ХЕРАЛДИКА
ОВДЕ И ДАНАС
Помоћна историјска наука о грбовима и помало херметичка, па (донекле) и мистична уметност – хералдика је недовољно позната ван ускога круга посвећеника. Ипак, она често изазива запитаност и недоумицу, а готово никада – равнодушност. Управо зато се хералдика код нас, као и све друго, често види као згодно средство за политикантску манипулацију, а ради остваривања кратковидих и егоистичних политикантских интереса. Такав однос према хералдици еклатантан је пример неодговорнога односа наших самозваних ''елита'', не само према нашој народној прошлости, већ и садашњости и будућности. Хералдику и њен развој, као сложенога символичкога и јуридичкога система, пратимо још од раних крсташких времена (XII век), а на српским етничким просторима од XIV века. Ипак и поред све њене дуговечности и готово сакралнога карактера у већини европских култура, она се код нас често недостојно понижава и доживљава, чак и као средство за постизање сумњивих и, понекада, недостојних циљева. Примера за ово је, нажалост, прегршт на свим нивоима, а ми ћемо навести само оне најкарактеристичније
Случај "Књаз Милош"
За почетак, као пример незнања (знајмо да незнање може да буде и – грех), глупости и неодговорности, узмимо етикету познате наше киселе воде ''Књаз Милош''. Довољно је бити макар површни познаваоц наше повести па уочити на њој једну поголему нелогичност и недоследност, која се граничи са – апсурдом. Наиме, напитак носи име по српскоме Владару, Родоначелнику Краљевске Династије Обреновића – Кнезу Милошу Теодоровићу-Обреновићу I - Великоме (1780.-+1870.), а речену етикету краси грбовни знамен Српске Краљевске Династије Карађорђевића из 1904. године Господње! Треба ли истаћи да је Кнез Милош користио сасвим другачији хералдички знамен, а да се онај који је ''залутао'' на етикету са његовим именом доводи у везу управо са силаском са повесне сцене Династије, коју је управо он основао?
Случај аутономне покрајине Војводине
Комбиновани грб Српске Војводине за време Аустро-угарске владавине
На жалост, други примери злоупотребе хералдике и вексилологије (науке о заставама) у нас су далеко мање ''духовити'' и бенигни, јер за циљ свој имају подстицање велеиздајничких процеса дезинтеграције српскога националнога простора. Први такав пример јесу фалсификовани грб и застава несрећне српске Војводине. Наиме, Војводина званично има свој аутентични грб и заставу још од давне 1848. године Господње, али ваља подвући да је он као такав (незванично) фигурирао бар од 1725. године Господње. Но, то није ни најмање сметало ''чанколизачкој'' олигархији, која је изменила постојећи грб упркос његовој традицији од готово три столећа! За (псевдо)грб Војводине је ''извикан'' један груби хералдички фалсификат, а за (псевдо)заставу једна вексилолошка кривотворина. Са штита Војводине ''нестао'' је његов доминантни символ (на црвеноме, сребрни пуни Крст са четири оцила окренута једно од другога у крацима), а на њему су се нашли грбови Срема, Бачке и Баната, док је грба Барање сасвим нестало, иако су се сва ова четири грба налазила у пуној хералдичкој композицији грба Војводине од 1848.године Господње. Такође, поменути грб Баната је фалсификован и ''осакаћен'', јер је
златноме пропетоме лаву, који замахује кривошијом у десници, ''истргнута'' одрубљена турска глава из левице. Биће да се овај древни хералдички елеменат (угарске провенијенције) учинио недовољно у духу ''љигашке'' идеологије ''толеранције'' и ''турских права'', упркос томе што је он у неизмењеноме облику преживео неколико столећа. Ипак, није био те среће када га је задесио хералдички ''реформаторски'' жар усташољубиве војвођанерске мањине. Дакле, поменути (квази)хералдички памфлет сепаратистичке и усташофилске војвођанствујушче врхушке из 2002. године Господње, јесте фалсификат без премца, који једино, можда, превазилази поменута жалосна (квази)застава, коју по смехотресности надмашују још једино (псевдо)застава и (псевдо)грб квазидржавне творевине зване Република Босна и Херцеговина…
Случај "Мило Гора"
Грб Светороднога Краљевскога Дома Петровића-Његоша (изображење др Александра Палавестре)
Подједнако упечатљив (и врло сличан) пример злоупотребе хералдике и вексилологије у сепаратистичке и србождерне сврхе, јесте пример измене државнога знамења несрећне Републике Црне Горе. Наиме, у циљу својега даљега схизофренога удаљивања од сопственога српскога идентитета, монтенегринска црно-латинствујушча и (нео)бољшевичка олигархија учинила је значајне измене у изгледу грба и заставе Црне Горе. О реченоме хералдичко-вексилолошкоме инциденту би се могли писати томови и томови апологетских списа у корист оригиналних црногорских символа. Ипак, верујемо да то није неопходно, јер су размере кривотворства у реченој интервенцији у црногоским државним символима, из 2004. године Господње, добро познате чак и онима који су речену кривотворину починили, наложили и подржавали. Но, рецимо само да су аутентични државни символи Црне Горе, увек били истоветни знамењу Светородне Краљевске Династије Петровића-Његоша. Приликом речене измене је дошло до значајнога одступања од веродостојнога грбовнога предања српске Црне Горе. У циљу потирања повеснога памћења и идентитета црногорских Срба, за основу ''новога'' грба узет је грб Краљевине Црне Горе из 1910. године Господње, али уз значајне злонамерне измене. Наиме, монтенегрински фалсификатори су древнога сребрнога (бела боја у хералдици одговара сребрној) црногорскога двоглавога орла, дејством некакве необјашњиве (квази)хералдичке алхемије, учинили – златним (жута одговара – златној). Такође, за државну заставу је усвојен стари алај-барјак (ратна застава) Владара из Дома Петровића-Његоша – наравно уз већ поменуту фалсификаторску интервенцију. За овакав поступак није било никаквога повеснога, хералдичкога нити вексилолошкога оправдања, јер је државна застава Црне Горе (и у време њене државне самосталности) увек била истоветна заставама Србије и Војводине. Међутим, за такво силовање повеснога наслеђа има и више него довољно ''оправдања'' из визуре монтенегринских сепаратиста, шиптарофила и душегубаца…
Случај Града Пожаервца
Стари грб Пожаревца
Садашњи ''грб'' Пожаревца локалне самоуправе на власт у Општини.
Овај случај није из домена династичке, државне или обласне, већ из домена месне хералдике. Наиме, град Пожаревац је у доба титоистичке диктатуре получио једно крајње неусловно и хералдички неисправно знамење, које је погрешно сматрано – грбом. Такво стање је потрајало од 1966. до 1981. године Господње. Тек, након развлашћивања (нео)комунистичке локалне самоуправе је овај град дошао да пристојнога и смисленога хералдичкога знамена, израђенога у складу са важећим српским хералдичким стандардима за месне грбове. Поменути грб је израђен као плод ангажмана врховнога (али, нажалост – незваничнога) хералдичкога ауторитета на српским етничким просторима - Српскога друштва за хералдику, генеалогиjу, вексилологиjу и фалеристику ''Бели орао''. Ипак, поменута чињеница није била довољна да ''импресионира'' самозване локалне незналице, те је, 2006. године Господње, Пожаревцу враћена стара (квази)хералдичка ознака и то као резултат повратка милошевићевске локалне самоуправе на власт у Општини.
Случај "Подгорица"
Стари грб Подгорице (XIX в.)
Стари грб Подгорице (20 и 21 век)
Важећи грб и застава Подгорице
Додајмо, да је и град Подгорица учинила грешку и пропуст у овоме смислу. Наиме, у току је процес замене грба града из комунистичкога периода, што је само по себи – одлично. Међутим, нови грб ни једним својим елементом не сведочи о повесноме, националноме и државно-политичкоме идентитету древне српске Рибнице или модерне Подгорице. Такође, сасвим у складу са стиховима, које су до јуче њихови налогодавци имали на уснама (''нов свет саградићемо сами''), творци новога предлога грба Подгорице су потпуно пренебрегнули чињеницу да је Подгорица у својој повести, већ, баштинила два различита грба – који су, узгред, далеко оригиналнији и лепши од новога предлога. Изгледа да ће могућност стицања веродостојнога знамења црногорскога главнога града пасти као жртва јефтинога компромиса са надирућом шиптарском масом, која прети да постане већина и у граду и у читавој Црној Гори у крајњој инстанци!
Примера у региону има још пуно, ваља споменути наметнуту заставу Босне и Херцеговине коју је измислио у маниру Ненада Чанка,бивши високи представник за БиХ Педи ешдаун својим декретом! Затим застава БЈР Македоније која је до 1995 имала за државну заставу измењену заставу Грчке покрајине Македоније само са измењеном бојом (уместо плаве позадине, била је црвена) док садашња застава БЈРМ је лош плагијат Јапанске ратне заставе само са измењеним колоритима!Треба наравно и напоменути пример измишљене заставе лажне државе Косово коју је измислио Џорџ Буш у сарадњи са Хавијером Соланом! О тој застави не вреди ни коментарисати! Мада ваља напоменути да међу Албанским живљем одметнуте покрајине влада убеђење да шест златних звезда изнад мапе покрајине која је на застави не представља народе покрајине већ области будуће Велике Албаније коју стварају САД и ЕУ у сарадњи са шиптарским терористима (области су: источна Црна Гора, КиМ, Југ Србије - прешевска долина, западна Македонија и Северна Грчка и наравно садашњна Албанија)
Ненад М. Јовановић