Ima li života nakon razočarenja?

[leptirić]

Svaki put razocararanje boli kao da je prvi (bar mene..) i ne verujem u onu izreku "Na greskama se uci"...nebuloza, kako se moze na greskama uciti???

Pa svaka situacija je prica za sebe i kako mozes iskustvo iz prethodnih razocaranja da primenis na sledecu situaciju? Dovoljno je da se jedan faktor u celoj prici promeni, i sve dobija sasvim drugi tok...

I taj oprez...ako me je nekada neko razocarao, znaci da u nekom sledecem kontaktu treba da ulazim opreznije, da kalkulisem, igram igrice (sve zaradi toga da opet ne dozivim razocaranje..)...i na taj nacin uskracujem i sebe i tu osobu nekih lepih trenutaka...

[Uprolazu]

Svaki put razocararanje boli kao da je prvi (bar mene..) i ne verujem u onu izreku "Na greskama se uci"...nebuloza, kako se moze na greskama uciti???

Vidiš,još nisi oguglala na razočarenja,ali polako,još si mlada

Pa svaka situacija je prica za sebe i kako mozes iskustvo iz prethodnih razocaranja da primenis na sledecu situaciju? Dovoljno je da se jedan faktor u celoj prici promeni, i sve dobija sasvim drugi tok...

Zavisi o čemu se radi,mada u principu na greškama se uči

I taj oprez...ako me je nekada neko razocarao, znaci da u nekom sledecem kontaktu treba da ulazim opreznije, da kalkulisem, igram igrice (sve zaradi toga da opet ne dozivim razocaranje..)...i na taj nacin uskracujem i sebe i tu osobu nekih lepih trenutaka...

A što razočarenje mora da bude vezano striktno za neku osobu?

goksy:

Jedna od najizrazitijih osobina ove prirode jeste ljudska egocentričnost. Naše ja, naš ego, je početna tačka u našem odnosu prema svetu i ljudima. Lični interesi upravljaju ljudskim razmišljanjem i delima. Ego je najgori temelj na kojem može da se gradi život. Naročito kada su u pitanju međuljudski odnosi. Ako polazim od sebe i svojih interesa mogućnost za razočarenje je velika. Naš ego je sebičan i ponosan. Upravo te dve osobine i jesu koreni razočaranosti.

Po meni ego postoji sa razlogom...
Ako postane previše veliki onda predstavlja problem,mada bez ega i ponosa mi ne bi mogli da funkcionišemo kao individue nego bi imali društveno uređenje pčelinje košnice npr...

[leptirić]

A što razočarenje mora da bude vezano striktno za neku osobu?

Ne mora biti striktno vezano, ali obrni okreni ljudski faktor je nepoznata promenljiva i uvek nepredvidiva...
Navela sam to kao primer...a ti si pun price...a nista konkretno...
Covek je drustveno bice i ceo njegov zivot se zasniva na korelaciji sa drugim ljudima...ta nisi mislio valjda da u ovoj temi pricamo...e ocekivala sam puno od neke predstave, razocarala se, naucila na gresci i vise nikada necu icina istu....plus se josh i pri tom priupitam ima li zivota nakon TOG razocaranja...ma daj...

Sto se ega tice, po Frojdovoj teoriji ego je sredisnji deo strukture covekove licnosti...i on cini ravnotezu izmedju id-a i superega i igra glavnu ulogu u integraciji licnosti, s' toga je i te kako potreban...

[memento]

Svoj neki komentar ću dati sa pozicije svetovnog čoveka (sve što je ljudsko nije mi strano!), dakle bez neke posebne filosofske težine i baziranom pre svega na iskustvu...

Svi smo mi različiti, kako u očaravanju, tako i u razočaravanju. Najčešće se oni koji se brzo očaravaju nečim, daleko lakše i bezbolnije razočaravaju. Važi i obratno, oni koje je teško očarati, obično muku muče da se vrate u neku normalu posle razočarenja...

Jedan moj prijatelj često citira poznatu izreku - Jednu ženu je najlakše zaboraviti (potisnuti) drugom ženom! (primenjivo je i u ženskoj varijanti, naravno). I u ovoj do bola razgolićenoj izreci je i suština prevazilaženja stanja razočaranosti. Jasno je da tu nisu samo žene i ljubav važni, već naša sposobnost i prilagodljivost u pronalaženju dovoljno snažnih i atraktivnih motiva pomoću kojih bi u što nekom optimalnijem po nas roku izašli iz akutnog stanja neke razočaranosti...

Pa koji su to ti kvalitetni motivi koji nas mogu gotovo uvek izvući iz stanja razočaranosti. Od onih iz grupe motiva za afektivnom vezanošću naveo bih kao prvu i najvažniju - ljubav. Ljubav (i odgovornost) prema porodici, kao ljubav članova porodice prema nama samima. Zatim, tu je čitava čitava grupa socijalnih motiva, među kojima možda treba posebno istaći motivi za samodokazivanjem i motivi za postignućem. Inat, što bi rekao naš narod. Ja sam ga često i efikasno koristio...

I na samom kraju, ako baš ništa od prethodnog ne pomaže, tu su kao pomoć (poslednja šansa ) primarni motivi i svakako najvažniji od njih - motiv za preživljavanjem. A, ako ni sam život nije dovoljno atraktivan, sledi kraj. To je valjda jasno...

Dakle, dok bar nešto želim - živim!

[Uprolazu]

Ne mora biti striktno vezano, ali obrni okreni ljudski faktor je nepoznata promenljiva i uvek nepredvidiva...
Navela sam to kao primer...a ti si pun price...a nista konkretno...

khm,šta ti konkretno treba?

Covek je drustveno bice i ceo njegov zivot se zasniva na korelaciji sa drugim ljudima...ta nisi mislio valjda da u ovoj temi pricamo...e ocekivala sam puno od neke predstave, razocarala se, naucila na gresci i vise nikada necu icina istu....plus se josh i pri tom priupitam ima li zivota nakon TOG razocaranja...ma daj...

Pa vidiš,možeš da se razočaraš i na poslovnom planu,itd...što sve mora da bude usko povezano sa ljudima kao osobama(jedinkama) koje su nas povredile?
Ili po tebi možeš da se razočaraš samo u neku jedinku koju si volela(pošto pretežno pišu o tome)?Pa tako kad bi razmišljao,morao bi stalno da se vraćam ihaj koliko daleko,i to ne samo u prošlost,nego i geografski...bilo,prošlo,neće se ponoviti-kraj priče...jednostavno nije vredno razmišljanja...move on

Sto se ega tice, po Frojdovoj teoriji ego je sredisnji deo strukture covekove licnosti...i on cini ravnotezu izmedju id-a i superega i igra glavnu ulogu u integraciji licnosti, s' toga je i te kako potreban...

A ja rekao nešto drugo?Nije šija nego vrat,eto,ipak je to frojd pa otkidamo na tezu

[pera lozac]

Pero nisam sigurna da drugi put vise boli.....a evo zasto tako mislim....Drugi put si iskusniji, vec si taj fazon kupio....sto Beliverka kaze.....ustanes otreses prasinu sa guzice i krenes....Ti si negde zapamtio tu bol koju si osetio prvi put...i mislim da je tad najjace jer vaznu ulogu igra faktor iznenadjenja,ne ocekujes tako nesto.....Ali zato drugi put podsvest radi.....
Tako da zakljucim....samo prvi put je ocaranost na zenitu a i bol koji je prati posle toga je najzesca...svaki sledeci put smo oprezniji

Zato sam ja za drugi put ponela jastuce .....da ublazi pad.
Mada moja deviza je - I pad je let-

Kazes: drugi put podsvst radi...
To onda nije prava zanesenost pa se ne moze ni pravo razocarati.
Ako se potpuno ne prepustis, onda je to je to vec mozda prica za malo drugaciju temu.

[valter]

-Ima, sve dok je "neko drugi" kriv za ono sto se desava i dok ima nade da je cilj dostizan.

[misti]

Razočaranost u sudbinu,ljude,ljubav...dešava se,ne tako retko. Nekada malo,nekada toliko jako da pomisliš da nećeš moći to da prevaziđeš... Sve prođe,vremenom,pre ili kasnije,i opet se raduješ i praviš planove...
Postojao je momenat u mom životu kada sam mislila da je sve gotovo,da život nema više smisla. Meseci su prošli,a sve je stajalo. Ničemu se nisam nadala,ništa me nije radovalo,ništa nisam sanjala... I onda nekako navikneš na tu bol u sebi,prihvatiš je kao deo tebe i nastaviš da živiš. Ponovo sanjaš,nadaš se,želiš i opet se smeješ...
Da života uvek ima,ako ga želiš...

[lado]

Kazes: drugi put podsvst radi...
To onda nije prava zanesenost pa se ne moze ni pravo razocarati.
Ako se potpuno ne prepustis, onda je to je to vec mozda prica za malo drugaciju temu.

Peroooo ali meni posle noga na kocnici.Ko se opece posle duva i kad je hladno.
Mozda i nije zanesenost drugi putmozda su kopije

[ser_gogsy]

Čovek je stvoren za zajedništvo s Bogom i drugim ljudima. Odnosi i zajedništvo su najdinamičniji i najvredniji aspekti naših života. Susret s nekim može da ima velik uticaj na naše živote, naročito ako imamo potrebe za koje mislimo da neko drugi može da ih ispuni. U takvim situacijama dolazi do jakih emotivnih doživljaja, bilo pozitivnih bilo negativnih.
Jedan takav klasičan primer je sanjarenje o životnom partneru. Svako ima svoju sliku o osobi s kojom želi da deli život. Ta slika ustvari nije ništa drugo nego skup očekivanja od te osobe. Očekivanja su često osećaj potrebe za nekim ko ima ono što ja verujem da meni treba. Ova očekivanja se ne vide u početku dok je zaljubljenost vladajući faktor. Ali kada se odnos nastavi i kada počne zajednički da se živi i da se deli svakidašnjica, neminovno dolazi do zapažanja drugih osobina, naročito nedostataka. Vremenom obe strane sve više počinju da zapažaju da druga osoba ustvari ne odgovara očekivanjima i razočaranost postaje sve očiglednija.

U početku može da se radi o detaljima, koji ustvari nisu odlučujući, ali postaju sve veći, jer razočaranost brzo postaje oblak koji može da zamrači celo sunce. Osoba koja je trebala da bude ispunjenje snova, u očima razočaranog, postaje uzrok tragediji u koju se život sve više pretvara.
U ovakvim situacijama najozbiljnije je to što je osećaj razočaranosti toliko jak da najčešće nadvlada snagu razuma u razmišljanju i delovanju.

Retko ko se u takvim situacijama okrene analiziranju sebe i svojih očekivanja. Rane koje razočaranost nanese čovekovim emocijama su takve prirode da nas lako učine nesposobnima da realno sagledamo ono što nam se događa. Osećamo se kao žrtva, jer je nas i naša očekivanja ona druga osoba izneverila. Ona je uzrok patnji u kojoj se trenutno nalazimo. Naš ego je ranjen i ponos i sebičnost reaguju u takvim situacijama. Zbog toga i nismo u stanju da drugačije razmišljamo, nego krivicu prebacujemo na osobu s kojom povezujemo osećanja koja su u nama nastala.

Očekivanja mogu da budu početak životne tragedije, zvane razočaranost. Naročito ona koja su neobjektivna, prevelika i pogrešna.

Očekivanja roditelja od svoje dece da postanu ono što je uvek bio njihov san da im dete bude. Mnogo puta se dete i nije pitalo o snu koji nosi u sebi, koji je možda i jedina prava stvar za njegovu budućnost. Neispunjeni snovi roditelja, njihovi promašeni snovi koje deca treba da ispune. Ocene u školi, ponašanje pred ljudima koje bi mama i tata hteli da impresioniraju svojim detetom. Postoji i druga strana ovog odnosa. Deca razočarana u svoje roditelje, koji nikada nisu uspeli da stvore ono što su roditelji njihovih prijatelja uspeli...
Zbog toga što mama i tata nikad nisu imali vremena za njih, nisu bili prisutni u situacijama u kojima bi im toliko značilo da su uz njih. Dugačke bi bile liste razloga za one osećaje koje mnogi ljudi u zrelim godinama nose u sebi, o kojima ne govore, koje ne zovu imenom, i za koje je očigledno da je jedan te isti doživljaj -> razočaranost!

Ljudi koji su se razočarali u crkve. Niko ih ne pozdravlja kada dođu, niko ih ne primeti kada odu. Primedbe na popove, na način na koji se propoveda, primedba da ih sveštenici lično nikada nisu posetili. Ponekad se od njih očekuje da budu "mali bogovi" koji će svima ugoditi, sve razumeti, na svačijoj strani biti. Koliko sveštenika je doživelo da budu izbačeni iz crkve na način na koji se ni u svetu bez Boga ne radi. Očekivanja da pop bude onakav kakvog ga crkva hoće. Jednima ne prija kada kaže jedno, drugima što baš to nije rekao?! Kako je mogao tako nešto da uradi? Očekivanja, očekivanja...

Očekivanja, naročito ona koja su izrečena, stvaraju grč u ljudima od kojih se očekuje i smanjuju njihovu mogućnost da susretnu naša očekivanja na nama zadovoljavajući način. Zakon čini naše slabosti jačim, zato što se okreće našoj paloj prirodi i zahteva od nje da dostigne ono što nije u njenoj snazi. Zbog toga je sva religija u toj formi potpuno bezvredna pred Bogom, jer religija poziva čovekovu palu prirodu da uspe u pokušaju da ostavi utisak na Boga i time ga natera da nas prizna kao dovoljno dobre u Njegovim očima....

Isto pravilo važi i za ona očekivanja koja imam u pogledu sebe samoga....

[TWILIGHT]

Razočaranost u sudbinu,ljude,ljubav...dešava se,ne tako retko. ... Meseci su prošli,a sve je stajalo. Ničemu se nisam nadala,ništa me nije radovalo,ništa nisam sanjala... I onda nekako navikneš na tu bol u sebi,prihvatiš je kao deo tebe i nastaviš da živiš. Ponovo sanjaš,nadaš se,želiš i opet se smeješ...
Da života uvek ima,ako ga želiš...

Iskreno, emotivno i verno!
To sam prvo osetio dok sam čitao ovaj post. Verujem da je upravo tako. Dodao bih samo da je veoma bitno da se ne razočaramo u sebe. Ne treba žaliti za onim što je ostalo iza nas, treba napraviti veliki korak od 7 milja dalje i zakoračiti u lepši život kojeg naravno ima. Uvek. A bol? Neka ga tu... I pored svega osetimo ga samo mi i niko drugi.

[Najgora]

Da. Ima.
Samo je malo drugačiji.

[zmax]

Ako čovek ima dobru volju, ima svega.

[bellissima]

Ima.
Zivot je satkan od srece i razocarenja, moras krenuti jednom stazom da bi spoznao lepotu druge.
Razocarenje je nekad neminovno,uglavnom bolno, ali me svaki put natera da spoznam svoju jacinu u takvim momentima.
Sunce,mora izaci, tako i posle razocarenja mora slediti zivot i ono sto on nosi sa sobom.Malo ti da , malo oduzme i tako u krug, od nas zavisi da li cemo znati igru odigrati do kraja.

[SQUAW]

Naravno da ima. I razočarenja, u šta bilo, su između ostalog sastavni deo života, pa sad... zavisi u koju kožu uletiš ili zavisi kakav si vozač čak i ako uletiš u onu sa grbom na leđima Sve je do čoveka i samo do čoveka.