Sudbina Nemaca u Vojvodini - Strana 2
Strana 2 od 7 PrvaPrva 1234 ... PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 16 do 30 od ukupno 100
  1. #16

    Odgovor: Sudbina Nemaca u Vojvodini

    Skandal na groblju

    O držanju "folksdojčera" posle okupacije Srbije moglo bi se pisati (i pisano je uglavnom davno) veoma mnogo. Međutim, prof. Žiletić i prof. Bekić o tome ne kažu ni reč. Možda ne žele, a možda smatraju kako je to opšte poznato, no posle šest decenija većini nije. Jakob Lihtenberger, koji u razgovoru sa Nadeždom Radović izražava ljubav prema Kraljevini Jugoslaviji i gotovo žali zbog njenog nestanka, takođe ne pominje ove "neprijatnosti". Doduše, on je bio u NDH, već od prvih dana na veoma visokoj dužnosti zemaljskog vođe nemačkih manšafta (Landesmannschaftsfuehrer), što je mogla biti samo ličnost od velikog poverenja, odana nacističkim ciljevima. Kao takav veoma je dobro znao šta se događa ne samo u NDH već i u susedstvu. Uzgred rečeno, sačuvani su neki dokumenti koje je on potpisao. Izjava da je bio oficir Oružanih SS (Waffen SS) i godinu dana na frontu u Rusiji značajna je. Presudom Nirnberškog suda "Waffen SS" proglašene su za zločinačku organizaciju. Neki čitaoci će se setiti skandala koji je izbio kada je nemački kancelar Kol svog gosta, predsednika SAD Regana, odveo na vojničko groblje u Bitburgu, gde su sahranjeni poginuli pripadnici te formacije.
    Niko nije rekao ni reč o odnosu nemačke manjine prema Jevrejima, još manje žaljenja i izvinjenja za ono što je činjeno, u konkretnom slučaju pre svega u Banatu (ali i u Beogradu itd) kao da se smatra kako se Vili Brant pred spomenikom u varšavskom getu izvinio u ime svih Nemaca u svetu. A činjene su strašne stvari. Odmah po ulasku nemačkih trupa u neko mesto počelo bi hapšenje, premlaćivanje, pljačka, pa i ubijanje Jevreja, pre svega najuglednijih i najbogatijih. U tome su učestvovali esesovci, odn.gestapovci, redovne trupe i domaći Nemci, najbolji poznavaoci lokalnih ljudi i prilika, susedi žrtava. Pomenuću samo jedan od mnogih slučajeva. U Petrovgradu, današnjem Zrenjaninu (kojem su Nemci bili vratili ime Gross Betschkerek - Veliki Bečkerek), uhapšen je Viktor Elek, direktor "najstarije i najbolje šećerane" u Srbiji, kako se danas naziva. Posle ponižavanja i mučenja obešen je, razume se bez suđenja, 24. aprila 1941. Ostali su opisi sadističkog iživljavanja nad Jevrejima, pljačke njihove imovine itd. Okupatorske vlasti nisu imale ništa protiv pljačke, pod uslovom da to bude u korist države, a ne pojedinaca. Videvši kolike je razmere dostiglo pljačkanje ove druge vrste, vlasti su naredile da svi koji su prisvojili imovinu Jevreja moraju da im je predaju. Sredinom avgusta 1941. godine svi Jevreji iz Banata dovedeni su u Pančevo, tu ponovo opljačkani, a zatim prebačeni u Beograd, gde su raspodeljeni po jevrejskim porodicama na stan i hranu. Ubrzo su muškarci odvedeni u logor Topovske šupe (za koji malo Beograđana zna gde je bio, jer tamo nema nikakvog obeležja) i pobijeni tokom leta i jeseni, zajedno sa Jevrejima iz Beograda. Žene i deca odvedeni su decembra 1941. godine u Jevrejski logor na Sajmištu (Judenlager Semlin) i odande u proleće 1942. godine ugušeni prilikom vožnje "dušegupkom" do Jajinaca, gde su pokopavani. Nastavlja se
    U Beogradu je bilo više hiljada Švaba raznih zanimanja, a naročito su bili poznati kao dobri "hauzmajstori". Posle ulaska nemačkih trupa mnogi od njih su postali komesari u zaplenjenim jevrejskim radnjama i preduzećima, radili razne poslove za okupacione vlasti itd. Zgrada Jevrejske veroispovedne opštine sefardskog obreda u Ulici
    Kralja Petra bila je dodeljena Kulturbundu, a Jevrejima je bio zabranjen prolaz pored nje. Pojedinci su za male pare kupovali jevrejsku imovinu. Na razne načine su okupatoru služili i u drugim mestima u Srbiji, naročito tamo gde ih je bilo u većem broju (Smederevo 870, Niš 670, Kragujevac 600, Paraćin 365, Šabac 320, Zaječar 200 itd.) Mnogi od njih su se do rata bavili i špijunažom.
    Dozvoliću sebi da napišem neka lična sećanja. Mojoj porodici (majka, sestra i ja, otac je bio u zarobljeništvu) dodeljeno je troje banatskih Jevreja, muškarac i dve žene, iako su u omanjoj kući, u kojoj i sada stanujem, pored nas bili i moja baba (majčina majka), tetke po ocu i majci i drugi rođaci, isterani iz svojih stanova. Muškarac se zvao Aleksandar Molnar, bio je iz Vršca, oženjen Nemicom, s kojom je imao ćerkicu. Ona se od njega odmah razvela, što je uradila i većina drugih Nemaca i Nemica u braku s Jevrejima. Da to nije uradila, on bi imao šansu da se spase kao bračni drug "arijevke" (da pomenem malo poznat događaj iz rata: Nemice u Berlinu udate za Jevreje izišle su na demonstracije kada su pohapšeni njihovi muževi; nikakve pretnje, čak vojskom, nisu ih odvratile i konačno su pobedile; muževi su im pušteni, jedan čak vraćen iz Aušvica). Molnar je posle nekoliko dana odveden u Topovske šupe, gde mu se gubi trag. Starija žena, već u godinama, Hana, čije sam prezime zaboravio, bila je iz Pančeva. Odvedena je s mojima, sem sestre, na Sajmište i ubijena. Mlađa žena zvala se Livija-Lili Kempf, bila je krojačica iz Vršca, udata za Nemca Jozefa-Jožija Kempfa, krojača. Joži je nekako saznao gde mu je žena i posle nekoliko dana obreo se u našoj kući, donevši nešto hrane. Potom je stalno dolazio i govorio kako traži mogućnost da ženu vrati kući. Ja sam pobegao iz Beograda krajem oktobra 1941. Iz njihove priče posle rata saznao sam da je Joži imao velikih teškoća, ali da je Liliku uspeo da izvuče, tek sa Sajmišta. Rat su preživeli u Vršcu. Jožija po oslobođenju niko nije dirao. Kasnije su otišli u Izrael, pa u Nemačku, gde su umrli. Sudbine pojedinih Jevreja zavisile su, dakle, ponekad i od njihovih najbližih, od kojih su se neki, iz ovih ili onih razloga, poneli neljudski.
    Sme li se sve ovo o čemu sam pisao prećutati kada se javnosti govori o sudbini podunavskih Švaba, neka presude čitaoci
    Stvoriću svoj mali raj i u njega primiti one koji su mi već u srcu.

  2. #17

    Odgovor: Sudbina Nemaca u Vojvodini

    Jevrejima zabranjen prolaz

    U Beogradu je bilo više hiljada Švaba raznih zanimanja, a naročito su bili poznati kao dobri "hauzmajstori". Posle ulaska nemačkih trupa mnogi od njih su postali komesari u zaplenjenim jevrejskim radnjama i preduzećima, radili razne poslove za okupacione vlasti itd. Zgrada Jevrejske veroispovedne opštine sefardskog obreda u Ulici Kralja Petra bila je dodeljena Kulturbundu, a Jevrejima je bio zabranjen prolaz pored nje. Pojedinci su za male pare kupovali jevrejsku imovinu. Na razne načine su okupatoru služili i u drugim mestima u Srbiji, naročito tamo gde ih je bilo u većem broju (Smederevo 870, Niš 670, Kragujevac 600, Paraćin 365, Šabac 320, Zaječar 200 itd.) Mnogi od njih su se do rata bavili i špijunažom.
    Dozvoliću sebi da napišem neka lična sećanja. Mojoj porodici (majka, sestra i ja, otac je bio u zarobljeništvu) dodeljeno je troje banatskih Jevreja, muškarac i dve žene, iako su u omanjoj kući, u kojoj i sada stanujem, pored nas bili i moja baba (majčina majka), tetke po ocu i majci i drugi rođaci isterani iz svojih stanova. Muškarac se zvao Aleksandar Molnar, bio je iz Vršca, oženjen Nemicom, s kojom je imao ćerkicu. Ona se od njega odmah razvela, što je uradila i većina drugih Nemaca i Nemica u braku s Jevrejima. Da to nije uradila, on bi imao šansu da se spase kao bračni drug "arijevke" (da pomenem malo poznat događaj iz rata: Nemice u Berlinu udate za Jevreje izišle su na demonstracije kada su pohapšeni njihovi muževi; nikakve pretnje, čak vojskom, nisu ih odvratile i konačno su pobedile; muževi su im pušteni, jedan čak vraćen iz Aušvica).
    Molnar je posle nekoliko dana odveden u Topovske šupe, gde mu se gubi trag. Starija žena,već u godinama, Hana, čije sam prezime zaboravio, bila je iz Pančeva. Odvedena je s mojima, sem sestre, na Sajmište i ubijena. Mlađa žena zvala se Livija-Lili Kempf, bila je krojačica iz Vršca, udata za Nemca Jozefa-Jožija Kempfa, krojača. Joži je nekako saznao gde mu je žena i posle nekoliko dana obreo se u našoj kući, donevši nešto hrane. Potom je stalno dolazio i govorio kako traži mogućnost da ženu vrati kući. Ja sam pobegao iz Beograda krajem oktobra 1941. Iz njihove priče posle rata saznao sam da je Joži imao velikih teškoća, ali da je Liliku uspeo da izvuče, tek sa Sajmišta. Rat su preživeli u Vršcu. Jožija po oslobođenju niko nije dirao. Kasnije su otišli u Izrael, pa u Nemačku, gde su umrli. Sudbine pojedinih Jevreja zavisile su, dakle, ponekad i od njihovih najbližih, od kojih su se neki, iz ovih ili onih razloga, poneli neljudski.
    Sme li se sve ovo o čemu sam pisao prećutati kada se javnosti govori o sudbini podunavskih Švaba, neka presude čitaoci.
    Stvoriću svoj mali raj i u njega primiti one koji su mi već u srcu.

  3. #18

    Odgovor: Sudbina Nemaca u Vojvodini

    Jugoslaviju nisu rusili Nemci

    Jakob Lichtemberger mi se javio pismom u maju prosle godine. Procitao je knjige "Dunavske Svabice I i II" - zivotne price podunavskih Nemica koje smo zabelezile Dobrila Sindjelic Ibrajter, Vesna Weis i ja. Njegovo pismo je bilo puno nostalgije za starim krajem. Citirao je stihove Branka Radicevica i pominjao fruskogorske toponime koje znaju samo zaljubljenici u Frusku Goru. Biranim recima izrazavao je zadovoljstvo sto se o sudbinama nasih Nemaca danas javno govori. U septembru je na kratko dosao u Jugoslaviju. Bio je to njegov prvi dolazak nakon sezdeset godina. Sve ove godine zeleo je da dodje u Jugoslaviju, ali se bojao jer je bio na popisu ratnih zlocinaca.
    Razgovarali smo u holu hotela u Novom Sadu. Srela sam coveka neobicno zivog duha. Za novinarku je pravi izazov dobiti intervju "druge strane". Rekla bih da je Jakob Lichtemberger ostao veran svojim mladalackim "idealima". Njegova prica o Drugom svetskom ratu ostaje bez kritickih uvida, ali valjda ljudi tesko smognu snage da kriticki progovore o svojim izgubljenim iluzijama. U prvi tren veoma me iznenadila poenta naseg razgovora. Jakob je smatrao da Nemcima ne treba vratiti imovinu koja im je nakon Drugog svetskog rata oduzeta samo zato sto su pripadali narodu koji je izgubio rat. Bilo je to krajnje ishodiste logike rata prema kojoj je pravo pobednika da podele pravdu.
    Nekoliko prijateljica/prijatelja koji su procitali ovaj intervju pre objavljivanja pitaju me zasto sam pravila intervju sa Jakobom. Verujem da je za sve nas vazno da se suocimo sa misljenjima koja ne moramo deliti, koja se razlikuju od nasih. Vazno je spoznati da ljudi zive svoje price i odbijaju da se suoce sa drugom stranom tih prica citav svoj vek, iako ih cinjenice i zivi svedoci negiraju.

    Za Vas, gospodine Jakobe, kazu da ste poslednji zivi clan rukovodstva Kulturbunda, jedan od deset kljucnih ljudi te organizacije u Jugoslaviji pred Drugi svetski rat. Posle gotovo sezdeset godina dosli ste prvi put u Jugoslaviju. Recite nam nesto o sebi.
    Sudbina moje porodice visestruko je vezana sa Beogradom i Srbijom. Porodica mog dede stekla je podanistvo Kraljevine Srbije 1881. godine. Moj deda i njegova cetiri sina su sluzili srpsku vojsku. Moj otac Jakob je 1903. godine kao vojnik bio blizu konaka pri umorstvu Aleksandra Obrenovica i Drage Masin. Posedujem pismo koje je on o tom dogadjaju pisao svom prijatelju u Nemacku. Kasnije je taj njegov prijatelj postao moj tast, pa sam dobio to pismo. Tri brata mog oca su ucestvovali u Balkanskom ratu 1912/13. Najmladji brat mog oca je poginuo 1915. na Drini pod sajkacom od austrijskog kursuma. Rodio sam se 1909. godine u Novoj Pazovi kao srpski podanik, studirao sam germanistiku u Bonu, Frajburgu i Parizu, a diplomirao 1935. u Beogradu kod profesora dr Milosa Trivunca. Pored toga studirao i za sportfirera u Bonu i u Frajburgu.
    Rekao bih za sebe da sam uvek imao mnogo interesovanja da radim sa mladima. U okviru Kulturbunda, pre Drugog svetskog rata, organizovao sam male sportske grupe. Pevali smo narodne pesme, igrali narodne igre i radili telesne vezbe. Po zavrsenim studijama u Nemackoj centrala Kulturbunda me izabrala za vodju omladine. Dobio sam zadatak da organizujem sektor omladine. U to vreme u nemackoj nacionalnoj manjini jedan krug omladinaca se izdvojio. Postojao je latentan sukob izmedju njih i starijih rukovodilaca Kulturbunda. Pripadao sam toj skupini. Ne kazem da ovi stariji nisu znali sta rade, samo nama mladima to nije bilo dovoljno dinamicno. Hteli smo brze i hrabrije akcije. To je bilo generacijsko pitanje u prvom redu. Kasnije se pricalo: "To je bila omladina koja je za vreme Hitlera studirala u Nemackoj", ali to nije istina. Ja sam se vec 1930.
    godine, dakle tri godine pre no sto se pojavio Hitler, vratio sa studija iz Nemacke. Tamo sam se narocito interesovao za rad omladine - Wandervogel. Ne znam da li Vam ta rec nesto govori, ali ona podrazumeva odredjeno vidjenje zivota mladih - mladi se osecaju slobodno, nesputano, u bliskom su kontaktu sa prirodom. Taj i takav koncept rada sa omladinom sam razvijao i to bas ovde, u Fruskoj Gori. Prvo sam svake nedelje sa rancem na ledjima i stapom u ruci isao do Kamenice, pa Ledinaca, Iriskog venca. Bio sam tada i clan "Putnika" - udruzenja za Frusku Goru koje je oznacavalo puteve kroz sumu. Obelezavao sam put od Zmajevca pa dalje. Secam se tamo je bilo dvanaest velikih hrastova koje su zvali "dvanaest apostola". Sa jednim drugom iz razreda sam obelezio taj put. Imao sam i veliko interesovanje da upoznam manastire.
    Upoznao sam Krusedol, Grgeteg (narocito mi se dopadao novi ikonostas), Veliku i Malu Remetu, Hopovo, Vrdnik, Ravanicu, Beocin (neobicno lep manastir), Sisatovac, Djipsu (vec tada je bila napustena). A bio sam i u Feneku, na Savi. Obilazili smo sve te manastire, pa smo nabavili sator i mogli da nocimo pod njim. Bila mi je bitna bliska veza sa prirodom. Nije pozadina toga bila ni vojna ni politicka. Zivot u prirodi, pesma i igra.

    A, oko kojih pitanja su rasle napetosti u rukovodstvu Kulturbunda?
    - Sve je bilo suvise sporo u radu starih. Bilo je malo mesnih organizacija. Hteli smo da sve bude mnogo aktivnije, da uticemo na razvijanje nacionalne svesti. Ne treba stavljati pod znak pitanja nasu lojalnost drzavi u kojoj smo ziveli. Mi Svabe smo u svakom pogledu imali interes da zivimo u zdravoj jugoslovenskoj drzavi. U Backoj su Madjari nastojali da madjarizuju ostalo stanovnistvo. Mi Nemci to nismo radili u Sremu. U Novoj Pazovi, gde sam odrastao, Madjari na nas nisu imali uticaj, ali u Backoj je bilo drugacije. Za nas je Jugoslavija bila interesantna i zbog tolerancije koja je prema Nemcima postojala. A i zbog ekonomije. Pod kraljem Aleksandrom ekonomske veze sa Nemackom su bile vrlo bliske. Aleksandar je, prema mojim izvorima, bio inkognito u Nemackoj, ali ne kod Hitlera, nego kod Geringa koji je bio zaduzen za ekonomiju. To je znak dobre ekonomske saradnje Jugoslavije i Nemacke.

    Nemci u Backoj su profitirali od toga. Na hmelju su mnogi Nemci stekli bogatstvo. Nemacka je, valjda za vojsku, trebala mnogo hmelja, ali liferovali su i svinje, krave, stoku za Nemacku. U svakom pogledu ovdasnjim Nemcima je odgovarala Kraljevina Jugoslavija kao zdrava ekonomska drzava. Jugoslaviju nisu rusili Nemci. Znate vi dobro koje struje su je rusile i kod Srba i kod Hrvata. Nije pravedno da za to budu okrivljeni ovdasnji Nemci. Kad je izbio aprilski rat, bilo mi je zao sto se Jugoslavija raspala. Ali, sta smo mi mogli uraditi protiv tog rasula. Vi to niste doziveli, gledao sam to uzivo. Rasulo je rec koja to najbolje opisuje. Sad to pripada istoriji...

    Da li su se misljenja mladih i starih u Kulturbundu u odnosu na Hitlera razlikovala?
    - Mnogi misle da je za ovdasnje Svabe Hitler bio Bog bogova. To nije tacno. Za nas je Nemacka bila sve. Vec 1930. sam se vratio iz Nemacke. Dakle, nisam doziveo preokret u Nemackoj. Nemacka je bila nasa matica. Mi smo znali kako je Nemacka posle Prvog svetskog rata bila ponizena u svakom pogledu. I ekonomski je bila sasvim oslabljena. Kad je Hitler dosao na vlast bilo je sest miliona nezaposlenih. Za kratko vreme otvaranjem javnih radova, razvojem privrede, Nemacka se oporavila. Preko radija smo sve to brzo doznavali. To nas je odusevljavalo. Za Hitlera sam pomislio, vec kad je izbio poljski rat: "Da je on veliki drzavnik, imao bi strpljenja i sacekao godinu dana pa bi koridor dobio od Poljaka."
    Postoje sitnice koje odaju coveka. Na primer, kad je Francuska pobedjena, u filmskim novostima je bio snimljen trenutak kad je Hitleru receno: "Francuska je kapitulirala." On se udario rukom po cizmi. Pomislio sam: "Pa kakav je to covek. Zar osim puckanja rukom po sari cizama, nema sta drugo da kaze kad je jedna velika nacija kao sto je Francuska pobedjena." Hitler je tim gestom izgubio dosta u mojim ocima. Kada je povratio Sar, jedan po jedan deo je vracao Nemackoj, odmah je pocepao Versajski ugovor, izasao je iz Drustva naroda. Sve su to bili veliki dogadjaji za Nemce.

    Kada ste postali svesni da ce Treci Rajh propasti?
    - Pa, posle Staljingrada. Bio sam godinu dana u Rusiji, kod Lenjingrada. Video sam kakvo je stanje. Stalno smo se povlacili. Kad se jedna armija samo povlaci, jasno je sta sledi. Do poslednjeg dana sam bio veran Nemackoj. Nikada nisam polozio zakletvu Nemackoj, a da toga nisam ni bio svestan. Neko me je skoro pitao kakva je zakletva bila pod Hitlerom. Zapravo, vojni rok sam sluzio u Kraljevini Jugoslaviji, u Bileci i tamo sam se zakleo. A kad sam dosao u Waffen SS niko od mene nije trazio da se zaklinjem, jer sam vec bio oficir. Prvo sam bio rezervni oficir jugoslovenske vojske, pa hrvatske vojske, pa su onda svi Nemci iz hrvatske vojske premesteni u Waffen SS (Vafn es es). Najvise Nemaca je bilo u Princ Eugen diviziji. Oni su posli u Bosnu i Hercegovinu i dalje, a ja sam dospeo u puk Norvegen. Bio je ceo puk iz Danske i jedan iz Nizozemske.

    Gde ste kraj rata docekali?
    - Bio sam u Zagrebu. Aprila 1945. preuzeo sam jedan odred. Kad se Hitler ubio, bio sam u jednoj vili na periferiji Zagreba. Dama cija je to vila bila je, kad sam joj rekao da se Hitler ubio, spontano reagovala: "O, on je bio kao Isus". Ona je bila Hrvatica. Nije ni znala nemacki. Hitler je mnogim Nemcima bio Bog bogova. Meni je bio obican covek. Do poslednjeg dana borio sam se za Nemacku, a ne za nekog Hitlera. To mi mozete verovati.

    Sta se sa Vama dogodilo posle rata?
    - Teoretski, bio sam zarobljenik Tita. Ali, nisam cekao da dospem iza zice. Zadao sam sebi da samo odem sto mogu dalje. 7. maja navece sam napustio Zagreb u jednom kamionu. Dosao sam kamionom do Celja, a odatle sam isao pesice. U Celju sam doziveo kapitulaciju. Do granice sam stigao peske. Uspeo sam da predjem Dravu na jednoj brani u noci. Znao sam gde mi je porodica. Tri nedelje sam skrovitim putevima preko Alpa putovao. 1. juna sam dospeo do svoje porodice koja je bila na granici sa Bavarskom kod Pasala. Amerikanci su doznali za mene. Bio sam vrlo aktivan u Hrvatskoj. Znao sam da ce me Amerikanci traziti. U dogovoru sa suprugom presao sam u Bavarsku. Onda je i ona presla. Dva puta sam, dakle uspeo da pobegnem, prvo od Tita, a onda i od Amerikanaca. To je bio kraj mog bezanja. Tu sam zavrsio i skole i proziveo dug vek.

    Ipak ste se posle skoro sezdeset godina obreli u Novom Sadu. Sta Vas je privuklo da dodjete?
    - Ne bih verovatno ni sada dosao da me moji poznanici nisu pozvali da idem sa njima jer oni ne znaju srpski jezik. Vidite, dosli su im poznanici a oni bez mene ne mogu sa njima ni da se sporazumeju. Radovao sam se sto dolazim. Znao sam da za moje zdravlje nije najbolje sto idem na tako dugacak put. Ipak imam devedeset i tri i po godine. Danas je bio zamoran dan. Od dorucka pa evo deset je uvece, popio sam samo casu vode. Imao sam razgovore sa Zoranom Janjetovicem, Nenadom Stefanovicem, Ekertom. Svi oni bi hteli mnogo da saznaju od mene.

    Posle Drugog svetskog rata Nemci koji su ostali u Jugoslaviji imali su teske sudbine.
    - Jos za vreme Prvog svetskog rata u jednom sluzbenom memorandumu, koji je upucen Pasicevoj vladi na Krf, koji je objavljen u Mestrovicevoj knjizi "Uspomene na ljude i dogadjaje", pise: "Svapskim seljacima treba sve oteti i njih proterati." To je 1917. godina.
    To je 1945. godine uradjeno.

    Sta mislite da li drzava Jugoslavija treba da vrati Nemcima zemlju, kuce, fabrike...
    - Ne.

    Zasto mislite da ne treba da im vrati ono sto je oduzeto po jednom zakonu koji tesko moze da izdrzi pravne kriterije?
    - Mi Nemci smo, takodje, zrtve rata. A koliko zrtava je tek bilo u Srbiji, Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori... Sto je tu narod stradao. Sta je sve poruseno. Kolika steta je ljudima ucinjena. Pa, mi smo u Drugom svetskom ratu pobedjeni. Mi smo izgubili rat. Mozda je to bolje za nas. Danas nam u Nemackoj odlicno ide. Kao gimnazijski profesor u penziji imam penziju 2500 evra mesecno.

    Ipak, veliki broj Nemaca koji je zavrsio u logorima ili kasnije bez icega napustio zemlju nije nista skrivio, a sve su izgubili.
    - Znam da velika vecina Nemaca nije bila kriva, ali ni ljudi koji su stradali po Bosni, Srbiji, Hercegovini, Crnoj Gori nisu nista bili krivi. To je sudbina i jednih i drugih.

    Kakvu viziju Vi imate o buducnosti. Moze li posle pola veka doci do pomirenja?
    - Za dvadeset godina vise u Nemackoj nece biti podunavskih Nemaca. Ova udruzenja Nemaca koja se ovde formiraju u Subotici, Novom Sadu, Apatinu, Odzacima, Sremskim Karlovcima - tom poslu ja ne mogu dati nikakvu buducnost.
    Nadezda Radovic
    Stvoriću svoj mali raj i u njega primiti one koji su mi već u srcu.

  4. #19

    Odgovor: Sudbina Nemaca u Vojvodini

    Citat felix kaže: Pogledaj poruku
    Prvo,to je stvarno velika tragedija i zlocin nad nemackim narodom,bez diskusije.....drugo,bez gore navedene prve recenice ne mozes izgleda.....trece,razlog za doseljavanje ti je bezvezan,kad se zna da je doslejavanje sliuzilo pokatolicenju i razredjivanju srpskog nacionalnog korpusa u Vojvodini....i cetvrto,navedi ime autora ovog teksta (bilo bi fer prema njemu),jer znam odakle si ga prepisao.
    Da ponovim, ovo nisu moji tekstovi, već preneti. Smatrao sam da je dobro da ih postavimda bi se ljudi podsetili šta su mržnja i netolerancija nebrojeno puta činile, a što je najstrašnije, to još uvek može da se ponovi, ovde ili bilo gde drugde.
    Stvoriću svoj mali raj i u njega primiti one koji su mi već u srcu.

  5. #20

    Odgovor: Sudbina Nemaca u Vojvodini

    Citat Sunny kaže: Pogledaj poruku
    Da ponovim, ovo nisu moji tekstovi, već preneti. Smatrao sam da je dobro da ih postavimda bi se ljudi podsetili šta su mržnja i netolerancija nebrojeno puta činile, a što je najstrašnije, to još uvek može da se ponovi, ovde ili bilo gde drugde.
    Tekstovi su dobri ,bez svake sumnje....ali opet potpaljivati vatru nazivajuci vecinu Srba ksenofobima...itd..nije fer...ako znamo za versku i rasnu politiku Nemaca u periodu do 1945.godine....stradali jesu,ali je neprimereno to povezivati sa stanjem u Srbiji krajem XX veka,ako znamo da su bas ocevi i dedovi sadasnjih "humanitaraca" i "boraca" za ljudska prava u Srbiji pocinili te zlocine nad Nemcima ...kao na primer general Kovacevic,otac Biljanin...

  6. #21

    Odgovor: Sudbina Nemaca u Vojvodini

    Citat Sunny kaže: Pogledaj poruku
    Jugoslaviju nisu rusili Nemci ..... Rodio sam se 1909. godine u Novoj Pazovi kao srpski podanik
    Samo su potpalili vatru,zapalili "sumu" ...i "malo" razruslili Beograd 1941.,a onda su usli na plisanim medama i doneli slobodu.....a da intervjuisani covek laze,potvrdjuje i to da 1909.godine nije mogao da se u Novoj Pazovi rodi kao srpski podanik,jer tada je to bila Austrougarska...a njegovu pricu o lepoti Fruskogorskih manastira,mogu svedoci da potvrde koji su ih videli 1945.u kakvom su stanju bili posle nemacko-ustaskog prisustva...srceparajuce i propagandno,ali suvise providno...i ko je sad ovde fasista?!

  7. #22

    Odgovor: Sudbina Nemaca u Vojvodini

    Упутно би било да се у овој теми поставе и текстови у којима су описани ратни злочини "домаћих шваба" и која су они зверства чинили по Банату, почев од заплене имовине, кућа, жена, њива ... чисто као дигресија ... да се зна зашто их задесило оно што их је задесило!

    Мислим да ова прича нема поенту јер су фолксдојчери покренули и неколико спорова пред немачким савезним судом против СФРЈ, али су одбијени јер је Тито са Немачком потисао гомилу споразума између којих и један којим се Немачка држава у име протераних одриче свих имања и права на потрживања... наравно све је то било у склопу ратне одштете! Па побогу немојмо заборавити да није Југославија окупирала Немачку већ Немачка Југославију, тако да се свако данашње спомињање ове болне теме може сматрати непотребном провокацијом ... Зар ви мислите да једна Немачка не би до сада 1 000 000 пута тужила Србију пред међународним судовима? Наравно да би када би знали да могу да добију спор, али Тито је би махер за склапање бетон споразума ... жао ми је тих људи, али не треба заборавити како су се фолксдојчери понашали током окупације!

    ма Срби су најгори ....
    Rudolf Vajs svedoči o još jednoj manje poznatoj istini:
    “Kada je došla nemačka okupacija moja porodica je čuvala svoje komšije Srbe sa kojima su živeli u istoj ulici. Kada je došla ’44 onda su oni žensko osoblje odveli kod sebe kući da bi izbegli silovanje i Rusa i partizana. A, kada je dolazila OZNA onda su ljudi davali svoju reč, misleći na svoju porodicu, da naša porodica nije bila sa nikakvom nacističkom pozadinom. To je zaista tako bilo. Bili su duboko vernici, luterani evangelisti tako da nikakva ekstremna ideologija kao što je bio nacizam ili, ne daj Bože, komunizam nije dolazio u obzir u našoj porodici. To su Srbi domaćini, banatske gazde, cenile kao što je moja porodica cenila radne domaće Srbe, banatske gazde – međusobno su se čuvali. Kako je moja nemačka porodica sačuvala Srbe za vreme nemačke vlasti tako su oni uspeli da sačuvaju moju porodicu za vreme komunističkog terora. To što sam ja, kao Nemac, danas živ mogu da zahvalim upravo komšijama Srbima u Banatu. Genetski je zapisano u mojoj porodici da se razumemo sa svojim komšijama, da se čuvamo, da se pomažemo.”
    Poruku je izmenio FlekicaSkupusom, 19.10.2008 u 22:22

    АП Војводина је споља гледано хармонична а изнутра је лажна, беживотна, једна јавна представа ...

  8. #23

    Odgovor: Sudbina Nemaca u Vojvodini

    ајмо мало да се подсетимо лика и дела наших сународника мађара и немаца током другог светског рата!

    "Велика Мађарска" и геноцид у Војводини, 1941-1944.
    Карл Савић

    Геноцид и ратни злочини у Србији

    Нацистичка Немачка извршила је инвазију на Југославију ("Операција Казна"), 6.априла 1941. без објаве рата. Био је то прекршај правила и конвенција ратовања. Шест стотина бомбардера и борбених авиона немачке авијације (Luftwaffe) бомбардовало је Београд запаљивим и распрскавајућим пројектилима. Београд је био отворен град, без ваздушне заштите и противваздушне одбране. Уништена су читава стамбена насеља. Процењује се да је у Београду страдало око 17.000 српских цивила током бомбардовања Luftwaffe-а. То је више цивилних жртава него у преходним нацистичким бомардовањима Варшаве, Ковентрија и Ротердама заједно. Тај варварски акт је сам по себи представљао ратни злочин и акт геноцида јер су мете напада били српски цивили и цивилне структуре. Уништење српског народа и државе било је циљ Адолфа Хитлера. Био је то акт геноцида. Нацистички напад на Београд представља до тада невиђен атак на животе цивила.

    Војводину је анектирала Мађарска, и тада је започела кампања погрома над Србима и Јеврејима, која је, различитим интензитетом, трајала до 1944. Већ првих дана окупације, побијено је око 2.500 Срба. Свој злогласни врхунац, кампања је достигла током рације у Јужној Бачкој, јануара 1942. Према подацима Визентал Центра, само у једном дану и само на једном месту, новосадском "Штранду", 23. јануара 1942., припадници мађарских окупационих снага у Новом Саду одвели су 292 Србина и 550 Јевреја (најпрецизнији опис новосадске рације сачинио је новосадски историчар Звонимир Голубовић; о томе више у овом тексту, на местима где се рација детаљније описује - прим.прев.) на обалу Дунава и тамо их натерали да закораче на залеђену површину реке, а потом их усмртили пушчаним хицима у лед који је пуцао. Оне који се нису одмах удавили, убијали су из пиштоља и пушака. У том догађају, као и у свим злочинима током рације у Јужној Бачкој 1942., учествовале су и јединице мађарске војске и Мађарске краљевске жандармерије (Magyar Kiralyi Csendorseg).

    "Јужни крајеви" Delvidek

    Током комадања и окупације Југославије, северни део Србије, Војводина, такође је подељен. Између 11. и 14. априла 1941. Мађарска је окупирала Бачку и Барању (као и Међимурје и Прекомурје), док су, 11. априла, Срем и Банат окупирале немачке трупе. Срем је убрзо анектиран "Независној Држави Хрватској", док су у Банату власт преузели локални Немци, фолксдојчери.

    Један од првих потеза мађарске окупационе власти у Бачкој односио се на депортацију свих Срба, Јевреја и Рома који су досељени после 31. октобра 1918. Ове мере највише су погодиле српско становништво, јер су међу колонистима после Првог светског рата огромну већину чинили управо српски ратни добровољци. На њихово место, довођене су мађарске породице из Буковине и Молдавије. Од 11. маја до 20. јуна, насељено је 13.200 Мађара из Буковине (3.279 породица). Уз то, доведене су и педесет три мађарске породице из Молдавије (161 лице укупно). У куће протераних Срба, усељено је 3.325 Мађара (481 породица). Упоредни резултати пописа из 1931. и 1941., показују да је број Мађара у Војводини у том периоду порастао за 80.000; у процентима, био је то раст са 34,2% на 45,4% Мађара у Војводини. У северној Бачкој, Мађари су чинили 74,7% становништва, док је у Новом Саду њихов процентуални удео 1941. износио 50,4%.

    АП Војводина је споља гледано хармонична а изнутра је лажна, беживотна, једна јавна представа ...

  9. #24

    Odgovor: Sudbina Nemaca u Vojvodini

    Један од првих великих ратних злочина и злочина геноцида, немачка војска је извршила у Војводини. Припадници српског покрета отпора убили су једног војника Вермахта а једног тешко ранили, у војвођанском граду Панчеву, северно од Београда. Сходно Хитлеровим наређењима, јединице Вермахта и ЅЅ-одреди (Waffen SS) су одмах предузели акцију. Иначе, "мере одмазде" су се састојале у томе да је за сваког убијеног немачког војника у Србији хапшено по стотину српских, насумично одабраних, цивила. За њих је, по правилу, била предвиђена казна стрељањем, као одмазда за сваки акт отпора предузет од стране српских устаника. Потпуковник Вермахта, Фриц Банделов (Fritz Bandelow), започео је праксу суђења цивилима пред војним судовима, у супротности са свим обичајима и нормама ратног права. То је само један од блатантних примера ратних злочина извршених од стране немачких окупатора. Председавајући судија на суђењима цивилима пред војним судом био је Рудолф Хофман (Rudolf Hofmann), официр (Sturmbannfuehrer) ЅЅ-а, који је на смрт осудио 36 насумично изабраних српских цивила. Спровођење казне започело је 22. априла 1941. када је убијено првих четворо људи. Стрељање српских цивила на панчевачком гробљу, 22. априла 1941.Наредног дана, 22. априла, још четрнаест Срба је постројено уза зид панчевачког гробља и стрељано. Стрељање су извршили припадници Регименте "Велика Немачка" (Grossdeutschland Regiment). Постоји чак и серија фотографија тог бестијалног злочина, коју су сачинили сами припадници регименте током стрељања. На једној од фотографија, приказан је немачки војник који "довршава" своју жртву накнадним пуцњем у главу из пиштоља. Ту се виде и остале жртве, испружене уза зид, у локвама крви. Истог дана, на панчевачком гробљу је обешено још осамнаест цивила, укључујући и једну жену. Такође, били су то искључиво цивили, насумично похватани на улицама Панчева и послати на вешала. Тела обешених Срба остављена су на вешалима и наредних дана, као "мера застрашивања" окупираног народа. Али, може ли тај варварски и безумни злочин да се објасни као покушај "плашења" Срба? Немци су били веома кратковиди у својој процени субхуманих народа. Нису успели да предвиде да се народи разликују по менталитету; послушност и сервилност ипак нису одлике баш свих. Срби су се одупирали страним завојевачима више од пола миленијума; и отоманским Турцима, и Аустро-Угарској, и Другом Рајху Кајзера Вилхелма у Првом светском рату.

    Тако је и исход нацистичког терора био управо супротан од онога што се њиме желело постићи. Срби су убијали још више немачких војника, а број устаника је непрестано растао. Војводина и "Велика Мађарска" Од 1941. до 1944. побијено је на хиљаде Срба и Јевреја у Војводини (мађарски ревизионисти ту област називају "Delvidek" - Јужни крајеви). Шајкашка, област у Јужној Бачкој већински насељена Србима, била је поприште многих злочина. Војводина, састављена од Бачке, Барање, Срема и јужног Баната, после Првог светског рата ушла је у састав Краљевине Србије, а затим и Краљевине СХС. Мађарска је, сломом Аустро-Угарске, остала без две трећине територије. Наравно, до тога је дошло јер се Мађарска, као немачки савезник, нашла на губитничкој страни. Победничка правда је задовољена и на мађарски рачун. Али, сва територијална разграничења постижу се управо на тај начин. Чије границе нису уобличене снагом оружја? У сваком случају, један од резултата Версајског мира била је управо илузија о стварању "Велике Мађарске" у којој би се налазио и "Delvidek". Да ли је идеологија "Велике Мађарске" валидна и легитимна? Каква је историја Војводине? Прва позната насеља у данашњој Војводини датирају још из времена палеолита и неолита. Током историје, Војводину су насељавали и Трачани, Дачани, Илири и Римљани. Сирмијум (чији се остаци налазе у Сремској Митровици), био је кључно римско насеље и предстража на том простору. Током VI века н.е. , у склопу словенских миграција из источних делова Европе, Словени суи населили и просторе око три реке, Дунава, Тисе и Саве. Мађарска племена су дошла у панонске равнице касније, у IX веку. Током средњег века, већи део Војводине се налазио у саставу Мађарске. Након турске инвазије на Европу, Срби су почели да се насељавају у Војводини, иако их тамо је било и раније. После пораза мађарске војске од стране Турака у Мохачкој бици 1526. знатан простор данашње Војводине постаје део Отоманског Царства. Банат је прикључен Турској 1552. Из турских руку Војводина прелази у аустријске, почев од Карловачког мира 1699. до мира у Пожаревцу 1718. На Мајској скупштини, одржаној oд 13. до 15. маја 1848. у Сремским Карловцима, створена је Српска Војводина. За првог војводу изабран је Стеван Шупљикац, док је Јосиф Рајачић постао патријарх. Војводину су тада чинили Банат, Бачка, Барања и Срем. Након неуспеха револуције из 1848. аустријски цар је је, новембра 1849., признао Српско Војводство и Тамишки Банат као посебну административну јединицу, која је постојала до 1860. Нови Сад, град који је основан 1694., током XIX века је постао највећи српски град у Аустрији, а, као центар српске културе и књижевности добио је и назив "Српска Атина". У ХХ веку, Нови Сад постаје други по величини српски град, одмах након Београда. Тријанонским уговором из 4. јуна 1920. Мађарска се званично одрекла Војводине која је, вољом тамошњих Срба и осталог словенског становништва, ушла у састав Краљевине Србије 1918., а потом и Краљевине СХС. Током међуратног периода, Војводина је била део Дунавске бановине у тој држави. Иначе, Тријанонски уговор су са Мађарском потписале силе Антанте, Енглеска, Сједињене Државе, Француска, Италија и Јапан. Краљевина СХС је имала статус придруженог члана Антанте. Мађарска је имала третман земље-наследнице Аустро-Угарске и поражене непријатељске силе. У суштини, Британија, Француска и САД су биле земље које су арбитрарно одредиле изглед међудржавних граница у Европи после Првог светског рата. Напад на таква територијална решења био би заправо напад на целокупан европски поредак у међуратном периоду. Другим речима, међудржавне границе између Мађарске и Југославије нису биле ни на који начин спорне и проблематичне; штавише, биле су међународно признате и могле су бити измењене једино ратом. Управо то је био пут на који се одлучила Хортијева Мађарска. Адмирал Миклош Хорти (Miklos Horthy von Nagybanya) био је морнарички официр у Аустро-Угарској током Првог светског рата, а премијер Мађарске постао је 1. марта 1920. и владао је земљом до 1944. као регент. На ту позицију је дошао након збацивања бољшевичко-комунистичког режима Беле Куна из 1919. Фашистичка Партија стреластих крстова (Nyilas Keresztes Part) основана је 1937. под вођством Ференца Салашија (Szalasу Ferenc). Немачка је усупила једну трећину окупиране Чехословачке (Прикарпатска Русија, делови Словачке) Мађарској, 1939. То је само појачало апетите мађарских ултра-националиста за стварањем "Велике Мађарске" и запоседањем делова Југославије. 20. новембра 1940. Мађарска је и формално постала чланица сила Осовине, уз Немачку, Италију и Јапан. Велика Мађарска? Целокупна спољна политика Хортијевог режима, била је усмерена на враћање територија изгубљених после Првог светског рата и стварање државе која би, према важећим стандардима међународног права, морала бити третирана као "Велика Мађарска", дакле, у потпуном нескладу са одредбама Версајског мира. Мађарска је, након рата, изгубила две трећине територије и, премна неким проценама, готово половина Мађара се нашла изван граница нове државе. Нема никакве сумње да је Версајски мир представљао акт победника, и наметање победничке правде пораженој страни. Казнена и неправедна природа Версајског мира у многоме је утицала и на избијање Другог светског рата у којем су поражене и незадовољне земље покушале да ситуацију исправе у своју корист. Регион Трансилваније, већински насељен Мађарима, припојен је Румунији. Војводина је постала део Краљевине СХС. Те територије су мађарски националисти доживљавали као своје. Али, иако је Тријанонски уговор био пример диктата победничких сила, његова намера је ипак била да територијално разграничи Мађарску и Краљевину СХС у доброј вери и на праведним основама. Популација Војводине састојала се од 26 етничких група, међу којима су доминирале три најбројније - Немци, Срби и Мађари. Свака од те три групе је имала одређене територијалне претензије, а демографске статистике су свима представљале подједнако оправдање. Проблем је био у томе што су све групе заступљене у Војводини биле насељеничке, а демографски односи међу њима су се мењали у зависности од ситуације и током времена. Наравно, постојала су поручја са српском већином, са мађарском већином (север Бачке) и са немачком већином. Ниједно територијално решење не може у потпуности задовољити аспирације ниједне заинтересоване популације, поготово у етнички мешовитим областима. Сваки пут се појављује нека врста "соломонске дилеме". Дакле, шта чинити? Сећи на пола? Не постоји решење којим је могуће задовољити све стране. Због тога се границе и мењају ратовима и ратном пропагандом, средствима која, како изгледа, још увек нису "изашла из моде". Миклош Хорти и Адолф Хитлер посматрају вежбе немачке морнарице 1938Хортијев режим тежио је "ревизији Тријанонског уговора" током читавог међуратног периода. Један од начина за остваривање тог циља био је и спонзорисање и подршка сепаратистичким и сецесионистичким покретима у Југославији, који су за циљ имали уништење те земље. Сходно томе, Хортијева Мађарска је технички и финансијски помагала усташки покрет Анте Павелића, чији су се кампови за обуку и терористичке базе налазили на територији Мађарске током 1930-их; познат је пример базе Јанко-Пуста, одакле су усташе изводиле терористичке нападе на Југославију. Заједно са Мусолинијем и Хитлером, Хорти је био један од најгласнијих противника Европе створене у Версају 1918., уз захтеве за територијалне уступке и повратак територија изгубљених у Првом светском рату. У Мађарској је усвојен и први "Јеврејски закон" 1938. којим су ограничена и ускраћена права тамошњим Јеврејима. Са циљем да анектира "Delvidek", Мађарска је заузела јасан антисрпски спољнополитички курс. Срби су обележавани као главни кривци за све невоље Мађарске, и прозивани због "отимања старих мађарских земаља". Такође, Хортијев режим је охрабривао и ширио пропаганду запаљивог антисрпског расизма током међуратног периода. Пред сам рат, у жељи да оправда планирану агресију, режим је оптуживао Србе за "зверства која се чине над Мађарима у Јужним крајевима". Пал Телеки (Teleky Pal) , председник мађарске владе, дискредитовао је кампању антисрпске пропаганде као лажног повода за инвазију на Југославију, речима: "... Стали смо на страну ниткова - јер у тобожњим вестима о грозотама нема ни једне речи истине! Ни против Мађара, чак ни против Немаца! Постаћемо лешинари! Најбеднија нација. Нисам то спречио. Осећам се кривим." Телеки је ово написао у свом опроштајном писму Хортију, у којем је изразио своје неслагање са нападом на Југославију. У ноћи између другог и трећег априла 1941. премијер Пал Телеки је извршио самоубиство. Три дана касније, Мађарска је учествовала у инвазији и окупацији Југославије у склопу немачке операције "Казна", чији је циљ био уништење Југославије као државе и Срба као народа. Понижавање и ароганција; окупациони официри присиљавају јеврејског рабина да пере аутомобиле. Нови Сад 1942.Велика рација у јужној Бачкој Већ у првим данима мађарске окупације и анексије Војводине, побијено је око 2.500 Срба. У жељи да што пре изврши "етничку рекомпозицију" Војводине и стање врати на оно од пре 1918. Мађарска је у Војводини озваничила отворено антисрпску политику. Мађаризовани "Delvidek" је био крајњи циљ. Између 55.000 и 65.000 Срба насељених после 31. окртобра 1918. протерано је из Војводине. Били су лишени свих људских и грађанских права, а имовина им је одузета. Већина протераних је била распоређена у тринаест логора широм Бачке и Барање. Касније, заточени српски цивили су премештани у логоре у Мађарској, где је најзлогласнији био логор у месту Шарвару. Мађарска влада се плашила српског устанка масовнијих размера, какав се догодио и у Србији, што је веома отежавало немачку окупацију али и напад на Совјетски Савез, који се десио 22. јуна 1941. У исто време, након зверстава Хрвата и босанских муслимана над Србима у "НДХ", Срби су подигли снажан устанак и у Хрватској, Босни и Херцеговини, који је, у једном тренутку, озбиљно запретио "Независној Држави Хрватској". Хортијев режим је страховао од "озбиљних српских припрема за устанак против Мађарске". Такође, режим је ширио бројна "упозорења" о "српској опасности"; Срби су доживљавани као "непријатељи" а са могућношћу српског отпора и устанка, мађарска власт је оперисала као са делом "српске националистичке завере". Јевреји су доживљавани као "српски саучесници".

    Током јесени 1941. српски герилски одреди су извршили више саботажа мађарских војних и привредних објеката и постројења, што је послужило као доказ за тезу о "српској опасности". Крајем 1941. започета је пропагандна кампања мађарске окупаторске власти о предстојећем "српском устанку" и наводном "крвавом Божићу за Мађаре и Немце" у Бачкој. Циљ те кампање било је изазивање панике међу Немцима и Мађарима, због "покоља" које су Срби наводно планирали да изврше над њима на почетку своје "побуне", на православни Божић 1942. Од 4. до 30. јануара 1942. у Јужној Бачкој је извршена "велика рација" током које су мађарске снаге убиле најмање 3.928 људи - 2.662 Срба, 1.103 Јевреја и 163 жртве из редова осталих етничких група. Као непосредно оправдање за рацију послужио је догађај из 4. јануара, када је једна мађарска патрола открила групу од 40 српских устаника (партизански одред), скривених на салашу Гавре Пустајића у околини села Жабља. Њих су, после борбе, савладали бројно надмоћнији мађарски жандарми, војници и наоружани цивили. Део устаника је убијен током борбе, а остали су ухваћени и, касније, стрељани. Зверства против српских и јеврејских цивила започета су истог дана, у Жабљу, који је био и центар рације у Шајкашкој (делу Јужне Бачке већински насељеном Србима). Рација је настављена злочинима у Чуругу а потом и у другим селима Шајкашке. Српски и јеврејски цивили, мушкарци, жене, деца и старци, постали су жртве кампање мучења, силовања и убијања. Масакрима и зверствима командовали су и усмеравали их политички и друштвени лидери локалних Мађара и (у мањој мери) Немаца, уз учешће католичког свештенства. У Шајкашкој је убијено најмање десет српских православних свештеника. У селу Мошорину, убијен је православни протојереј (Светозар Влашкалић). Уништена унутрашњост синагоге у СентиФеренц Фекетехалми-Цајднер (Feketekhalmy-Czaydner Ferenc), заповедник Петог (сегединског) корпуса мађарске војске, свакако је био један од најодговорнијих и најутицајнијих мађарских званичника директно умешаних у рацију. Крајем 1941. (28. или 29. децембар), Цајднер је посетио Епископа бачког Иринеја (Ћирића), али епископ није био у свом седишту. Осмог јануара 1942. Цајднер је поново посетио епископа. Овога пута, заповедник окупационе захтевао је од православног епископа да напише "апел" којим позива српски народ на "лојалност" мађарским властима. Цајднер је донео већ откуцан текст, који је епископу Иринеју "препоручио" као "оквир за епископов сопствени апел". Цајднер је рацију објаснио као одговор на активности "побуњеника". Епископ Иринеј је отишао на аудијенцију код Миклоша Хортија у Будимпешту, 10. (или 11.) јануара и уложио протест због кампање систематског убијања српских и јеврејских цивила. Хорти је одговорио да "не зна ништа о томе". У сваком случају, епископ Иринеј је одбијао да напише "апел" који је Цајднер тражио. Али, 20. јануара, једног од епископових заменика, протопрезвитера Николу Драгојлова, мађарска полиција је спровела код Цајднера. Епископ Иринеј је, практично, био уцењен Цајднеровом претњом (коју је Драгојлов морао да му пренесе): "Апел мора бити написан одмах, иначе ћу морати да предузмем најстрожије мере против српског народа". Апел је просто изнуђен још једном Цајднеровом претњом да "уколико ваш епископ напише апел и пошаље ми га, то може много ублажити судбину вашег народа". Суочен са таквим претњама, епископ Иринеј је морао да попусти и напише апел (који се и тада много разликовао од онога што је Цајднер захтевао). Мађарске власти су, 9. јануара, донеле одлуку о "специјалним безбедносним мерама". Србима је забрањено да путују, преостали запослени Срби у државној служби добили су отказе, особама српске националности могла су се запленити лична документа... Они Срби који су, својим професијама или личним угледом, сматрани за посебно утицајне у локалним заједницама, били су стављени под надзор или затворени; правници, адвокати, учитељи, професори, свештеници... У Будимпешти је, 12. јануара, одржан састанак највиших мађарских званичника, којем су присуствовали и министар унутрашњих послова Ференц Керестеш Фишер (Fischer Ferenc Kerestezs), министар одбране Карољ Барта (Bartha Karoly) и шеф генералштаба Ференц Сомбатхељи (Szombathely Ferenc) и на којем је донета одлука о "проширењу рације" и изван Шајкашке, укључујући и највећи град у Војводини, Нови Сад, који је у предратном периоду имао око 80.000 становника. Циљ је био да се сломи свака могућност српског отпора. Мађарски премијер Ласло Бардоши (Bardossy Laszlo), је био обавештен о одлуци, која је и објављена пар дана касније, 15. јануара, наређењем које је издао Сомбатхељи. Не може се избећи закључак да је основни мотив читаве акције био проширивање кампање терора над Србима. Након проширења свог делокруга, рација је обухватала простор омеђен Дунавом и Тисом, а укључивала градове и места Нови Сад, Пашићево, Петровац, Србобран, Гајдобра, Товаришево и Стари Бечеј.

    АП Војводина је споља гледано хармонична а изнутра је лажна, беживотна, једна јавна представа ...

  10. #25

    Odgovor: Sudbina Nemaca u Vojvodini

    Када је рација у Шајкашкој званично окончана, 19. јануара, број жртава, и то искључиво цивилних, био је 2.425. Од тог броја, било је 2.183 Срба, 154 Јевреја, 64 Рома, 29 Русина, 3 Мађара, 1 Немац и 1 Чех. Према полу, међу жртвама је било 1.425 мушкараца, 450 жена, 300 деце млађе од осамнаест година (од чега преко 90 млађих од дванаест година) и 250 старијих особа оба пола. Убијено је десет православних свештеника и један јеврејски рабин. Према професији, ако све убијене жене (или огромну већину њих) убројимо у домаћице, а претпоставимо и да је међу мушкарцима био знатан број земљорадника, листа занимања осталих жртава изгледа овако: 324 занатлија, 119 ученика, 50 чиновника., 20 учитеља, 18 студената, 15 општинских бележника, 14 лекара и 11 адвоката. Српски и јеврејски цивили (и, у неким случајевима, и људи других националних припадности) су насумично одвођени из својих кућа, са улица и са радних места, као и са породичних окупљања (Божић, свадбе, славе...) а затим су затварани, мучени и убијани... Убијање Јевреја и Срба на новосадским улицама - 23. јануар 1942."Хладни дани": рација у Новом Саду Рација у Новом Саду почела је 21. јануара, када су мађарске трупе опколиле град и блокирале све излазе из њега. Уведен је полицијски час, а Срби и Јевреји су масовно хапшени и одвођени пред "Идентификациони одбор" (практично, преки суд). У току прва два дана рације у Новом Саду, 21. и 22. јануара, убијена је 41 особа. Био је то почетак "хладних дана", систематске кампање погрома над новосадским Јеврејима и Србима. Следећег дана, 23. јануара, убијено је најмање 1.300 грађана Новог Сада. Догодио се, у Новом Саду до тада невиђен, излив антисрпског и антијеврејског расизма и мржње. Срби и Јевреји су убијани широм Новог Сада, у својим кућама, становима, двориштима, на улицама... Многи злочини су се догодили у Руменачкој, Милетићевој, Стрељачкој, Дунавској и осталим градским улицама, на Трифковићевом тргу, на фудбалском игралишту НАК-а, на Успенском православном гробљу, у касарни у Улици Војводе Бојовића... Ипак, најмасовнија и најмонструознија убиства десила су се на Штранду, популарној градској плажи на Дунаву. Тог дана, жива у термометру падала је до -25С, а Дунав је био залеђен. Стотине (можда и хиљаду) Јевреја и Срба су доведене на залеђени Дунав, постројене у редове и убијане, стрељањем или пуцањем у потиљак. Међу жртвама је, као и у Шајкашкој, било деце, жена, мушкараца, старих особа... Дунавски лед је разбијан пуцњима из пушака и гранатама, а тела жртава су потом бацана у реку. Много изобличених лешева је испливавало на обалама Дунава тих дана око Новог Сада. Такође, много тела је пронађено и низводно, све до Београда. Лешеви су проналажени и недељама након масакра. Све у свему, више од 1.300 људи је побијено 23. јануара. Према етничкој припадности, жртве су припадале следећим групама; 813 Јевреја, 380 Срба, 18 Мађара, 15 Руса, 13 Словака, 8 Хрвата, 3 Немаца, 2 Русина, 2 Словенаца и 1 Муслиман. Према полној и старосној структури, међу жртвама је било 492 мушкараца, 418 жена, 168 деце и 177 старих особа. Убијено је седам православних свештеника и један јеврејски рабин. Уколико поново претпоставимо да су убијене жене биле углавном домаћице, професије осталих жртава биле су следеће; 126 трговаца, 100 занатлија, 81 ученик, 77 чиновника, 22 лекара, 20 адвоката, 19 студената, 12 инжињера, 6 професора, 5 апотекара, 5 учитеља, 3 новинара и 2 академска сликара. Рација у Новом Саду је заустављена тог дана, око 16 часова. Неколико стотина ухапшених цивила је пуштено. Наредба о заустављању рације спасила је још око 450 људи сигурне смрти, а око стотину жртава је војним камионима спроведено на стратиште на Штранду непосредно пред издавање наредбе. Један од истакнутих Мађара који је и после тог ужасног злочина тражио правду за жртве и казну за починиоце био је Ендре Бајчи-Жилински (Bajcsy-Zsilinsky Endre), члан Странке малих поседника и посланик у мађарском парламенту. Жилински је, иначе, осуђивао политику насилне мађаризације Војводине и покушавао да изгради мост сарадње између мађарског и српског народа. Обешен je у време њилашке диктатуре, у децембру 1944. у градићу Шопронкехиду на западу Мађарске, и то баш по наређењу Френца Фекетехалми-Цајднера, једног од директно најодговорнијих мађарских званичника у масакрима у Јужној Бачкој. Рација у Бечеју Жртве без гроба - тела убијених проналажена су и месецима после рације на обалама рекаПоследњи у низу јужнобачких градова који су страдали у рацији, био је Бечеј, у којем је убијено 248 људи. Рација је почела 26. јануатра, а окончана је три дана касније, 29. јануара. По националности, међу убијенима је било 135 Јевреја, 110 Срба, 1 Чех, 1 Словенац и 1 Хрват. Према полно-старосној структури, међу жртвама је било 128 мушкараца, 86 жена, 19 старих и 15 деце. Према професијама жртава, зна се да је, поред осталих, убијено 45 трговаца, 16 занатлија, 14 чиновника, 11 ученика, 5 адвоката, 4 лекара и по једaн професор и инжињер. Судећи по најпрецизнијим расположивим подацима (доступним у књизи "Рација у Јужној Бачкој 1942." Звонимира Голубовића - прим. прев. ), укупан број жртава рације у Јужној Бачкој (села Шајкашке, Нови Сад, Бечеј...) процењује се на 3.928. Огромна већина лешева жртава побијених у рацији побацана је у реке Тису и Дунав. (Изузетак је једно село у Шајкашкој, Мошорин, где је сахрањено око 100 жртава.) Од око 1.300 тела извађених из река или пронађених дуж речних обала, њих десетак је идентификовано по имену, док су остали сахрањени без икакве ознаке о својим идентитетима, пореклу, припадности... Око 2.600 лешева завршило је ко зна где, ношено речним струјама. Зна се да су тела неких жртава доспевала дубоко на територију Румуније, али за огромну већину убијених, место вечног починка остало је непознато. Банат, 17. септембар 1941. Немачко вешање српских и јеврејских цивилаSS Division Prinz Eugen - Банатски фолксдојчери Пред Други светски рат, немачка популација у Србији бројала је до 700.000 људи, који су били настањени углавном на подручју Баната. Немци (који су се у Банату називали и Volksdeutsche и Dunau-Schwaben) су на тај простор насељени за време аустријске царице Марије Терезије (1740-1780), из области Шварцвалда, у југозападној Немачкој, познате и под именом Швабија (Swabia, Schwaben, вероватно према имену германског племена Suebi или Suevi). Немачки насељеници на простору данашње Војводине били су земљорадници, који су очистили и поново припитомили опустело обрадиво земљиште којег је, након протеривања Турака од стране Евгенија Савојског, у Банату било много. Након Пожаревачког мира у јулу 1718. Банат и већи део Војводине долази у посед Хабзбуршког Царства на челу са Карлом VI. У међуратном периоду 1918-1941, немачко становништво у Србији је, попут мађарског, уживало пуна грађанска и културна права, имало школе на свом језику као и политичке представнике на свим нивоима власти, од локалне до државне. Од 1920. Немци су имали и сопствену националну организацију, Швапско-немачки културни савез (Schwabisch-Deutscher Kulturbund). По завршетку рата, комунистичка влада Југославије оптужила је Немачку због предратног организовања немачке мањине у Југославији. На Нирнбершком процесу, један од огранака "Хитлерове омладине" (Hitlerjugend) оптужен је од стране совјетског тужиоца због организовања немачке "пете колоне" у Банату. У нирнбершкој оптужници је прецизирано да су: Вешање у Панчеву 22. јуна 1942. Девојка на слици се зове Мила Матејић"Влада Трећег Рајха и Хитлерова партија у тајности организовалe немачку мањину. Насељена у Југославији још у време аустријских императора... ова заједница је имала своју масовну националну организацију... Од те организације, али и од југословенских Немаца уопште, нацисти су створили војни и политички орган за уништење Југославије." Балдур фон Ширах(Baldur von Schirach), вођа "Хитлерове омладине", одбацио је наводе о умешаности Немачке у организовање "пете колоне" Немаца у Србији. Али је признао: "Знам да је било младих Немаца у Југославији... они су се осећали делом Хитлерове омладине и... радосно су дочекали немачке трупе". Јакоб Авендер (Jacob Awender), Немац из Панчева, хирург, био је оптужен због заступања идеја "свеобухватне и потпуне нацификације" Културбунда, које је излагао у панчевачком листу на немачком језику "Pantschewoer Post". Такође, оптужба против Авендера се односила и на његов рад на стварању националистичких немачких организације са циљем припајања Баната Немачкој. Биле су то организације попут "Активне омладине", која је касније прерасла у "Обновитеље" (Erneuerer). Оптужба га је теретила и за претварање Културбунда у нацистичку организацију, према упутствима и наређењима званичника Хитлерове партије из Штутгарта. Такође, у Војводини су оснивани и нацистички штабови и именовани гаулајтери. Даље, оптужба је војвођанске Немце теретила и за "оснивање паравојних хитлеровских организација". Седма ЅЅ Дивизија План немачке владе је био и укључивање војвођанских Немаца у Waffen ЅЅ. Тај план је развио Готлоб Бергер (Gottlob Berger), шеф главног штаба ЅЅ-а, и организатор регрутације за Waffen ЅЅ. Бергер је свој план послао Хајнриху Химлеру (Heinrich Himmler) на одобрење. План је усвојен и, 1. марта 1942. стигло је одобрење да се формира "Добровољачка планинска дивизија", састављена од фолксдојчера - Немаца из Србије и других балканских земаља. "Кичму дивизије" чинили су Немци из српског дела Баната, од којих су многи били активни и резервни официри и војници предратне југословенске војске. "Заштитни одред" (Selbstschutz), под контролом ЅЅ-а, а такође састављен из редова банатских фолксдојчера, био је језгро новоформиране дивизије. Химлер је 1943. објавио одлуку о увођењу редовног војног рока за фолксдојчере из Србије. Процењује се да је у Waffen ЅЅ-у служило око 21.500 Немаца из Србије. Седма планинска добровољачка дивизија "Принц Еуген" била је смештена у Панчеву. Румунски Немац и официр ЅЅ-а, Артур Флепс, командант Формирање дивизије трајало је између априла и октобра 1942. Командант дивизије "Принц "Еуген" био је румунски Немац Артур Флепс (Artur Phleps), официр ЅЅ-а (SS Gruppenfuehrer) и Waffen SS-a (Generalleutnant). Флепс се истакао на Источном фронту у Русији 1941., као припадник ЅЅ-дивизије "Викинг" (SS Panzer Division Wiking). Дивизија "Принц Еуген" је бројала 21.102 војника. Док су официри били углавном Немци из Немачке, већина добровољно пријављених војника долазила је из редова Немаца из Cрбије и још неких балканских земаља. Свој први већи ратни окршај "Принц Еуген" је имао са одредима српске устаничке гериле под вођством генерала Драже Михаиловића, у октобру 1942. на Копаонику. Међу припадницима дивизије "Принц Еуген" била је позната чињеница да су њихови највећи непријатељи управо српски устаници и герилци. О томе сведочи и песма коју су певали:
    "Принц Еуген, племенита војска,
    тући ће се са Србима,
    отпадничком дружином!
    И много српских лобања,
    и много српских девојака,
    под нама ће пасти..."
    (Текст ове песме превели смо са енглеског, и не поседујемо немачки оригинал - прим.прев.) Према пресуди Нирнбершког суда, сви припадници Waffen SS-а проглашени су кривима за злочине против човечности и за ратне злочине. Ласло Бардоши, мађарски премијер од 1941. до 1942. осуђен је, на процесу у Мађарској (29. октобра 1945.) због масакра у Новом Саду 1942. Обвешен је 10. јануара 1946. Мартин Золди (Zoldy Martin) и Јожеф Граши (Grassy Jozsef), изручени су Југославији где су осуђени на смрт. (О суђењима кривцима за рацију, више се може сазнати у књизи "Рација у јужној Бачкој" З. Голубовића - прим. прев.) Колективна казна После рата, војвођански Немци су депортовани. Организовани су логори за фолксдојчере у Книћанину и Банатском Брестовцу. У масовној гробници у Книћанину се, према неким изворима и наводима, налазе тела до 12.500 Немаца, преминулих услед логорског живота, послератне глади, епидемија... Титов комунистички режим је, према одлуци из 1944. одузео држављанство југословенским Немцима, запленио њихову имовину и лишио их бирачког права. Tи поступци су објашњавани као мера "колективне казне" за немачка зверства и убиства широм Југославије током рата. Имовина Немаца је уступљена насељеницима из Босне и Херцеговине, Хрватске и Црне Горе, који су се доселили у регион. У стварности, било је то само настављање давно започетог круга "колективне казне" коју су, у великом броју случајева, плаћали недужни цивили, насумично одабрани да испаштају злочине које су починили други људи. "Велика Мађарска" и "Велика Албанија" Између Војводине и Косова и Метохије постоје јасне паралеле и то није случајност. Аутономни статус Војводине створили су комунисти 1946. са јасном намером да ампутирају део територије Србије и сведу Србију на што мању меру. Из истог разлога, и Косово и Метохија су добили статус аутономне покрајине. Циљ комунистичке диктатуре био је, у оба случаја, исти; уништавање доминације Србије по принципима "завади па владај"-политике. Још од 1946. постоје разни притисци за припајањем Војводине "Великој Мађарској" као и за стварање "Велике Албаније" заузимањем Косова и Метохије. Ова два питања су међусобно преплетена. Према одредбама комунистичког Устава СФРЈ из 1974. снага аутономног стауса Војводине и Косова била је једнака републичком статусу и давала, на федералном нивоу, исту вредност гласовима тих аутономних покрајина као и гласу Републике Србије. Свака суверена земља има право да спречи ту врсту "пузећег" сепаратизма и сецесионизма. Штавише, Сједињене Америчке Државе су водиле Грађански рат (1861-1865) да би спречиле исту такву врсту сецесије и "аутономије" којој су тежиле Јужне Државе Конфедерације. Влада Сједињених Држава је укинула такозвана "права држава" (states rights између осталог, према идејама америчких очева оснивача као и по одредбама Устава САД, свака од америчких савезних држава има право на самоопредељење; то је било искоришћено као легални основ држава Југа за стварање Конфедерације, што је изазвало сукоб са централним властима и довело до Грађанског рата 1861-65. - прим.прев.). Али, људи који се позивају баш на те традиције, убеђују нас да су "балканизација" и сецесија/сепаратизам - добре ствари. Ако су сецесија и аутономија толико добре, због чега је онда влада Сједињених Држава одбацила "права држава" после Грађанског рата? Фундаментална компонента националног суверенитета је право да спречи сецесију и сепаратизам на етничкој и религијској основи. Управо то је урадила и југословенска влада 1989. када је Војводину и Косово реинтегрисала у Србију, државу чији делови. Ако је сецесија толико добра, због чега Сједињене Државе нису дозволиле Конфедерацији право на одвајање и стварање независне државе? То је управо запањујући и поражавајући пример ароганције и дволичности. Војводина је, године 2004., препуна српских избеглица из Хрватске, Крајине, Босне и Херцеговине, Словеније и са Косова. Такође, многи војвођански Срби вуку своје породичне корене од ранијих српских избеглица са Косова, који су сеобама успели да избегну масакре од стране муслимана - османских Турака и Албанаца. У сеоби из 1690. под Патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, Војводину је населило 37.000 српских породица са Косова и Метохије. 1737. под вођством Патријарха Арсенија IV Јовановића, догодила се друга велика сеоба Срба који су напустили Косово и Метохију у страху од геноцида турских и албанских завојевача. Према попису из 2002., у Војводини живи 2.031.992 становника, што није значајна промена у односу на 2,013,887 становника из претходног пописа, из 1991. Према резултатима пописа из 2002. Срба у Војводини има 1.321.807, или 65.05% становништва. У Војводини живи и 290.207 Мађара (14.28%). Такође, и 56.637 Словака (2.79%), затим 56.546 Хрвата (2.78%) док остале етничке групе чине 15.10% укупног становништва покрајине. У званичној употреби је шест језика: српски, мађарски, словачки, румунски, хрватски и русински. Војводину насељава 26 етничких и националних заједница. Нови Сад је централни и највећи град у покрајини, док је Суботица (мађарски Szabadka) други град по величини. Лобистичке групе у САД, попут Мађарско-америчке коалиције (Hungarian-American Coalition) и Центра за мађарско-америчку конгресну сарадњу (Center for Hungarian-American Congressional relations - CHACR) су појачале активности на придобијању подршке званичне америчке државне политике у циљу стварања веће "аутономије" за мађарску мањину у Војводини; те активности су у очигледној подударности са пропагандним обрасцима претходне америчке администрације у случају Косова. Да не буде забуне, такве лобистичке групе су, у многим случајевима, чврсто повезане са официјелним институцијама, и често се дешава да и делују управо као својеврсне претече званичне политике. Конце заправо вуче влада САД. Оптужбе и наводи о "угрожености" мађарске мањине у Србији из 2004. заправо су представљале "пробни балон". Наравно, била је у питању најобичнија пропаганда из које није могло ништа да се докаже. Али, та врста "дипломатских загревања" обично представља својеврсну "генералну пробу" државне (америчке, у овом случају) тактике и стратегије у наредном периоду.

    Да ли је Војводина ново Косово? У сваком случају, изгледа да САД не би имале ништа против таквог исхода. Базе америчке војске и НАТО-а тада би биле постављене у Војводини, амерички економски интереси би преплавили "независни" Vajdasag или Delvidek, McDonalds, Burger King, Pizza Hut и Kentucky Fried Chicken би отворили нове ресторане у Ujvidek-у, а Џорџ Сорос и Међународна кризна група (International Crisis Group - ICG) би увели "демократију" и "економске реформе" пљачком и преузимањем економских ресурса у региону. Ни Томас Лантош не би много заостајао. Али, колико је заиста вероватна реприза косовског сценарија у Војводини? Мађарска популација је у мањини, тако да пропаганда попут оне коришћене у случају Косова - о "угроженој већини" - овога пута не би функционисала. Срби чине 65% становништва Војводине, дакле већински део. Мађари, за разлику од Албанаца, имају опадајуће демографске трендове, тако да Џорџ Сорос и ICG не би могли да се ослоне на демографију a la Коsovo као на повод за призивање "хуманитарне интервенције".

    Шта је са кршењем људских и грађанских права? Зар Мађари у Војводини нису угрожени? Зашто се амерички "хуманитарни интервенционизам" и "милитарни хуманизам" не би ослонио на те пропагандне обрасце? Зато што мађарска мањина у Војводини ужива потпуна и једнака права као и сви остали; Мађари имају сопствене школе а мађарски је један од званичних језика.


    На који начин Сједињене Државе могу у Војводини да направе сценарио сличан косовском? Стратегија би се могла састојати у стварању веће "аутономије", а можда чак и Републике Војводине", која би потом била охрабривана на отцепљење; отприлике по истом моделу који се данас примењује у Црној Гори. Divide et impera. Подели па владај.

    То је политика навођења различитих народа и религија на међусобне сукобе и стварања етничких, расних и верских непријатељстава, чак и тамо где их раније није било. И баш то је опасност са којом се суочавамо. Разни манипулатори нас усмеравају у правцу мржње према овој или оној етничкој, религијској или националној групи, чијем бисмо уништењу, сходно наметнутим обрасцима, требали да "тежимо". Али, једину корист из тога и имају управо они који нам намећу те обрасце. Константно и непрестано водимо лажне и измишљене ратове којима утерујемо "демократију", спречавамо "геноцид", "хуманитарно интервенишемо", а све то само да бисмо ову или ону етничку или верску заједницу видели као "непријатеља". Бивамо изманипулисани попут пудлица. Али, најодвратније у свему томе је што се то назива "слободом". Дакле, имамо "слободу" да будемо бесловесни попут крда. Задовољни смо зато што можемо да имамо најновији модел DVD-плејера увезен из Кине, да купимо нови џип и све Big Mac-ове које можемо да поједемо. Али, морали бисмо да се упитамо ко заправо стоји иза производње лажних повода за етничке и верске сукобе? Коме је у интересу да окрене један народ против другог народа? Једну религију против друге?

    Сједињене Државе водиле су политику разбијања Југославије и стварања подређених државица, што им је омогућило контролу Балкана. Заправо, једино су моћ и утицај у питању. Растакањем Србије, само би се још више ојачало војно, политичко и економско присуство Америке на Балкану. McDonalds ресторани би ницали као печурке после кише, нудећи Big Mac и freedom fries (популарни помфрит, French fries, је, након критика интервенције САД у Ираку 2003. од стране Француске, широм америчких ресторана бивао преименован у "freedom fries"; freedom - слобода -- прим.прев.). "Ослобођени" народи ће добити "слободу" да купују junk food (брза храна; junk - смеће -- прим.прев.) и свако друго смеће које пожеле. Имаће "слободу" да једу ту храну, "слободу" да стекну вишак килограма и да умру од срчаног удара пре четрдесете, "слободу" да буду арогантни и бесловесни. Таква врста економског интереса могла би бити значајан мотив америчке стратегије у стварању "Велике Мађарске".

    Али, измишљотине о "геноциду" и "холокаусту", коришћене у случају Косова, овога пута не би могле успети. Чак ни америчка пропаганда и технологија информативног рата не могу то постићи, нарочито откад се разоткрила пропагандна лаж о "геноциду" на Косову 1999. Да ли би ико опет насео на смицалицу о "геноциду"? Зар је било ко баш толико неук?

    Пропагандна машинерија у Америци би морала да буде невероватно довитљива па да успешно репризира подметачине о "геноциду", "холокаусту" и "етничком чишћењу", које је успела да лансира у случају Косова. Али, чини се да је америчка политика пронашла ефикаснији начин применом "црногорског модела". Прво, дочепати се веће "аутономије", затим статуса републике а потом "независности", сецесије и сепаратизма. То је лице данашњег Новог Светског Поретка. И то је права природа америчке "демократије" и "слободе".

    ЗАХВАЛНОСТ АУТОРА

    Књига професора Звонимира Голубовића "Рација у Јужној Бачкој 1942. године" била је примарни извор података везаних за "Велику рацију". Овим путем му захваљујем на уступању података из његових непроцењиво важних и недовољно познатих истраживања на тему тог готово непознатог аспекта историје Холокауста и Другог светског рата.

    Захвалност за фотографије:


    Немачком историјском музеју из Берлина;

    Историјском музеју Војводине из Новог Сада;

    Америчком меморијалном музеју Холокауста из Вашингтона

    АП Војводина је споља гледано хармонична а изнутра је лажна, беживотна, једна јавна представа ...

  11. #26

    Odgovor: Sudbina Nemaca u Vojvodini

    Mislio sam da je Sunny postavio temu da se govori o sudbini Nemaca. Ali evo tri posta gde se pominje Racija 1942-e, sa oko 2500 srpskih žrtava. Raciju su vršile mađarske vlasti, mađarska žandarmerija. Nepobitno. Žalosno. Ali to nije tema.

    Ako hoćete i o tome govoriti, evo i ja ću se uključiti u temu sa 40.000-50.000 mađarskih civilnih žrtava iz 1945-e/1946-e, koji su bili žrtve NOVJ.
    Ko rano poludi, ceo vek mu u veselju prođe!

  12. #27

    Sudbina Nemaca u Vojvodini

    Citat Sunny kaže: Pogledaj poruku
    Sudbine pojedinih Jevreja zavisile su, dakle, ponekad i od njihovih najbližih, od kojih su se neki, iz ovih ili onih razloga, poneli neljudski.
    A u Dahauu,Mathauzenu,Buhenvaldu,Treblinki.....cekale su ih gumene bombone i slatkisi...."neki" (SS,Gestapo) iz ovih ili onih razloga.....a tzv "konacno resenje" ?!
    Slazem se da su i nevini Nemci stradali posle II svetskog rata,i to ne samo u tadasnjoj Jugoslaviji,vec svuda...setimo se samo sta su radili ruski vojnici....strasni su to zlocini,bez sumnje...ali umanjivati i bezvezno se i detinjasto pravdati za pogrome Jevreja,Srba,Roma....smesno i istovremeno tragicno za pisca.

    Citat itebejac kaže: Pogledaj poruku
    Mislio sam da je Sunny postavio temu da se govori o sudbini Nemaca. Ali evo tri posta gde se pominje Racija 1942-e, sa oko 2500 srpskih žrtava. Raciju su vršile mađarske vlasti, mađarska žandarmerija. Nepobitno. Žalosno. Ali to nije tema.

    Ako hoćete i o tome govoriti, evo i ja ću se uključiti u temu sa 40.000-50.000 mađarskih civilnih žrtava iz 1945-e/1946-e, koji su bili žrtve NOVJ.
    I onda mi Srbi sa 200.000-300.000 (zrtava Titoista) ,kazu neki istoricari i vise....i dokle?!
    Nase zrtve se izgleda ne broje,kao sto je sada slucaj u Bratuncu i Skelanima...zasto brojati,bitniji su drugi?!
    Poruku je izmenio BaneK, 23.10.2008 u 07:43 Razlog: uzastopni postovi

  13. #28

    Odgovor: Sudbina Nemaca u Vojvodini

    Citat felix kaže: Pogledaj poruku
    I onda mi Srbi sa 200.000-300.000 (zrtava Titoista) ,kazu neki istoricari i vise....i dokle?!
    Nase zrtve se izgleda ne broje,kao sto je sada slucaj u Bratuncu i Skelanima...zasto brojati,bitniji su drugi?!
    To kažem i ja. Zašto brojati. Postavljanje teme je dobro po meni. Jer jedan je razlog postavljanja: da se ne zaboravi...
    Ko hoće poseti temu, ko neće zaobići će je.
    Meni smeta samo da neki pišu na neke teme i pridodaju informacije nevezane za temu.. Time otvaraju jedno drugo pitanje, jer nisu toliko informisani da govore o temi. Pa skreću temu.
    Mislim da ova je ova tema trebala da bude postavljena,..
    ali mislim da ne treba da na njoj bude raspravljano ni o Raciji 1942-e, ni o odmazdi NOVJ nad mađarskim stanovništvom 1944/45-e, ni o Jasenovcu, ni o sajmištu, ni o Kragujevcu, ni o ratovima i žrtvama devedesetih. Sva ova nabrojena i nenabrojena dešavanja zaslužuju posebne teme, ali ne da se sa njima razračunava i prebrajaju žrtve, pa da ne daj bože na kraju dospemo do paklenih konstatacija: "evo mi smo vam ovoliko dužni još da vratimo.." (!) i tako to..
    Ko rano poludi, ceo vek mu u veselju prođe!

  14. #29

    Odgovor: Sudbina Nemaca u Vojvodini

    Ма моја поента је била,ако се већ подсећамо злочина који су почињени на територији Војводине да се спомену сви злочини редом, били они почињени од ЈУГОСЛОВЕНСКИХ комуниста, мађарских фашиста,банатских нациста или љотићевих четника ... само сам хтео да избегнем да се спомињу САМО злочини Југословенских комуниста а да се при том маргинализују остали ... злочин је злочин ма ко га починио, а велика је жртва таман да погине један човек а не на стотине хиљада колико их је страдало у Србији током нацистичке окупације ... текст који сам објавио носи такав назив какав носи, нисам хтео да га сакатим и да да издвајам само фолксдојчерске злочине већ сам хтео да их ставим све на једном месту ... јер сам сматрао да је боље да имамо једну тему у којој ћемо писати о томе него да отварамо 20 нових, ионако људи слабије пишу у задње време!

    АП Војводина је споља гледано хармонична а изнутра је лажна, беживотна, једна јавна представа ...

  15. #30

    Odgovor: Sudbina Nemaca u Vojvodini

    Citat FlekicaSkupusom kaže: Pogledaj poruku
    Ма моја поента је била,ако се већ подсећамо злочина који су почињени на територији Војводине да се спомену сви злочини редом, били они почињени од ЈУГОСЛОВЕНСКИХ комуниста, мађарских фашиста,банатских нациста или љотићевих четника ... само сам хтео да избегнем да се спомињу САМО злочини Југословенских комуниста а да се при том маргинализују остали ... злочин је злочин ма ко га починио, а велика је жртва таман да погине један човек а не на стотине хиљада колико их је страдало у Србији током нацистичке окупације ... текст који сам објавио носи такав назив какав носи, нисам хтео да га сакатим и да да издвајам само фолксдојчерске злочине већ сам хтео да их ставим све на једном месту ... јер сам сматрао да је боље да имамо једну тему у којој ћемо писати о томе него да отварамо 20 нових, ионако људи слабије пишу у задње време!
    Forum je otvoren, pokreni temu, nije zabranjeno, čak je i poželjno da bude što više tema.

    No, utisak je da je želja koja te nadvladava da se samo Srpski narod prikaže kao žrtva, a da ostali ne treba da se pominju. Ako pogledaš tekstove koje sam preneo, videćeš da se spominje da je Hitler imao masovnu podršku medju gradjanima Nemačke nacionalnosti. Da je bilo zločina, ali ono što ne sme da se desi nikada je da se kolektivno kažnjava neki narod. Zločince treba obesiti kao što su uradili Italijani sa Musolinijem, ali narod, pogotovo deca ne smeju da ispaštaju. Nemci su bili žrtve u tom periodu.
    Pravdanjem takvih postupaka pravdaš i proterivanje Srba sa Kosova, masovni egzodus koji je u procentualnom i apsolutnom manjem obimu nego stradanje Nemaca posle WWII. Neko je činio zločine, masovne i ovde i tamo. I ovde i tamo običan narod ispašta, a pravi zločinci i insiratori su se davno povukli, pobegli i odneli opljačkano.
    No, mnogima ovde smeta da se prizna da su i drugi žrtve. Znam da ovde (pod ovde ne mislim na forum) ima puno "hrišćana" koji se drže onog oko za oko, zub za zub, klanje za klanje, genocid za genocid. Izvini, ali ja nisam "toliki hrišćanin". Ja sam više od onih koji okrenu i drugi obraz.
    Ovo je tema o kojoj se kod nas još ne govori, koja se sakriva i poriče i zato i treba da se i pominje. Treba da se ne bi ponovila. Treba da bi svi znali da i njima to može da se desi. Treba, jer treba da se spreči ponavljanje istorije. Posmatrati sebe samo kao žrtvu, ali ne i kao dželata je dobar put za amneziju i za započinjanje puta prema propasti.

    I još nešto. Pominješ "Југословенских комуниста", kao da to nisu bili zločini i srpskih komunista i ostalih koji su otmali, pljačkali i želeli da otimaju tuđe. Zanimljivo je da onmo što nevalja je uvek jugoslovensko, a ono dobro srpsko. Bašme interesuje da li je bilo više srpskih ili hrvatskih komunista. Da li je Ranković bio Hrvat ili Srbin, Djilas i ostali. Izvini, ali u svakom narodu ima govana. Zato i mislim da u skupštini i treba da stoji slika Ljotića, da nas podseća da su našu zemlju činili i takvi ljudi. A ne da sanjamo o sebi kao bezgrešnima.

    Planirao sam da posle ove teme otvorim i temu genoscida prema Jevrejima, koji su nestali sa ovih prostora. Veoma osetljiva tema i veoma žalosna. Ali o tome se i dalje malo zna, i pored svega.

    Sakom su njegove žrtve najveće. Što je jedan moj kolega rekao dok smo bili na ratištu, njegova pogibija je za vrhovnu komandu 0.001 promil, ali je za njega lično to 100%.

    Žrtve ne treba da se porede, jer je svaka priča užasna. ALi treba da se sve pamte. Na ovu temu sam se odlučio i zato što je o njoj i dalje zabranjeno da se priča. Mnogi se i dalje boje da će doći vreme da se rezultati pljačke ponište. Mnogi ne žele da se priča o tome jer su njihovi preci, a možda i oni sami u tom pogromu učestvovali. Mnogi su lično umešani u to. A mnogo je lakše pričati o sebi kao o žrtvi, nego priznati da si nekom bio i dželat.
    Da se o tome na vreme govorilo, možda ne bi bilo ni Srebrenice, ni Medačkog Džepa, ni pijanih budala koje kolju sa osmehom na licu ma čije ime slavili. Izvini što ti kvarim uverenje da su Srbi jedini bezgrešni i neumrljanih ruku, da ih ceo svet mrzi i da nikada nisu imali razloga za to, da ne mrzi ceo svet Srbe. Izvini što ću ti reći da je Srebrenica postojala, da je više Albanaca pobijeno na Kosovu od Srba,... Ali, probudi se i poštuj i svoje i tuđe žrtve. Nemoj da vidiš trunku u tuđem oku, a ne balvan u svom. Vidim da te bole samo "naše" žrtve, a tuđe ne. Otvori temu racije u Vojvodini, treba da se otvori. Ali ne osuđuj i ne sprečavaj temu Temerina, jer sve žrtve imaju prava na sećanje i pominjanje.
    Stvoriću svoj mali raj i u njega primiti one koji su mi već u srcu.

Strana 2 od 7 PrvaPrva 1234 ... PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Kupanje u Vojvodini
    Autor cvishna u forumu Vojvođanski bircuz
    Odgovora: 23
    Poslednja poruka: 12.08.2018, 10:21
  2. Sudbina ili slučajnost
    Autor Najgora u forumu Filozofija
    Odgovora: 64
    Poslednja poruka: 31.07.2015, 14:39
  3. Vojvodini status kao sto RS ima u BiH
    Autor vojvodina2 u forumu Politika
    Odgovora: 12
    Poslednja poruka: 17.12.2011, 17:50
  4. Kafana je moja sudbina
    Autor Kunic u forumu Muška kafana
    Odgovora: 28
    Poslednja poruka: 17.02.2010, 22:09
  5. Tvrđave u Vojvodini
    Autor Invisibleman u forumu Vojvođanski bircuz
    Odgovora: 10
    Poslednja poruka: 10.08.2008, 22:43

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •