Pravoslavne ikone i freske - Strana 2
Strana 2 od 2 PrvaPrva 12
Prikaz rezultata 16 do 24 od ukupno 24
  1. #16

    Odgovor: Pravoslavne ikone i freske


    Beli anđeo je deo kompozicije Mironosice na Hristovom grobu iz crkve Vaznesenja Hristovog manastira Mileševe i spada u najpoznatije freske Srbije ali se ubraja i u velike domete evropskog slikarstva. Smatra se jednim od najlepših radova srpske i evropske umetnosti srednjeg veka.

    Na slici je prikazan anđeo obučen u beo hiton koji sedi na kamenu i mironosicama rukom pokazuje mesto Hristovog vaskrsnuća, odnosno njegov prazan grob. Rađen je slobodnim, širokim potezima i odlikuje se monumentalnošću i visokom plastikom u modeliranju.

    Freska se nalazi na južnom zidu zapadnog traveja i nastala u 13. veku kao rad nepoznatih autora Grka, školovanih u Carigradu, Nikeji i Solunu. U 16. veku je preko nje naslikana druga freska pa je Beli anđeo bio sakriven sve do 20. veka kada je ova crkva restaurirana i gornja slika uklonjena.

    Prvi satelitski prenos video signala 1963. između Evrope i Severne Amerike sadržao je sliku Belog anđela iz Mileševe među prvim kadrovima koji su predstavljali pozdrav Evropljana prema Amerikancima. Nešto kasnije, isti signal je bio poslat u svemir prema mogućim vanzemaljskim oblicima života . Beli anđeo je odabran i za ovu priliku jer je postao širom sveta prepoznat kao simbol svekolikog mira.



  2. #17

    Odgovor: Pravoslavne ikone i freske



    Света Тројица - икона Андреја Рубљова

    Године 1904. откривена је његова икона Свето тројство старог завета (или Гостопримство Аврамово, настала вероватно око 1411.) и тиме је почела епоха истраживања његовог дела. Данас је ова икона изложена у Третјаковској галерији у Москви.

    Композиција иконе приказује сцену из Библије, када су три анђела посетили Сару и Аврама (1. књига Мојсијева 18,1-33). Рубљов се концентрисао на приказивање фигура три госта. Порука дела је многострука. То је, између осталог, апел за јединство у време сукоба међу кнезовима. У исто време, то је израз религијског јединства у тројству (Отац, Син, Свети дух).

    Уметност Андреја Рубљова је комбинација две традиције: средњевековног манастирског аскетизма и класичне хармоније византијског сликарства. Ликови на његовим сликама су увек спокојни. Временом, начин на који је сликао, постао је идеал црквеног сликарства и иконосликарства.

    На Стоглавом сабору (1551.) иконографија Андреја Рубљова је проглашена за идеал у изради црквених слика.Црква га слави 4. јула.

    Од године 1959. постоји музеј Андреја Рубљова у Андрониковом манастиру.

  3. #18

    Odgovor: Pravoslavne ikone i freske



    Zastitnik manastira Sv. Jovan, koji se nalazi u selu Banjica ispod planine Jelice. u manastiru se nalaze mošti Jovana Sjeničkog, kome je manastir posvećen. Pored manastira je izvor Svetinja, za koga se smatra da je lekovit.
    Mnoge mrzimo bez ikakvih razloga, a da ih zavolimo, tražimo čvrste razloge!

  4. #19

    Odgovor: Pravoslavne ikone i freske



    SVETI APOSTOL LUKA-OSNIVAČ HRIŠĆANSKOG IKONOPISA

  5. #20

    Odgovor: Pravoslavne ikone i freske



    Sveti arhangel Gavrilo



    Sveti arhangel Mihajlo


    Kada Bog posalje na nekog arhandjela Gavrila i arhandjela Mihajla,tada se za njega ne moze reci: "Neka mu je Bog u pomoci".
    Ovako bi izgledao saljivi prikaz jednog uzasnog dogadjaja koji predstoji ...

  6. #21

    Odgovor: Pravoslavne ikone i freske


    Свети мученик Јасеновачки старац Вукашин из Клепаца



    Православни Србин из херцеговачког села Клепаца, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине), где је раније била стара црква Св. Апостола Луке, с почетка XVI века, задужбина чувених црквоградитеља Храбрена-Милорадовића, а од 1857. г. црква Преображења Христовог (коју су Хрвати 1992. г. срушили до темеља, као и цело село). Био је родом од фамилије Мандрапа и звао се Вукшан - Вукан - Вук. Треба да је рођен крајем XIX века. Одраставши у своме селу, отишао је и радио у Сарајеву, па кад је дошла усташка НДХ, оп се вратио у своје село, али су хрватске усташе - римокатолици и тамо дошле, побили му све у кући и многе друге Србе по селу и околини, а њега су са неких шумских радова одвеле у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима.
    Ту је јануара 1943. г. погубљен од усташког кољача Жила Фригановића, који видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром посматра страшно клање своје православне сабраће. Доведе га прекореда пред ископану јаму где су клали и бацали невине жртве и, решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне "Живио Павелић", па како он ништа није одговарао него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем секао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је иначе тада спроводио страховит прогон и затирање православних Срба свуда у Хрватској и бившој Босни и Херцеговини); блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмерносг, полако и разговетно рекао: "Ради ти, дијете, свој посао!" Овај одговор и небески мир на лицу Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исекао срце, преклао му грло од уха до уха и онда га ногама сјурио у јаму. Потом је убица полудео и ово све испричао у болници доктору Неду Зец, који је ово доцније и записао.
    Мученикова фреска постоји у манастиру Св. Арханђсла Гаврила у Земуну, затим у скиту Јован-до, метоху манастиру Острога крај Никшића, а претпостављени лик му је такође насликан и међу Светитељима Захумско-херцеговачке епархије (који је урађен за прославу њене 780-годишњице).
    Сведочење злочинца ....
    Усташа који ми је то причао, поново је застао, испио чашу ракије, па наставио:
    - Ти се сјећаш кад је у коловозу (августу) био велики наступ у логору и кад је Јере Маричић послао око 3000 у Градину на клање. Тада смо Перо Брица, Зринушић, Шипка и ја опкладили се ко ће те ноћи заклати највише логораша. Отпочело је клање, и ја сам већ послије једног сата по броју закланих далеко одмакао од осталих. Обузео ме те вечери неки необични занос, чинило ми се као да сам на деветом небу, никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати био сам заклао 1.100 људи, док су остали једва стигли да закољу 300 до 400.
    - И тада, док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну, и ту сам угледао једног постаријег сељака, који са неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем жртве и како се оне у највећим мукама претурају. Тај ме његов поглед некако пресјекао, учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и једно вријеме нисам могао да се макнем.
    А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашин из села Клепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали а њега са неких шумских радова послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући овог старца, у мени се наједном разбуктала жеља да му разбијем спокојство најсвирепијим мучењем и да у његовим мукама и стравичним копрцањима повратим свој занос и блаженство уживања у болу.
    Издвојио сам га и посадио на један пањ. Наредио сам му да викне - "живио поглавник Павелић!", или, ако то не каже, да ћу му одсјећи уво. Вукашин је ћутао.
    Откинуо сам му уво. Он није рекао ни ријеч. Поново сам му рекао да виче -"живио Павелић", или ћу му откинути и друго уво. Онје и даље ћутао. Откинуо сам му и друго уво. Вичи: "Живио Павелић!", или ћу ти откинути нос! Он је ћутао као заливен. Тада сам му откинуо нос. А, кад сам му по четврти пут заповнједио да узвикне "живио Павелић" и запријетио му да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао и, уперивши поглед, некако кроз мене и преко мене у неизмјерност, полако и разговјетпо ми је добацио:
    - Ради ти, дијете, свој посао!...
    Послије свега, ова његова последња ријеч потпуно ме избезумила, скочио сам на њега, ископао му очи, исјекао срце, преклао грло од ува до ува и ногама га сјурио у јаму. Али је тада у мени нешто препукло, и те ноћи више нисам могао да кољем. Перо Брзица је побиједио јер је заклао 1350 логораша и ја сам му без ријечи платио опкладу.
    Од те ноћи више немам мира. Кад год у мучељу и клању покушам поново да доживим онај посебни занос и блаженство, увјек ме изненада простријели Вукашинов поглед, и тада малакшем, бацим нож и не могу више да кољем. Почињем све више да пијем, али ми то помаже само за тренутак. У пићу, нарочито предвече, често ме изненада тргне глас: "Ради ти, дијете, свој посао!..." И тада, избезумљен, морам да тумарам около, да зачепим уши, да се ударам у главу, да вичем, да ломим све око себе, и бјесомучно нападам кога стигнем. Ноћу немам нигдје мира, сваки се час трзам из сна и тада наједном у мраку угледам продорни Вукашинов поглед и чујем оно стравично: "Ради ти, дијете, свој посао!"
    И, ето, сад сам постао посљедња цркотина и ничим више не могу себи да помогнем. Када сам изишао напоље, осјетио сам као да се будим из неког несносног кошмара и покушао сам да се освјежим, удишући пуним плућима окрепљујући хладноћу зимске вечери. Те ноћи, у којој нисам могао да спавам, непрекидно ми је пред очима лебдио свијетли лик Вукашина из Клепаца, и клупче јада и биједе које се звало Жиле.


    Тропар Св. Новомученику Вукашину Јасеновачком, глас 8:
    Вукашине Херцеговче,
    Нови Српски Страстотерпче,
    Христа ради Ти пострада
    у логору Јасеновац.
    Када Те мучитељ ножем клаше,
    Ти њему кротко говораше:
    Само ти, дете, ради свој посао,
    јер нама је Христос живот вечни дао.
    Њега моли, Мучениче, као Спаса свију,
    да спасе и род наш Православни.



  7. #22
    Citat duga12 kaže: Pogledaj poruku
    Sveti Jovan Damaskin kaže:....
    apostoli su bili najprostija vrsta ljudi,ribari,ali nisu pravili slike ikone već su čitali reč Božju., ikone su za smrt a Reč za život,tako kaže Reč Božja..čovek koji veruje ne može zaboraviti delo Božje nikad. delo Božje naprotiv zaboravlja se preko ikona.

    Citat Bobex kaže: Pogledaj poruku
    Sveto Pismo kaze:...

    i td.
    tako je.Bog te blagoslovio,otvorio ti oči da se ogledaš u delima 2. (krštenje vodom i Duhom)ako nisi do sad.
    Poruku je izmenio Najgora, 31.01.2010 u 12:10

  8. #23

    Odgovor: Pravoslavne ikone i freske

    [QUOTE=ispravka;640951]apostoli su bili najprostija vrsta ljudi,ribari,ali nisu pravili slike ikone već su čitali reč Božju., ikone su za smrt a Reč za život,tako kaže Reč Božja..čovek koji veruje ne može zaboraviti delo Božje nikad. delo Božje naprotiv zaboravlja se preko ikona.


    "Седми васељенски сабор одржан у Никеји 787. године доноси, у седмом чину, одлукуо легализацији поштовања светих икона Исуса Христа, па онда и осталих икона: Богородице, анђела и свих светих. Свете иконе су достојне поштовања као видљиви изрази вечне и непролазне лепоте, пре свега Господа Христа као Богочовека. Сабор је
    сазвао млади цар Константин IV. и његова мајка, удова, царица Ирина. Одато је признање бранитељима светих икона, какви су били: Герман, патријарх цариградски, Јован из Дамаска, Георгије Кипарски, затим бројни монаси који су живот свој положили бранећи иконе (Свети Стефан Нови, Андреј Каливит, игуман Јован).
    Ипак иконоборачка криза завршена је тек 11.марта 843. године за време благочестиве царице Теодоре и њеног сина Михаила и цариградског патријарха Методија. Тада је помесни сабор у Цариграду, по одлуци светих отаца сабора, осудио иконоборство и формулисао одлуку о поштовању икона. Те године, у прву недељу великог васкршњег поста, величанственом литијом кроз Цариград прослављена је ова победа. Од тада се прва недеља великог васкршњег поста слави као Недеља Православља, дана победе над иконоборачком јереси.'

    Kao sto se da videti iz teksta dilemu o svetim ikonama razresili su sveti oci jos 843 godine tako da je glupa bilo kakva rasprava na tu temu! Sam dokaz ispravnosti postovanja ikona jesu njihove cudotvorne isceliteljske moci i mirotocenje,preko njih nam sam bog pokazuje svoju silu!


    NA KUCI SE ODZAK PUSI,NA TAVANU MESO SUSI,JA SAM SELJAK U SRCU I DUSI


  9. #24

    Odgovor: Pravoslavne ikone i freske

    Na žalost ne mogu da prikažem fotografije kamenova islikanih svecima, ali teško da bi se gledajući fotografije i dalo osetiti to što se oseti kad, likovima svetaca oslikane, kamenove gledate pred sobom. Zato ću ovde ostaviti tekst koji sam napisao njima inspirisan i koji je objavljen '05.g.u književnim novinama "Svitak".

    O KAMENU I SVECU
    (ili o buđenju kamena)

    „Na začelu počela se zbio pokušaj duhovnih sila da se osamostale i da same sobom ovladaju neograničeno. One su htele da ostvare takav autokratski i egocentrični životni poredak koji isključuje svakoga drugoga. Ovaj pokušaj proživljavanja egzistencije same po sebi naziva se satansko krvoproliće“ (Bela Hamvaš). I biće Božjeg lika pogordilo se i krenulo putem prognanih anđela. Povodeći se za bogolikošću, prevarno se oslanjajući na teurgiju, čovek je nakanio da prisvoji svetlost, prigrabi ljubav i zadrži je za sebe. Ali u osvešćenosti duhovnog iskustva biće se probudi u najutarje videnija da sušto u svoj svojoj zatvorenosti i upojedinačenosti svedoči o hristolikosti tek kad se otvori da bi se život, ljubav, rasprostrli ka drugom biću. Nastaje komunikacija. Oslovljivost. Da se život ne bi skvrčio. I zatamnio. I survao. Ako se zatvorim skamenim se, impuls ljubavi zanemi od nebriženija, zlokazna tama proždere svetlost. Ako se zaobručim i oduzmu mi život, oduzeli su mi sve. Ali, ako postojim otvoren za druge i za Duha istine, onda je moja egzistencija bogougodna, celovita, i uzimajući mi život, ne mogu mi oduzeti spasenje. U samoljublju alapljiv sam, želim da posedujem život. Materija prima svetlost i zadrži je za sebe. Odraz ove alavosti i ne-davanja jeste senka. Kad sam otvoren budan sam, osvešćen i postojim u slavoslovlju.
    Obitavamo u grehovnosti, ponavljamo praroditeljski greh, jer je nemoguće živeti u nepogrešivosti. Zato svagdašnjim oživljavanjem ikone Hristove u sebi, obnavljati silu pročišćenja, žrtvovanja strasti na prečistom oltaru pokajanja.
    Kamen oslikan i oživljen svecem: tama i svetlost, žiža distinkcije sveta veštastvenog i sveta duhovnog. Poznanje Dobra, i poznanje zla. Povezanost poznanja dobra i zla slika je praroditeljskog greha. Kamen: blazirana nepokretnost, lišenost, i svetac: akatizija Logosnih emanacija. Otricateljna ljubav prevodi tamu u svetlost. I kamen se pokrenuo iz upremstva, iz svagdašnje nepokretnosti. Ali, ne pomamno, nerazumno. Izobraženi duhovnik ne dopušta manijakalno orgijanje. Nema strahotnog nereda, stropoštavanja.
    „Učenje kamenova je nemo, zanemi i onaj ko ih posmatra i glavnina onoga što čovek od njih nauči ne može se izreći“, piše Gete, a Dž. K. Pouis „o velikoj masi bezdušne materije koja čoveku oduzima reč“.
    Kamen naglašava trodimenzionalnost koju nagoveštava ikona. Sama slika kao umetničko delo osiromašenje je stvarnosti, pojednostavljenje realiteta. Slika je sniženje nivoa doživljaja na oko. Slika ima naličje lišeno stvarnosti, prazan list, „iza slike nema ništa“. „Osećanje stvarnosti ne počiva na slikama, nego na zapremini tela, i ne postoji na površini, nego u dubini, ne na plohi, već u prostoru“ (Bela Hamvaš).
    Ikona nije slika, iza nje postoji „Nešto“, ali to nije opipljiva treća dimenzija o kojoj govori skulpturolikost kamenova. To je neopipljivo nadbitija. Kamen i svetac. Materija i duh. Čitava arhitektura se može iz ovih kamenova razumeti. Materija se oslobađa sebe i lebdi, razigrana duhom. Tvrdina i neprozirnost u eter i transparentnost. Novalis piše: „Nebeska tela su možda skamenjena živa bića? Možda anđeli ?“
    Čak i kada umetnik nije duhovni posvećenik, nema duhovno dostojanstvo i ne služi u Hramu, kamen ne dozvoljava razmetljivost, sprečava umetnika da se pogordi u veštini i provocira u živopiscu otvaranje mističnih vrela unutarnje lepote. Oslikani likovi bez suvišnih ukrasa, skromnošću izražavaju bogatstvo.
    Ipak, dela duhovne, liturgijske umetnosti „može da stvara samo umetnik, pa bio on i nepismen, koji posti, moli se i živi u stanju skrušenosti i smernosti“ (Konstantin Kavarnos).
    Dela liturgijske umetnosti pripadaju sferama do kojih mirska umetnost ne doseže. Umetnost je buđenje i osvešćivanje osećanja koja postoje u svakom čoveku i koja se ne mogu preneti govorom o iskustvu drugog, već koga postajemo svesni njegovim oživotvorenjem u nama samima, a uz pomoć svih vidova umetničkog delanja. Ne postoji istinsko delo koje nije razvijeno iz doživljaja. A doživljaj je – da parafraziram Žarka Vidovića – osećanje da smisao našem teškom tvarnom životu daje nešto što je iznad tvari, a što se povremeno ispoljava kroz nju. Ali, zbog čovekovog pada, u isto vreme u doživljaju pojavljuje se i osećanje strasti. A ostrašćena duša traži smisao postojanja i suštinu čovekovu u spoljašnjem, u materiji. Dakle, dalje može samo liturgijsko slavljenje postojanja (bitija, egzistencije), na kome se zasniva duhovna zajednica, opredeljena nostalgijom i odisejskom čežnjom za zavičajem, za uzdizanjem u duh, za povratkom u iskon.

    (napisano povodom izložbe kamenova na kojima su izobraženi sveci).

    Objavljeno u književnim novinama „Svitak“ proleće-leto 2005., broj 41-42.
    Navlačim dronje uz oronule tugujem domove eonima
    daleko od savršenog siromaštva

Strana 2 od 2 PrvaPrva 12

Slične teme

  1. Da li Srbi moraju moraju biti pravoslavne vere?
    Autor exploited u forumu Religija
    Odgovora: 140
    Poslednja poruka: 26.06.2015, 16:45
  2. Forumske ikone
    Autor memento u forumu Druženje forumaša
    Odgovora: 10
    Poslednja poruka: 10.03.2010, 15:41
  3. Ujedinjenje pravoslavne i katoličke crkve?
    Autor irnik u forumu Religija
    Odgovora: 33
    Poslednja poruka: 27.09.2008, 00:32

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •