школу, која 1961. године добија име "Паја Маргановић" .Нова школска зграда са фискултурном салом и свим условима за образовно-васпитни рад изграђена је 1978. године. Делиблато има, дом културе, библиотеку и дугу културну традицију, коју негује КУД "Паја Маргановић". У Делиблату постоји здравствена станица са апотеком.

    Делиблато је познато револуционарно насеље. Борцима и жртвама фашистичког терора подигнути су: Споменик револуције, биста Паји Маргановићу и спомен плоча Паји Маргановићу, Богдану Петровићу и Албу Петру Макри.

    У Делиблату ради више спортских клубова: ФК"Омладинац", МРК"Омладинац", Коњички клуб "Делиблато", Удружење спортских риболоваца.Поред тога постоји Ловачко друштво које има свој ловачки дом и Добровољачко ватрогасно друштво.

    Близина Чардака, на коме је за потребе организовања омладинских радних акција изграђен комплекс објеката за смештај и исхрану, са амбулантом , а сада још увек у функцији избегличког кампа, на путу је да се развије у туристички центар овог подручја, погодан за излетнички туризам, стационирани боравак туриста исл.'' (Sajt Kovin)





    На југозападу и западу испод цркве је вештачко језеро.




    Недалеко од села, према Мраморку, је водица. Капеле на водицама у овом делу Баната називају 'манастир'.

  10. #115

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    ЦРКВА СВ. ГЕОРГИЈА
    ДИВОШ



    ''У селу Дивошу, смештеном на обронцима Фрушке Горе код Сремске Митровице, изграђена је 1769. црква Св. Георгија. То је једнобродна грађевина с олтарском апсидом и плитким правоугаоним певничким испустима. На западној страни цркве призидан је барокни звоник са лучно завршеним отворима у приземљу. Украшен је са три хоризонтална профилисана венца и удвојеним пиластрима, вертикално спојеним на угловима торња. Накнадним дозиђивањем двеју бочних просторија звоник је спојен са простором наоса. Фасаде су по хоризонтали рашчлањене соклом и профилисаним поткровним венцем, а по вертикали пиластрима са профилисаним капителима и слепим нишама. Црква је знатно оштећена и паљена у II светском рату.


    После рата демонтиран је барокни иконостас из 1786. Део икона постављен је на иконостасу у капели, а део је пренет у Музеј црквене уметности у Сремској Митровици. Иконе су сликали Василије Остојић и Григорије Давидовић Опшић. Ова двојица сликара, потпуно различитих уметничких схватања, први пут су се срели као сарадници на изради икона за дивошку цркву. Остојићу је то био последњи рад. Сматра се да је Опшић сликарство учио у радионици Димитрија Бачевића, али се касније јавља као сарадник Теодора Крачуна, док се Василије Остојић школовао у Сремским Карловцима, у уметничкој радионици украјинског сликара Јова Василијевича. Зидно сликарство у дивошкој цркви, које се више готово не види, извео је 1795. Григорије Давидовић Опшић. Храм је обновљен 1997. '' (Споменичко наслеђе Србије; завод за заштиту споменика културе РС)

    Црква је споменик културе великог значаја.



    ''Црква је посвећена Светом Георгију (6.мај). Што је била и сеоска слава, данас село слави Преображење господње (19.август).

    Први подаци о постојању цркве у Дивошу датирају из 1732.год. У то време је село припадало Нештинској протопопији и имало је 70 кућа са преко 500 житеља. Тада се помиње и један свештеник.

    Из 1732.год потиче и први опис сеоске цркве : „Има зидове од плетера и они су блатом олепљени. Свод је од дасака и у то време је био нов, покривена је трском. У унутрашњости цркве налази се часна трпеза од камена а умиваоница и крстионицa су од дасака. Цркву је осветио Никандор Мелентијевић, и предпоставља се да је то било у трећој деценији 18.века.

    На иконостасу су се налазиле престоне иконе Христа и Богородице, и у припрати још 24 иконе.
    Од ствари које су се налазиле пописане су две богослужбене књиге, један литијски барјак и нови полиелеј. Сеоску цркву су тада опслуживала 2 пароха : Јован Радивојевић стар 37.год и Живан Петровић стар 35.год.
    Карловачки епскоп Партеније Павловић је 19.маја 1752.год освештао нову сеоску цркву које је грађена у преиоду од 1748 до 1752.год. Треба поменути и сеоског оберкнеза Јакоба Влашића који је између 1741 и 1753.год био ктитиор конака у манастиру Кувеждин.

    Године 1766. се помиње село, црква и четири свештеника : Стефан Милић од 1745.год, Јакоб Берисављевић од 1753.год, Лазар Димитријевић од 1757.год. и Максим Игњатовић од 1764.год. Из наведених свештеника се може уочити да је селу била потреба нова и већа црква од чвршћег материјала и недуго затим 1769.год је отпочела изградња нове цркве.

    Године 1772.год. у Манастиру Кувеждин борави бакрорезац Захарија Орфелин који прави бакрорез за манастир. На том бакрорезу је приказана и Дивошка црква у нешто упрошћенијем облику.
    Изградња данашње цркве је одпочела 1769. год а коначно је завршена 1786. год, - скоро две деценије је трајала изградња...

    Велики радови на обнови цркве су изведени 46 година након изградње, тачније 1815. год. Радове је изводио познати зидарски мајстор Димитрије Шуваковић из Мартинаца. Из сачуваног уговора се види да је у питању велика обнова цркве и њеног звоника. Уговор од шест тачака је подписан марта месеца 1815.год...
    Године 1891. Црквена општинеа Дивош је расписла дражбу за радове на иконостасу. Радове је извео Банатски сликар Душан Алексић отац познатог сликара Стевана Алексића.


    У време првог светског рата Мађарска војска је скинула звона са цркве и однела их у Пешту.
    Након рата Дивошка црква је купила четири нова звона од које је највеће било тешко 1800 кг. које је уништено за време другог светског рата...

    За време другод светског рата црква је тешко страдала. Немци су минарали звоник које је услед детонације пао и при том срушио кров. Разлог за рушење цркве је био тај што су партизани са торња цркве гледали с које стране долазе неријатељи, и ударцима о звоно обавештавали народ с које стране непријатељ долази.
    Иконостас цркве је сачуван од уништења захваљујући Миланку Авакумовићу и још неколицине мештана.
    Након рата црква је постепено унштавана што од атмосферских прилика, што забраном тадашње власти. Да је црква за време комунистичког режима била забрањивана говори и то да су након рата неки од мештана који су покушавали да оправе и доведу богомољу у неко нормално стање били затварани. Такође су комунисти након рата у центру села срушили велику парохијску кућу и на њеном месту подигли споменик палим борцима и жртвама фашистичког терора.


    Црква је почела са обновом 1984.год тачније 41 годину да почне да се обнавља и њена обнова траје и данас.
    Нови трорањ је подигнут 1997.год.

    Приликом обнове 1997.год је срушенa барокна капија на улазу у црквену порту и замењена је са новом, рушење капије је било против законито јер је капија као и црква под заштитиом државе.
    Захваљујемо се пароху села Дивош, јереју Владимиру Недељковићу на датом материјалу.''
    (Са сајта divos.net)



    ''Дивош је сремско село, које се налази на јужним обронцима Фрушке Горе, са обе стране платоа поточне долине потока Јарош. Од општинског средишта Сремске Митровице је удаљен око 20 км ка северозападу...

    Први подаци о постојању села датирају из XV века, а први писани подаци потичу из последње деценије XVII века тачније из 1698.год Приликом археолошких ископавања на територији Дивоша пронађена је керамика из малађег каменог доба и познато је налазиште из бронзаног доба Дивошко – Бингулско остава. Ови локалитети доказују да се Дивош сврстава у једно од најстаријих села на Фрушкој Гори.

    Као и већина села Дивош се не налази на оном месту на ком је основан и на месту на коме је данас. То се може најбоље видети из Турског доба, за време пљачки и напада на становништво, тада се становништво повлачило ка северу у шуму. Тако се у једном тренутку за време тих турских упада Дивош састојао из три дела или засеока Бика, Чекерије и Вагинаца имао је 58 кућа.

    Доба стабилизације и мира је дошло кад и владавина Хабзбуршке монархије на територији Срем. Из тог добра потиче и попис из 1736/7. год. Према том попису у Дивош је живело 99 породичних старешина, 19 ожењених браће и синова, 3 браће и синова старијих од 15 година, 12 удовица са поседом, 63 коња, 53 вола, 54 краве и јунаца, 45 оваца и коза, 72 свиње, 54 кошнице пчела, 94 јутра ораће земље, 84,5 јутра сенокосних ливада, 129 мотика винограда и 247 стабала шљиве. 1769.год. подигнута је садашња сеоска црква, која је посвећена Светом Георгију. Црква је страдала у другом светском рату и касније обновљена.




    Неколико сачуваних надгробних плоча са краја 18. века.

    Село Дивош се спомиње у чувеној револуцији 1849/9.год. Тада су мештани Дивоша и Чалме тражили да арендатор Јурковић повуче своја стада са пашњака јер нису могли да му гарантују сигурност у немирним временима. Власти су морале да обуздавају Дивошане да не нападну спахиске шуме и пустаре.
    1886.год. је сазидана зграда данашње школе.

    Током XIX века у Дивошу је дошло до наглог пораста становништва али дошло је и до пораста сиромаштва. Тако да је у Дивошу пред први светски рат било 191 надничарско домаћинствно и међу њима су радо прихватане социјалистичке идеје. То је резултирало на изборима 1911. год где је победила социјалистичка странка, што је изазвало државне власти да распусте одбор и распишу нове изборе.

    У ратно време 1914-1918.год Дивош је дао око 20-так добровољаца. Живан Ћулић је дошао из Америке, а Пера Рибарић је био Дорбуџан (пук који је основан у јужној Добруџи у Румунији, основали су га заробљеници који су били у Русији).

    Период између два рата је за село био благодаран јер тада село бележи највећи пораст становништва 1931.год 2.410 становника. Нове ратне године, године другог светског рата су за Дивош биле погубне. Већ 1942.год. у лето партизани долазе у село и одводе и убијају сеоског бележника Михајла Латаса и пале матичне књиге општинске и црквене. Након ових немилих догађаја Усташе и Немци све чешће упадају у село и то је резултирало да већ те године Усташе одводу 10-так људи у логор због сакривања партизана, а 19-ог августа за сеоску славу исте године неколико породица је отерано у логор. У Дивошу је за време рата погинуло 356 жртава и 137 бораца.

    13.окотбра 1943.год. је на Водици убијено 17 невиних мештана Дивоша.

    Према овим наведеним подацима Дивош спада у села која су највише страдала за време другог светског рата.
    Након рата у село се досељавају колонисти из Босне. Деведесетих година у Дивош се досељава десетак породица из Хрватске...


    Данас у Дивошу живи око 1600 становника , преко 94% су православне вере и Срби, 570 кућа и 523 домаћинства.'' (Са сајта divos.net)
    Poruku je izmenio nenad.bds, 25.10.2011 u 19:40

  11. #116

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    ŽUPNA CRKVA SV. JURJA
    PETROVARADIN



    ''Црква је подигнута између 1701-1714. године. Главни олтар од црвеног мермера завршен је тек 1774. г. Упоредо са грађењем цркве Исусовци су до саме цркве сазидали и своју резиденцију која је до 1719.г. имала само један тракт. Те године положени су темељи за остала три тракта, тако да до сада цела зграда са црквом чини затворен четвороугаоник. Међу барокним и барокизираним грађевинама на тлу Војводине, самостан Св. Јурја је сачувао аутентичан израз епохе у којој је настао и јасно се издваја својом архитектонском чистотом и естетском умереношћу.




    Налази се у подножју бедема Петроварадинске (Горње) тврђаве, уз сам зид.
    Црква је једнобродна грађевина, саграђена у облику издуженог правоугаоника којем је додат још један мањи у апсидалном делу. Укупна дужина јој је 36,72 м, а ширина 15,45 м. Над улазним делом се налази хор кога носе два масивна профилисана стуба, док је простор испод хора засведен крстастим сводом. Цела грађевина је засведена плитким полуобличастим сводом од дашчане оплате коју носи кровна конструкција цркве.
    Унутрашњост цркве је веома једноставна. Раскош у барокним облицима свесно је наглашен на главним и споредним олтарима. На читавој главној фасади изражен је снажан вертикализам, наглашен са четири пиластра која се при врховима утапају у два хоризонтално профилисана венца, и у пресеку са њима стварају капителе. Два средња пиластра носе лучни фронтон са фризом, а два мања, крајња, носе по једну вазу. Хармоничну архитектонску вредност забата ремети звоник.






    Испод цркве се налазе две крипте. Улаз у једну је са улице, десно од главног улаза. На јужном делу крипте налази се мали отвор у полукружној ниши у којем су поред Распећа, два барокна мермерна анђела. Иза олтарске апсиде налази се још једна крипта мањих димензија.

    Северни тракт конака је најстарија грађевина после цркве, али је у првобитном облику задржао само подрумску основу. Измене је претрпео вероватно доградњом осталих трактова конака, између 1720-1734.г. Конаци по својој архитектонској концепцији представљају уобичајени тип грађевине ове врсте. Систем низа соба повезаних ходником овде је нешто измењен - наместо отворених аркада у ходницима имамо прозоре у пуним зидовима. Обрада спољних површина је једноставна, изузев главне уличне фасаде северног конака, коју три кордонска венца деле у три спратне висине. У ритмичком размештају прозорских отвора првог спрата, ненаметљиво је укомпонована полукружана ниша са кипом св. Игнација, оснивача Исусовачког реда. Над улазним вратима је кружни прозорски отвор са искованом гвозденом решетком. Нарочит акценат дат је колском улазу који донекле повезује фасаду северног конака са главним лицем барокне цркве.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)


    Детаљ са главног олтара.


    Жупна црква Св. Јурја и жупни дом су споменик културе великог значаја.


    Бочни олтар


    Бочни олтар



    Na desnoj slici je sv. Ignac.


    SAMOSTAN SVETOG JURJA
    ''Jezuiti su u Petrovaradinu osnovali Župu sv. Jurja i 1701. godine počeli sa gradnjom svoje crkve. Istovremeno su izgradili i prvo krilo samostana, a tokom vremena i ostala, čime je bio formiran zatvoreni arhitektonski blok sa atrijumskim prostorom u središtu. Kompletna izgradnja samostanskog kompleksa završena je 1734. godine. Jezuitski samostan smešten je u podnožju severnih bedema gornje Petrovardinske tvrđave... Posebno je vredan glavni oltar sv. Jurja od crvenog kamena, građen 1774. godine. Značajni su i epitafi na zidovima naosa.






    Epitafi

    Na glavnoj fasadi je naglašen vertikalizam pomoću četiri pilastra sa kapitelima koji nose dva profilisana venca i dekoraciju baroknog zabata. Baroknu specifičnost predstavljaju i dve niše sa figurama svetitelja, izvedene u kamenu. Arhitektonske proporcije glavne fasade remeti kasnije dozidan zvonik. Desna (zapadna) fasada, ka velikom stepeništu koje vodi na gornju tvrđavu, ravno je malterisana i ima dva reda prozora bez dekoracije. Ispod crkve su smeštene dve kripte.


    Obrada krila samostana je jednostavna, sa prozorima u nizu, izuzev fasade severnog, najstarijeg krila na kome je u ritmičkom nizu prozora prvog sprata nenametljivo ukomponovana polukružna niša sa skulpturom sv. Ignjacija, osnivača jezuitskog reda.'' (Sa sajta Zavoda za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada)


    Niša sa kipom svetog Ignacija (na desnoj slici) je na zidu samostana.






    ''U starom baroknom podgrađu Petrovaradinske tvrđave, u Štrosmajerovoj ulici stoji najstarija crkva u Petrovaradinu, crkva sa Franjevačkim samostanom Svetog Jurja.

    Nakon proterivanja Turaka krajem XVII veka, dolaskom Isusovačkog reda katoličke crkve u vojni garnizon u Petrovaradinu počinju pripreme za ponovno širenje hrišćanstva na ovim prostorima. Izgradnja crkve je trajala od 1701. do 1714. godine kada je 20. maja 1714. izvršeno njeno osvećenje.






    Crkva je sagrađena po uzoru na glavnu crkvu isusovačkog reda IL IESU koja se nalazi u Rimu. Nekadašnja mlečno-bela fasada crkve oštećena je naročito u periodu 1941.-1961. kada je Štrosmajerovom ulicom prolazila pruga i čađ je neprestano padala i na crkvu i na ostale fasade u okolini.




    Na tri gornje fotografije je isto mesto.

    U unutrašnjosti crkve nalazi se oltar na kome dominira slika Svetog Jurja, zaštitnika vitezova i vojnika.'' (Vikipedija)




    Poruku je izmenio nenad.bds, 28.10.2011 u 19:14

  12. #117

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    ЦРКВА СВЕТИХ ВРАЧА КУЗМАНА И ДАМЈАНА
    КУЗМИН





    ''Северозападно од Сремске Митровице, у великом сремском селу Кузмину изграђена је између 1773. и 1783. црква посвећена светим врачима Козми и Дамјану. То је грађевина барокне концепције простора, једнобродна, са плитким правоугаоним певницама, олтарском апсидом једнаке ширине са бродом и двоспратним барокним звоником призиданим са западне стране. Прегледан унутрашњи простор подељен на травеје пресведен је сферним сводовима и полуобличастим луковима. У западном делу је галерија хора који се дубоко увлачи у унутрашњи простор наоса. Фасаде су једноставно украшене удвојеним пиластрима са профилисаним капителима и поткровним профилисаним венцем.


    И звоник је украшен кордонским профилисаним венцима и удвојеним пиластрима на угловима. Улази се налазе на западној и јужној страни. Украшавање унутрашњости храма започето је 1793, када је кузминска Црквена општина склопила уговор о сликању иконостаса са Григоријем Давидовићем Опшићем и Стефаном Гавриловићем. Наручиоци су инсистирали на очувању православности, па су се сликари обавезали да ће иконостас „по обичају наше церкве измалати“. Опшић је следио каснобарокна стилска решења као што је и Стефан Гавриловић, и поред неокласицистичких утицаја, остао превасходно везан за уметност касног барока. Они су осликали и архијерејски трон у цркви.






    Барокна резбарија иконостаса дело је непознатог дрворезбара. У периоду 2000–2004. иѕведени су значајни конзерваторско-рестаураторски радови.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за зађштиту споменика културе РС)




    Црква има само архијерејски трон.


    Христов гроб


    'Леђа' северног певничког стола.

    Црква у Кузмину је споменик културе од великог значаја.








    ''Подручје Кузмина било је насељено још у време праисторије, а касније и у доба антике и средњег века.

    Новија историја Кузмина везана је за 16. век. Како се наводи у више извора село је име добило по светим мученицима и бесребреницима, лекарима и чудотворцима светим Козми и Дамјану. Турски путописци као и управитељи који су убирали део пореза у овом делу Срема такође пишу о Кузмину. Још тада помиње се да су становници села Рашани, Раси како су тада називани Срби.




    Сокл


    У 17. и 18. веку изграђена је првобитна црква, која је изгорела у пожару да би темељи нове цркве посвећене Козми и Дамјану били започети 1773. године. У црквеним летописима забележен је велики труд и љубав са којима су тадашњи становници Кузмина градили цркву. Сама црква у току свог постојања доживела је неколико оштећења споља и изнутра што због ратова што због временских непогода.




    Кузмин је насеље у општини Сремска Митровица. Према попису из 2002. било је 3391 становника. ''(Википедија)



  13. #118

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    Николајевска - Саборна црква
    Вршац





    ‘’Саборна црква посвећена Св.Николи, (грађена у време владике Николе Димитријевића) налази се на месту раније цркве посвећене истом светитељу. Нова црква завршена је 1785. године а осветио ју је владика Вићентије Поповић, док су радови на њеном украшавању окончани за време Јосифа Јовановића Шакабенте 1805. године. Грађевина је једнобродна и засведена са високим двоспратним звоником на западу где се налазе и две припрате и крстионица, док су на истоку три плитке олтарске апсиде.При неуспелој еклектичарској рестаурацији црква губи своја строго класицистичка обележја у спољашњем изгледу. За Велику цркву у Вршцу радило је низ познатих сликара чија се дела и данас налазе у њој, као што су Никола Нешковић са 10 целивајућих икона, Павел Ђурковић који је урадио иконостас, Симеон Јакшић и Михајло Поповић са зидним сликама и две слике Паје Јовановића.’’


    Сликано из Владичанског двора.

    ‘’Православни храм у Вршцу, сазидан 1785. године, у време владике Николе Димитријевића. Иконостас је сликао Павел Ђурковић, а Аксентије Марковић је обавио дрворезбарске радове. Зидне слике и свод сликали су Симеон Јакшић и Михајло Поповић. Никола Нешковић творац је целивајућих икона.

    Један од најцењенијих сликара са ових простора Паја Јовановиц поклонио је храму две изузетно вредне, у уметничком и естетском погледу, слике: Свети Никола спасава осуђенике и (Света) Majka Ангелина.’’ (ТО Вршац)



















    Предикаоница и царске двери.


    Бочне двери


    Тронови


    'Свети Никола спасава осуђенике' - слика Паје Јовановића.


    Детаљ архијерејског трона и плоча непосредно уз трон.

    ''У криптама цркве сахрањене су владике Јосиф Јовановић – Шакабента (1805) Петар Јовановић Видак (1818) Емилијан Кенгелац (1885) Нектарије Димитријевић (1895) Георгије Летић (1933) Викентије Вујић (1939) и Висарион Костић (1979).''



    Iz prošlosti Vršca:
    ’’... Ova oblast bila je raskršće mnogih puteva; nedaleko od Vršca prolazio je i rimski put, koji je vezivao Viminacijum (današnji Kostolac), Lederatu (na ostrvu Sapaji, kod Banatske Palanke), Aggidavu (sada Varadija) sa limesom u Pomorišju. U srednjem veku Vršac se nalazio na putu koji polazi od Dunava i vodi ka Lugošu, Temišvaru, Transilvaniji, Pontu i dalje prema ukrajinskim stepama i sa severa prema jugu do Mediterana.

    Današnji simbol grada, Vršačka kula, nastao je u prvoj polovini 15. veka u vreme Ugarske vlasti. Pojedini izvori govore da je trvrđava podignuta na mestu starorimske kule osmatračnice. Podigao je Đurađ Branković posle pada Smedereva za odbranu od Turaka...




    Лево је слика Паје Јовановића 'Мајка Ангелина'.

    Već sredinom 15. veka ova oblast poznata je po svojim vinima koja su bila među najtraženijim na ugarskom dvoru. Cesto se kod istoričara pominje 1494. godina kada se na dvoru ugarskog kralja Vladislava za bure vršačkog vina plaćalo 10,50 dukata.

    Period turske vladavine na ovim prostorima trajao je od 1552. do 1716. (ukupno 164 godine).




    Библијски призор у соклу.


    Библијски призор у соклу.

    Kada je 1552. godine Ahmet paša osvajao Banat, krenuvši na Temišvar, Vršac i njegova tvrđava bili su prvi na udaru. Grad je opustošen, a stanovništvo se povuklo u okolna brda gde je sagradilo manja naselja od kojih su se sačuvala samo imena..

    Narod Banata se pobunio. Vršački vladika Teodor Nestorović, u dogovoru sa erdeljskim knezom Batorijem, pokrene narod Banata na ustanak. Srpske čete koje su počele da osvajaju i oslobađaju banatska naselja, nosile su pred sobom barjake sa izvezen likom Svetog Save, kako bi im ulivao hrabrost i davao novu snagu. Isprava su imali puno uspeha i, između ostalih, oslobođen je i Vršac. Kako bi potpuno uništio srpski nacionalni i verski zanos, turski vojskovođa Sinan paša, naredio je da se iz manastira Mileševe, donesu mošti Svetog Save i spalio ih u Beogradu. Bila je to osveta za srpske ratne uspehe.






    Јужна врата (лево) и западна, испод звоника.

    ... Najveći deo naroda pobegne sa vladikom u Erdelj da se skloni od turskog gneva, a Vršac je nakon toga u potpunosti poprimio orjentalni izgled.

    Turke je iz grada proterao vojskovođa Eugen Savojski 1716. godine, čime je otvorio novu epohu u istoriji grada. ..
    Od 1717. godine u ove krajeve stižu grupe kolonista iz Nemačke, Francuske, Italije i Španije, prvenstveno vinogradari. Istovremeno u Vršac se slivaju mnogi doseljenici iz Srbije, prvetežno zanatlije i trgovci, Srbi i Cincari. Tada je kraj starog (Srpskog Vršca) osnovano i nemačkko naselje... Austrijski dvor je 1794. godine odobrio je ujedinjenje Srpskog i Nemačkog Vršca i tako je 1795. godne stvoren jedinstveni grad u kome su vlast, na osnovu posebnog ugovora, delili Srbi i Nemci.






    Поглед на Вршачку кулу.

    U ovom periodu sagrađene su mnoge građevine koje su sačuvane i do danas. Jedno od najstarijih zdanja je crkvica na Bregu, Kapela sv. Krsta, koja je zidana 1720, Kapela sv. Roka 1739, Dvor pravoslavne eparhije banatske 1759, Crkva uspenija sv. Bogorodice 1763. (poznata kao Mala ili Aleksina crkva, zidana je sredstvima trgovca Alekse Nikolića), Saborna crkva 1783-85. (posvećena sv. Nikoli)…
    ... Revolucionarna zbivanja 1848. god. Zahvatila su više evropskih zemalja, proširivši se i na Habsburšku monarhiju, u čijem sastavu je bila i današnja teritorija Vojvodine...

    Krajem 19. veka u Vršac prodiru socijalističke ideje, snažnim delovanjem grupe"Vršački socijalisti" (Laza Načić i Jaša Tomić) šire se socijalističke ideje među omladinom, radnicima, zanatlijama i sitnim trgovcima.

    U 20.vek Vršac je ušao kao grad sa 25.000 stanovnika i sa dosta razvijenom malom industrijom, snažnom trgovinom i obnovljenim vinogradarstvom, dobrim saobraćajnim vezama sa svim pravcima Austro-Ugarske i Evrope... Po izbijanju I svetskog rata, status srpskog stanovništva se izmenio, mnogi ugledni Srbi poslati su u progonstvo. U gradu su prestali da izlaze listovi na srpskom jeziku... 10. novembra 1918, pošto se nemačka vojska povukla prema Temištvau, u Vršcu ulaze srpske jedinice na čelu sa majorom Dušanom Dodićem.


    Život se u gradu sada oganizuje u okviru nove države, ali zbog blizine granice, Vršca je ubrzo izgubio veliko trgovačko i sirovinsko zaleđe, počeo je ekononski da stagnira...
    Između dva rata, u Vršcu deluje više političkih stranaka među kojima se po snazi ističu Radikalna i Demokratska stranka kao najbrojnije. U ilegali deluje i Komunistička partija Jugoslavije, koja je u Vršcu imala izvestan broj istaknutih aktivista kao što su Žarko Zrenjanin, Borislav Petrov, Jelisaveta Petrov, Živa Jovanović i drugi. Odnosi među narodnostima, posebno Srbima i Nemcima, u gradu počinju da se zaoštravaju sa pojavom fašizma u Nemačkoj.


    Епископски двор - Саградио га је између 1750. и 1757. владика Јован Георгијевић, као репрезентативни спратни објекат, за резиденцију банатских епископа. Двор и цркву раздваја улица.

    Drugi svetski rat (1941-1945) doneo je velike patnje, razaranja, žrtve i stradanja naroda na ovim prostorima…
    Nekoliko dana po oslobođenju grada u Vršac stiže i deo Glavnog štaba narodnooslobodilačke vojske na čelu sa vrhovnim komandantom - Josipom Brozom Titom, odavde se komanduje borbama za oslobađenje Beograda...
    Najveće etničke promene nastale su poslednjih dana II Svskog rata kada su lokalni Nemci izbegli pred Crvenom armijom. Dolazi do sistematske demografske i pobličke promene, komunisti prezimaju svu vlast. Zemlja, imanja, fabrike, zgrade … oduzimaju se starosedeocima i dodeljuju podobnima. Do pedesetih godina XX veka traje pljačka, nasilje, maltretiranje i ubijanje, da bi kasnije grad počeo da živi kao i svi drugi u SFRJ. Osamdesetih godina XX veka Vršac počinje da izlazi iz privredne tame i razvija imidž uspešnog grada.’’ (TO Vršac)


  14. #119

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    RIMOKATOLIČKA CRKVA SV. GERHARDA
    VRŠAC





    Crkvu svetog Gerharda Vrščani uobičajeno nazivaju 'katedrala' iako ona to nije, tj. sedište biskupa nije u tom gradu. Taj naziv se uvrežio zbog impozantnosti crkve.



    [/URL]

    ’’Najviša i najupečatljivija građevina Vršca svakako je njegova Katedrala, čija se dva tornja lako mogu uočiti još izdaleka. Ova impresivno neogotičko zdanje posvećeno Svetom Gerhardu podignuto je 1860-63. i nalazi se na mestu ranije crkve koja je bila posvećena istom svetitelju. Građena je na osnovu planova arhitekte Franca Brandajsa, čiji se projekat do detalja oslanja na srednjovekovnu gotičku kulturu.


    Bogata skulptoralna dekoracija nalazi se uglavnom tek u višim zonama tornjeva kao i oko portala i prozora. U unutrašnjosti, tri broda crkve završavaju trima oltarima od kojih je središnji 1863. oslikao Karl Gajger, profesor Bečke akademije lepih umetnosti. Jedna je od najlepših i najvećih katoličkih crkava na ovim prostorima.






    Građevina je komponovana kao trobrodna bazilika sa snažno razvijenim transeptom na istoku koji osnovi daje oblik latinskog krsta. Na zapadnoj strani je plitka priprata sa dva vitka, visoka zvonika pokrivena šiljatim krovom. Enterijer crkve bogato je opremljen izrezbarenim nameštajem, ukrašen zidnim i oltarskim slikama, vitražima i skulpturama.
    Glavnu oltarsku palu je 1863.g. naslikao profesor bečke Akademije Peter Johan Gajger.'' (VojvodinaCafe – tema Vršac)




    Barjak su poklonili potkivači.


    Ratarski barjk - uz uobičejeni prikaz oranja tu je i prevoženja grožđa od vinograda u podrume.


    ''Римокатоличка црква св. Герхарда од Сагреда је највећа римокатоличка црква у Србији, а била је друга по величини у СФРЈ, одмах после загребачке катедрале. Довршена је 1863. године и има функционалне оргуље на којима се редовно одржавају концерти...''






  15. #120

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    ЦРКВА ВАВЕДЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
    Стапар





    ''На месту старе цркве од набоја сазидан је 1776. данашњи стапарски храм. Једнобродне је основе, са полигоналном олтарском апсидом и тек наглашеним певничким просторима. Засведен је полуобличастим сводом. Из западне фасаде извире висок барокни звоник фланкиран зидовима забата. Богато профилисан венац испод лимене капе звоника одудара од изузетно скромне фасадне декорације. Раскошна иконостасна резбарија рад је анонимног аутора. Судећи по минуциозно обрађеним детаљима ради се о уметнику солидног знања и знатног искуства.








    Сликану декорацију је извео Јаков Орфелин. Приликом обнове цркве 1898. ангажован је Људевит Штајнер, декоратер из Сомбора, да подражавајући Орфелинов цртеж и колорит освежи иконе. Али тек после обимног чишћења 1953. могао се утврдити квалитет стапарских слика и њихово место у развоју барока код Срба, посебно рококоа као позне фазе. Орфелин је у Ваведењском храму показао сво богатство своје палете, пуне валерских градација, и до тада за њега неуобичајену смелост у компоновању.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)




    Стапарска цркве је споменик културе великог значаја.


    Запис Јакова Орфелина о осликавању цркве из 1790. и Људевита Штајнера о обнови иконостаса 1898.




    '' Stapar je selo na severozapadnom delu Bačke, udaljen 14 km prema jugu od Sombora.
    U selu danas živi 3894 stanovnika, najvećim delom srpske nacionalnosti. Glavno zanimanje stanovništva je zemljoradnja. U selu ima nekoliko malih zanatskih pogona i više desetina privatnih zanatlija, a manji broj žitelja svakog dana putuje u Sombor, gde radi u fabrikama i ustanovama.

    Selo pripada somborskoj opštini, a u prošlosti je Stapar bio sedište opštine koju su činili još Bački Brestovac i Doroslovo.








    Veruje se da su preci Staparaca u ove krajeve došli posle Mohačke bitke 1526. godine. Polovinom 18. veka iz naselja , iz naselja Bokčenović i Vraneševo gde su živeli, zbog otpora kolonizaciji Nemaca, proterani su najpre na Vodicu, a zatim na mesto današnjeg Stapara. Legenda govori da je Stapar dobio ovo ime jer je prilikom doseljavanja 1752. godine došlo stotinu pari (parova), pa je prvobitno dobio ime Stopar, a potom se ime pretvorilo u današnje.

    Posle Drugog svetskog rata, u novoj Jugoslaviji sa šest republika, Stapar su prozvali "SEDMOM REPUBLIKOM". Shvatile su komšije iz okolnih sela da su Stapaci posebni, osobenjaci, tvrdoglavi, inadžije i ko zna šta sve još. Staparci nikada nisu mnogo marili, a i danas je tako, za opaske da su "nakrivo nasađeni". Njima je uvek veoma milo kada se kaže da je Sombor, za koji su vezani na sve moguće načine, uglavnom poznat po tome što se nalazi pored - Stapara!




    ... Za Stapar je veoma pohvalno što su mnogi mladi ostali na gazdinstvima svojih predaka, bave se poljoprivrednom proizvodnjom, tu su osnovali svoje porodice, žive i rade u ovoj seoskoj sredini koju žele da unapređuju, ali i očuvaju tradiciju i običaje kojih u Staparu ima mnogo i prenose se sa kolena na koleno.

    Jedino je selo u zemlji sa golubovima kojima je naziv rase dat po imenu sela tzv. "staparski letač" i pobrao je niz priznanja leteći od izložbe do izložbe.

    Nadaleko čuveni "staparski ćilim" je takođe obeležje naseljenog mesta Stapar. Vrhunac vekovne tradicije je gajenje konja i ljubav Staparaca prema ovim životinjama koja se prenosi s generacije na generaciju. Nekada je u selu bilo više od 1000 grla koja su bila u funkciji seljačkih poslova, a danas Staparci drže pedesetak lepotana koji služe za parade i dokaz prestiža njihovih vlasnika.

    Od "Zelenog ćoška" prema Doroslovu, nalazi se čuveni Žuti bunar, jedini preostali arteški bunar u selu. Za ovaj bunar vezana je anegdota da devojke ili momci koji dođu u Stapar i napiju se vode sa Žutog bunara, obavezno se udaju ili žene u ovom selu.

    Velika Gospojina je vekovna tradicija koju slave svi seljani. Obično nedelju dana pre Velike Gospojine, počinje tradicionalna proslava pod nazivom "Gospojinske večeri" sa bogatim kulturnim i sportskim programima. Najznačajnije veče ove proslave je takmičenje u kuvanju ovčijeg paprikaša, kada Stapar poseti veliki broj bivših Staparaca i gostiju iz okoline. Za ovčiji paprikaš, u Staparu važi izreka da "TEGET ODELO I OVČIJI PAPRIKAŠ NIKADA NE IZLAZE IZ MODE".




    Veoma značajan datum za selo je 4. decembar, kada se slavi Vavedenje presvete Bogorodice - seoska slava.

    O Staparu ima mnogo toga da se kaže i da se u njemu vidi. O Staparu su mnoge knjige napisane. A ko želi da se uveri, dobrodošao. Staparci su dobri domaćini i svaki dobronamerni posetilac će biti rado dočekan. ‘’(sa Zvanične prezentacije grada Sombora)


    ''Stapar je nastao 1752. godine kada su na staparsku pustaru preseljeni stanovnici Bokčenovića i Vranješeva, a nešto kasnije i žitelji Prigrevice. Bokčenovići i Vranješevo danas ne postoje, a ranije su se nalazili u okolini Apatina. Prva značajnija kolonizacija Nemaca u Bačku započela je 1748. godine. Nezadovoljni budućim stanjem, tadašnji stanovnici Bokčenovića i Vranješeva počeli su da presreću lađe na Dunavu, koje su prevozile Nemce na unapred određene lokacije, ubijali ih i pljačkali. Po tim akcijama prozvani su „gusari sa Dunava”. Naredbom Marije Terezije stanovništvo je preseljeno u današnji Stapar. Jedanaest godina kasnije u Stapar se doseljava 73 porodice iz Prigrevice.

    Osnovna privredna grana ovog pitomog sela je poljoprivreda. Atar je ukupne površine od 8.267 ha, od čega čak 85,6% (7.075 ha) pripada oraničnim površinama. Ratarstvo je najrazvijenija poljoprivredna grana u selu. Istočni deo staparskog atara ima bolje zemljišne karakteristike.


    Pod austrijskom vlašću, Stapar se planski razvijao. Krajem XVIII veka predstavljao je jedno od najlepših vojvođanskih sela, sa širokim ulicama koje se seku pod pravim uglom. U selu se razlikuje tri tipa kuća: stari tip – prostorije se nižu jedna na drugu od ulice, a duž cele kuće prostire se pokriveni hodnik „gonk''.

    Stapar ima i jedinu priznatu rasu goluba u Srbiji, koja je upisana još daleke 1878. godine i zove se, kako bi drugačije, staparski letač. Izuzetak je i staparski pečat iz vremena austrijske carevine, koji je u doba kada je nemački jezik bio jedini zvaničan, udarao otisak ispisan Vukovom ćirilicom.'' (SO Info)



Strana 8 od 11 PrvaPrva ... 678910 ... PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Sunovrat Crkve
    Autor Morpheus u forumu Religija
    Odgovora: 68
    Poslednja poruka: 11.05.2012, 00:59
  2. Dve crkve!
    Autor Hriscanin u forumu Religija
    Odgovora: 6
    Poslednja poruka: 11.08.2011, 14:40
  3. Od Crkve do Ali Babine pećine II
    Autor Neocekivani u forumu Spomenar
    Odgovora: 25
    Poslednja poruka: 25.04.2010, 15:53
  4. Od Crkve do Ali Babine pećine I
    Autor Neocekivani u forumu Spomenar
    Odgovora: 13
    Poslednja poruka: 18.02.2010, 02:08

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •