yossarian kaže:
Na mom televizoru je pricala o reketasima, dilerima droge, batinasima i ubicama..
Navijaci i pravi ljubitelji sporta ne rade takve stvari.
Od mene toliko..
Na mom televizoru je pricala o reketasima, dilerima droge, batinasima i ubicama..
Navijaci i pravi ljubitelji sporta ne rade takve stvari.
Od mene toliko..
Život nije, i nikada nije bio, pobeda sa 2:0 kod kuce protiv lidera lige, posle rucka u restoranu brze hrane.
Дакле, љубитељи спорта су по дифолту добри и пристојни људи?
Na mom televizoru je pricala o reketasima, dilerima droge, batinasima i ubicama..
Navijaci i pravi ljubitelji sporta ne rade takve stvari.
Od mene toliko..Не може неки кримос да погледа Арсенал некад на ТВ или Нови Сад на Радничком?
И оволико је вишак... питао сам се зашто Бранкица не обради још покоју појаву у Србији, а ти си у томе нашла потребу да од мене браниш Шифтаре и Рвате, те да ме критикујеш за највећи грех верника Пешчаника, гледање ван свог обора, пардон, дворишта
За землю родную не на жизнь а на смерть
Воевал с врагами Володимир князь
Многая лета
Многая лета
Многая лета
Русской земле
Stvarno mi je fenomenalno da pored države ljudi pišu: Brankicu za predsednika, ministra unutrašnjih poslova i sl.
Ima tu još ljudi koje izuzetno cenim, a ne mogu da se čuju više nigde,
Verica Barać i Profesor Čupić na primer,...ne znam u čemu je fora?
Ovi izuzetno moralni ljudi izgleda nikom više nisu interesantni i njihovo mišljenje više niko ne slusa,...ili su i oni valjda digli ruke.
Meni je strogo zabranjeno da stavljam te u pesmu...
Bane Krstić
Da kojim slucajem Brankica Stankovic zivi u Americi,
svojim radom, talentom , hrabroscu , profesionalnoscu , objektivnoscu ,
imala bi sve uslove da dobije Pulicerovu nagradu.
Hej Joe...Supercalifragilisticexpialidocious !
Pročitah negde da jedan moderator kaže kako ne brine za Brankicu.
Ja brinem.
Onomad nisam brinuo za Đinđića. Mislio sam da mu niko ne može ništa. Takav je utisak ostavljao. Kad su javili da je ranjen, pomislio sam: "Kad se Kiza oporavi, jebaće im kevu." Kad su javili da su ga ubili, počeo sam da brinem. Za sve one koji barem pokušaju da nas naprave boljima.
Tako brinem i za Brankicu. Previše je šljama, izroda i bolesnika među nama da ne bih brinuo.
A ona je samo devojka.
Jedna.
Prema rezultatima tradicionalne, osme ankete magazina "Status" u kojoj učestvuju novinari, drugoplasirani novinar na listi najboljih prema mišljenju kolega iz više od 40 redakcija je prošlogodišnja pobednica Danica Vučenić (Kažiprst), a treći je urednik lista "Danas" i kolumnista "Statusa" Zoran Panović.
Bruka za profesiju su Olivera Jovićević, autorka Upitnika (RTS), Dragan J. Vučićević ("Pres"), te Lea Kiš (RTV Pink). Kolege nisu bile blagonaklone ni prema Aleksandru Jovanoviću ("Pres"), Milomiru Mariću (TV Košava), Sanji Marinković (RTV Pink), Radi Radenović (RTV Pink), Aleksandru Saši Ignjatoviću ("Pres"), Radetu Jeriniću ("Kurir") i Predragu Popoviću ("Pravda"), saopštava redakcija magazina "Status".
Najgore dnevne novine su "Kurir", "Pravda" i "Pres", a periodične "Skandal", "Pečat" i "Svet".
Televizijsko lice godine je Olja Bećković, drugoplasirana je Ivon Jafali (Studio B), a treće mesto ravnopravno su podelili Jovan Memedović (RTS) i Goran Dimitrijević (B92).
Najbolja televizijska emisija je Utisak nedelje(B92), ispred Insajdera(B92) i trećeplasiranih Kvadrature kruga (RTS) i Intervjua sa Jugoslavom Ćosićem (B92), a trojac sa radija B92: Kažiprst, Dizanje i Peščanik su vodeći u kategoriji najboljih radijskih emisija.
Prvi utisak uvek vara
Далеко од тога да је она "само једна девојка". Она је пион у рукама јако моћних кругова. Да се не зајебавамо како је то "једна храбра девојка која се сама бори против свих изрода, болесника и шљама у Србији".
Занимљиво, сви режимски новинари и медији су супер кул, а сви који се усуђују да критикују режим су зло и наопако...
Prema rezultatima tradicionalne, osme ankete magazina "Status" u kojoj učestvuju novinari, drugoplasirani novinar na listi najboljih prema mišljenju kolega iz više od 40 redakcija je prošlogodišnja pobednica Danica Vučenić (Kažiprst), a treći je urednik lista "Danas" i kolumnista "Statusa" Zoran Panović.
Bruka za profesiju su Olivera Jovićević, autorka Upitnika (RTS), Dragan J. Vučićević ("Pres"), te Lea Kiš (RTV Pink). Kolege nisu bile blagonaklone ni prema Aleksandru Jovanoviću ("Pres"), Milomiru Mariću (TV Košava), Sanji Marinković (RTV Pink), Radi Radenović (RTV Pink), Aleksandru Saši Ignjatoviću ("Pres"), Radetu Jeriniću ("Kurir") i Predragu Popoviću ("Pravda"), saopštava redakcija magazina "Status".
Najgore dnevne novine su "Kurir", "Pravda" i "Pres", a periodične "Skandal", "Pečat" i "Svet".
Televizijsko lice godine je Olja Bećković, drugoplasirana je Ivon Jafali (Studio B), a treće mesto ravnopravno su podelili Jovan Memedović (RTS) i Goran Dimitrijević (B92).
Najbolja televizijska emisija je Utisak nedelje(B92), ispred Insajdera(B92) i trećeplasiranih Kvadrature kruga (RTS) i Intervjua sa Jugoslavom Ćosićem (B92), a trojac sa radija B92: Kažiprst, Dizanje i Peščanik su vodeći u kategoriji najboljih radijskih emisija.
Оливера Јовићевић брука за професију... зашто, како, због чега? Кога брига... "Друга Србија" не пита, она линчује...
Press Online :: "Status": Vučićević "bruka", Press "najgori"!?
Beograd 28. 12. 2009
Press
"Status": Vučićević "bruka", Press "najgori"!?
Magazin "Status" saopštio je juče rezultate "tradicionalne novogodišnje ankete", prema kojoj je glavni urednik našeg lista Dragan J. Vučićević proglašen za "bruku profesije", a Press za jedne od najgorih dnevnih novina!
1
Na listi "bruka profesije" prvo mesto je zauzela novinarka RTS-a Olivera Jovićević, drugi je Vučićević, a treća voditeljka TV Pink Lea Kiš.
Istovremeno, za novinara godine proglašena je autorka "Insajdera" Brankica Stanković, druga je novinarka Radija B92 Danica Vučenić, dok je treći glavni urednik "Danasa" Zoran Panović. "Status" je, dalje, saopštio da su "Blic", "Politika" i "Danas" najbolje novine, dok su "Kurir", "Pravda" i Press najgori.
Ovu informaciju sinoć su, kao neupitnu istinu, preneli gotovo svi elektronski mediji u Srbiji! Niko, međutim, nije doveo u pitanje kredibilitet ankete "Statusa", u kojoj se godinama neki od najboljih srpskih novinara proglašavaju za "bruku profesije". Istina je da je ta anketa najobičnija nameštaljka kojom se novinarski jurišnici takozvane "druge Srbije" obračunavaju sa svojim neistomišljenicima.
To je anketa u kojoj novinari šifrovanih beogradskih medija sami sebe proglašavaju za najbolje, dok sve one koji im nisu po volji proglašavaju za "bruku" i "najgore".
Press se neće više baviti sramotnom anketom medijskih gubitnika.
За землю родную не на жизнь а на смерть
Воевал с врагами Володимир князь
Многая лета
Многая лета
Многая лета
Русской земле
Sve cestitke hrabroj novinarki Brankici na zasluzenom priznanju.
O novinarima koji su oznaceni kao bruka profesije ne vredi trositi reci.
Hej Joe...Supercalifragilisticexpialidocious !
Признање је наиме "резултат анкете магазина Статус".
Што ће рећи, режимски новинари се окупили да хвале једни друге.
А и није лепо да се прича о њима сад кад је ЦИА у жалости...o novinarima koji su oznaceni kao bruka profesije ne vredi trositi reci.
За землю родную не на жизнь а на смерть
Воевал с врагами Володимир князь
Многая лета
Многая лета
Многая лета
Русской земле
Досије "Инсајдер" – ризница новокомпонованих теорија завера | Политички живот
Досије "Инсајдер" ризница новокомпонованих теорија завера
Миодраг Зарковић
недеља, 27. децембар 2009.
Када се помену теорије завере, углавном се мисли на митове о свемоћи овог или оног лобија који у тајности и "матрикс" методама, уз разгранату мрежу послушника засновану на ригорозној хијерархији, управља целом планетом. Јевреји, масони, Ватикан, те "ЦИА, снајка, ЦИА", најчешћи су главни негативци оваквих митова, у којима су представљени као супермистериозне интересне групе које држе човечанство у блаженом незнању о својим злочиначким, демонским активностима.
Најчешћи, али не и једини. У Србији су, на пример, митови са овим главним јунацима замрли још почетком деценије, негде са гашењем покојне "ТВ Палме" и одласком у анонимност њеног легендарног власника, барда теоретског завереништва, непревазиђеног Микија Вујовића. Њихово место су последњих година заузеле теорије завера супротног идеолошког предзнака, карактеристичне само за наше поднебље "КГБ, снајка, КГБ" преузео је улогу америчке обавештајне службе, Српска православна црква је ту уместо Ватикана, Руси су нови Јевреји, а српски националисти су замена за масонерију.
Сумиране, те теорије имале би отприлике овакав заплет: српски националисти, користећи још неспутане полуге власти Слободана Милошевића, уз подршку империјалистичког крила КГБ-а и радикалног српско-руског клера који финансира лично Владимир Путин, и у сарадњи са фашистичким и неонацистичким организацијама које овде ничу на сваком кораку, упорно спречавају Србију да се домогне благостања и изобиља које јој несебично нуди развијени и демократски Запад. (У разрађенијим верзијама, завереницима посао олакшавају традиционалне особине српског народа, попут затуцаности, шовинизма и ксенофобије.)
Са новим завереницима, стигли су и нови медијуми који их разоткривају. С тим што су данашњи медијуми, поучени неславним завршетком каријере славног Микија Вујовића, кудикамо софистициранији. Док се Вујовић ослањао на хипнотишућу оловку коју је вртео по прстима, његови наследници располажу далеко напреднијом технолошком обрадом, значајно богатијом продукцијом и многоструко бројнијим људством. Суштина је, међутим, остала иста: запрепасти и бежи!
Бранкица Станковић
По беспоштедној посвећености том задатку, мора се издвојити последњи серијал "Инсајдера", документарне емисије ауторке Бранкице Станковић, приказан током децембра у три епизоде. Под насловом "(Не)моћ државе" и уз препознатљиву, злослутну музичку подлогу, која као да је преузета из најкрвавијих сцена "Конана варварина", ауторски тим "Инсајдера" донео нам је причу о хулиганима које систем упорно пропушта да казни, која је експресно прерасла у прерађено и допуњено издање већ много пута прежваканих оптужби да српски националисти стоје иза сваког недела почињеног у Србији.
Мада "Инсајдеру" никада није недостајало медијске помпе, овај серијал привукао је, рекло би се, још већу пажњу јавности него претходни. Првенствени разлог овоме су нимало наивне претње које су Бранкици Станковић упутили навијачи, а због којих се халабука око "Инсајдера" свела на подршку ауторки, пристиглу са свих страна. Изостао је, међутим, подробнији осврт на "(Не)моћ државе", серијал који ће можда, првенствено због већ описаних околности, многи доживети као ултимативно сведочанство о овом простору у овом тренутку.
Погрешнији утисак тешко да постоји, као што ће се и видети из анализе која следи, у којој су цитати из три емисије последњег серијала "Инсајдера" наведени онако како стоје и у оригиналу, дакле са свим граматичким и другим грешкама и пропустима, и обично уз временске одреднице типа 30:22, које се односе на тренутак у емисији у којем се дешава то што описујемо (у овом конкретном случају, то би значило да се описана радња дешава 30 минута и 22 секунде од почетка емисије)[1].
Почетак који је заварао
Примедбе на професионалност и објективност "Инсајдера" не могу се односити на прву епизоду серијала, емитовану трећег децембра. У њој су аутори, за непун сат, приказали својеврсна досијеа вођа многих навијачких група и подгрупа, против којих су последњих година поднете небројене кривичне пријаве али углавном без икаквог резултата, јер су судски поступци одуговлачени у недоглед и најчешће нису макли даље од претреса. "Инсајдер" је показао да се по трибинама наших спортских стадиона и хала слободно шепуре вишеструки преступници, који не само да нису кажњени, него нису поштено ни процесирани.
Можда је, пре "Инсајдера", неко и покретао питање ефикасности нашег правосуђа, али нико није, као Бранкица Станковић овог пута, јасно и недвосмислено истакао: тај и тај, рођен тад и тад ту и ту, приведен толико и толико пута, против њега поднето толико и толико кривичних пријава, осуђен ниједном!
Како је екипа "Инсајдера" дошла до тих података не би требало никога да занима. Да ли их је досијеима снабдела полиција из неког свог интереса, или су надлежни били дужни да их доставе "Инсајдеру" по закону о доступности података, апсолутно је неважно. Једино је битно да ли су подаци изнети у првој епизоди "(Не)моћи државе" тачни или нису, а с обзиром на то да се нико до сада није ни потрудио да их демантује, сва је прилика да су веродостојни.
Тријумф ове емисије, Бранкица Станковић зацементирала је ексклузивним снимком групе навијача Црвене звезде како дивљају испред улаза у ресторан "Бродарац" у Београду, све витлајући ватреним оружјем.
Негде уочи самог краја епизоде, међутим, ауторка "Инсајдера" показала је склоност ка необичном закључивању. Истичући како се хулиганима овде нико не супротставља, Бранкица Станковић (на 44:41) каже следеће:
"Пример за то је и више десетина грађана Београда који су стајали и мирно посматрали како група разбојника у сред дана у центру Београда пребија француског држављанина. Сви су се после тога разишли. Нико није пришао да спаси човека којег су пред бројним сведоцима једноставно убијали. Нападачи су после тога отишли на стадион да гледају утакмицу. Ухапшени су исте ноћи, што је само доказ да се врло брзо може утврдити ко је шта урадио."
Овде налећемо на прве трагове завереничких теорија које пласира "Инсајдер". Обратите пажњу на израз "да се врло брзо може утврдити ко је шта урадио" и на његов уопштен призвук, који гледаоцима намеће закључак да, ето, "они одозго" све знају, али углавном избегавају да реагују и тако пуштају починиоце да се извуку, осим у малом броју случајева, као што је убиство Бриса Татона, када реагују на време. Да је само сагледала све чињенице које и сама набраја, Бранкица Станковић вероватно би схватила колико је узалудно наметати такав закључак. Јер, привођење починилаца који су злочин извршили пред десетинама сведока, у најпрометнијем делу велеграда и по максималној видљивости, заиста није превелика тешкоћа! Када би и други злочинци деловали тако очигледно и "транспарентно" попут ових који су усмртили Бриса Татона, сви би већ увелико били по затворима.
Ауторима "Инсајдера" исто тако не служи на част ни сваљивање кривице на "више десетина грађана Београда" који су, тврди се, "стајали и мирно посматрали", тј. "нико није пришао да спаси човека". Ипак, све у свему, прва епизода серијала "(Не)моћ државе" била је освежење у овдашњем, све сиромашнијем и све досаднијем ТВ програму. Са обиљем шокантних података, једним ексклузивним снимком и релевантним саговорницима судијама, тужиоцима, полицајцима ова епизода изазвала је снажну реакцију српске јавности, која је била немало изненађена инертношћу, или чак незаинтересованошћу правосудног система у процесирању особа осумњичених за вишеструке прекршаје.
Шта је антрополог желео да каже?!
Друга емисија, међутим, била је сушта супротност првој. Уместо нових сензационалних открића, или праве, критичке и непристрасне анализе дотадашњих сазнања "Инсајдера", гледаоци су имали прилике да гледају невешт политички манифест, у којем нису били поштеђени чак ни шокантни докази из претходне епизоде.
Наиме, приликом набрајања вођа навијача Рада према списку Републичког тужилаштва, као други је наведен Марко Булатовић (на 03:05), а уз њега је приказана фотографија која је недељу дана раније стајала уз име Дејана Мајсторовића (тада на 31:20). У првој епизоди, иначе, Марко Булатовић чак није био ни наведен међу вођама навијача Рада.
Ово је, руку на срце, могуће оправдати као случајну грешку, али то се никако не би могло рећи за оно што је изречено на 06:05, када, уз пропратне снимке Жељка Ражнатовића и Милорада Улемека, слушамо следеће:
"Да је легенда Аркан жив и да је Легија на слободи, Б92 би сада био срушен, запослени на улици где им је и место и не би се више бахато понашали и омаловажавали праве Србе: овај коментар, који је потписао извесни Лазар Младеновић, као реакцију на прошлу емисију у којој су приказана кривична дела појединаца, можда најбоље илуструје које су вредности за које се залажу они који спадају у екстремне навијаче. Њихове пароле су убијање, клање, силовање, а хероји Легија, Аркан, Ратко Младић, Радован Караџић", наводи Бранкица Станковић.
Проглашавање једног коментара, мање-више анонимног ("извесни Лазар Младеновић"), за ултимативан вредносни систем групе од неколико хиљада људи при чему чак није утврђено ни да ли "извесни Лазар Младеновић", ако уопште постоји, припада тој групи, или је само реч о каквом интернет манијаку не спада ни у какво истраживачко новинарство. То је као када бисте узели неки од примитивних, вулгарних коментара посетилаца сајта "Е новина" и прогласили га за "можда најбољу илустрацију вредности" за које се залаже она чудновата формација коју најчешће називамо Другом Србијом.
За оне "са јефтинијим улазницама", који до тада још нису укапирали да су за све у ствари криви српски националисти, стиже додатно објашњење антрополога Ивана Чоловића, иначе истакнутог припадника Друге Србије:
"Уз паролу 'Косово је Србија', они су истрчали да додају и паролу 'Смрт педерима' или 'Удри, закољи, да Шиптар не постоји''. Они као такви учествују у нашем друштвеном животу и зато и представљају проблем, јер су интегрисани у друштво, па самим тим друштво тешко може да се бори против једног свог легитимног дела", поручује Чоловић.
Од "угледног" проучаваоца људске врсте нисмо чули објашњење како то навијачи учествују у нашем друштвеном животу, или, још важније како су се интегрисали у друштво. Осим ако своје тезе не правда тиме што су припадници навијачких група истовремено и припадници овог друштва, као и тиме што велику већину својих активности, како легалних тако и оних противзаконитих, навијачи обављају у оквиру српског друштва. Као и, на пример, банкарски службеници, пекари, грађевински предузимачи, љубитељи животиња, реакреативци, шекспиролози, наркомани... Ако је Иван Чоловић на то мислио, онда сигурно верује и да су италијански хулигани интегрисани у италијанско, а холандски у холандско друштво (немачки у немачко, турски у турско и тако даље). Такође, сходно Чоловићевим схватањима, потпуно је јасно да је "Коза ностра" интегрисани део америчког друштва, односно да ИРА учествује у британском а ЕТА у шпанском друштвеном животу. По тој логици, у крајњем случају, навијачи ће заувек "учествовати у нашем друштвеном животу" и остати "интегрисани у друштво" као један његов "легитиман део".
Пажљивији гледалац овде ће поставити само једно питање: због чега је ова Чоловићева изјава нит` прецизна, нит` превише смислена интегрисана у ову емисију? Одговор је тешко наслутити, изузев ако је Чоловић занимљив "Инсајдеру" због тога што његове оцене звуче довољно злокобно. Навијачи су интегрисани у друштво?! Вау! Учествују у нашем друштвеном животу?! Замислите! Легитиман су део нашег друштва?! Страшно, страшно!
Човек би много пре очекивао да овако произвољно и "ноншалантно" говори навијач о антропологији, него антрополог о навијачима.
За землю родную не на жизнь а на смерть
Воевал с врагами Володимир князь
Многая лета
Многая лета
Многая лета
Русской земле
Brankica Stanković
Televizijska novinarka oko koje se danas najviše lomi javno mnjenje. Autorka Insajdera je nesumnjivo hrabra i profesionalna novinarka koja u svojim emisijama pokreće teme koje bi drugi najradije stavili pod tepih. Zbog nepotkupljivosti i istrajnosti stekla je epitet osobe autoritativnije od većine tužilaca i sudija. Od nje strepe tajkuni i pripadnici kriminalnih grupa, a kada je, nakon divljanja navijačkih grupa i ubistva francuskog navijača Brisa Tatona krenula u obračun sa ekstremnim navijačkim grupama, dobila je bezbroj pretnji, zbog čega je i policija bila prinuđena da joj dodeli obezbeđenje.
U B92 radi od 1997. godine, uređivala je centralnu informativnu emisiju Dnevnik Radija B92 i bila jedan od urednika nedeljne emisije Jutopija. Radila je kao dopisnik Švedskog radija i nemačkog WDR. Od 2004. uređuje emisiju Insajder koja je za godinu dana postala najgledanija dokumentarna emisija u Srbiji i najcitiranija u dnevnoj štampi. Novinarstvom je počela da se bavi 1996. godine na Televiziji Studio B posle završene škole novinarstva i od tada je dobila više prestižnih novinarskih nagrada.
Emisija Insajder Tragom Ratka Mladića osvojila je na Devetom međunarodnom TV festivalu u Baru bronzanu maslinu u kategoriji TV reportaža i ušla u konkurenciju za nagradu na najvećem evropskom festivalu - Gran pri Evrope 2004. godine. Nagradu Dušan Bogavac, koju za etiku i hrabrost dodeljuje NUNS, dobila je 2005. godine, a 2006. dobija nagradu Jug Grizelj za najviša dostignuća u istraživačkom novinarstvu.
U tradicionalnoj anketi koju svake godine na teritoriji Srbije sprovodi list Status, u kojoj je učestvovalo više od 100 novinara i urednika iz svih redakcija, proglašena je za najboljeg novinara 2005. godine. Godinu dana kasnije emisiju Insajder kolege su u istom listu proglasile za emisiju godine. Emisija se bavila ubistvom Zorana Đinđića, razotkrivanjem mafijaških klanova u Srbiji, pravosuđem, korupcijom i ratnim zločinima.
Izvor: " Blic"
Hej Joe...Supercalifragilisticexpialidocious !
(део 2. од 3)
Звездин "Север" очима Хага
Идемо даље:
"На стадионима и ван њих, насилне групе навијача врло лако су се последњих година претварале у хорде хулигана", каже Бранкица Станковић на 08:16 (насилне групе навијача се, логици на вољу, увек и свуда, у свакој земљи на свету, врло лако претварају у хорде хулигана; много теже се претварају, рецимо, у балетске ансамбле, али добро...). "Такве групе су тако у последњих 20 година скандирале доласку Слободана Милошевића на власт, одлазиле у рат, биле у првим редовима петог октобра, палиле џамије и амбасаде, рушиле град, пљачкале продавнице у центру Београда... Навијање се често претварало у србовање, а борба за српску ствар покриће за рушилачке походе. Политичари који су успели да их придобију за себе најчешће су морали да плаћају цех и враћају дугове, јер су ове групе тражиле да им се због заслуга многе ствари прогледају кроз прсте. Тако је данас дошло до тога да нико не сме више да им се супротстави."
Поново је, дакле, истакнута теза да је српски национализам узрок свега. Неколико минута касније следи краћа ретроспектива дешавања у вези са Звездиним навијачима почетком деведесетих, која као да је преузета из неке хашке оптужнице милог Џефрија Најса:
"'Север' се поделио на присталице Вука Драшковића, Војислава Шешеља и Мирка Јовића. Жељко Ражнатовић Аркан изабран је за човека који је ову енергију требало да каналише, како не би представљала опасност по Милошевићев режим, који је кретао у ратове."
Режим који је кретао у ратове! Ето нама још једне политички коректне успомене на распад СФРЈ, са којом би се несумњиво сагласили Стјепан Месић, Харис Силајџић и Јелко Кацин. Јесу они, некада и пред скривеним камерама војно-обавештајне службе, наоружавали своје војне формације које су тада биле нелегалне по сваком могућем мерилу, али српски је режим тај који је "кретао у ратове"!
Оно што је овде заиста запањујуће јесте недостатак потребе да се најзначајнији историјски догађаји, какви су били ратови у СФРЈ, сагледају и представе на озбиљан начин, чак и када се помињу тек узгред, као у овом случају (или нарочито тада, управо због ефекта који њихово помињање може да изазове). Али, још горе ствари су следиле. Пошто је на овакав, површан начин, увела недавне ратове у причу о навијачима, Бранкица Станковић на 10:13 још једном сервира гледаоцима Ивана Чоловића, који каже:
"Тако да су, значи, у то време, ти навијачи претворени у национално употребљиву и социјално занимљиву скупину, управо вољом креатора тадашњег друштва и тадашњих политичких и војних програма, дакле не спонтано и не случајно."
"Максимир" по мери Туђмана
На ову врло осуђујућу квалификацију, за коју се Чоловић није потрудио да понуди нити један посредан или непосредан доказ, надовезује се опис највећег навијачког инцидента у бившој Југославији:
"Рат, у који су отишли навијачи, имао је свој увод на стадиону Динама из Загреба, 13. маја `90. године, када су се сукобиле 'Делије' и 'Бед блу бојси', пред утакмицу Звезда Динамо, која никада није одиграна. Нереди на стадиону трајали су нешто мање од једног сата, а потом су се пренели на улице Загреба и трајали до дуго у ноћ. Медији су дан касније били подељени: хрватски су устали против навијача Звезде и полиције, док је српска страна прозвала Хрвате за национализам и изазивање нереда којима се руши Југославија", приповеда Бранкица Станковић.
Одмах затим, реч поново добија, погађате, антрополог Иван Чоловић (од 11:05 до 11:46):
"У то време је то био пројекат који није извео један маргиналац, или један криминалац са маргине друштва, него, као што знамо, Жељко Ражнатовић Аркан је имао добра упоришта, како у војсци тако у политици, а изгледа и имао је неку врсту сагласности свих одговорних фактора у то време кад се вршила мобилизација и припрема за рат. Стоји оцена да је он предводио групу навијача Црвене звезде и да јој је он дао име 'Делије', и да је он ту групу одвео у рат."
Пројекат?! Туча динамоваца, звездаша и полиције на "Максимиру" 13. маја 1990. била је "пројекат који није извео један маргиналац, или један криминалац са маргине друштва"?! Од када су то масовне туче пројекти које изводе појединци?! Чак и да јесу, како то да Чоловић препознаје тог појединца у Аркану, а не у Фрањи Туђману, у том тренутку изабраног председника Хрватске, који је имао далеко већи утицај на навијаче Динама ("Бед блу бојсе"), него што је ико икада имао на навијаче Црвене звезде или Партизана. Туђман је, у крајњем случају, био највећи политички добитник из максимирских нереда, јер је непосредно после тога, а управо на бази тих инцидената, очистио загребачку полицију од припадника српске националности, плус је максимирска туча додатно ојачала тензије између Срба и Хрвата које је ХДЗ, најблаже речено, врло често и успешно злоупотребљавао. Дакле, ако су максимирски нереди били нечији "пројекат", првенствено су били Туђманов. Па ипак, покојни председник Хрватске и његова партија се и не помињу у "Инсајдеровом" осврту на 13. мај 1990.
Ма колико не познавао материју о којој прича, Иван Чоловић можда ипак није мислио на максимирску тучу када је причао о Аркановом "пројекту", већ је његове оцене са неодиграном утакмицом из маја 1990. спојила невешта (или злонамерна) монтажерска рука. Логичније би било претпоставити да пројекат који Чоловић приписује Аркану јесте "претварање навијача у национално употребљиву скупину" или "одвођење навијача у рат". Уколико је то истина, "Инсајдер" и Иван Чоловић успели су да неспорно занимљиве и садржајне теме, као што су максимирски инцидент и навијачи на ратиштима, смандрљају у једва гледљиве и тешко испративе недоречености, обавезно усмерене ка свеприсутној Милошевићевој, самим тим и српској, кривици за све што се догађало на просторима СФРЈ, од хулигана до фронтова.
Заборављени ДС кадрови
До краја друге епизоде, "Инсајдер" се бави политичарима по управама спортских клубова, које, је л` да, штите екстремне навијаче. Ауторка "Инсајдера" износи и у овом делу тврдње које су смехотресно неозбиљне ("Тако се вође разних навијачких група и подгрупа већ од 2001. године налазе на страни оних који су на све начине покушавали да успоре улазак Србије у Европску унију" 14:3. Али, има ту и опаснијих злоупотреба.
Рецимо, половином седамнаестог минута емисије, почиње набрајање истакнутијих политичких личности које су биле, или и даље јесу, чланови управа Партизана и Црвене звезде. Поменути су Мирко Марјановић, Томица Раичевић, Драган Томић, Властимир Ђорђевић, Радован Стојичић Баџа, Ненад Поповић, Драги Мићовић, Марко Мишковић, Ивица Дачић, Андрија Младеновић, па и Александар Вучић, за кога се каже да, иако није члан Звездине управе, често борави на "Маракани". Плус један изузетак: Живорад Анђелковић, који је "водио Управни одбор Звезде".
Зашто је Анђелковић изузетак? Па, зато што, од свих наведених, једино он припада Демократској странци, чији је високи функционер. Све остале који су набројани, "Инсајдер" повезује са Милошевићевим режимом, или ДСС-ом (на посредан начин чак и Марка Мишковића, за кога се каже да је "водио Црвену звезду" заједно са Драгијем Мићовићем, за кога се пак тврди да је близак ДСС-у). Бранкици Станковић је тако пошло за руком да направи ретроспективу политичара који су били укључени у руковођење најпопуларнијим српским клубовима, али без Александра Влаховића (ни мање ни више него председник Спортског друштва Црвена звезда), те Горана Весића, сада само обичног члана Демократске странке који је првих година после петог октобра био један од најутицајнијих функционера ове партије, а дуго је заједно са Анђелковићем (па и после њега) руководио Звездиним кошаркашким клубом (према незваничним изворима и неким новинским написима, Весић је главна подршка садашњем председнику ФК Црвена звезда Владану Лукић и "сива еминенција" у клубу[2], па ако је већ у "Инсајдеру" поменут Александар Вучић, могао је да буде и Горан Весић).
Списак кадрова које је ДС, током свих ових година, регрутовала у спортске клубове и организације, могао би да попуни целу једну емисију "Инсајдера" (чак је и садашњи председник Борис Тадић био у једном периоду руководилац националног ватерполо савеза). С обзиром на то да Црвена звезда и Партизан, као спортска друштва, имају своје секције у многим спортовима, као и да су управе различитих секција међусобно повезане, било би сасвим оправдано набрајање свих ДС кадрова (и кадрова осталих партија) који су протеклих година играли битније улоге у овдашњем спорту, јер су сви они били у прилици да на овај или онај начин сарађују са навијачким групама којима се "Инсајдер" бави. Из каквих год разлога, Бранкица Станковић и њени сарадници одлучили су се за редукован списак политичких функционера у спорту, што би било разумљиво да са њега нису уклонили два незаобилазна имена, као што су Александар Влаховић и Горан Весић, кадрови Демократске странке. Да ли је "Инсајдер" овај "пропуст" направио услед немарности или нечег другог, за сада може само да се нагађа.
(Исто као и због чега су из документарца о дивљању навијачких група по Србији, изузети навијачи Новог Пазара.)
За землю родную не на жизнь а на смерть
Воевал с врагами Володимир князь
Многая лета
Многая лета
Многая лета
Русской земле
Sada bas gledam " dvougao,"jednu od kultnih emisija na B - 92 .
Na pitanje : Koja je za vas naj licnost godine ? ",
Jelisaveta Seka Sablic, jedna od nasih najvecih glumica , odgovara :
' Brankica Stankovic "
I zaista jeste tako.
Zasluzuje divljenje za profesionalan odnos prema poslu,
za istrajnost i hrabrost.
Postala je institucija, svetlo u tami , tracak nade da ce se nesto promeniti.
Najbolji su uvek nailazili na zavist i nerazumevanje.
Bili neshvaceni i napadani.
Kod nas je to tako.
Jer predstavlja opasnost.
Za one koji su navikli da plivaju u mutnoj vodi.
Tu se najbolje snalaze.
Najbolje osecaju.
U laznim mitovima , epovima.
Laznom sistemu vrednosti.
Tu najbolje uspeva strah od razlicitosti u svakom pogledu..strah od gubitka nacionalnog identiteta , ciji su oni jel' te , branioci!
I zato zele da ostane tako.
Interes provucen kroz velike reci , velike ciljeve , velike zavere, velike nepravde...
Hej Joe...Supercalifragilisticexpialidocious !
Teorija i praksa zavere
Neponovljivo lucidni novosrpski mislilac Miodrag Zarković angažovao je sav svoj kreativni potencijal u naučno-patriotsku misiju raskrinkavanja Brankice. Prvi dokaz za osnovanu sumnju da Insajder širi teoriju zavere je, kako veli Zarković, zloslutna muzička podloga koja prati radnju emisije. Muzikom se, je li, najlakše deluje na podsvest, a kad zavladaš podsvešću publike, već si obavio pola posla
Kada dežurni teoretičari zavere počnu druge da optužuju za zamislite, ni manje ni više nego - teoriju zavere, to valjda znači da smo i definitivno otišli u... Honduras. Oni kojima je do "morala u politici su se po svoj prilici osetili prozvanim od strane Insajdera, mada konkretno njihova organizacija (sajt, pokret, ideologija, šta li je već?!) ni na jednom mestu u Brankičinoj emisiji nije pomenuta. Bar ne eksplicitno. Ali nisu oni naivni: čim si udario na Grobare, Delije, Obraz, 1389, Naše, Koštunjavog, Velju i ostalu desnu bratiju, isto je kao da si i njima gurnuo prst u oko. A kad njima gurneš prst u oko, onda si ga, da prostiš, gurnuo i celokupnom srpstvu. Sad, da li eksplicitno ili implicitno, stvar je tehnike. I ukusa, dabome.
Da pojasnim stvar: suština motiva NSFM-ovaca da krenu u kontra-napad na Brankicu jeste veza između desničarskih političkih partija i pokreta sa huliganima kojom se serijal između ostalog bavi(o). Sledi onaj zabavniji deo priče, u kojem ćemo ekskluzivno otkriti kako to Brankica manipuliše javnošću.
Neponovljivo lucidni novosrpski mislilac Miodrag Zarković angažovao je sav svoj kreativni potencijal u naučno-patriotsku misiju raskrinkavanja Brankice. Prvi dokaz za osnovanu sumnju da Insajder širi teoriju zavere je, kako veli Zarković, zloslutna muzička podloga koja prati radnju emisije. Muzikom se, je li, najlakše deluje na podsvest, a kad zavladaš podsvešću publike, već si obavio pola posla.
Nakon što se sugestivnim zvučnim efektima gledaoci hipnotišu, na red dolazi vizuelna faza terapije. Ona se sprovodi emitovanjem snimka varvara (na NSFM jeziku: mladića) koji razbijaju parkirane automobile tokom uličnih nereda sinhronizovano sa tonskim zapisom Koštuničinog orgazmično-patetičnog govora sa mitinga Kosovo za najke. Očigledno je da se na taj način insinuira kako je Koštunica glavni krivac za eskalaciju nasilja u društvu, ingeniozno zaključuje M.Z. A zar bi uopšte neko mogao Koštunicu onako bogobojažljivog i smetenog, kakvim ga je bog dao da dovede u vezu sa bilo kakvim nasiljem? Ma, sačuvaj bože! E, al kad ti Brankica namesti igru, onda si, bratac, jebo ježa u leđa.
Osim što sofisticiranim parapsihološkim metodama gledaocima ispira mozak, Insajder čini još jedan neoprostiv greh: ne odnosi se jednako prema svim sagovornicima. Prema ministarki sporta Brankica se ophodi krajnje korektno, pa čak i snishodljivo, dok one fine i vaspitane momke (ovo pod navodnicima je moja opaska) iz desničarskih organizacija diskriminiše ne dozvoljavajući im da koriste izraze kao što je pederastija. Još se usuđuje vidi drskosti! da ih pita ko su oni da određuju ko je patriota, a ko izdajnik, istovremeno dopuštajući sebi da njima (ej, njima!) lepi etikete ultradesničara i ekstremista. Shame on you, Brankice!
Još pregršt argumenata o Brankičinim zlim namerama iznosi čitaocima M.Z., ali ne pada mi na pamet da ovde svaki pojedinačni detalj njegove pisane rukotvorine posebno analiziram (otkrijte ponešto i sami). Od mene mu je, vala, i ovoliko reklame puna kapa. No, ne bi bilo zgoreg dodati da Veljino (Ilićevo), najblaže rečeno, opravdavanje huliganskog divljanja Zarković, verovatno poštujući zakone prirodne selekcije, ni rečju nije pomenuo. Kao istaknutog predstavnika Druge Srbije među sagovornicima Insajdera M.Z. navodi antropologa Ivana Čolovića, a čim Brankica šuruje sa drugosrbijancima, zna se koje to mračne sile stoje iza Insajdera. Logično, bre!
Najslađe se (uspaljene komentare još uspaljenijih NSFM sledbenika ne računam, oni su tek priča za sebe!), kažu, ostavlja za kraj, premda je u Zarkovićevom tekstu ono već na početku, gde M.Z. nostalgično primećuje kako su ranije (u stara dobra vremena, pretpostavljam) glavni negativci teorija zavere bili Vatikan, CIA, Jevreji i masoni. Danas je o tempora, o mores! - ta uloga namenjena SPC, KGB-u, Rusima i srpskim nacionalistima (šmrc, šmrc!).
Tamo gde policijsko obezbeđenje mora da čuva ljude čiji je najteži greh to što profesionalno rade svoj posao, fašizmu su vrata širom otvorena.
M. Marinkovic
Život nije, i nikada nije bio, pobeda sa 2:0 kod kuce protiv lidera lige, posle rucka u restoranu brze hrane.
Možeš slobodno da me imenuješi to sam napisao sa razlogom...
Upravo to. Što je moj prijatelj rekao, sve ovo miriše na obračun dve struje u DB-u. Jedna koristi ove što je Brankica pravila serijal o njima, druga koristi Brankicu (i još neke...).
Da se ne lažemo, do onih operativnih podataka je mogla doći samo iz pravosuđa ili pre iz policije (odnosno državne bezbednosti). Još ranije je iznosila neke podatke do kojih se ne dolazi baš tako, osim ako ti ih nije dao neko ko radi u našim bezbednosnim strukturama.
Pisao sam i na temi o B92, ovi što Brankica piše o njima su radili za demokratsku vlast, odradili glavni deo posla petog oktobra, rušili Miloševića i dobili plaketu kao priznanje od B92. I tada su bili jednako fini mladići baš kao što su u ovom serijalu prikazani pa ih niko nije dirao, štaviše tapšani su po ramenu za zasluge. E sada su počeli malo više da smetaju pa ih valja skloniti. A usput i obračun sa političkim oponentima koji i dalje imaju neke poluge u državnim strukturama i ostalim "retrogradnim" snagama u Srbiji.
Da nije Brankica, bila bi neka druga tako da njoj kao njoj ne dajem previše kredita za izneto u emisiji. Način na koji je izneto, možda i jeste njeno autorsko delo ali teško da bi ti podaci tako izleteli u javnost bez aminovanja (možda bolje rečeno insistiranja) nekih ljudi iz državnih struktura, naročito u vreme kada se mediji u zemlji stavljaju pod kontrolu i kada se ograničava sloboda pisanja onim zakonom o informisanju
Citat
