Биографија
Рођен је 1893. у Загребу, где је завршио основну школу и нижу гимназију. Средњошколско и више образовање довршио је у домобранској кадетској школи у Печују и војној академији у Будимпешти. Још као ученик гимназије, Крлежа се интересовао за друштвена и политичка питања свога времена, и из тог периода почиње његова наклоност према радничком покрету. "Као нижегимназијалци", каже Крлежа, "ми смо залазили у ону за добре пургере тако страшну двокатницу у Илици педесет и пет, на којој се првога маја вијао црвени барјак и из које је странка са тамбурашким збором ишла на првомајску прославу у Пивовару". Општи талас националног и општејугословенског расположења уочи ослободилачких балканских ратова понео је и младог Крлежу, и он је, као и под кровом аустро-мађарских војних школа, убеђено очекивао национални преврат који ће остварити идеју југословенског уједињења. Са таквим осећањима он је прешао у Србију с намером да као добровољац ступи у њену војску. Али српске војне власти нису разумеле младог националисту, па су га после хапшења и многих сумњичења предале аустријским властима у Земуну. Осумњичен, после тога, да је српски шпијун, Крлежа је поново ухапшен, лишен чина и, кад је отпочео Први светски рат, послат на Источни фронт као обичан војник. Његова лична драма, као и трагични догађаји у светској ратној катастрофи, развејали су његове младићке илузије, и он отада покушава да судбину јужнословенских народа сагледа у идеалима социјалистичке идеологије. Некада страсни обожавалац "Душанових чета", "белих орлова" и пијемонтске улоге Србије у остваривању националног сна и уједињењу, постао је песник "свете комуне" која је уз тријумфалну хуку звона обарала круне и престоле.
Књижевна активност
Крлежина књижевна активност почиње током Првог светског рата, када је још увек био наивни материјалиста, одушевљени четрдесетосмаш и кошутовац који је с радосним немиром ослушкивао пожаре на просторима Југославије. У том периоду и неколико година после рата, он је своје песничке немире обликовао "романтичним сликама и ликовима". У тим делима је одсликана и тадашња књижевна и политичка атмосфера коју су стварале патриотске омладинске генерације. Из тог периода потичу драме Легенда, Заратустра и младић, Микеланђело Буонароти, Кристифор Колумбо, Маскерата, Адам и Ева и ратна лирика.
Мирослав Крлежа је оставио највећи опус у хрватској књижевности до данас. За 88 година живота и 66 година књижевног рада написао је педесетак збирки песама, приповедака, романа, драма, есеја, политичке публицистике, полемика, путописа, дневника, мемоара, енциклопедијских чланака: у његовом стваралаштву можемо наћи све облике књижевног изражавања.
Грмео је против глупости, као и Матош, коју је препознавао и у новим друштвеним околностима, али је његова реторика била притом битно друкчија. У време друштвених промена и перманентне нестабилности, изазваних све заоштренијим политичким супротностима двадесетих и тридесетих година, које све више добијају идеолошку боју, предвиђа слом грађанског поретка, расточеног и обезвређеног малограђанским менталитетом хрватске интелигенције и моралном неосетљивошћу владајућег слоја. Након младалачког циклуса поетско-експресионистичких драмских визија “Легенде”, који обухвата познате драме “Краљево” (1915), “Кристифор Колумбо” (1917) и “Микеланђело Буонароти” (1918 ), затим драме “Вучјак” (1924), која тематски и стилски стоји уз новеле “Хрватски бог Марс”, три драме из глембајевског циклуса (Господа Глембајеви, 1929; У агонији, 1928; “Леда”, 1930), следећи методу ибзеновске грађанске драматургије, рашчлањују комплексне односе у једној имагинарној загребачкој породици из круга водеће финансијске олигархије. Не може се рећи да је то друштвена драма у правом смислу речи. У тадашњем Загребу тако великих финансијских магната није било. Крлежа је измислио Глембајеве и глембајевску лозу да би могао да демонстрира не само своје животне погледе, него још више литерарну методу напрегнутог психологизирања, што овај циклус, а посебно прве две драме, стилски обележава као репрезентативне примере нашег психолошког експресионизма.
Романи
Крлежини романи се одликују следећим карактеристикама: писани бујним, "барокним" стилом и језиком који врви новокованицама и сложеницама, богати есејистичким одломцима у традицији средњеевропског интелектуалистичког романа (Роберт Мусил, Рајнер Мариа Рилке), али и руског романа идеја карактеристичног за Достојевског, набијени су радњом и драмским сценама које се преплићу с контемплативним пасажима о припроди људског постојања, уметности, политици и историји. Доминира егзистенцијалистичка визија људске судбине, изречена повишеном реториком, често пренепрегнутим и испрекиданим дијалозима, као и бујицом слика, звукова и асоцијација у којима се мешају гласови ликова и ауторов имплицитни коментар. Као есејистички романи идеја, Крлежина дела су блиска романескној струји модернизма превладавајућој у књижевности немачког језика (Томас Ман, Роберт Мусил), али се од њих pазликују по драматичности радње и силовитим вртлогом политичких збивања који не допушта деташирано интелектуализирање, по чему је Крлежа сличан Артуру Кестлеру или Малроу.
Уз понешто занемарене романе "Три кавалира фрајле Меланије" и "Вражји оток", за Крлежину романескну уметност репрезентативна су четири дела:"Повратак Филипа Латиновића" је роман о уметнику, често довођен у везу с Прустовским циклусом (Крлежа је Пруста изузетно ценио), али ближе је истини мишљење да се ради о протоегзстенцијалистичком делу сензибилитета страног француском романописцу: отуђење и мучнина, инцестуозни сексуални пориви и фрустрације, идеолошко-политички дијалози вођени на рубу хистерије, растакање свести изражено у гонгористички искривљеним реченицама које неретко крше правила конвенционалне синтаксе. То је још видљивије у сатирично-политичким романима. "На рубу памети" је још динамичнији спој драмске радње изражене у гротескно хипертрофираним сценама и дијалошким двобојима, лирско-метафизичких солилоквијума и наглог упада кајкавског вернакулара као моралног судије целе кафкијанске море, која за тему има најотпорнију људску особину: глупост.
- "Повратак Филипа Латиновића",
- "На рубу памети",
- "Банкет у Блитви" и
- "Заставе".
Следећи у низу великих романа који су настајали уочи Другог светског рата (иако је последњу књигу довршио после рата) је "Банкет у Блитви", смештен у имагинарној балтичкој држави и бавећи се темом тоталитаризма и борбе против њега. Та, како су јe неки назвали, "поема о политици", није само изузетан политички роман, него садржи и битне ауторове увиде и мишљења о детерминизму и слободи у ткању људског живота и судбине, приказаним у незаборавној сцени марионета луткарског позоришта - још један пишчев дуг средњевековној и ренесансној плебејској култури.
Четврти, најопсежнији од истакнутих Крлежиних романа, "Заставе", истовремено је и најхрватскији и најтежи за превођење, и најтеже успоставља комуникацију с потенцијалним страним читаоцем. Тај хрватски "Рат и мир" или "summa krležiana" (како су га критичари назвали), панорама је хрватског друштва уочи и после Првог светског рата, које даје коначну ауторову пресуду о заносима и заблудама младости: највише о распаду Аустро-Угарске, хрватском националном питању, стварању и одрживости Југославије, а садржи и Крлежину филозофију историје. Док претходни романи не захтевају од читаоца урањање у идеолошко-историјски оквир из кога је настала југославенска држава,
"Заставе" су писане као велики солилоквијум у коме писац више уопште не хаје за жанровске конвенције ни за ефекат код читалаца. Поседњи велики роман је Крлежин обрачун, али са самим собом. Као бујица тече радња која почиње архетипским сукобом оца и сина Емеричких, и која у свом току гута конвенције, жанрове и стилове - све са циљем што пластичнијег приказа југословенске идеологије и хрватске судбине у пресудним моментима прве две деценије 20. века. Крлежу су често (наравно, док је имао статус државног писца у СФРЈ) прозивали што се није јавно дистанцирао од комунистичког тоталитаризма и што се стално враћа на "аустро-угарске теме". Та оцена је неправедна и површна. Аутор се обрачунао с тоталитаризмом, било које боје, у политичким романима. Но, његов увид да је за хрватску националну судбину важнија Југославија (као идеја) од комунизма (као идеје)- недавна прошлост, као и садашњост с разнородним западнобалканским комбинацијама светских политичких манипулатора, и након пропасти комунизма, више је него довољно потврдила. У "Заставама" је било каква идеја југословенства темељно разорена, па су награде које је тај роман добио у време СФРЈ само знак пишчевог статуса недодирљиве величине - а, ваља рећи, и мешавине глупости и незаинтересованости југословенске политичке и културне елите, која није ни приметила сву субверзивну снагу "Застава". Набијене политичком историјом, незаборавним ликовима и ситуацијама, проблематизирањем хрватске, српске, македонске и албанске националне судбине - "Заставе" су истовремено и надгробни споменик југословенству и предвиђање судбине народа који су чинили ту заједницу.
Књижевна делаДраме
- “Пјесме” I и II, (1918 )
- “Пјесме” III, (1919)
- “Хрватски бог Марс” (1922; потпуна и коначна варијанта 1933.)
- “Пјесме у тмини” (1937)
- “Новеле” (1924)
- “Хиљаду и једна смрт” (1932)
- “Повратак Филипа Латиновића” (1932)
- “Новеле” (1937)
- “Баладе Петрице Керемпуха” (1936)
- “На рубу памети” (1938 )
- “Банкет у Блитви” (1938 ), (1939), (1962)
- “Заставе” (1969)
- “Краљево” (1915)
- “Кристофор Колумбо” (1917)
- “Микеланђело Буонароти” (1918 )
- “У логору” (1920)
- “Вучјак” (1924)
- "Господа Глембајеви", (1929)
- "У агонији", (1928 )
- “Леда”, (1930)
- “Аретеј”, (1959)
Izvor:wikipedia