Kolumne - Strana 7
Strana 7 od 8 PrvaPrva ... 5678 PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 91 do 105 od ukupno 114

Tema: Kolumne

  1. #91

    Odgovor: Kolumne

    Остоја СИМЕТИЋ: Шести октобар – покајничко сећање – Српски културни клуб | Српски културни клуб

    Остоја СИМЕТИЋ: Шести октобар – покајничко сећање
    05.10. 2011 Српски културни клуб

    Нисам волео Слобу. Моја породица је од распада СФРЈ гајила изражен антислобизам. Нисмо га марили, јер није преузео војску, умарширао у Загреб и Сарајево, ишамарао Фрању и Алију, и омогућио Србима слободан останак у Југославији. Замерали смо му што је нашим рођацима у Српској увео санкције. Разјарило нас је што је допустио да усташоидне фаланге у олујном Бљеску потерају Србе као марву, понизе њихову војску и лише их грађанског и људског достојанства. Сметао нам је и Марко. Љутило нас је што га у школу вози само ауто право и што је с многим пјевачицама спав’о. Увредљиво је било Мирино објашњење о ношењу гајби, којим је Маркица стекао Мадону. А тек Миру што нисмо волели. Она је одбијала да схвати своју непопуларност и Лењинову превазиђеност. Беснели смо на Слобу што њену партију стално шверцује у власти. Љубиша Ристић, њен ЈУЛ-овски доглавник, нервирао нас је изјавама попут оне да говори српскохрватским језиком. Сметало нам је и што смо сиромашни. Како нас је тек жестило што самозвану ОВК није растурио ’95, ’96. кад су први пут рафалисали полицијског стојадина, већ је пустио да се терористи организују и наоружају, па да он, у улози врховног комаданта, брани Србију од те пошасти, берући симпатије гласача у Дневниковом додатку. А о медијима, боље да не почињем. Мислио сам да горег мрака у тој сфери нема. Нисам још знао за Тијанића и Б92. Све информативне емисије звучале су као извештај Омера Карабега о изградњи Новог Београда у филму „Варљиво лето ’68.“.

    Дакле, веровали смо да је Он српски издајник, комунистички диктатор и лопина.

    Нисмо ми хтели његову смену да би Наташа и Соња окупирале РТС или да би Аздејковић дефлорисао, полицијским лисицама сапети, Београд. Нисмо га презирали што је бранио прекодринске Србе, већ што их није одбранио. Замерали смо му Маркове гајбице, јер још нисмо знали за Колетове шећеране. Нисмо желели да арбанашки терористи буду пуштени из српских затвора. Кад смо галамили на РТС, није то било да би нам приказивао енглеске филмове о измишљеним српским зверствима. Није нам недостајао Владимир Вукчевић, а још мање Векарићу Бруно. Живцирао нас је (К)Радоман Божовић, али нисмо познавали Ђелића, Динкића, Влаховића, Милосављевића, Јелашића и остало експертско друштво. Хаџи Драган Антић звани Струја изазивао је у нама презир, али и он би далеко блажи био, да смо имали појма о Теофилу, Ољи, Миљковићки, Југославу, Антонели, Луковићу, Бујошевићу и Марини Фратуцан, тј. да смо знали какви ће они бити кад заседну на централне медије.

    Сећам се изјаве Слободана Милошевића, да је уставни суд донео одлуку о Војиној победи, те да он исту, будући донету од надлежног органа, уважава, а да ће му и пријати одмор од велике одговорности и време за игру са унуком Марком. Изгледао је побеђено, изнурено, смождено и понижено. Признајем, сеирио сам у том тренутку. Био сам злурад. Нисам се понео хришћански. Наслађивао сам се његовим понижењем. Као магарац из басне, који дође да, на послетку, и он ритне лава који је остарио и онемоћао. Не кажем да је Слоба икад био лав, али је био моћан, многи су му се додворавали, улагивали, лакејисали код њега, да би по његовом паду обрнули капу и прогласили се највећим демократорима. Сетимо се, на пример, срамотне демократске еуфорије Милојка Пантића.

    Кад је после отимања РТС-а и дивљачког пребијања његовог, свакако непрофесионалног и пристрасног глодура, Милановића, поново укључен сигнал ове куће, сећам се своје мисли: „Не могу да верујем, да ћу од данас моћи да гледам Дневник!“ Био сам уверен да ће сада кренути Истина из Таковске 10. Брзо сам се реазуверио. Црквењаков и Лазовић су стреловито достигли ниво пристрасности и острашћености Татјане Ленард и Милорада Комракова. Само су заменили господаре. Лакеји остају лакеји. Ђинђића, Пешићку и Чанка сам одувек сматрао издајницима и западњачким компрадорима. За Батића, Миловановића, Цолета и ине петоктобарске харамбаше нисам ни чуо до тада, али су ми одмах пошли на живце. Већ проклетог шестог октобра, видело се да нисмо победили ми, већ они. Који то они? Па битанге које су у Сегедину примале новац и инструкције за подјармљивање сопственог народа. Нисам ја хтео пад режима да бисмо се катарзирали, признавали злочине које нисмо починили, извињавали се Турцима и Хрватима, доводили ЕУЛЕКС и одрицали се сопствене територије. Нисам га желео да би Србија повукла пресуде Солани, Клинтону, Мадленки и другим злотворима, већ да би престало да се краде и лаже и, најважније, да би се коначно српском државом патриотски управљало.

    Од мојих жеља није било ништа. Србија је кренула у самоколонизацију невиђеном брзином и жестином. Медијске лажи су експоненцијално нарасле, а некритичност новинара попримила је обличје гротеске. У Његово време, контролисани су РТС и главне новине, али је било тушта и тма локалних ТВ и радио станица, о новинама да и не говорим, које су на пасја кола пљувале и режим и Њега лично. Кад је зајахао Ђинђић, па после Чеда и касније Борат, све телевизије од Јавне куће (неки кажу Јавни сервис) до најзабаченијег локалног студија извештавају као билтени Главних одбора ДС-а и ЛДП-а. Не смеју за бомбардовање да кажу агресија, већ му тепају НАТО интервенција. За мучко убиство својих колега не оптужују убице, већ оне који наводно, будући обавештени о намери НАТО-ваца да ове побију, нису исте уклонили с радних места. Пред функционерима власти или дрхте и не смеју да их питају ишта шкакљивије или неће, јер их сматрају својим саборцима из дана борбе за америчке националне интересе у Србији. О овоме је компетентно писао Жарко Јанковић1 .

    О томе колико су нас задужили и опљачкали немам снаге ни да размишљам. Цементаре, банке, кредити… они који су под Слобом стекли богатство, увишестручили су га под ДОСманлијама, а појавили су се и њихови тајкуни. Чуме је постао угледни бизнисмен, а Карлеуша колумнисткиња.

    Авај, од кукњаве и накнадне памети нема много вајде. Ваљало би, стога, извући неке поуке и донети закључке за будућност.

    Оно што ми се намеће као правилност у тадашњим и потоњим запоседањима кормила српске државе јесте – навући рају патриотском реториком и иконографијом, па завладати по мандату не народа српског, већ амбасадора америчког. И ономад је на црту Слоби изашао мирни, повучени, промишљени Коштуница, а не дрчни западоид Ђинђић или надобудни урбаноид Чеда. Зашто? Је ли несебични Зоран хтео да сласт победе над „балканским касапином“ препусти Воји? Јок! Народ, у огромном проценту, не би пристао да гласа за западњачког батлера, па је одабран патриота, аферама неокаљан, који се с Милошевићем никада није срео, а у Сегедину, сем туристички, никада није био. Он је победио, а Зоки је завладао. Завладао и кренуо у реформе, па нам укинуо национално достојанство и понос, третиравши Скупштину и Владу као роштиљ киоске који најхитније испоручују његове наруџбине.

    Када се опет, 2008. ломило хоће ли Србија патриотском страном или бриселско вашингтонским булеваром одрицања од територијалне укупности, народ је поново већински изгласао оне које је сматрао родољубима, али се накнадно Ивица, под све Слобином сликом на конгресу, одметнуо жутима и омогућио завођење Тадићеве страховладе.

    Наново долазе избори. Сценарио није промењен. Србија се убрзано растаче и све жешће понижава, али је то, уз растуће сиромаштво, почело исувише да жуља народ. Прети опасност да западоиди буду отерани из власти. Не лези враже, ето старог рецепта опет. Као патриотска алтернатива издајничкој власти, медији и данас форсирају НАТО коњоводницу, овог пута у руху Српске напредне странке, под вођством Тома Николсона и Алекса Вулфа. Ако и ова ујдурма прође, у Србији ће заиста осванути фамозни Шести октобар, за којим, већ дуже од деценије, наричу див јунаци српског људскоправаштва, Миљенко Дерета, Петар Луковић, Наташа Кандић и Борка Павићевић.

    У памет се, народе мој!
    За землю родную не на жизнь а на смерть
    Воевал с врагами Володимир князь
    Многая лета
    Многая лета
    Многая лета
    Русской земле

  2. #92

    Odgovor: Kolumne

    Citat yossarian kaže: Pogledaj poruku
    Остоја СИМЕТИЋ: Шести октобар – покајничко сећање – Српски културни клуб | Српски културни клуб

    Остоја СИМЕТИЋ: Шести октобар – покајничко сећање
    05.10. 2011 Српски културни клуб

    Нисам волео Слобу. Моја породица је од распада СФРЈ гајила изражен антислобизам. Нисмо га марили, јер није преузео војску, умарширао у Загреб и Сарајево, ишамарао Фрању и Алију, и омогућио Србима слободан останак у Југославији.
    Kakvo dubokoumno razmisljanje... Svako se i ovde citira jbt...
    Back in red!

  3. #93

    Odgovor: Kolumne

    Citat maleni kaže: Pogledaj poruku
    Kakvo dubokoumno razmisljanje... Svako se i ovde citira jbt...
    Јесте.
    Да је војска тад урадила оно што је требало, дакле завела ред у земљи, многе крваве последице би биле избегнуте.
    Не видим места замерки на овај део, као да замераш некоме ко критикује полицију јер није ухапсила криминалце.
    За землю родную не на жизнь а на смерть
    Воевал с врагами Володимир князь
    Многая лета
    Многая лета
    Многая лета
    Русской земле

  4. #94

    Odgovor: Kolumne

    Citat yossarian kaže: Pogledaj poruku
    Citat maleni kaže: Pogledaj poruku
    Kakvo dubokoumno razmisljanje... Svako se i ovde citira jbt...
    Јесте.
    Да је војска тад урадила оно што је требало, дакле завела ред у земљи, многе крваве последице би биле избегнуте.
    Не видим места замерки на овај део, као да замераш некоме ко критикује полицију јер није ухапсила криминалце.
    Kakva glupost... JNA umarsira u ZG i gadjaju je cvecem... U kojoj ti misli zivis jbt...
    Back in red!

  5. #95

    Odgovor: Kolumne

    Citat maleni kaže: Pogledaj poruku
    Citat yossarian kaže: Pogledaj poruku
    Citat maleni kaže: Pogledaj poruku
    Kakvo dubokoumno razmisljanje... Svako se i ovde citira jbt...
    Јесте.
    Да је војска тад урадила оно што је требало, дакле завела ред у земљи, многе крваве последице би биле избегнуте.
    Не видим места замерки на овај део, као да замераш некоме ко критикује полицију јер није ухапсила криминалце.
    Kakva glupost... JNA umarsira u ZG i gadjaju je cvecem... U kojoj ti misli zivis jbt...
    У оној која није прошла центрифуге Б92 и сличних срања, оној која памти дуже од златне рибице.
    За землю родную не на жизнь а на смерть
    Воевал с врагами Володимир князь
    Многая лета
    Многая лета
    Многая лета
    Русской земле

  6. #96

    Odgovor: Kolumne

    Citat yossarian kaže: Pogledaj poruku

    У оној која није прошла центрифуге Б92 и сличних срања, оној која памти дуже од златне рибице.
    Vec u onoj koja je sranjima upropastila sve sto se upropastiti moglo...u jadu i bedi.
    Back in red!

  7. #97

    Odgovor: Kolumne

    Његово височанство азилант | НАШИ

    Његово височанство азилант
    6. новембар 2011.
    Пише: Игор Маринковић
    Одмах на почетку да кажем да подржавам захтеве становника Бање Ковиљаче да власт из тог малог места исели 2 500 азиланата који су се ту сјатили. Нисам ни расиста, ни ксенофоб, али где толике Арапе гурнуше у селендру од 6 000 становника, то су само идиоти из МУП-а могу да смисле. Међутим, нису ни ти несрећници (азиланти) криви што су бежећи из своје матичне вукојебине завршили у Србији. У већини случајева Србија је крива што несрећници нису стигли до свог циља: Париза, Лондона, Берлина, Беча, Рима…
    У јулу 2010. године сам ни крив ни дужан „добио“ петнаестодневни бесплатан одмор у затвору Падинска Скела. Како смо ми из СНП НАШИ јако опасни криминалци, који организују антирежимске протесте, уместо да ме ставе са неким убицама, силоватељима, пироманима и пљачкашима завршио сам у павиљону са домаћим клошарима и браћом азилантима. А било их је на прекршајном павиљону из разних земаља: Авганистан, Ирак, Алжир, Палестина…
    И тако сам чуо све њихове тужне приче, а већина их се свела на ово: Кренули су из своје усране земље коју су тотално сјебали западне колонијалне силе, а онда оставиле у грађанском рату. Сви су са јако мало пара и без докумената кренули углавном у земљу која је била колонијални господар у њиховој држави у потрази за бољим животом. Неки путују месецима, пешице прелазе границе, препливавају реке, бацају личне ствари које носе са собом да их не би успоравали и на крају преко тако добро чуване границе са Македонијом, преко ливаде па кроз шумицу, стигну у Прешево.
    Ту их дочекају предузимљиви Албанци, покупе им задње паре и убаце их у воз за Београд. Без пара, чистих гаћа, флекави и необријани и још како их Бог створио „бронзане“ одмах западну за око полицајцима који прво пробају да их легитимишу, а пошто „аусвајс“ немају одмах буду приведени код судије и осуђени на 10 дана затвора. После 10 дана затвора пребаце их у Центар за азиланте који се налази тик до затвора, где проведу још 10 дана у покушају да им се утврди идентитет. На крају, пошто сви дају лажне податке, избаце их на улицу са парчетом папира на коме пише да имају 10 дана да напусте Србију или ће опету Падинску скелу.
    Е ту настаје дилема у њиховој глави, да ли наставити пут ка обећаној земљи Европској унији или остати у овој Србији где су их 20 дана хранили, нису их много тукли, нити терали да раде, а још су им дали чисте гаће и картицу за телефон како би покушали да измоле рођаке по свету да им пошаљу неки евро. И тако они глупљи који на западу немају родбине и немају неки план одлучују да остану у Србији, стопирајући, пешице или другим видовима превоза крећу ка Бањи Ковиљачи за коју чују од запослених у Центру за азиланте у Падинској Скели.
    И тако потпуно погрешан приступ проблему од стране наших судова, полиције и социјалних служби доводе до тога да сваке године хиљаде Азијата и Африканаца жели да се насели баш у богатој Србији. Искрено треба помоћи сваком човеку, али ова земља није способна да помогне ни својим грађанима, а камоли азилантима. Троши се огроман новац на суђења, прехрану, смештај и чување азиланата који не би требали, а и сами не желе, да буду на терету грађана Србије.
    Зато предлажем следеће: код Прешева отворити луксузно прихватилиште за азиланте и поставити црвен тепих, како који азилант дође добро га нахранити, окупати и дати му кревет да преспава. Ујутру га ставити у најлуксузнији Ластин аутобус и одвести до Суботице. Наравно да из Прешева не крене без доручка, а да у Суботицу не стигне без ручка.
    Из Суботице, пред мрак, уз музику и ланч пакет одпратити га до границе са Мађарском и рећи му: „Ено ти идиоте арапски(афрички) Европска унија чије чланице тероришу и твоју и моју земљу. Иди тамо и је*и им кеву, отимај, пљачкај, пали, руши, или постани им роб који ће чистити њихова говна за сићу, али терај се одавде у три пи*ке лепе материне и да те више не видимо“. И још сваком дати по 50 евра да причају свуда по Свету каква господа и филантропи живе у Србији. Нека чује цео Свет да ли Срби мрзе друге вере и расе, а тврдим вам да би за годину дана азиланти које испратимо господски били боља пропаганда за Србију од милионских кампања преко лажљивог ЦНН.
    Не треба ни прећутати да је повод протеста у Бањи Ковиљ
    ачи било силовање гошће из Енглеске од стране азиланата из Авганистана. Наравно сви разумемо да је ово била само варница која је распалила и онако бесне мештане Бање Ковиљача. Срећа мештана да неко од њих није силовао ту жену иначе би данас азиланти држали протесте тражећи да се сви Срби из Бање Ковиљаче раселе.
    Силоватеље ма које боје и вере у затвор, азиланте у Европску унију, децу Бање Ковиљаче у школе!
    За землю родную не на жизнь а на смерть
    Воевал с врагами Володимир князь
    Многая лета
    Многая лета
    Многая лета
    Русской земле

  8. #98

    Odgovor: Kolumne

    Мирослав Лазански

    Зa све је крив Звонко

    У реду, нека надлежни поднесу пријаву против Звонка. Али шта ћемо са Бан Ки Муном и његовим планом од шест тачака?
    Цела ствар ме мало подсећа на пар који је годинама живео у лошем браку: Едита Тахири и Борко Стефановић. Треба само анализирати погледе које они размењују. Већ неко време они се састају са адвокатом, Робертом Купером, да би се договорили о разводу и једино питање на које још треба наћи одговор гласи: када и како ћемо све то рећи деци. Заправо, детаљи развода се разрађују, али деци се све то још увек не саопштава. Деца су, наравно, Срби на северу Косова. Шире тумачење те бракоразводне парнице дозвољава и да смо, заправо, деца сви ми. У политичком смислу. Јер, ако је Косово по Уставу саставни део Србије, онда су сви Албанци са Косова наши држављани, онда Едита и Борко разговарају сами са собом. А када преговарате сами са собом онда никада не морате да попустите, тако да ваше јавно мњење никада и није изненађено.
    Но, ако Едита и Борко желе да буду што више одвојени, онда је потребно што више њихове међусобне сарадње, то је парадокс ове бракоразводне парнице, односно мира. Нови уступци, нови односи и нова политика. Али када све то рећи деци?
    Наиме, деца нападају војнике Кфора на административним прелазима? Јер су их на то нахушкали локални криминалци који на том простору шверцују нафту и све остало? Можда криминалци плаћају и народ да дежура на барикадама?Све је могуће, чак и очита и спинована замена теза. Шта је узрок, а шта су последице? Је ли по фамозном Бан Ки Муновом плану за Косово од шест тачака било предвиђено да на административним прелазима Јариње и Брњак нема цариника из Приштине? Јесте, то лепо пише у том документу на темељу којег је на Косово и стигао Еулекс. Да ли су Еулекс и Кфор, довозећи приштинске царинике хеликоптерима на те прелазе, срушили тај план? Јесу. Да ли је држава Србија у некој озбиљнијој форми поставила то питање Бан Ки Муну, који је аутор тог плана? Није. Зашто није? Зашто се о томе ћути? Бан Ки Мунов план од шест тачака за Косово међународни је документ, он треба да јача међународно право. Свако ко жели да води политику мира мора да јача међународно право, не сме да га слаби тиме што ћутке прелази преко његовог очитог кршења.
    „У рату на Косову, рату против Југославије 1999. године НАТО је одбацио све своје обавезе, наступио је насилно, без неопходног мандата УН, прекршио је међународно право”, изјавио је за лист „Ди велт” од 7. октобра 1999. године бивши немачки министар Оскар Лафонтен, који је поднео оставку 12 дана пре почетка бомбардовања Југославије.
    Роберт Шер у „Лос Анђелес тајмсу” од 17. јуна 1999. у тексту под насловом „Шта сад?” пише „да је у односу на захтеве из Рамбујеа НАТО по Кумановском споразуму одустао од захтева да своје трупе распореди по целој територији Југославије, да је пристао на примат УН при вођењу мисије на Косову, и да је НАТО пристао да суверенитет Србије неће бити доведен у питање каснијим референдумом о независности, како је то било предвиђено споразумом из Рамбујеа”. Шта смо после видели у пракси? Кршење међународног права од стране НАТО-а. Игнорисање тог кршења од стране УН. Што све показује како се као држава котирамо у хладној рачуници реалполитике.
    И сада одједном за све је крив неки Звонко Веселиновић, који је л’ те преко Јариња и Брњака шверцује нафту? Он је крив за експлозију насиља, за каменице по Кфоровим војницима, бојеву муницију коју је Кфор испалио на народ. Звонко је, како рече министарка правде госпођа Снежана Маловић, крив и „за нека кривична дела која погађају целокупно друштво и могу да утичу и на међународни положај наше земље”. У реду, нека држава ухапси тог Звонка, нека надлежни поднесу пријаву против Звонка. Али шта ћемо са Бан Ки Муном и његовим планом од шест тачака? Ко ће поднети пријаву против Бан Ки Муна што је дозволио да пропадне његов план, који смо и ми као држава потписали? Постоји кривично дело довођења у заблуду, Бан Ки Мун нас је свесно обмануо. Заправо је Бан Ки Мун обмануо и Звонка, јер је он ваљда помислио да и даље може преко Јариња са својом нафтом без царине. Е, не може,Звонко, не дају. И због Звонка је пропао Мунов план од шест тачака.
    Неким нашим политичарима није дуго требало да успоставе узрочно-последичну везу између Звонка и Муна, о чему се говорило на тајној седници Одбора за безбедност Скупштине Србије. Спин доктори су лепо изабрали ко ће да српској нацији објави епохално откриће, да открије државну тајну да је неко од народа на барикадама у гужвању украо неком америчком војнику пушку М-16. Јер то ће утицати на међународни положај наше земље, пошто дотична М-16 још није враћена. Једна пушка, мало каменица, и оде Косово? А државна тајна? „Как се земе”, рекли би Хрвати.
    У глобалном свету и у тржишној привреди, свака вредност може да се преобрати у робу, па чак и развод брака, односно мир на Косову. Наравно, под условом да је цена прихватљива и Едити и Борку.

    izvor

    Uskoro ni o meni ni o tebi niko neće pričati niti znati,neki drugi ljudi živet će ovde...mi nećemo nikome nedostajati

  9. #99

    Odgovor: Kolumne

    Идиоти
    20. новембар 2011.
    Пише: Вељко Петрановић

    Вељко Петрановић
    Радикални неонацизам се првобитно појавио у Немачкој касних шездесетих/почетком седамдесетих година прошлог века, као одговор озлојеђене радничке класе на све бројнију имиграцију пре свега турских држављана у ту земљу. Током седамдесетих, овај начин размишљања шири се кроз остатак Европе, путем “панк” културе и настављеног прилива странаца тамнијег тена, сада из свих делова света, али превасходно из колонизованих афричких држава. Поштеним, убогим белим Европљанима је досадило да обојени долазе право из џунгле и отимају њихове послове, је*у њихове жене и на дроге навлаче њихову ситну децу.
    Ова “званична” верзија раста и развоја неонаци покрета донекле и делује легитимно, све док не погледамо шта се у истом периоду дешавало у Сједињеним америчким државама. Иако су САД саме учествовале у Другом светском рату на страни Савезника, дакле против нациста, није никаква тајна да је и пре рата, за време а и после истог, у тој безбожној Америци нацизам био и остао врло популарна појава. Свакако, кроз историју је то називано разним другим именима – робовласништвом, белим поносом, дискриминацијом мањина, расизмом итд, али чињеница је да нацизам заправо никуд није ни одлазио, ни из западне Европе, ни из Јапана, а свакако ни из Америке чији црни председник некако није у стању да разбије све те милитантне групе Аријеваца, Кланаша и добрих старих Скинхедса.
    Истина је, поштовани читаоци, да некоме управо одговара постојање неонацистичких група, јер је прављење разлика и нетрпељивости међу људима оруђе које користи свака власт, све од настанка првобитних држава. У питању је опробан рецепт који се користи глобално. Није власт та због које немам новац, љубав и поштовање у свом животу, криви су они проклети црнци/Кинези/Вијетнамци/Шиптари/Румуни/Остроготи. Како се само усуђују да долазе у српску земљу, једу српски ‘леба, а мрзе Србе?!
    Зашто је ово битно? На нивоу Србије, неонацистички начин размишљања је много идиотскији него што је то случај, рецимо, у Немачкој. И оригинални нацисти су између осталих прогонили Србе управо због тога што су наше порекло сматрали нечистим. Човек се просто запита како неки Србин може да буде толики идиот да се, после све оне окупације, после свих оних логора, после све оне стрељане деце, назива некаквим нацистом.
    Овде би ваљало направити разлику између нацизма и доброг, старог национализма. Све и ако нисам припадник небеског народа, неће ми се допадати неко ко је убио мог деду или неко ко окупира моју земљу. У национализму није реч о супериорности, већ у бирању супротстављене стране. И ако су организацији “Наши” у медијима више пута лепљене етикете неонацизма, неофашизма и расизма, ми смо поносни да кажемо како те приче нису истините. Од свог постојања, СНП “Наши” никада се није бавио расним или верским разликама, а све наше акције (што је документовано и може се проверити) бавиле су се или антирежимским или антиокупационим темама. За идиоте, ево конкретно: ми сматрамо да је тренутна власт лоповска и издајничка, и такође сматрамо да Американци користе Албанце да би по Европи лакше продавали своју дрогу и оружје. При томе отимају нашу територију, убијају наше људе и руше наше светиње. Зато их не волимо. Нема простије од тога.
    Али када нас утицајни медији, добро мотивисани новцем, стављају у исти кош са разноразним идиотима, ми ћемо реаговати. Прво смо поднели неколико легитимних судских тужби које су, неким чудом, застареле на дну фиоке српског правосуђа, или су једноставно одбачене као неосноване. Тако обично бива када организација од стотинак људи тужи богату и моћну медијску кућу. Затим смо пробали да протестујемо, такође легално, и све смо по протоколу пријавили, али – не лези враже – наша пријава је била одбачена а ми похапшени, наш протест заташкан испод председникових обећања како ће бити боље и реклама за прашак за прање веша.
    У исто време, СНП “Наши” окупља и људе који су других нација, али воле земљу у којој живе. СНП “Наши” једнако испоручује хуманитарну помоћ свим другим угроженим становницима наше земље чак и када имају другу боју коже. Али то нећете чути на Б92! Нико не прича о нашим члановима који су хапшени због развијања српске заставе у сред Београда или насиљу које полиција врши над нашим члановима који су се усудили да се појаве на мирном протесту.
    И тако, уз комбинацију игнорисања од стране гледаних медија и малтретирања од стране власти, у очима просечног грађанина испадосмо идиоти и ми. Истина је да је просечном грађанину мозак већ поодавно испран бескрајним понављањем лажи, манипулисањем здравог разума и очајном животном ситуацијом. И зато драги читаоци, не гледајте телевизију (независно новинарство постоји само на Интернету), не будите просечни и наравно – не будите идиоти.
    Кратка веза: Идиоти | НАШИ
    За землю родную не на жизнь а на смерть
    Воевал с врагами Володимир князь
    Многая лета
    Многая лета
    Многая лета
    Русской земле

  10. #100

    Odgovor: Kolumne

    DRAGAN J. VUČIĆEVIĆ - DOSTA ZLOČINA!
    Daš sve, dobiješ ništa

    U političkoj teoriji to se zove „trampa idiota". Ono kad daš sve da bi dobio ništa. U političkoj praksi to je ono kad se srpska vlast odrekne države zarad statusa evropskog kandidata, a onda dobije samo još jednu šarenu lažu. Čist, bre, idiotluk! Čist dokaz da se vladajuća, dosistička politika svodi na životnu strategiju muve bez glave


    Finalna potvrda teze o pogubnosti drugosrbijanskog političkog koncepta koji je svojim bezalternativnim evropejstvom doveo Srbiju u realpolitički ćorsokak iz koga se i ne nazire izlaz.Odluka Saveta Evropske unije da za mart 2012. odloži razmatranje kandidature Srbije najrečitije govori šta evropska politička kasta zapravo misli o srpskim vladarima. Pošto vidi da Beograd već sada pristaje skoro na sve, a dobro zna da će u izbornoj godini tadićevci zbog EU biti spremni da preprodaju i rođenu majku, netom krunisana gospodarica Evrope Angela Merkel odlučila je da u naredna tri meseca oposli sa Srbijom sve ono što je još letos isplanirala.
    Živi bili, pa videli, odmah tamo posle Nove godine pred Borisa Tadića biće postavljeni novi, još konkretniji i još bezobzirniji „kosovski uslovi". Prethodno je uklonio barikade i ritualno se odrekao sunarodnika sa severa Kosmeta, a do marta će Tadić morati potpuno da demontira „srpske paralelne institucije" i pozove Srbe da se integrišu u sistem Tačijeve kvazidržave! Merkelova i njeni briselski šturbanfireri procenjuju, naime, da posle sledećih izbora u beogradskim vladajućim kabinetima neće više sedeti njima tako odani podanici, pa će od Borisa ultimativno tražiti da izvrši političko samoubistvo zarad viših ciljeva. Naravno, to bi samoubistvo, uz pomoć nemačkog medijskog monopola u Srbiji, bilo prikazano kao nova sjajna pobeda na našem evropskom putu...
    Ipak, treba biti ili Nataša B. Odalović ili Žika Obretković, pa poverovati da će samoubijeni Voljeni Vođa, sa sve statusom kandidata i novim lažnim obećanjima evropskih milijardi, pobediti na sledećim izborima. Ali, ima li Boris Tadić uopšte više ikakvog izbora? Nema! Danas, nema. Ali, juče je imao. Juče je, odmah po dobijanju briselskog svilenog gajtana, mogao i morao da sazove vanrednu konferenciju za štampu, objavi da Srbija do daljeg zamrzava besmislene evropske integracije i raspiše izbore. Tako bi još i imao šanse. Ovako, može samo da bira kako će se ubiti.
    A mi? Šta će biti sa nama? Nama neka je bog u pomoć...

    Uskoro ni o meni ni o tebi niko neće pričati niti znati,neki drugi ljudi živet će ovde...mi nećemo nikome nedostajati

  11. #101

    Odgovor: Kolumne

    Protestno pismo „Blicu“ povodom izbora 100 najmoćnijih žena

    Sneki mora biti prva!

    Piše: Petar Luković

    Čemu život, ćemu ministarstvo: Snežana Malović nakon vesti da je četrvrta najmoćnija
    žena u SrbijiPhoto: Stock


    Poštovani Veseline Simonoviću
    oficijalno izražavamo svoj protest zbog seksualnog položaja Snežane Malović na vašoj listi. Biti četvrti, znači biti četrdeset četvrti. Pamti se samo trijumf, pamti se samo pobeda. A Snežana Malović je Born To Be A Winner. Pitajte Petra Lukovića i e-novine!


    Veselin Simonović objavljuje: Sneki je četvrta, tu se ništa ne može!


    Poštovani kolega Veseline Simonoviću!
    U ono nesrećno vreme sredinom devedesetih, kad smo obojica radili u listu „Vreme“, imao sam čast da mi kao zameniku glavnog urednika neko vreme budete pomoćnik; ne žalim se na vaš rad, bili ste profesionalni, politički otuđeni, smireni, nepristrasni, vredni, bez suvišnih reči, malo ćutljiviji nego što sam očekivao, ali smo se nekako slagali, poštovali ste hijerarhiju medija, verovao sam da smo čak i ostali dobri poznanici. Kako to obično biva u Srbiji, naši su profesionalni putevi išli dramatičnom različitim tokom; vi ste postali glavni urednik „najčitanijih novina u Srbiji“ (Blic), ja sam tek maja 2008. postao glavni urednik e-novina. U međuvremenu se, razume se, nismo čuli, o viđenju da ne govorim: samo vam fali da se vidite da s čovekom koji je na crnoj listi Ministarstva pravde.
    Ništa tu nije sporno i neočekivano. Ono što vi radite - ja ne bih radio; ono što ja radim – vi svakako ne biste radili. Malo se više gadim na „Blic“ nego što biste očekivali, ali je to verovatno neko moje privatno-političko ludilo koje nikako da dokuči šta je postalo od Veselina kojeg sam nekad poznavao.
    Javljam vas se, autentično ogorčen, zbog vaše liste „100 najmoćnijih žena u Srbiji“ u kojoj ste, bezrazložno, cinično, drsko, a posebno bez dokaza – Snežanu Malović, ministarku pravde, stavili na 4. mesto (prošle je godina bila druga), potcenjujući njen napor da se obračuna sa korupcijom, organizovanim kriminalom i naročito sa medijima u obliku e-novina. Plasirajući ženske anonimuse na na prva tri mesta (Dragana Đurić, Hildegard Gacek, Dragica Pilipović-Čefi), vi ste, dragi moj Veseline, ne samo ponizili i uništili napor ministarke pravde – već benevolentno dopustili da se zaboravi sve ono što je Snežana Malović uradila u svom mandatu, čitajući i gutajući Platona za doručak: zaustavila je korupciju, zaustavila je kriminal u Srbiji, svom snagom bacila se na e-medij koji joj je sprečio reformu sudstva, ostrvila se, s pravom, na Petra Lukovića, dovodeći ga na suđenja češće nego Šarića ili Jocu The Amsterdama.

    I Nata Mesarević je rezignirana posle mog 4. mesta: Snežana Malović, heroj e-novina


    Sramota je, Simonoviću, da u vašoj listi o Snežani pišete sledeće: „Ministarka pravde je najmlađi ministar u Vladi, a pritom biće upamćena i kao prva trudnica u Vladi Srbije. Kad je stupila na ovu dužnost, istakla je da je jedan od prioriteta tog ministarstva i Vlade Srbije bilo upravo suzbijanje korupcije kao i borba protiv organizovanog kriminala. U tome je u dobroj meri i uspela, a kao reformator dala je maksimum da se usvoji obiman set zakona neophodnih za približavanje EU. Prema saznanjima policije, kriminalne grupe su joj više puta pretile smrću, ali to je nije omelo da nastavi sa reformama“.
    Ova hrabra žena kojoj su „kriminalne grupe više puta pretile smrću“, dragi Simonoviću, nalazi se tek na 4. mestu vaše liste, mada je već sad jasno da joj je Titula Šampiona odavno obezbeđena. Pitam vas, drugarski: da li su kriminalne grupe pretile Dragani Đurić ili Hildegard Gacek? Nisu, naravno. Naša Snežana Malović, čak i kad ide u selo Tome Prike, kreće sa pet automobila, da se ne bi znalo u kojem se autu nalazi! Kakva neopevana hrabrost! Kakav udar na kriminal! Kakvo žensko srce koje kuca čekićem Platonovih tenkovskih jedinica! Kakva žena!

    Postoji mogućnost da se pokajem, ako mi dozvole: Veselin Simonović


    Osećate li stid, Simonoviću? Ministarka koja zna da su e-novine izvorište zla, s punim pravom zahteva da Petar Luković odgovara; ona je verujući državni službenik, rešena da kriminal u Srbiji poseče s vrha – prvo Luković, ostalo šta se može. Pljačke banaka, ubistva, šverc droge ili privredni kriminal – nisu, s razlogom, u fokusu; ima važnijih stvari od tog sitnog, nebitnog kriminala. Bitno je da Lukovića privedemo pravdi, ako treba svaki dan u sudu – neka bude. Tko ga jebe.
    I vi, Simonoviću, na sve ove napore ministarke Malović, odgovarate 4. mestom? Da je Bože Pravde, ova bi žena bila Tadićeva Jovanka Orleanka, zauvek na Prvom Mestu, Heroina, Sexy Lady, Lady Gaga, jebeš Sonju Liht na 8. ili Gordanu Čomić na 31. mestu. Strašno mi je neprijatno što vam ovako, Simonoviću, iznebuha, ulazim u Listu 100 Najmoćnijih Žena, ali ako se ovako ponašate prema Sneki, šta možemo da od „Blica“ očekujemo u budućnosti?
    Redakcija e-novina, poštovani Veseline, zahteva od vas bar jedan naručeni, erotsko-hvalospevni tekst o Snežani Malović. Svesni smo, nažalost, tragične situacije u kojoj našu Sneki ne možete sa mesta br. 4 pomeriti na mesto br. 1, što joj obimom šiški pripada. Ali, možete, Veseline, da kontrolišete štetu: hoćemo tekstove o Sneki, šta voli da jede, šta voli da pije, koji joj je omiljeni porno film, u koje doba dana joj dolazi Platon, kakve joj sms poruke šalje Homen, da li je sanjala nagog Dražu.
    Konačno, Simonoviću, oficijalno izražavamo svoj protest zbog seksualnog položaja Snežane Malović na vašoj listi. Biti četvrti, znači biti četrdeset četvrti. Pamti se samo trijumf, pamti se samo pobeda. A Snežana Malović je Born To Be A Winner. Pitajte Petra Lukovića: Nitko kao Sneki!
    izvor

    Uskoro ni o meni ni o tebi niko neće pričati niti znati,neki drugi ljudi živet će ovde...mi nećemo nikome nedostajati

  12. #102

    Odgovor: Kolumne

    Tihomir Trišić




    Razvaliće nas i Rusi i Amerikanci




    DS ne zna gde se nalazi i šta ih je snašlo, a još manje kako i kuda dalje
    Moram da Vas obavestim da zvezda prošlog broja „Aktera“ veliki marketing mag Srđan Šaper nije odgovorio na pitanja koja sam mu postavio, i da se iz tog razloga objavljivanje intervjua sa njim odlaže na neodređeno vreme. Moramo imati razumevanja za obaveze velikog maga, prezauzet je ovih dana. Iznenadilo ga je u međuvremenu da vladu formira SNS–SPS–URS, pa je i on shvatio, napokon, da je potopio Borisa Tadića.
    Što se Borisa Tadića tiče, razmišljao sam da mu uputim u ovom broju otvoreno pismo. Odustao sam. Nije viteški uznemiravati ranjenog čoveka, a Boris je danas ranjen čovek. Ipak, srpski je kritikovati vožda i prosjaka, pa i Borisa Tadića ili Tomislava Nikolića, ali nije srpski biti hijena i glodar.
    Biće da je Tadić sistemski dezinformisan, pri tome ne želim da pomislite da to znači da Boris Tadić ne snosi odgovornost za stanje u kojem se Srbija danas nalazi. Snosi i te kako.
    S obzirom na to da su samo ostrašćene budale partijski navijači, ne očekujem da me oni razumeju, ali takvih skoro pa i nema među „Akterovim“ čitaocima, te se stoga obraćam prvenstveno Vama, pametnim, racionalnim i politički pismenim i uticajnim čitaocima „Aktera“ sa jednom malom molbom u državnom interesu, a samim time u interesu svih nas naposletku građana Srbije
    Biće, kako stvari počinju da se odvijaju, i da će Nikolić i Dačić biti sistemski dezinformisani kao predsednik republike i srpski premijer. Indicije u tom smislu već postoje.
    Biće i da jedan broj medija planira i nadalje da dezinformiše srpsku javnost. Biće da i pojedini centri moći spolja planiraju da „podstaknu“ uskoro neke medije i krugove u Srbiji kako bi ovi za svoj račun i njihov interes dezinformisali javnost i ostvarili uticaj na društveno-političke tokove i procese. Sve u svemu, kuća gori, a baba se češlja. Dok se koalicija, koja je u toku formiranja konačnog izgleda skupštinske većine i sastava nove vlade, zabavlja sa političkim pozicioniranjem stranačkih kadrova među kojima ima profesionalaca, ali i ozbiljan broj teških amatera, dotle DS-a ne zna gde se nalazi i šta ih je snašlo, a još manje kako i kuda dalje.
    Nas sve zajedno, građane Srbije, sve su indicije, snaći će uskoro svojevrsna Hirošima. Onima koji redovno čitaju „Akter“ već je jasno da naše tekstove, procene, nedeljne i mesečne imaju hirurške karakteristike. U tom smislu, Hirošima je deo našeg zaključka iz „Akterove“ kvartalne procene, one za period od 90 narednih dana. Srbija će u tom periodu sasvim je izvesno ući postepeno u političko blato, u kojem će da pucaju i kosti i glave uticajnim pojedincima.
    Zapad je u potrazi za novim liderstvom u Srbiji prozapadne orijentacije. Te procese pratiće i počeci procesa institucionalnog i krivičnog „odstrela“ od strane nove garniture vlasti nad značajnim delom kadrova prvenstveno iz DS-a, umešanih u protivpravno i korupcionaško postupanje u proteklom periodu, kao svojevrsan odgovor na pretnju novoformiranoj vladi, koja će se manifestvovati pokušajem njene destabilizacije od strane „nezadovoljnog“ faktora, nezadovoljnog spoljnopolitičkom orijentacijom novog predsednika i premijera.
    Ako se pretpotstavi da naše vladajuće strukture neće moći dobaciti do komandnih položaja onih koji je destabilizuju, usmeriće odgovor prema pešadiji, nosiocima aktivnosti njene destabilizacije u Srbiji, onima koje može lako da dohvati i odstreli.
    Što se Borisa Tadića tiče, razmišljao sam da mu uputim u ovom broju otvoreno pismo. Odustao sam. Nije viteški uznemiravati ranjenog čoveka, a Boris je danas ranjen čovek. Ipak, srpski je kritikovati vožda i prosjaka, pa i Borisa Tadića ili Tomislava Nikolića, ali nije srpski biti hijena i glodar
    S obzirom na to da su samo ostrašćene budale partijski navijači, ne očekujem da me oni razumeju, ali takvih skoro pa i nema među „Akterovim“ čitaocima, te se stoga obraćam prvenstveno Vama, pametnim, racionalnim i politički pismenim i uticajnim čitaocima „Aktera“ sa jednom malom molbom u državnom interesu, a samim time u interesu svih nas naposletku građana Srbije.
    Svi koji se uhvate u navijačko kolo, bilo rusko ili američko, ili još tragičnije njihovih satelita, biće naposletku „deca koju će revolucija pojesti“. Kad se slonovi tuku, trava obično ostaje ugažena, u ovom slučaju trava je Srbija. Vrlo je izvesno da će od početka septembra početi bitka i da se borba slonova kod nas ne može izbeći, ali je moguće da umesto navijačkog ludila i besmislene podrške jednom krdu slonova organizujemo naplaćivanje karata za taj slonovski spektakl, i na taj način ostvarimo naše interese, državne interese Srbije, interese svih njenih građana, i izbegnemo još jednu tragediju.
    Pitanje je ume li to naš aktuelni vrh. Ispravan stav je pomoći im da umeju.
    Danas u Srbiji ima mnogo usijanih glava, nabeđenih lidera, političara, kapitalista, neformalnih magova i pametnjakovića koji misle da su mnogo dobro informisani, lukavi i mnogo snažni. Neki od njih će shvatiti da je nabeđenost tragična mana.
    Ja apelujem na one racionalne ovom prilikom, da se promene na vreme i spremno dočekaju oluju koja tek sledi. Političku, ekonomsku, medijsku i bezbednosnu oluju.
    izvor

    Uskoro ni o meni ni o tebi niko neće pričati niti znati,neki drugi ljudi živet će ovde...mi nećemo nikome nedostajati

  13. #103

    Odgovor: Kolumne

    Nepravda i na ćirilici isto znači


    : Ljiljana Jokić Kaspar



    Ne zavidim im ne daj bože na knjigama, nagradama, talentu, ambasadorskim karijerama, ugledu - zavidim im na mestu stanovanja! Oni su Beograđani, a ja Novosađanka! Kao članovi jednog istog književnog udruženja (SKD iz Beograda), zajedno sa još najmanje 200 pisaca borimo se da u ovim teškim vremenima radimo svoj posao, ali mi nikako ne ide u glavu da beogradski pisci uživaju sve privilegije samostalnih umetnika (imaju za sebe i svoje porodice socijalno osiguranje i uplate u penzioni fond, koji im se redovno, trideset godina unazad popunjava), a mi članovi istog udruženja koji živimo u Novom Sadu, nemamo pravo ni na šta. Što je najinteresantnije nema ni trun solidarnosti od strane naših kolega da se taj problem reši. Zabole ih, i njima smo verovatno kao i vlastodršcima u Beogradu od rođenja sumnjivi. A naša vojvođanska vlast se nada da ćemo na vreme pocrkati, pa nam penzije neće ni trebati

    Vidim da su mnogi mediji u Srbiji tamburali ovih dana da se „prekomponovana“ vlast u Novom Sadu konačno dozvala pameti i odlučila da oznake na gradskim autobusima iz latiničnog pisma prepiše u ćirilično. Jao, veselja i satisfakcije anketiranih građana i trećerazrednih političkih ulizica koje kobajagi sprovode Ustav u nepatriotskoj i neprijateljskoj pokrajini. Gledam, raduju se ćirilici kao da su dobili na lutriji! Nema veze što nadležni u suštini krše Ustav, ali koga to zanima, oni vole da prkose „neprijateljima srpstva“ - latiničarima i bore se za nacionalno blagostanje, baš kao i pre dvadeset godina kada je zacrtano da će Srbija postati Švajcarska. I eto postala je, samo se drugačije zove. Pa neka piše na novosadskim autobusima šta god hoće, to nema nikakve veze sa Novosađanima. Oni će i dalje živeti kao mnogi građani Srbije, siromašni, manje više obespravljeni i nezaposleni. Lokalni, novosadski političari će ih i u buduće podučavati da je najsrpskije od sveg srpstva slaviti srpsku Novu godinu i pisati ćirilicom.

    Konačno smo svi u Novom Sadu srećni zajedno sa autobusima. Srećni su i putnici sa šoferima, dok ulice pevaju od sreće zajedno sa rupama u izlokanom asfaltu. Ćiriličnim nazivima autobuskih linija rešili smo goleme probleme, a posebno problem u višku plodnih oranica. Šteta da tu zemlju obrađuju naši seljaci i plaćaju za to 500-650 evra po hektaru, kad mogu da je obrađuju stranci za 250 evra, narednih 30 godina. Džabe što udruženja poput Banatskih paora i drugih poljoprivrednika vide u ovakvim ugovorima ordinarnu pljačku i rasprodaju državne zemlje, ništa im ne vredi i ništa im neće pomoći. Ponajmanje žalbe premijeru Dačiću i Sv. Petru. Kada Dinkić smisli i odluči, vlada sprovodi. Oranice su skoro sve već rasprodate domaćim lopinama u bescenje.

    Eto, poklonili smo i NIS, a sada plaćamo najskuplji, ruski gas u regionu. Tako piše u našim novinama. Onomad, nema ni dva meseca kako je grejanje u Novom Sadu poskupelo na preko sto dinara po kvadratnom metru, kada nam najavljuju od prvog februara novo poskupljenje. Što da ne, u Novom Sadu se može uzimati sve dok ima, a evo već dvadeset godina nikako da se potroši. Čitam da Beograd u ovoj turi od prodaje poljoprivrednih gazdinstava arapskim šeicima zadražava 28 miliona evra, a ostatak Srbije dobija 50. Nema pomena Vojvodine. Pa šta će nama novci? Pare kvare, videli smo onomad kako je prošla DS na izborima. Sada je na redu vladajuća koalicija da nabere, namiri i napljačka za svoje kadrove koje zapošljava angro u društvenim preduzećima, upravo kao što je radila i prethodna vlast. Možda će se Mlađan Dinkić smilovati kada gosn’ Pajtić zakuka i poslati nam možda celih 7% od 100%. Nisam sigurna ni da će onih 50 miliona od prodaje poljoprivrednih kombinata ikada stići u lokalne samouprave po Srbiji. Sve će slutim pojesti država i budžet iz koga se rasipa i uzima kako se vlastodršcima svidi.
    Photo: rts.rs

    Da pomenem i spaljivanje vojvođanske zastave, koju su ekstremisti proglasili za Čankovu krpu!? Jedva se usudili nadležni marginalci da osude taj vandalizam. Pa šta da radimo kada se paljenjem vojvođanske zastave ne krši zakon. Tačno je da u Ustavu Srbije nema sankcija za piromane te vrste, osim za paljenje državne krpe, ali zar to ne govori dovoljno o odnosu države prema autonomiji, postojanju Vojvodine i njenim simbolima? Ja sam za to da se zastava Vojvodine ukine! Šta će nam kada na nju može svako da se popiša!?

    Nego da ne gubim vreme i ispravljam mrtvom magarcu, ima puno posla na jugu Srbije i oko Kosova. Kamenje, svuda samo kamenje, o koje se vlast spotiče poslednjih trideset godina. Šta o tome može da se kaže? Muka je velika, ali ja verujem u kosmičku pravdu.

    Povodom ovogodišnje dodele NIN-ove nagrade pominjale su se i prošle. Neki književni kritičari danas naknadno kritikuju nagrađene romane, a kada su nagrade bile dodeljene nisu smeli ni da pisnu. Naravno da će pored ozbiljne i vredne književnosti i ubuduće biti nagrađivani i „zaslužni“ pisci. Kakva bi to bila državna nagrada a da ne nagradi državnog pisaca, pa sve da je napisao i najveće skribomansko smeće! Jednom napisah da se kod nas ne zna uvek ko će dobiti NIN-ovu nagradu, ali se obavezno zna ko neće. Ovaj put bilo je jasno da Laslo Blašković nema šanse, pa sve da je napisao najgenijalniji roman na svetu. Pored urednika Kulturne redakcije RTS, dobitnika nagrade Miloš Crnjanski i uopšte trenutnog ugleda nagrađenog Gatalice, smenjeni direktor KCNS Laslo Blašković (latiničar), nije imao šanse. Da se razumemo, otkako je NIN ustanovljen, onaj ko bira žiri, određuje i ko će dobiti nagradu. Tu i tamo svakih pet-šest godina nagrada se propere od pomija i dodeli nekom ko je zaslužuje. Da nije tako sudeći po mnogim dobitnicima ove nagrade bilo bi više nego mučno i strašno koliko je bedna, nepismena i ništavna srpska književnost.

    Gledala sam otoič neku TV emsiju u kojoj su učestvovale moje drage kolege, pisci Sveta Basara i Dragan Velikić. Iskreno moram reći da se radujem što su mi sapatnici u vremenu u kome živimo. Zahvaljujući njihovim knjigama zaprana je i oprana NIN-ova nagrada nekoliko puta. A borba je bila, samo kada se setim kako se ponašao žiri, a bilo je i uvreda od strane jedne članice žirija na Basarin račun. Sve je to prošlost, a moje kolege su danas ugledni pisci kojima nedobronamerni kritičari mogu da pljunu pod prozor. Ipak im malkice zavidim. Ne zavidim im ne daj bože na knjigama, nagradama, talentu, ambasadorskim karijerama, ugledu - zavidim im na mestu stanovanja! Oni su Beograđani, a ja Novosađanka! Kao članovi jednog istog književnog udruženja (SKD iz Beograda), zajedno sa još najmanje 200 pisaca borimo se da u ovim teškim vremenima radimo svoj posao, ali mi nikako ne ide u glavu da beogradski pisci uživaju sve privilegije samostalnih umetnika (imaju za sebe i svoje porodice socijalno osiguranje i uplate u penzioni fond, koji im se redovno, trideset godina unazad popunjava), a mi članovi istog udruženja koji živimo u Novom Sadu, nemamo pravo ni na šta. Što je najinteresantnije nema ni trun solidarnosti od strane naših kolega da se taj problem reši. Zabole ih, i njima smo verovatno kao i vlastodršcima u Beogradu od rođenja sumnjivi. A naša vojvođanska vlast se nada da ćemo na vreme pocrkati, pa nam penzije neće ni trebati.
    Hej Joe...Supercalifragilisticexpialidocious !

  14. #104

    Odgovor: Kolumne

    Какво бедно кукање да се добију београдске привилегије, и приче како је у Новом Саду тешко живети. Обиђите госођо нека села у Војводини па видите како људи живе, па тражите да се они изједначе с вама за почетак.

    А питање ћирилице... ух како смета, ух како смета... Борко Илић за прецедника...
    За землю родную не на жизнь а на смерть
    Воевал с врагами Володимир князь
    Многая лета
    Многая лета
    Многая лета
    Русской земле

  15. #105

    Odgovor: Kolumne

    Коментар дана
    Продавац
    Љубиша Спасојевић
    субота, 14. август 2010.

    Да, ја сам тај што продаје бубрег. Морам. Иде септембар, деца треба да пођу у школу, исекли су струју, тужила ме електродистрибуција, осудили ме да платим, нисам имао, па судија одрезао затвор. Позајмио сам паре од зеленаша, платио струју, морам да вратим, јер је дуг са камтом све већи. Знам да је бесплатно школовање, али ипак кошта. У почетку сам продавао крв али није дуго трајало. Двадесет евра по боци. Два пута сам тако па ме после одбили, кажу малокрван. А био сам добровољни давалац, дао сам је преко педесет пута. Па кад дам, онда нас послуже сендвичима и соковима, а ови сад ништа. Узмем паре па купим хлеб и шећер да деца имају шта да једу. За мене није важно.

    Без посла сам. Нема га, ни оног најслабије плаћеног. Некад у оној старој СФРЈ сам радио на норму као металостругар. Победио на савезном такмичењу. Имао сам већу плату него директор. Директори се сад зову менаџери. Онај први што нас је купио није био лош. Примали смо минималце, додуше нередовно, а кад смо се побунили послао је приватно обезбеђење па смо се потукли са њима. Да смо знали шта нас чека ћутали би и трпели. Други нас је одмах све отпустио. Жалили смо се синдикату и држави, кажу да је све урађено по закону.Тако сам се нашао на улици, жена такође. Умрла је после пар месеци. Срце, рекли су. Никада пре није боловала од срца.

    Ноћу излазим па претурам по контејнерима. Срамота ме по дану. Срамота ме је и ноћу, али немају деца шта да једу. Хвала Богу, одлични су ученици, све петице. Некад сам тако стварно могао да нас лепо нахраним. Бацали су људи и сухомеснато и полупоједно пиле, флаше у којима је још било кока коле и сокова. Сада има само побуђавелог хлеба. Ја то буђаво проберем, поједем, па оно што није буђаво дам деци.У почетку ми је било мука, сад сам навикао, постао отпоран, јер у буђи има пеницилина. Социјалну помоћ некад примимо, некад не. Траје још краће него пре, јер су и то смањили, а све је поскупело. Због кризе кажу.

    Знам да ће нам бити боље кад нас приме у Европску унију. Уосталом гласао сам за странку која нас сигурно води у Европу. Док нису дошли на власт био сам на улици, протествоао, дувао у пиштаљке, јуришао на кордоне. И сад сам на улици, али разлика је у томе што онда нисам имао јасну европску перспективу, а сад имам. Ето још годину, две па ће нас примити у европску породицу. Ма знају боље ови наши кад ће да нас приме, него странци. Зато ћу опет да гласам за њих. А кад уђемо у Европу, тамо је све сређено. Зна се цена за све. Продаћу коштану срж из грудне и обе бутне кости. Па кад се од тих пара мало прехраним опет ће крв да ми ваља, па ћу и њу да продајем, али сада по европским ценама. Тако ћемо ја и деца да живимо живот достојан човека.

    А дотле? Па дотле су ту приступни фондови. Европа као што сви знамо подржава права мањина, а у Европи једино у Србији има губаваца, значи да је у питању угрожена мањина. Ако будем имао среће да огубавим добијаћу и ја из тих фондова. Верујем без трунке сумње да ће се наша социјално одговорна власт изборити за специјалне повластице и примања из специјалних европских фондова за све губаве Србе. Тако ћемо ми српски губавци да живимо живот достојан човека чак пре него што уђемо у Европу. Остали нека се стрпе још годину, две или нека и они огубаве. Ако до тада не будемо у Европи бар ћемо имати нове изборе. И као што рекох, макар губав, опет ћу да гласам за ове наше.

    http://www.nspm.rs/komentar-dana/prodavac.html

Strana 7 od 8 PrvaPrva ... 5678 PoslednjaPoslednja

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •