Sedmogodišnji pesnici
I Majka, sklopivši svesku zadataka,
Gordo bi otišla, ne videc decaka,
Cije krupno celo i oci mu plave
Kažu da mu dušu sva gadenja dave.
Citav dan je bio razuman i vešto
Pokoran, a ipak, bockaše ga nešto,
Dvolicnost je htela malo da izviri.
U mraku hodnika, gde se memla širi,
Voleo je da se isplazi, podboci,
Dok mu iskre teku pred sklopljene oci.
Jedna vrata behu u mrak otvorena:
On, na stepeništu, jeco bi zbog sena
U zatonu dana što visi sa krova.
Leti bi ga, slabog, tupog, cežnja nova
Odvela u nužnik, gde svežina piri,
Da, zamišljen, miran, nozdrve raširi.
Kada bi u bašti što je mirisala,
Iza kuce, zimi, mesecina sjala,
On bi ispod zidnog laporastog stenja
Pred stisnute oci zvao prividenja,
Slušo kako gmiže šugavo rastinje.
Igro se, sažaljiv, s decom sirotinje,
Koja, bolešljiva, bezbojnih ociju,
Mršave i blatne prste svoje kriju
U dronjke što šire vonj na srackalicu
- I zbore s ljupkošcu kretena na licu!
Kada bi, zatecen u tom sažaljenju,
Uplašio majku, u iznenadenju
Njenom on hvataše nežnosti najdraže.
A ona imaše plav pogled - što laže!
Sa sedam godina piso je romane
O pustinji punoj slobode neznane,
O šumi, o suncu, obali, ravnici.
Crven, otrkio bi u novinskoj slici
Smejanje Španolke ili Italijanke.
Kad bi, odevenu poput Indijanke,
- U osmoj godini - žustru, crnooku
Kcer komšije sreo, ona bi u skoku
Na leda mu pala, tresuc pletenicu;
On joj je u cošku grizao zadnjicu,
Jer gacice nije nikada obukla.
A kad bi ga šakom i petom istukla,
U sobi je diso miris kože njene.
Bojo se nedelje zimske, natuštene,
Kada je, zalizan, morao da hita
Za sto za kojim ce Bibliju da cita;
Nocu bi sanjao sve to, da izludi.
Bog mu drag ne beše, nego crni ljudi
Što u sumrak s posla u predgrada stižu,
Kada dobošare što galamu dižu
Iz gomile prate smejanje i graja.
- Sanjo je livade s talasima sjaja,
I zdrave mirise, i rast zlatnih malja,
I sve što uzlece, što se mice, valja!
A što je sladio svoje tajne drage,
Kad bi u smracenom kutku, punom vlage,
Sakriven u sobu plavu i golemu,
Citao svoj roman, mislio o njemu,
Punom mokrih šuma, neba što se žuti,
Zvezdanih stabala sa cvecem od puti,
Bunila, padova, poraza i sloma!
- Dok buka iz grada razbija mir doma,
I dok on, ležeci na caršavu belom,
Predoseca jedro svojom dušom celom!
Citat
